NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
11. Beseda
 
O Časnom i Životvornom Krstu
 
1. Krst Hristov od davnina beše predobjavljivan i u raznim vidovima predizobražavan, i da ne beše sile Krsta čovek se nikada ne bi mogao izmiriti sa Bogom. Posle onog, u Raju Božijem počinjenog, praroditeljskog prestupa kroz drvo (poznanja), oživeo je greh. Mi smo tada umrli i pre smrti tela bili podvrgnuti smrti duše, koja je udaljenje duše od Boga. Život koji smo živeli posle (praroditeljskog) prestupa beše život u grehu i život po telu. Greh se ne pokorava zakonu Božijem, niti može (da se pokorava), te i oni koji po telu žive, ne mogu da ugode Bogu.
2. Apostol kaže: Telo želi protiv duha, a duh protiv tela (Gal. 5; 17),[1] a Bog je Duh, sama Dobrota i Vrlina. Pošto se duh naš, sazdan po Njegovom obrazu i podobiju, usled i zbog greha iskvario, zar se iko ikada mogao obnoviti i izmiriti sa Bogom a da ne dođe do ukidanja greha i života po telu? Krst Hristov upravo i jeste to i takvo ukidanje greha. Zato i neko od naših bogonosnih Otaca – upitan od nevernika – „da li veruje u Raspetoga?“ – i odgovara: „Da, u Onoga Koji razape greh“. Mnogi koji su živeli do Zakona i posle Zakona (Mojsejevog), dakle još pre javljanja Krsta Hristovog, behu od Samoga Boga posvedočeni kao prijatelji Božiji. Car i prorok David koji i sam pripadaše broju prijatelja Božijih govori: Meni su veoma cenjeni prijatelji Tvoji, Bože (Ps. 138; 17). Kako to može biti da su i pre Krsta postojali ljudi koje su proglašavali za „prijatelje Božije?“ Ja ću vam ovo objasniti ako budete bogoljubivo i pažljivo saslušali moje reči.
3. Kao što, na primer, još pre dolaska „čoveka greha, sina pogibelji“, a ja govorim o antihristu,[2] ljubljeni Hristov učenik (Jovan) Bogoslov govori: I sada su se pojavili mnogi antihristi; otuda znamo da je poslednji čas (1. Jov. 2,18), tako i Krst poče da se ispunjava kod praotaca i još pre njihovih vremena. Veliki Pavle nas još jasnije uči da je, i pre no što će doći, antihrist već među nama, jer, kako veli, tajna bezakonja već dejstvuje (2. Sol. 2; 7). Tako i Krst Hristov, iako se još ne beše javio, već je dejstvovao kod Praotaca, jer se tajna njegova već savršavala među njima.
4. Neću sada da govorim o Avelju, Situ, Enohu, Noju i onima koji su pre Noja ugodili Bogu i koji uopšte pripadaju tom vremenu, nego ću početi od Avraama, koji je prozvan „ocem mnogih naroda“: Judejaca po telu, a nas (hrišćana) po veri. Počeću, dakle od tog, po duhu našeg oca, i od samog početka, od začetka dobra i od prvog priziva Božijeg. Koje behu prve reči kojim mu se obrati Bog? Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti Ja pokazati (1. Moj. 12,1). U samim tim rečima bila je, dakle, sadržana tajna Krsta, jer to jasno projavljuje Pavle, koji – hvaleći se Krstom – govori: Meni se razape svet (Gal. 6; 14). Za onoga koji bez osvrtanja odlazi iz svoje otadžbine ili iz ovoga sveta, zemaljska otadžbina i svet umiru i padaju u zaborav, a to i jeste Krst.
5. I pre nego što Avraam odbeže od života među bezbožnicima, Bog mu reče: Idi iz zemlje tvoje… u zemlju – ne koju ću ti dati, već koju ću ti pokazati, i tim rečima kao da ukazuje na neku drugačiju, duhovnu zemlju. Koje behu prve reči Božije Mojseju pošto je ovaj pobegao iz Egipta i uzašao na goru? Izuj obuću svoju sa nogu svojih (2. Mojs. 3; 5). Ovde se otkriva (druga) tajna Krsta, koja prirodno proističe iz prve. „Iz Egipta si pobegao“, govori (Mojseju) Bog, „odbacio si služenje faraonu i prezreo počast da se nazoveš „sinom kćeri faraonove“ i, koliko je od tebe zavisilo, okončao si sa svetom zlog robovanja i napustio ga, ali sada bi trebalo da tome pridružiš i samoga sebe.“ Šta znači to: Izuj obuću svoju sa nogu svojih ? To znači: „skini kožne haljine“ u koje si se obukao i posredstvom kojih dejstvuje greh, jer te one odvajaju od svete zemlje. Prema tome, reći: Izuj obuću svoju sa nogu svojih, isto je što i reći: nemoj više živeti po telu i u grehu, već neka bude ukinut i umrtvljen bogoprotivni život, i telesno umovanje, i zakon greha u udima koji se protivi zakonu duha i porobljuje (čoveka) zakonom greha. Neka zakon greha više ne go-spodari i neka ne dejstvuje, budući umrtvljen silom bogoviđenja. Zar to nije Krst? Jer Krst, opet saglasno božanstvenome Pavlu, jeste: A koji su Hristovi raspeše telo sa strastima i željama (Gal, 5; 24).
6. Izuj obuću svoju sa nogu svojih, jer je sveta zemlja na kojoj stojiš: ove reči ukazale su Mojseju na buduće osvećenje koje će nastupiti na zemlji blagodareći Krstu, posle javljanja Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Sozercavajući veličanstveni prizor, tj. grm orošen usred ognja, Mojsej predvide (tj. vide u anticipaciji – prim. prev.) budući dolazak Hristov: zato što sozercanje u Bogu[3] jeste (treća) tajna Krsta, veća od one prethodne (tj. od raspinjanja sebe svetu). Da su i udaljenje iz sveta i raspinjanje sebe svetu međusobno nerazdvojno povezani pokazali su i veliki Pavle i naši božanstveni Oci: Pavle govoreći ne samo da se – meni svet razape, već i dodajući: i ja svetu; a Oci – zapovedajući nam da ne žurimo da se uspinjemo na krst pre krsta; jer se, naravno, i udaljenje iz sveta i raspinjanje sebe svetu javlja kao izraz i tajna Krsta.
7. Prema tome, prva tajna Krsta jeste u odvajanju od sveta i udaljenju od bližnjih po telu kada su oni prepreka pobožnosti i pobožnom načinu života, kao i u telesnom asketizmu, koji je sam po sebi (bez postojanja duhovnih podviga – prim. red.) malo koristan, kako i govori ap. Pavle (1. Tim. 4, 8). Na taj način, saglasno ovoj prvoj tajni Krsta, nama i svet i greh bivaju raspeti kada od njih bežimo. Druga tajna Krsta jeste u raspinjanju sebe svetu i strastima, kada strasti i greh beže od nas. Nemoguće je, naravno, da strasti i greh potpuno pobegnu od nas i da ne dejstvuju zajedno u nama ukoliko se ne budemo pogružavali u bogosozercanje: jer mi raspinjemo sebe svetu i strastima tek kada upražnjavanjem vrlina uziđemo ka sozercanju i kad, ukrasivši i očistivši našeg unutarnjeg čoveka, u sebi samima pronađemo skriveno božanstveno blago i iznova otkrijemo Carstvo Božije koje je unutra u nama, a što i jeste raspinjanje samoga sebe za svet i za strasti. Od takvih misli u srce ulazi duhovna toplina, koja razgoni zle pomisli kao muve, izliva duhovni mir i utehu u duši i daje osvećenje telu, kako i kaže Psalmopojac: Zapali se srce moje u meni, i u razmišljanju mome razgore se oganj (Ps. 38; 4). Upravo to i jeste ono čemu nas je poučio jedan od bogonosnih Otaca, govoreći: „Uloži svaki trud da tvoje unutarnje delanje bude po volji Božijoj i tada ćeš pobediti spoljašnje strasti“. Na to nam obraća pažnju i veliki (apostol) Pavle: Po Duhu hodite, kaže, i pohotu telesnu nećete činiti (Gal. 5; 16). Zato nam i na drugom mestu piše, savetujući nas: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom (Ef. 6; 4): jer sozercanje ukrepljuje i pomaže željni deo duše, gaseći telesne želje. I veliki (apostol) Petar još očiglednije nam je pokazao šta su to bedra, a šta je to istina: Zato opasavši bedra svojega uma, budite trezveni, sasvim se nadajte blagodati koja će vam se doneti kada se javi Isus Hristos (1. Petr. 1; 13).
8. Prema tome, budući da se ne možemo potpuno udaljiti od rđavih strasti i sveta greha, niti od toga da one zajedno dejstvuju u nama ukoliko ne obitavamo u bogosozercanju, to se i takvo sozercanje, koje raspinje svetu one koji su ga udostojeni, takođe javlja kao tajna Krsta. Tako je i u Mojsejevo vreme ono (njegovo) sozercanje grma koji je goreo a nije sagorevao projavilo tajnu Krsta, veću i savršeniju od one koja je bila projavljena u prizvanju Avraamovom. Znači li to da je Mojsej bio savršenije posvećen u tajnu Krsta od Avraama? Da li se i kakvim se dokazom može potvrditi ovakva tvrdnja? Trebalo bi znati da Avraam, kada je bio prizvan, i pored činjenice prizvanja još uvek nije bio posvećen u tu treću tajnu Krsta, tj. u sozercanje, što se dogodilo kasnije, nakon tog prizvanja, i to ne jednom ili dvaput, već više puta, mada sada nemamo dovoljno vremena da o svemu tome govorimo.
9. Podsetiću vas (samo) na jedno, čudesnije od ostalih, (Avraamovih) sozercanja, kada je jasno video Jednoga Troipostasnoga Boga, Koji još ne beše objavljen kao Trojica. Tu se kaže: Javi se njemu Bog u ravnici mamvrijskoj… (I podšavši oči svoje pogleda) i, gle, tri čoveka stajahu prema njemu. (I ugledavši ih) potrča im u susret (1. Mojs. 18; 1). On je, dakle, Jednoga Boga Koji mu se javio video u Tri Lica. Zato se i kaže: Javi se njemu Bog.. i, gle, tri čoveka…, a zatim potrčavši im u susret, on sa njima besedi kao sa Jednim, govoreći: Gospode ako sam našao milost pred Tobom, nemoj proći sluge Svoješ. I, gle, njih trojica kao jedan razgovaraju sa njim, jer se kaže: I oni mu rekoše: Gde je Sara žena tvoja? … Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A pošto se Sara, čuvši ovo, u sebi nasmejala, reče Gospod (Avraamu): Što se smeje Sara žena tvoja? Dakle, Jedan Bog a Tri Ipostasi, i Tri Ipostasi a jedan Bog, jer se kaže: Reče Gospod.
10. Tako se na Avraamu savršila tajna Krsta. Isaak, pak, sam beše predobraženje tajne (na Krst) Prikovanoga, budući poslušan ocu svome do smrti, baš kao i Hristoe (Bogu Ocu). Ovan kojeg su prinosili kao dar predizobražavao je Jagnje Božijeg, Koje se nas radi predalo na zaklanje; a šipražje u koje se ovan zapleo rogovima beše tajno predobraženje Krsta, zbog čega se i naziva „šipražjem spasenja“, kao što se i Krst naziva „spasonosnim drvetom“. I na Jakovu, sinu Isaakovom, savršila se tajna i predobraženje Krsta, jer mu se posredstvom drveta i vode umnožilo stado. To drvo je bilo predobraženje Krsnoga Drveta, dok je voda bila predobraženje božanstvenoga Krštenja, koje u sebi sadrži tajnu Krsta: U smrt Hristovu se krstismo (Rimlj. 6; 3), govori apostol (Pavle). Hristos je Drvetom i Vodom, tj. Krstom i Krštenjem umnožio Sebi na zemlji Svoje slovesno stado.
11. Jakov je još jasnije pokazao praobraz Krsta: kada se poklonio vrhu palice i kada je, blagosiljajući unuke, ukrstio ruke jednu preko druge. Uz to, budući od početka do kraja poslušan roditeljima i zato voljen i blagosloven, a zbog čega ga je omrznuo brat Isav. Jakovu, koji je odvažno podnoseći svako iskušenje, tokom celog njegovog života savršavala se tajna krsta. Zato je Bog i kazao: Jakova uzljubih, a Isava zamrzeh (Malah. 1; 2). Nešto slično se događa i među nama, braćo. Onaj koji se potčinjava kako duhovnom, tako i telesnom ocu, saglasno zapovesti apostolskoj: Deco, slušajte svoje roditelje (Ef. 6; 1), po svome poslušanju sličan je ljubljenome Sinu Božijem i sam biva ljubljen od Boga. Neposlušnik, pak, nesličan Ljubljenome Sinu (Božijem), biva od Boga omrznut. I kako to važi ne samo za Jakova i Isava, no svagda i svugde, premudri Solomon, pokazujući tu istinu, govori: Sin poslušni će živeti, a neposlušni će poginuti (Priče Sol. 13; 1).
12. Da li je Jakov, kao sin poslušanja, uz sve to bio posvećen i u višu tajnu Krsta, tj. u sozercanje, blagodareći kome se čovek savršenije raspinje i umire grehu i živi za vrline? Da! On sam svedoči o sebi, a u vezi sa bogosozercanjem i spasenjem: Videh Boga, govori on, licem k licu i bi spasena duša moja (1. Mojs. 32, 30). I gde su ti (jeretici), kojih ima među nama i koji iskazuju praznu i nepravoslavnu misao (tj. da bogoviđenje nije moguće – prim. prev.)? Bolje neka čuju da je Jakov video lice Božije i ne samo da zbog toga nije bio lišen života, nego je, kako sam kaže, bio i „spasen“, iako sam Bog govori: Ne može čovek videti lica Mojega i ostati živ (2. Moj. 33, 20). Da li možda ne postoje dva Boga: Jedan Koji ima lice dostupno viđenju svetih i Drugi Koji, takođe, ima lice, ali koje prevashodi svaku moć viđenja? O, kakvog li bogohuljenja! Ovo, međutim, treba pojmiti u smislu da vidu dostupno lice Božije nije ništa drugo do božanstvena blagodat i dejstvo (energija) koje Bog projavljuje dostojnima. Lice, koje nikako nije dostupno viđenju, treba razumeti kao ono što se odnosi na prirodu Božiju koja prevashodi svaki opis i viđenje, jer, kako je napisano, niko nikada nije video niti objavio Boga u ipostasi ili u suštini. Sozercanje u Bogu i božanstvena tajna Krsta ne samo da od duše odgone zle strasti i demone koje ih uzrokuju, nego i opovrgavaju lažna mnjenja i njihove zagovornike, i izgone ih iz tora sveštene Hristove Crkve. Nalazeći se u Njenim nedrima, ugodno nam je da praznujemo i tumačimo božanstvenu blagodat i dejstvo Krsta koji su se savršavali na Praocima pre jakljanja Krsta u svetu.
13. Prema tome, na Avraamu se savršila tajna Krsta, a njegov sin je i sam postao predobraženje Onoga Koji je kasnije bio raspet. Tako se tajna Krsta savršavala i kroz sveceli život Jakovljev, a Josif, sin Jakovljev, i sam beše predobraženje i tajna Onoga Koji će biti raspet – Bogočoveka Logosa. I Josif je, usled zavisti, bio odveden na zaklanje i to“ od svojih srodnika po telu, radi kojih ga je otac i poslao, kao što je potom Otac poslao i Hrista. I nema ničega čudnoga u tome što Josif nije bio ubijen, kao što ni Isaak nije bio zaklan: jer oni ne behu istina (stvarnost) sami po sebi, nego praobrazi dolazeće istine (stvarnosti). Moguće je da u njima treba videti i dvostruku tajnu dve prirode Isusove: time što su bili vođeni da budu ubijeni oni su predizobrazili Stradanje ovaploćenoga Bogočoveka, a time što nisu postradali predizobrazili su bestrašće božanstva. To se može reći i za Jakova i Avraama: premda su pretrpeli iskušenja, ipak su pobediše, što je jasno bilo napisano i za Hrista. I tako, od te četvorice koji su se i pre Zakona proslavili vrlinama i pobožnošću, kod dvojice je, tj. Avraama i Jakova, tajna Krsta dejstvovala u njihovom životima, dok su dvojica drugih, tj. Isaak i Josif, sami sobom na čudesan način predizobrazili tajnu Krsta.
14. Zar potom i Mojsej, koji je prvi od Boga primio Zakon i predao ga drugima, nije i pre Zakona bio spasen posredstvom drveta i vode, kada je – pošto ga položiše u kolevku – bio pušten niz reku Nil, a zatim i kada je sam drvetom (tj. palicom) i vodom (tj. rastavljenim morem) spasao izrailjski narod, drvetom predizobrazivši Krst, a vodom božanstveno Krštenje? To i tajnoznalac Pavle jasno objavljuje: Svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru. Pavle svedoči da je Mojsej, još pre mora i one palice (koja je rastavila more), dobrovoljno prihvatio Krst Hristov: Smatrajući porugu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga egipatskoga (Jevr. 11,26). Poruga Hristova od strane nerazumnih jeste Krst, kako, opet, sam Pavle govori o Hristu da On pretrpe Krst, ne mareći za sramotu (Jevr. 12,2). Kao preteča Hristov, Mojsej je i sam sasvim jasno predizobrazio Hrista i obraz Krsta i spasenje koje od njega dolazi: uspravno postavivši palicu, on je preko nje raširio ruke i tako, po slici Krsta predstavio sebe (kao razapetog) na palici, potpuno nagnao Amalika u bekstvo. Postavivši popreko bakarnu zmiju na palicu i tako očigledno satvorivši obraz Krsta, Mojsej je zapovedi onim Judejcima koje ujede zmija, da gledaju u njega, kao u Samoga Spasitelja, da bi se izlečili od zmijskoga ujeda.
15. Nedostaje mi vremena da pripovedam o Isusu (Navinu) i onima posle njega: o Sudijama i Prorocima, o Davidu i onima posle njega, koji su dejstvom tajne Krsta zadržavali reke, zaustavljali sunce, rušili neznabožačke gradove, pobeđivali u ratovima, nadvladavali protivničke vojske, izbegavali oštrice mačeva, gasili silni oganj, zatvarali usta lavovima, posramljivali careve, u pepeo pretvarali moćne kneževe, podizali mrtve, rečju zatvarali nebesa i opet otvarali, činili da oblaci na nebu budu suvi a potom kišonosnim. Apostol Pavle i govori da je sve to savršila vera, tj. sila vere u spasenje: jer je sve moguće onome koji veruje. I upravo sa takvim i javlja Krst Hristov onima koji veruju. Reč o Krstu je, kako kaže ap. Pavle, ludost onima koji šnu, a sila Božija nama koji se spasavamo (1. Kor. 1; 18).
16. Da bismo broju onih koji se spasavaju silom Krsta mogli pribrojati i sve one koji su živeli u starozavetna vremena, i pre Zakona i pod Zakonom, Sam Hristos, kroz Koga jeste sve i u Kome jeste sve, rekao je pre Krsta: I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za Mnom, nije Mene dostojan“ (Mt. 10, 38). Vidite, dakle, da je i do Krsta Hristovog Krstu bilo naznačeno da dejstvuje, da je Krst još tada spasavao? Čak i onda kada je Gospod otvoreno prorekao učenicima Svoje stradanje i krsnu smrt, Petar, čuvši to, nije mogao da se uzdrži, već Ga je, smatrajući da je u Njegovoj vlasti da tako ne bude, usrdno odvraćao govoreći: Bože sačuvaj, to neće biti od Tebe (Mt. 16; 22). Gospod mu je tada zapretio kao onome koji o Njemu misli što je ljudsko, a ne što je božansko. I prizvavši narod zajedno sa učenicima Svojim, reče im: Ko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za Mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i Evanđelja onaj će š sačuvati (Mk. 8,34-35).
17. Zajedno sa Svojim učenicima, Gospod priziva i narod, i svedoči i objavljuje te prevelike i uistinu ne čovečanske, već Božanske misli koje prevashode prirodu, da bi pokazao da su one neophodne ne samo izabranim učenicima Njegovim, već i svakome koji u Njega veruje. Slediti Hrista znači – živeti po Evanđelju Njegovom, proslavljujući svaku vrlinu i pobožnost. Onaj koji želi da sledi Hrista mora da se odrekne sebe i da uzme svoj krst, da više ne štedi sebe, već da – ako se navrši vreme – bude spreman i na sramnu smrt radi vrlina i istine božanstvenih dogmata. Iako je odricanje od samoga sebe i predavanje u krajnje poniženje i smrt veliko i natprirodno, to ipak nije i neosnovano: pa zar i za zemaljskim carevima, a posebno onda kada oni kreću u rat, ne idu upravo i samo oni koji su spremni da umru za njih? Šta je onda čudno u tome što i Car Nebeski, saglasno obećanju, došavši na zemlju radi borbe protiv neprijatelja roda ljudskog, traži da upravo takvi ljudi idu za Njim? Zemaljski carevi, međutim, ne mogu da vrate život poginulima u ratu, niti pak ni približno (Caru Nebeskom) mogu da nagrade one koji su za njih položili svoje živote. Šta od careva da primi onaj koji više nije živ? Međutim, čak je i onima koji su živote položili za blagočestive (careve) nada u Gospoda. Onima pak koji su – idući za Hristom – položili svoje živote, Gospod daruje život večni.
18. Zemaljski carevi zahtevaju da oni koji ih okružuju radi njih budu spremni na smrt, dok je Gospod Samoga Sebe nas radi predao na smrt. I ne Sebe radi, već upravo nas radi Gospod nas savetuje da budemo spremni na smrt, i pokazujući da je to upravo nas radi On dodaje: Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je, a ko izgubi dušu svoju Mene radi i Evanđelja onaj će je sačuvati. Šta znače reči: Jer ko hoće… da sačuva, izgubiće… a ko izgubi… onaj će sačuvati! Čovek je dvostruk: postoji spoljašnji (naš čovek), tj. telo, i unutarnji naš čovek, tj. duša. Stoga, kada naš spoljašnji čovek preda sebe na smrt, on time gubi i svoju dušu koja obitava u njemu. Kada, pak, on Hrista radi i Evanđelja radi (predajući telo na smrt) izgubi svoju dušu, on je tad uistinu spasava i pronalazi, obesmrćujući je nebeskim i večnim životom, te će, imajući je takvom i blagodareći njoj (takvoj), pri sveopštem vaskrsenju i sam, tj. i telesno, postati nebeski i večan. Onaj koji voli svoj život, ali zbog ljubavi prema ovom prolaznom veku i stvarima ovoga veka nije spreman da na taj način (tj. Hrista i Evanđelja radi) izgubi svoju dušu, koji nanosi štetu svojoj duši, lišavajući je istinitoga života, i sam se, zajedno sa njom, podvrgava kazni, predajući je, avaj, na večno mučenje. I oplakujući takvoga čoveka i pokazujući svu veličinu njegove nesreće svemilostivi Vladika govori: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mt. 16; 26), jer neće sići sa njim (u grob) slava njegova, niti ijedno od, u ovome veku cenjenih, počasti i uživanja, koje je on pretpostavio (za njegovu dušu) spasonosnoj smrti (Hrista i Evanđelja radi). Šta je mogao naći među stvarima ovoga veka a što bi moglo biti otkup za njegovu slovesnu dušu koje ni čitav svet nije vredan?
19. Prema tome, ako bi neko i čitav svet zadobio, braćo, on od toga nikakve koristi ne bi imao, ako bi pritom duši svojoj naudio. Koliko je onda užasnije kada onaj koji zadobija samo ništavno premaleni deo ovoga sveta usled strasne vezanosti za to premaleno nanosi štetu svojoj duši umesto da, radije, podigne obraz i smisao Krsta i sledi Životodavca, jer je i Krst poklonjenja dostojan obraz i smisao toga Obraza?
20. O smislu i tajni Krsta već je bilo reči i to smo danas rastumačili vašoj ljubavi, bolje reći, to je pre nas učinio ap. Pavle koji, hvaleći se Krstom, rasudi da ne zna ništa osim Gospoda Isusa Hrista i to Raspetoga. Šta on to govori? Krst je raspinjanje tela sa strastima i pohotama njegovim. Mislite li da on to govori samo o uživanjima i nečistim telesnim strastima? Zašto bi onda pisao Korinćanima: Sve dok je među vama zavist i nesloš i razdori, zar niste telesni? (1. Kor. 3,3). Tako se i oni koji vole slavu i oni koji, nastojeći na svojoj volji, odnose pobedu nad suparnicima pokazuju kao telesni, kao oni koji po telu žive: jer upravo zbog toga i bivaju razdori, kako govori Jakov, brat Gospodnji: Otkuda ratovi i borbe među vama? Ne otuda li, od sladostrašća vaših, koja se bore u udima vašim? Želite i nemate; ubijate i zavidite, i ne možete da dobijete; borite se i vojujete, i nemate, jer ne ištete (Jak. 4; 1-2). Raspeti telo sa strastima i pohotama njegovim, dakle, znači: da čovek prestane da čini sve ono što nije ugodno Bogu; jer ako telo klizi naniže i istrajava na svome moramo se potruditi da ga podignemo u visinu krsta. Šta hoću da kažem? Bivajući na ovoj zemlji, Gospod je proživeo životom siromaha, i ne samo da je živeo već je i propovedao siromaštvo, govoreći: Svaki od vas koji se ne odreče svega što ima, ne može biti Moj učenik (Lk. 14; 33).
21. Niko da ne jadikuje, braćo, molim vas, slušajući nas koji bez okolišanja objavljujemo dobru i prijatnu i savršenu volju Božiju, i da se ne uzmućuje smatrajući da te zapovesti nije moguće ispuniti, nego neka pre svega neka zna da se Carstvo Nebesko na silu otima i da ga podvižnici s naporom zadobijaju. I neka slušaju Petra, prvovrhovnog apostola Hristovog, koji govori da Hristos, postrada za nas, ostavljajući nam primer da idemo stopama Njegovim (1. Petr. 2; 21). Zatim, neka shvati da učenik – iako uistinu biva dužan svome učitelju dok ne plati sve – ako skromno ponudi i isplati ono što je njegovoj moći, i ako se u pogledu onoga što je ostalo neplaćeno smiri pred učiteljem, takvim svojim smirenjem izaziva (učiteljevo) sastradanje k sebi, čime dopunjava i ono što nedostaje. Stoga, ako ko vidi da su misli njegove usmerene na žudnju za bogatstvom i na posedovanje, neka zna da je način njegovoga mišljenja telesan, i neka mu to bude povod za (duhovno) buđenje: ko je prikovan na krst nema više želja za takvim nečim. Njemu je, dakle, neophodno da se uzdigne u visinu krsta da mu se ne bi desilo da se, sam sebe survavši, odeli od Raspetoga na krstu Hrista.
22. Kako da se čovek uspne u visinu krsta? Nadajući se u Hrista, Rukovoditelja i Kormilara sviju, neka se odrekne od svakog nepravedno stečenoga prihoda, a što se tiče imetka koji se stiče na pravedan način, neka i to – ne vezujući se za njega nikada previše – upotrebljava na dobar način, tako što će i siromasima omogućiti da učestvuju u njemu. Ako zapovest i nalaže odricanje od tela i uzimanje krsta svoga, oni koji su Božiji i koji po Bogu žive u svome vlasništvu uvek imaju i neki imetak: ne vezujući se isuviše za njega, oni se njime koriste po potrebi kao svojim saradnikom, spremni da ga – kada se navrši vreme – odbace. Prema tome, onaj koji u pogledu materijalnoga sticanja i potreba postupa na takav način, čak i kada nije u stanju za nešto veće (od ovoga), ipak se vlada blagočestivo i bogougodno. Zatim, vidi li neko u sebi da ga žestoko napadaju bludne pomisli, neka mu bude jasno da još uvek nije razapeo sebe. Kako (takav) da sebe razapne? Neka izbegava radoznalo pogledanje na žene i nedoličnu prisnost sa njima; neka umanji sve ono što pothranjuje pohotu; neka izbegava preteranu upotrebu vina, opijanje, proždrljivost i mnogospavanje. Takvom udaljenju od zla, neka pridruži i smirenoumlje i neka u skrušenosti srca doziva Božiju pomoć za borbu protiv strasti. Tada će sam on moći da kaže: Videh bezbožnika koji se preuznosaše i raširivaše kao kedri livanski, ali prođe, i evo nema ga ; i potražih ga“ – u molitvi i smirenju – „i ne nađe se u meni mesto njegovo (parafraza Ps. 36; 35-36)“
23. Uznemiravaju li te sujetne (dosl. slavoljubive) pomisli? Odmah se i pred sudom svoje savesti seti Gospodnjeg saveta o tome, iz Evanđelja, koji kaže: ne gradi se većim od drugih; a ako i imaš kakvih vrlina, savršavaj ih u tajnosti, samo za Boga i tako da ih jedino On vidi, i Otac tvoj videći tajno, platiće tebi javno. A ako, pak, i pošto već naneseš odlučujući udar uzročnicima svake strasti pojedinačno, unutarnje pomisli i dalje nastave da te uznemiravaju – ne boj se: neka one za tebe budu samo novi povod za sticanje (pobedničkih) venaca, jer one više ne nagovaraju ni na šta, niti imaju ikakvog dejstva, već se javljaju samo kao nemoćni (dosl. mrtvi) pokreti, kao poraženi (neprijatelji) u tvojoj borbi za Boga.
24. Upravo to i jeste „smisao (reč) Krsta“, i budući takvim on se uistinu javlja kao velika i božanstvena tajna ne samo kod Proroka, pre svoga ostvarenja, nego i danas posle svog ostvarenja. Na koji način? Spolja gledano, izgleda da onaj ko sebe ne uznosi i u svemu se smiruje ponižava sebe samoga; da onaj koji beži od telesnih uživanja sebi nanosi muku i bol, kao i da onaj koji razdaje svoj imetak postaje vinovnik sopstvenoga siromaštva. Međutim, silom Božijom to siromaštvo, taj bol i to poniženje postaju izvor večne slave, neiskazane naslade i nepotrošivoga bogatstva i u ovom i u budućem veku. I one koji u ovo ne veruju i koji veru ne projavljuju svojim delima, ap. Pavle svrstava među mrtve i Jeline (tj. idolopoklonike, pagane, mnogobošce), govoreći: Mi propovedamo Hrista Raspetoga, Judejcima sablazan (zbog njihovoga neverja u Spasiteljevo stradanje), Jelinima ludost (kako zbog toga što su njima prolazne stvari iznad svega tako i zbog njihovog potpunog neverovanja u božanska obećanja), a nama pozvanima… Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost (1. Kor. 1; 23-24).
25. U tome se, dakle, i pokazuje Božija premudrost i sila: pobeđivati kroz nemoć, uzvišavati se kroz smirenje, bogatiti se kroz siromaštvo. Nisu, međutim, samo „smisao“ i tajna Krsta – božanstveni i dostojni poklonjenja, već je to i samo znamenje Krsta, Spasonosno Drvo, Carski Skiptar, Božanstveni Znak Pobede nad vidljivim i nevidljivim neprijateljima, jer je znamenje Krsta svešteni i časni Pečat koji osvećuje i savršava, od Boga darovana ljudskome rodu, natprirodna i neizrečena blaga, sakrušujući prokletstvo i osudu, uništavajući truležnost i smrt, dajući život večni i blagoslov; iako nerazumni jeretici u svome bezumlju odbacuju (takvo poštovanje Krsta Gospodnjega), jer nisu razumeli značenje apostolske molitve (Ef. 3,14), te onda ni ne mogu da, sa svima svetima, razumeju „šta je širina i dužina, a šta dubina i visina“: jer se Krst Gospodnji javi kao ono što objavljuje sveceli domostroj Dolaska Gospodnjeg u telu, kao ono što u sebi sadrži svu tajnu tog Dolaska, kao ono što se prostire do svih krajeva i kao ono što sve obuhvata – tj. ono što je gore, što je dole, što je okolo i što je između. Pravdajući se izgovorom zbog koga bi, naprotiv – kada bi imali uma – trebalo da se zajedno sa nama klanjaju Krstu, oni (jeretici) se odvraćaju od Simvola Cara Slave, Simvola kojega Sam Gospod, pre nego što će se na njega popeti, javno naziva Svojim uzvišenjem i Svojom slavom. Kada dođe vreme Njegovoga budućega Dolaska i Javljanja, Njega će sa silom i slavom mnogom predobjaviti upravo ovo Znamenje (Krst) Sina Čovečijega.
26. Na njemu je, budući prikovan, Hristos umro – govore (jeretici) – i zato mi ne trpimo ni oblik (krsta) niti (Krsno) Drvo na kome je On ubijen. Međutim, na čemu je bila prikovana naša obveznica (greha), kojom smo bili obremenjeni usled prestupa vezanog za drvo (poznanja) kada se prema njemu pružila ruka Praoca (Adama)? I blagodareći čemu je ta obveznica bila izbrisana i uklonjena, čime smo ponovo ušli u blagoslov Božiji? Na čemu sakruši Hristos načalstva i vlasti duhova lukavstva, koji na osnovu drveta prestupa zagospodariše našom prirodom, na čemu ih potpuno odagna i pobedivši posrami, čime smo (iznova) primili slobodu? Na čemu je bila razrušena pregrada koja je rastavljala i naše neprijatelltvo prema Bogu bilo sakrušeno i uništeno? I kroz šta smo se izmirili sa Bogom i primili blagovest za mir sa Bogom, ako ne na Krstu i kroz Krst? Neka oni (jeretici) slušaju reči Apostola, koji piše Efescima: Jer je On mir naš, (Koji i jedne i druge sastavi u jedno) i razruši pregradu koja je rastavljala… da obadva sazda u samome Sebi u jednoga novoš čoveka, stvarajući mir: i da pomiri s Bogom i jedne i druge u jednom telu Krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu (Ef. 2; 14-16). Kološanima on piše sledeće: I vas koji beste mrtvi u gresima i u neobrezanju tela vašega, ožive vas s Njim, oprostivši nam sve grehe: izbrisa obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše i beše protiv nas, i ukloni je prikovavši je na Krst; razoružavši načalstva i vlasti, i žtosa ih javno, pobedivši na njemu (Kol. 2,13-15).
27. Kako, dakle, da ne poštujemo i da se ne služimo tim božanstvenim Pobedničkim Znamenjem opštega oslobođenja ljudskoga roda, čija sama pojava navodi na bekstvo, pobeđuje i posramljuje zmiju, začetnika zla, objavljujući njen poraz i sakrušenje, (Znamenjem) koje proslavlja i veliča Hrista, objavljujući svetu pobedu Njegovu? A ako Krstu ne bi trebalo ukazivati poštovanje zbog toga što na Njemu Hristos umre (kao što misle jeretici) niti, pak, smatrati da Njegova krsna smrt beše sveštena i spasiteljska, zašto se onda, kako govori apostol (Pavle), upravo u smrt Nješvu krstismo! Kako da budemo učesnici Njegovoga Vaskrsenja ako ne postanemo srodni Njemu i po podobiju Njegove tuge? Osim toga, ako bi se ko poklanjao (nekakvom) znamenju krsta na kome ne bi stajalo ispisano Hristovo ime, takvom bi se, može biti, s pravom mogao uputiti prekor zbog činjenja nečega nepotrebnog, ali kada pred Imenom Isusa Hrista priklanjaju kolena svi nebesni, zemni i preispodnji – a upravo to Ime kome se klanja sve Krst nosi na sebi – kakvo bi onda bilo bezumlje ne priklanjati kolena pred Krstom Hristovim!?
28. Mi ćemo pak, zajedno sa kolenima priklanjajući i srce, prići i pokloniti se zajedno sa psalmopojcem i prorokom Davidom mestu „gde stajahu Noge Njegove“ i gde se raširiše Ruke Njegove da sve nas prigrle i gde nas radi bi u mukama raspeto životonačalno Telo Njegovo. Poklonivši se u veri i celivajući (Krst), zahvatimo od preobilnog osvećenja Krsta i sačuvajmo ga, da bismo se – pri preslavnom budućem Dolasku Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, videći Njegov Krst (Znamenje Sina Čovečijega) gde u slavi dolazi pred Gospodom – uzradovali i uzveselili radošću neprestanom, primivši na dar stajanje s desne strane (Oca), i čuvši reči, i primivši blagoslov obećanoga blaženstva, u slavu telom Raspetoga nas radi Sina Božijega.
29. Njemu priliči slavoslovljenje sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Navevši ove reči Ap. Pavla, Prepodobni Teodor Studit daje ovakvo tumačenje: „napor tela oslabljuje duh, a napor duha oslabljuje telo. Budimo obazrivi i – pri upotrebi jela, pića, sna i svega drugoga – držimo strogu meru da telo ne bi odnelo prevadu nad dušom, već da bi, naprotiv, duša održala prevagu nad telom“ (Monaške pouke 224, Dobrotoljublje IV).
  2. Postoje dva načina za pisanje imena antihristovog: jedan sa velikim, a drugi sa malim početnim slovom. Mi se držimo drugoga načina zato što, bez obzira na to što se radi o ličnom imenu, ono nije dostojno nikakvoga uvažavanja.
  3. „Sozercanje“ (koje se ponekad prevodi manje snažnim pojmovima kao što su „bogomislije“ ili „meditacija“) javlja se u svom izvornom značenju kao plod najvišeg stupnja podvižništva. Nama koji živimo u svetu i žitejskoj sujeti sozercanje je gotovo nedostupno. Sv. Makarije Veliki nas poučava sledećem: „Svako je dužan da zna da postoje oči koje su unutarnjije od ovih očiju i da postoji sluh koji je unutarnjiji od ovoga sluha. I kako spoljašnje oči čulno vide i prepoznaju lice prijatelja ili voljenoga, tako i oči dostojne i verne duše, prosvećene božanstvenom svetlošću, duhovno vide i prepoznaju istinitoga Prijatelja, najslađega i prečeznutoga Ženika-Gospoda… I na taj način duša misleno sozercavajući čeznutu i jedinu neiskazivu lepotu, biva ranjena božanstvenom ljubavlju i okreće se ka svim duhovnim vrlinama, zadobija time beskrajnu i neiscrpnu ljubav prema prečeznutom Gospodu“ (Dobrotoljublje, tom I, „Pouke sv. Makarija Velikog, glava 277). U vezi sa „sozercanjem“ kod prep. Teodora Studita čitamo: „Monah je onaj koji jedino u Boga gleda, koji jedino za Bogom čezne, koji jedino Bogu prianja, koji se stara da jedino Bogu ugodi, koji mir jedino u Bogu ima i koji izvorom mira biva među drugima… Tada duša prebiva u pokoju, oslobođena od pogubnih strasti, što i jeste mir sa Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista, u Kome se duša, smirivši se, raduje radošću velikom i naslađuje sladošću nenasitnom, voleći da razmišlja o Bogu i da se pogružava u sozercanje neizrecivoga Njegovoga veličanstva do zaborava sebe same“ (Dobrotoljublje, tom IV, Pouke, 258, 266).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *