ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
МАЋЕХА И ПАСТОРКА
 
Био цар и царица, па немајући од срца порода једнако се молили Богу да се смилује на њих и да роде сина или кћер. Бог се смилује на њих, јер после неког времена царица роди девојку, којој надену име Марија. Здраво се радоваху кћери својој цар и царица; но на велику жалост умре царица после неколико година, и цар се могао још само томе радовати, што му је кћи постала исто тако добра, лепа и честита као што му је и жена била. Тако и цар постане удовац, а дворани пану око њега да се жени, и он се ожени, али му ова друга жена није као прва, јер је зла и пакосна, мрзи на Марију да је очима не види, а то највише зато, шго је добра и што је отац радо има. Али што је она на пасторку већма мрзила, то је цару кћи све милија бивала. Мало времена постоји, а дође цару писмо да иде у рат. Онда се цар спреми за пут и пође да иде, ал’ жалећи где мора оставити кћер у маћехе, дуго би се још са кћером разговарао и њу саветовао. Напослетку замоли царицу да пази на Марију, да јој буде права мати; и она му све обрече. Девојка, којој је сад пет година било, видећи да ће да одлази отац, стане јадиковати, и кад отац већ отиде, а она узме још већма тужити и плакати, те маћеха да би је утишала рече јој: “Ћути, срце моје, ми ћемо дати упрегнути коње у кола, па за оцем”. Тако после неколико дана заповеди царица да справе младу царску кћер за далеки пут. Царица се само тако претварала пред Маријом, јер мислећи једнако о томе како би је истиснути могли из двора док јој се отац врне, зовне највернијег слугу свога и рече му: “Ја хоћу да заведем пасторку своју гдегод у свет да се ништа не зна за њу, јер ње ради немам мирна живота с мужем. Но напред ти кажем да се не шалиш да коме кадгод о томе што кажеш; јер пошто је Бог на небу, ако ми издаш речи, знај да ћеш изгубити главу. Ти знаш ону грдну шуму, из које нико изићи не може ако не зна пута?” “Знам” одговори слуга. А царица: ,,Добро. Кад буде око поноћи, а ти да стојиш готов с упрегнутим коњима у она кола што се затварају. Ми ћемо Марију у то доба кад најбоље спава полагано изнети и на кола метнути, а ти онда што брже у шуму. Кад стигнеш у њу где је најгушћа, скини девојку с кола и реци јој: “Заповедила ми царица да ти отсечем руке, па да јој их однесем – што морам чинити, јер ћу друкче главу изгубити”. – Слуга обрече да ће све тако чинити, и отиде. Кад буде око поноћи, а он стоји готов с колима. Онда изнесу Марију и метну је на кола, а слуга терај у шуму. Кад стигне у њу где је најгушћа, скине девојку с кола и рече јој: “Заповедила ми царица да ти осечем руке па да јој их однесем – што морам чинити, јер ћу друкче главу изгубити”. Онда Марија бризне плакати и плачући рече: “А што сам, за име света, тако јако згрешила, да сам заслужила да ми се руке осеку?” Али кад се слуга брањаше да то мора чинити, управи пасторка очи к небу и кроз плач рече: “Боже мили, опрости маћехи мојој, јер не зна што чини са мном”. И пружи своје беле руке, а слуга јој их осече и на кола узме, па ошине коње, те трком натраг у двор царици, оставивши Марију онако нагрђену и у плачу. Кад стигне у двор, преда руке пасторкине, те се смири царица. Марија се непрестано Богу молила, а не могући се хранити као досада, зађе по шуми и стане се хранити дивљим јабукама и крушкама, што их је устима брала и јела за више година дана. Она одрасте већ велика девојка. Тада се догоди да некакав царевић оде у лов. Кад се приближи шуми, пусти псе напред те пси одмах у шуму. Кад стигне и сам у шуму, стане ловити по њој, те је ишао, ишао тамо и овамо докле се није наситио лова и пошао да се враћа; кад ал наједанпут види међу дрветима пасторку Марију, и кад опази да је лица лепа и да нема никаких руку, запита је љубазним гласом: “Откуд ти, сестро, овде тако сама, лепа лицем, а без руку?” Она не хтеде издати маћехе своје, и зато му одговори: “Не знам, брате, откуда; јер сам одавна овде!” Онда јој он стане говорити како није добро тако у самоћи у шуми живети, и најпосле јој рече: “Хајде ти, сестро, к нама; у мога оца и тако нема деце до мене једнога, па ће му мило бити кад још кога у кућу добије!” А девојка врло рада да се самоће избави пође весело и отиде царевићевој кући. Кад тамо стигну, стану се отац и мати царевића овога чудити где тако лепа девојка нема руку. Поред лепоте своје Марија је и врло лепо знала говорити. После некога времена рече цар и царица сину своме да се жени говорећи му: “Сине, ти си нам много и давно већ говорио да би се женио, дедер жени се сад, сад је томе најбоље време; познајеш све царске кћери што су у околним царствима; кажи нам коју би?” А син им онда укратко рече “Марију бих!” А родитељи га запитају: “Коју Марију?” А син: “Марију што сам је из шуме довео!” “Хајде прођи се ње”, одговоре му они, ,,зар нема доста царских кћери да бираш само; него хоћеш Марију; а зар не видиш да ни руку нема?” А син опет: “Ја Марију, ја никаку другу!” Онда му отац рече: “Е добро, венчај се Маријом, али ја после нећу више да знам за те!” И тако се венча царевић и проживи с њоме за годину дана. Тада му дође некако писмо, а у писму стоји да мора ићи у рат. Онда се он опрости од Марије и отиде у рат, а мати му то једва дочека да може само грдити Марију, те је стане псовати и свакојако протеривати: ,,Хајд’ тамо откуд си и дошла!” У томе постоји неко време, а Марија роди два сина, лепа као два голуба. Онда свекрва не могући тога трпети напише сину писмо где облаже снаху свакојако да је тако и тако неваљала, и да је родила два кучета. А син опет отпише матери: ,,Нека је родила, зато не водите бриге; не чин’те ви Марији само никака зла, а ја ћу се што скорије кући вратити”. Али свекрва пакосна не каже ништа снаси, већ заповеди слузи ономе што је био с царевићем, кад је овај довео Марију: ,,Данас сам добила од сина писмо, у којему ми вели да ти заповедим да му одведеш жену заједно с породом на оно исто место у шуми с којега је довео и да је онде оставиш. Иди дакле, заведи је у ту шуму и остави је онде нека цркава сама”. И слуга је одведе, и она замоли слугу да јој метне једно дете на једну сису, а друго на другу, па остане под једним дрветом, где преноћи три ноћи, а кад легне да преноћи и четврту, дође јој дубок сан, те усни да јој је мајка Божија дошла па да јој је говорила: “Мила моја девојко! Ти си ми се свим срцем молила, ти си ме, кад си у нужди била, у помоћ позивала – ево донела сам ти од маћехе руке; али кроз шест недеља дана ништа друго да не радиш до поскуре месиш и сиротињи делиш!” Кад се пробуди Марија, види да заиста има руке, и дивећи се томе чудном сну, узме своју дечицу за руке, и пође да изађе из шуме, – кад ал’ ето ти царевића мужа јој, дошао из рата и не нашавши је код куће досетио се злу материну, да му је она жену отерала, те је тражио, тражио, докле није и амо у шуму дошао. Упутио се некако управо к њој, и упозна да му је жена, али видећи да има руке не могаше ни себи веровати да је тако. Но она му притрчи, а он запита: “А како си добила руке?” Онда му она све по реду каже шта је и како је било. А он је још запита: “А како си дошла овамо у шуму?” Онда му она каже и то како је свекрва облагала можебити и како је дала овамо у шуму завести; “али”, рече, “опрости јој што је тако са мном поступала, јер и она ће теби опростити што си ме узео, кад само чује од кога сам рода и племена”. “А ког си рода?” упита је муж. А она му одговори: “Царскога сам рода као и ти, и царска сам кћи као што си и ти царски син. Него хајде само кући, па ћу ти казати и којега сам цара кћи”. Дошавши обоје кући, стану се свекар и свекрва чудити: ,,А гле има руке!” Тада рече Марија мужу: ,,Ја сам кћи тога и тога цара, што у томе и у томе царству царује и што је пре неколико година у рат отишао, па не знам је ли се већ врнуо или не; кад је у рат отишао био, а друга жена његова, моја маћеха, мрзећи на ме, дa ме у шуму завести, да се не бих могла више кући повратити; и ето у шуми сам живела докле ме ниси ти идући с лова са собом повео и амо довео”. А царевић: “Дакле тога си ти цара кћи? Та то ми је пријатељ, с њиме сам заједно у рату био!” И продужи даље: “И он се вратио из рата кад и ја, сад је већ код куће”. Царевићу буде сада опроштено што је Марију узео. Сви се чуђаху што има руке, знајући да их пре није имала; – кад у један дан ето ти писма од оца њена: тражи кћер, пита није ли се нашла така и така девојка што је маћеха отерала од себе. Тада царевић отпише и каже да је нашао таку девојку; па да се сад већ удала и да има двоје лепе дечице. Онда она маћеха чувши да ће муж да иде да доведе кћер, сакрије се негде у комшилуку, а муж јој пође по кћер, те је ишао, ишао, док уједанпут види где нека кола долазе, и кад се сукобе – а то кћи иде с мужем, са свекрвом и са свекром оцу своме – те ту једно друго изљубе, па онда отиду кући: отац одведе кћер и мужа јој и свекра и свекрву и учине весеље за недељу дана. Међутим, није се знало где је царица маћеха, свугде је тражили, – но слуга неки тражећи нешто у пећи, нађе царицу у пећи, камо се потајно увукла била да чује шта ће се о њој говорити, те је онда изваде напоље и живот јој узму. Свекар и свекрва отиду мирно својој кући, а цар овај даде зету и кћери све царство да царују за свога века.