ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
БДЕНИЈЕ У МАНАСТИРУ РАКОВИЦИ
 
Једно од ових једва дочеканих пролећних предвечерја. Повукло нас је нешто на друм, па даље и даље, по мршавој трави београдске околине, кроз зеленкасту сумрачицу априла, док се не нађосмо пред дводелним улазом и кулом манастира. Раковицу обично сматрамо варошким манастиром: лежи уз друм, допире до ње све градско: модерна превозна средства, хроника и световни интереси Београда. Али те вечери смо дошли до Раковице у један од ретких часака, кад тајанство живота, као олтар на Ускрс, широм отвара своје велике двери, и кад човек има моћ да мисли шире од ширине света.
Сумрак беше постао вече. Велике беле површине зидова, на кули, на вишој згради с једне стране, на старој, ниској, отегнутој, манастирској згради с друге стране, те светле плоче, као велике и горе подигнуте очи, ишле су за Месецом који је тискао у страну облачак и дизао се све поноситији и све сребрнији. Између Месеца и зидова стојало је резигнирано и Божјој вољи предано зеленило ране пролећне атмосфере; зеленило које стишава силовитости срца. И у том зеленилу пуно неких струјица и шара од испарења. Омотало нас то као танана пређа; а кроз пређу, овде-онде, фосфоресцирају црна дрвета осута беличастим цветом, и показују пут ка цркви.
Спазисмо на једном зиду низ правилно уоквирених златно-црвених мрља: прозори цркве осветљени. А у сусрет нам долазаше јек појања. Врата широм отворена. На самом прагу стоји дубоки мирис жеженог воска и млако дисање кандила. А унутра се јасно виде само лица, лица ђака монашке школе, калуђера, и сељака из околине. Као на чувеним италијанским сликама духовних концерата: сви имају узвијене вратове, широке и зането упрте очи; заборав света им је на челима; уста као трубе отворена и округла, и само поју и брује, душом и телом.
А појање је било као и појци. Појци, тврда, кошчата, неправилна лица наше сиротиње, наших сељака и убожара. А песма, гуд и бруј светине. Не песма научена и за ноте прикована, него изворно певање оних којима је за час један дато осећање празника, оно ретко осећање кад у грудима човека залупа клатно религиозног узбуђења, кад најпростији човек може, за часак, мислити о свом животу не само као човек.
Могло нас је ући у цркву и десеторо, и двадесеторо, ништа не бисмо пореметили, ни од кога били примећени, ништа значили. Скоро да смо се и између себе избрисали, нестали пред потресном истинитошћу појања. Склад гласова и визија у појцима осећао се савршен. Ти људи, за тренутак, свели су своја бића на чисто религиозну вредност. Религиозна вредност у човеку! Како је мало оних који је познају, познају дубоко и довољно! Цео један свет још не зна шта ће човек у цркви! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева, живима и мртвима, срећнима и несрећнима. Не зна да се у цркви седи међу туђинима као међу рођенима, и држи у једној руци књига Божја, а у другој књига песникова, и наизменице чита Еванђеље по Матеју и Јовану, и Маслинова гора по Вињију и Томпсону. Не зна да је црква једини, кратки и пролазни трен сливене заједнице Бога, песника и човека: онога који је живота створитељ, онога који је живота објавитељ, онога који је Богу циљ и песнику љубав.
Ми, с друма, из града, осетили смо се туђи у манастиру; хладни странци према тим људима који гаје неко духовно чекање. Човек, који туђ и непосвећен уђе у такво чекање, не осети понекад ништа. А осети други пут, силу и лепоту религиозног усамљења, и крене тада у њему познат бол, бол од нечег пропуштеног и неманог. Осети се промашеност нечег битног. Пожали човек што он, тако давно, можда никад није религиозно бдио, није певао пошто је претходно јео пост и присркивао уз њега сузу чистилицу. Притисне терет од те, и од многих других непоправљивости и ненакнадивости.
Непоправљивости и ненакнадивости јесу, чудни друзи човечјег живота. Охола човечја машта и охоли његов разум одричу непоправљивости и ненакнадивости; а ништа није чешће и позитивније у нашем животу од ненакнадивости и непоправљивости. Једнако их чинимо, а имамо у себи неко безбожно спавање, дубоко као море, и као камење у море бацамо у то спавање све оно што се више не да поправити, и дело и жртву. Заборављамо све, јаук, поглед, ћутање, клетву. Десет година живота морамо заборавити да бисмо могли бити срећни један тренутак.
Али понекад, ма где и ма кад, у једном манастиру на прашном друму, дочека нас песма чудна, песма коју сасвим непознати људи поју за наше умирење и умиљење. И врисну тад у нама сузе сећања па оно што се не може ни поправити, ни накнадити, ни испаштати. У Раковици манастиру, тако, видесмо себе у себи. Осетисмо се мутни, познасмо да нам се никад не дели одмор од умора, седми дан од осталих, душа од тела, испуњена жеља од нове ненасите, час духовни од часа таштине кад заборављамо да постоје, да боле, да ће болети непоправљивости и ненакнадивости … А ти људи што певају, са устима детињасто округлим, с руменилом детиње крви у надуваним образима. ти људи поправљају непоправљиво, сневају лепи религиозни сан о миру, миру, миру … То је велика моћ религије у човеку, над сваким знањем и мудрошћу. Наука и мудрост проповедају ограничења, тумаче ограничењем, блаже и теше ограничењем. А религија одриче ограничења, одриче их свуда, у постизавању и имању, у резигнацији и немању. Као што сан у човеку може да продужи ма коју мисао, религиозност у човеку може да продужи сва стања, па и стање неограничених моћи. Ти мали послушници манастирски, ти сељаци, испразнили се ето од свега земаљског као црквени сасуди, ничега се не боје, ништа не желе, истоветовали се с побожном песмом као бестелесни хор духова.
Једаред, у једној огромно великој англиканској цркви, препуној људи, пастор, пошто је прочитао мољења, прописана и од њега састављена, мољења за хлеб, здравље, разум, душевну снагу, погледао је у сакупљене и додао: “А сада нека се још свако од вас помоли из личне своје потребе”. Чула се прво тишина која се јавља кад близу две хиљаде људи престану да дишу. Па се онда, исто тако јасно, чуо нечисти унутрашњи шум пожељења, похлепе, надања. Па онда оштри спољашњи шум поклецања, обарања глава, и скривања лица у шаке. И најзад нова тишина, страшна и језива и слатка, кад Христос спусти руку да смири две хиљаде срца пуних таштина, сумњи, незадовољстава, срџби, освета.
Шта су радили у тој тишини сакупљени људи? Молили се, желели, измишљали, трпели, јадали се, просили? Не. Као сада на бденију у нашем манастиру, отпало је од њих нејако ограничење живота. То, и ништа више. Кад је пастор прекинуо тишину, показала се до непознавања променута лица, с траговима суза, још преливана сузама, бледа, с дрхтавим уснама, скљештених зуба и затворених очију. Шта су доживели ти људи, и које су им биле молитве и жеље? Нико ништа није желео ни молио! Ником ништа није требало! У први трен, узбуђени и збуњени ретким часом и слутњом чуда и услишења – покушали су можда и наћи шта им најпре, и највеће и најмање треба. А затим је дошао, у сваког појединог, мирни мир религиозног достојанства. Мирно непоколебиво знање да њему ништа не треба. И шанула се само молба: нека буде испуњена жеља оног слева или оног здесна, ако је можда има, давнашњу и тешку. Али ни оном слева ни оном здесна није ништа требало! Помакли се људи само за длаку једну од таштина и слабости, и ником ништа није требало! И да је цео свет ту био, целом свету не би ништа требало …
Дивни часови потпуног склада између човека и света. Бог и човек се зарадовали једно другом као браћа, поделили терет света као браћа: човек није просјачио, Бог није био немоћан … Како је диван и велики човек у огромном раставу и обухвату: од човека који несит гладни и завиди и мрзи, до човека коме ништа не треба!
Две хиљаде људи запеваше из одморених и очишћених груди, као оркан. Пролазници стадоше навирати у цркву. Баш као у малој нашој Раковици, о бденију уз Велики пост, лета Господњег деветнаест сто двадесет осмог.