ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ
МУЧНИХ ДАНА …
 
Сетан као и песме његове, под туробним утисцима с пута по Метохији, Милан Ракић даваше последњи облик својем “Страшном Христу” из опустеле цркве негде у Прекорупљу, кал му наочит каваз пријави Вука Дулана из некога села са шумовита Златара.
Сељак уђе замашним, али равним и одмереним кораком горштачким. Скиде с главе прљаву црвену чалму од вуне и поклони се ниско и вично, као пред својим агом или кајмекамом у Пријепољу.
– Бог ти помогао, брате! – узврати му Ракић, устајући иза стола и пружајући му руку. Очиглелно, ова га појава пријатно изненади.
Јер тешко бејаше живети у прљавој и веома непријатељској Приштини. Много тврђа и несложнија душа ту малакше и почне да чами. Свакога дана извештаји тежи и страхотнији. Косово у самртним трзајима. Сириниће изједна гине. Рогозно већ отупело од аганскога јарма, а из Метохије, може бити ускоро, неће бити ни гласника да јави како су се последњи остаци истурчили, или замакли ноћу преко Копаоника. Да није још Грачанице са њеним оскрвњеним фрескама и Гази-Местана, који Преполац непрестано бодро поздравља низ лапску долину, човек би клонуо и обамро. Или би побегао као рањена звер, плаховито и безобзирце, с уверењем да је све пропало и да је узалудно каменити се више поред наше страшне костурнице. Досадно и хладно око срца као у дубоки јесењи дан слабо одевену. Пролазе непрестано испред очију везени фермени зулумћарски, велике сребрне муштикле, чохана џубета мрачних хаџија, који барем о рамазану морају по некога потурчити. Врстају се бели копрани, затегнуте арнаутске чакшире, кеча и ћулави. Из дана у дан Ракић је могао све боље да увиди, како је све мање разлика између српскога и арнаутскога копорана, између њихових ћулава: – труђаше се раја. да би голи живот сачувача, да се на пугу по ношњи не би могла познати! Ћулави, ћулави …
А сад један Златарац. Као да је с неба као какво знамење пао на Косово. Да мало разгали и обрадује, да у сетно срце куцне на ону страну која је заточенике своје нагонила да запевају, кад су са страхобним кољем на рамену гредили ка калемегданском џелату. У леденој стварности сама ова појава као да каже да смо још живи, да Шумадије има и с ове стране тмурнога Јавора. Вук Дулан као да је из камена исклесан од првореднога уметника. Србин. Снажна и здепаста тела, плав, тихо непоказна изгледа. Сав непроменљив, увек онакав каквог га је дало његово скровито катранџијско село. Арварски опанци, пеленгири, црни гуњац и јанџик. Претена кошуља, раздрљена под грлом, са великим колиром. Море, каква срећа да човек у мору одвратних ћулава види што српско, али онако потпунце, од главе до пета! …
– Велиш ми да сједнем, господине? – говораше он домаћину. – Мним да није тријебе. Кад дворимо Турке, могу и овђе постојати мало! … Али га консул нагна да седне, да поручи и каву и коњак. Вук Долан све то узе просто и уљудно без снебивања, али са оним истим озбиљним покретом као кад је примао причест у својој неугледној цркви сеоској.
…Носио је царску комору из Призрена за Гостивар. Затекли га тамо случајно кад је продавао катран. На путу му испод Шара нестало једнога коња. Пре петнаест дана позвале га власти чак у Битољ. Ваљао је да посведочи пронађена коња. Отишао је. Досудили му својину и тек тада видели да ће коњ појести себе докле пређе Бабињачу изнад Сјенице. Угризла Турке државна савест: дали му једну меџедију и рекли да ће коња примити у Пријепољу. Послаће га о државном трошку. Вратио се пешке преко Бабуне. Дотрајао му већ и последњи грош. Он овај свет не познаје. Барем до Рогозна треба имати новаца и ноћивати по хановима …
– Па сам чуо за ову кућу, господине. И наканио се да се мало осрамотим: не би ли ми ти могао дати један дукат на зајам божји док се до куће довучем?
– Даћу ти и два, ако хоћеш – рече му Ракић мило и без колебања.
– Не, не: доста ми је један! … И то ти Бога јемца остављам да ћу ти одмах вратити. Однијећу нашем проту у Пријепоље и замолићу га да ти пошље како он зна. Нећу те преварити … Повјеруј ми, господине! …
– Не брини, ево сад ћу ти дати. И то не на зајам. Онако … Узми …
– Боже сачувај, господине! Онако? … Ни до вијека! … Из ове куће? … А колико она мора давати свакога дана! … Подмићивати Турке и нас ода зла бранити, па плаћати учитеље! … Нећу, Бога ми! … Овђе ваља доносити, а никако одавде односити … Само на зајам божји! … Јок, још нијесам памет иштетио. У ужичком округу продају и бакраче да би се ова кућа могла држати у Приштини, а ја да узимљем “онако”! …
Не бејаше на оваке случајеве навикао Ракић. Ако нису тражили, а оно су примали. Зато с вољом отвори касе и поче да преврће по злату.
– А дао је Бог? – упита Вук поносно, чујући звек наполеона и лира.
– Дао, Вуче, дао! … Но знаш ли шта је? … Ја немам ни једног дуката.
– А имаш ли меџедије?
– Имам.
– Онда дај ми три!
– Овако ћемо: да ти дам једну лиру, па дукат да ми вратиш, а оно друго да попијеш, а?
– Никако, господине! … Дај ми само три меџедије. Нећу више. Ако ми будеш дао, ја ћу опет вратити.
Ракић му пружи три беле меџедије, опет угости и отпусти, поздрављајући све у његову крају.
Али се после једног часа врло изненади кад кроз отворена врата чу познати глас Вуков у ходнику где тахо разговара са кавазом:
– На муци сам ти био, брате – причаше он кавазу, држећи нешто у руци: – остао сам у туђем свијету без паре једне. И твој ми господар, а наш господин, на зајам божји повјерова ово пара. Изидох у чаршију да ручам. Кад тамо, а оно нашега прота син, учитељ Васо. Помози Боже! “Јеси ли при парама Васо? – “Јесам, вели” … И позајми ми четири меџедије. Господин ми је мало прије позајмио три. Ево ти, брате. Аманет божји да му их даднеш на руку. Зајам је … А ову четврту … кумим га од неба до земље … и љубим му руке и скут као старешини нашем и брижнику сиротиње раје … овај … нека узме од Вука Дулана из Дражевића, па нека дадне кому невољноме брату Србину … Аманет ти божји, ришћанине и брате! …
Милан Ракић нечујно притвори врата и поносто осети да је вредно мучити се у прљавој и азијатски намрштеној Приштини.