ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
СВЕТИ САВА И СИРОМАХ
 
Био неки сиромашан човјек који није имао за дванаест година ђетета, а тек пошље дванаест година роди му се мушко дијете. Сиромах је био сав срећан, али му је једино било тешко стога што се бојао хоће ли због његове сиротиње његов кум хтјети и сад да му кумује. Најпослије рекне: “Вала ћу га зовнути, па ако хоће нека дође, а ако не дође није ништа ни било!” И оде куму, који је био богат, и по обичају понесе торбу и у њој плоску вина. Кад дође куму позове га да му крсти дијете, а кум ће одговорити: “Иди гаде, не гади ми дворе!” Сиромах се врати, а остави ону торбу с плоском објешену у кумовом двору о некаком диреку. Кад дође својој кући каже жени, како се кум стиди њихове сиромаштине, па им неће ни да дође. Па рекне: “Када сам, жено, таке среће да ми ни кум неће у кућу, да ми крсти дијете, ја више нећу овђе живјети, но идем да тражим срећу!” А жена ће: “Немој чојече ићи, јер кума треба чекати до седам дана, па ако не дође до то доба, онда можеш ићи!” Он ће опет: “Ћути жено, ја сам видио да кум неће доћи, и зато нећу чекати ниједнога сата!” Па скочи на ноге, узме торбу на раме, а у руке тојагу, и оде преко бијела свијета.
Идући да тражи срећу наиђе на ратара који је орао њиву на Васкрс, па му назове помоћ Божију, а овај му одговори: “Бог ти помог’о, намјерниче!” Тада ће га сиромах запитати: “Зашто ореш баш на Васкрс?” А ратар ће одгогорити: “Како да не орем, кад у своме двору храним девет нијемаца и девет слијепаца”. Сиромах тад исприча ратару своју невољу и каза му да је пошао тражити бољу срећу. Ратар рече: “Бога ти, кад си пош’о да тражиш своју срећу, упитај и за моју, јер ево без престанка радим, а никако не могу да исхраним чељад у својој кући”. Сиромах обећа и пође даље. Путујући даље наиђе на једну жену која је чинила жито на Божић. Назвавши јој Бога он је запита зашто то ради. Она му каза да мора, јер друкчије не може исхранити чељад. Кад сиромах исприча своју муку и намјеру, жена га замоли, да успут запита и за њену срећу. Идући путем сиромах наиђе на једног чобанина, који му се потужи на своју срећу, јер му је један дио оваца био нијем, други слијеп, а трећи хром. Сиромах и њему обећа, да ће се распитати за његову срећу. Идући даље дође у једну планину, па сједе под неку крушку да се одмори. Тада ће му нешто из крушке проговорити; “Ђе то идеш, чојече, те си се тако плахо уморио?” Кад он исприча, опет ће нешто из крушке: “Бога ти, ако наиђеш на срећу, упитај и за моју: зашто увијек бехарам, а никад плод не могу одржати?” Он и њој обећа, па пође кроз планину. Уморан и огладнио, једва се држао на ногама. Идући кроз планину чује ђе неко сијече дрва, па се упути право тамо ђе се сјекло. Кад је тамо дошао, нађе светог Саву ђе сијече дрва, па ће рећи: “Помози Бог, стари оче!” А светац: “Бог ти помогао, добар човјече. Сједи па се одмори!” Човјек му исприча своју невољу и хтједе одмах да иде даље: “Не сједи ми се, док не нађем срећу, ради чега сам и пошао!” Свети Сава му рече: “Сједи болан, ако је игде нађеш, овђе ћеш је наћи!” Он није имао више куд, него сједне. Свети Сава дохвати комад хлеба с пања, па стави пред њих двојицу. Кад то виђе сиромах, рећи ће: “Шта има овђе у овом комадићу за нас двојицу, нити се ја могу најести, ни ти”. А светац одговори: “Ако буде берићета, биће и мени и теби доста”. И почну јести. За јелом почне онај човјек причати светом Сави узрок због кога је кренуо да тражи срећу, а још му каже и за оне остале. Свети Сава му рече: “Иди ти својој кући. Тамо ће ти доћи два човјека и крстити дијете, и виђећеш шта ће бити и од твога кума!”
За крушкину срећу светац му рече да отресе крушку кад се врати, па да половину плода покупи, а половину да остави. Чобанова стока је болесна зато што није удијелио ни слијепу, ни нијему, ни хрому, а чим то учини овце ће му оздравити. Жени која је чинила жито на Божић поручи да подијели пола имања сиротињи, и нека не ради на празнике, па ће јој у кући поћи сваки напредак. Ратару каза: Кад први вршај оврши и развије жито, нек однесе у воденицу и самеље, па скува један хљеб и кад га испече, сам домаћин нека преломи тај хљеб, пошто се над њим прекрсти, – па једну половину нека раздијели чељади, а другу да остави, и то ће им бити доста. Човјек захвали светом Сави, па се врати. Кад стиже до крушке он јој каза свечеву поруку, па се попе на дрво и стресе га, а кад сиђе с крушке, а оно под њом све сами дукати. Дохвати своју торбу па је напуни, натрпа и у хаљине, па пође даље. Успут каза и чобанину шта му је светац поручио, па послије жени и ратару. Кад се приближио свом дому баци поглед и на кумову кућу, а кад тамо: мјесто куће згариште, а пред згариштем само онај дирек на коме је висила торба с плоском, коју је био понио куму кад га је звао да му крсти дијете.
Кад је дошао својој кући и почео са женом разговор, јавише се два човјека, који му рекоше да су дошла да му крсте дијете. Он их упита: ,,А ко сте ви да мени незнану крстите дијете?” Они му се казаше, да су свети Јован и Арханђел Михаило. Тада се сиромах сјети ријечи светог Саве, па госте лијепо прими и угости. Пошто су крстили дијете и почастили се, упита Арханђел кума: колико жели још да живи. Кум одговори: “Не знам ни сам!” али помену да му се чини да ће за двадесет година моћи потрошити паре што му их је Бог дао. А Арханђел рече: “Немој, куме, тако, – него живи још једно четрдесет година!” И даде му некакво стакло и у њему воде и рече му да иде с тим стаклом свуда ђе чује да има неки болесник, па да гледа на болесника: ако види Арханђела на појасу болесниковом, да га помаже оном водом и болесник ће оздравити, а ако га види на прсима, нека му каже како га не може излијечити. При поласку кумови му кажу да неће имати више ђеце, до оно једно, и да ће оно постати царем.
Послије тога сиромах се силно обогати и поче уживати. Послије четрдесет година би му жао да умре, па, да се уклони од смрти, сакрије се пред кућом у некакву шупљу крушку. Дође кум да га тражи, јер му се приближила смрт. Питао је у кући за њ, али му рекоше да није ту. Он дође пред крушку, па га зовну: “Оди, куме, доста си живио!” И чим Арханђел пође, кум умрије.