ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
ЗАР И ЗВОНА ЗВОНЕ
 
Мајко, драга мајчице, ко је то све нама донео? Откуда нам то? Јесу ли то какви анђели спустили с неба, та красна јела, да се опоравимо, да не умремо од глади?
Тако је говорило једно бледо дете, сиромашче једно, зачуђеним очима гледајући на сто. Јер на столу се налазио велики хлеб и поред њега котарица пуна меса, сланине, јаја, масла, брашна и чега ти све ту још није било. Да, било је још и друге робе: марама, чоје за одела, кошуља и кошуљица, чак и лепих играчака за малу Ружицу. Та и какав странац, да је сад однекуд ушао овамо, зачудио би се откуд толико изобиља у овој малој сиромашној кући, а како да се не чуди Ивко (тако се зваше то бледо дете), који је горко осећао тешку сиротињу своје мајке удовице.
Још се Ивко није ни разабрао од чуђења, кад утрча у собу његова млађа сестрица Ружица, па весело скакутајући рече:
– Ал’ то није, није све! Да видиш тек шта има у авлији! ‘Оди, ‘оди брзо!
И она ухвати Ивка за руку, изведе га у двориште, где је за дуд била привезана шарена, дебела, красна крава.
– Краву, краву имамо! – кликтала је Ружица. – Та је крава наша! Имаћемо сваки дан млека!
Ивко се само освртао то на једну то на другу страну, није могао памећу својом да докучи нити очима својим да поверује. Та, он је овај час дошао кући из вароши, ваљда су му се од умора или од глади мисли замрсиле, очи засениле, па он то сад само снева.
У то приђе и његова мајка, онако слаба и немоћна, али се ипак смешила кад је угледала Ивка и његово дивљење. Она овако рече:
– Јесте, чедо моје, ово је сад све наше. Можеш се чудити, и сама сам се чудила, па и сада ми друго ништа није јасно сем тога да је све ово наше. Али нам је и добро дошло, јер без тога не знам шта би било од нас! Још би само некоме имали рећи хвала – али коме?!
Но вратимо се мало натраг, да видимо како је јутрос било. А било је сасвим друкче, било је овако:
Болна је мајка рано устала; како јој је било устати, то само она зна. Уздишући дошла је до стола и из ладице извадила комад сувог овсеног хлеба, па га пружила малој дечици својој:
– Ево, децо, па поделите, више у кући немамо … знате да сам дуго боловала, нисам могла ништа зарадитн. Молите се Богу, Бог је добар – неће нас оставити!
Ивку засузише очи: ако прими тај залогај, онда мајци не остаје ништа. Зато рече да још није гладан; ако касније огладни, наћи ће он већ нешто да се прихвати.
И онда брзо изиђе из куће, а кад се нађе на улици сколише га мисли шта да ради, чега да се лати да олакша мајци и сестрици својој ово очајно стање. Али, шта може зарадити једно дете, овако нејако и још неуко?
Напокон му ипак нешто на ум паде. Врати се кући, узе једну котарчицу, па се упути правце к шуми. Знао је где се налазе лепе јестиве печурке, а слушао је да се у оближњој вароши оне могу на пијаци лепо продати. Добиће за њих неку пару да купи хлеба и млека, па ето свима данас помоћи, а сутра опет – како Бог да.
Кад је најзад котаринцу напунио печуркама, био је кукавник Ивко и гладан и жедан, а тек му је предстојао главни посао: отпешачити до пијаце у вароши, да на време тамо стигне. А до вароши има бар сат и по хода. Зној је цурио с њега кад се на једвите јаде дотетурао у варош. Ноге су му клецале, ал’ га ипак још носиле.
Тако идући дође до саборне цркве. Црквена врата беху отворена, био је баш летњи Никољдан и прво је звоно звонило на свету литургију. Ивко се заслуша гласа саборних звона и застаде да се мало одмори, па онда завири у цркву. Црква је још била празна, у њој нека света тишина и мила хладовина, нигде боља одмора уморном телу и малаксалој души. Радо би ушао, ал’ он је сад трговац, њему ваља робу продати, а на трећи глас звона пијаца се већ разилази. Но док је он ту тако стајао и звона слушао, учини му се као да велико звоно вели:
Уђи, униђи, Иване, уђи! Уђи, униђи, Иване, уђи!
А средње звоно баш као да заиста говори:
Богу се моли, мајка ти је рекла! Богу се моли, мајка ти је рекла!
А мало звоно нпшт’ друго, тек по каткад запита:
Ти-ли си ту? – Ти-ли си ту?
А акатиско звоно не да звони, него баш јасно говори:
Ивице, сине, само амо сад! – Ивице, сине, само амо сад!
 
Па кад звона некога тако лепо зову у цркву, зар може одолети!?
Покривши котарицу своју рупцем (као да се не види), Ивко уђе у цркву која је још празна била, прекрсти се и наслони главу на први сто поред врата. Па се молио Богу тако срдачно, тако из дубине срца и душе … није се молио за себе, него за своју болну мајку, за своју сестрицу. Молитву своју изговарао је полугласно, зашто не, није било никога да чује, осим Бога јединог.
На крају се опет прекрсти, чело му се мало разведри, па похита на пијацу. Али јадна је та његова трговина, не уме Ивко да начини добар пазар. Истина, печурке је продао, али тек за неколико новчића, колико да купи мало хлеба. И с том куповином врати се кући.
Код куће, то већ знамо шта је затекао, него да чујемо како се све догодило и откуд та изненадна промена, која је ову малу породицу тако усрећила.
Док је Ивко био у цркви и ту се гласно Богу молио, није ни запазио да има још некога. Али ту беше једна благолика стара госпођа, која је чула Ивкову молитву и његов вапај: “Ми немамо никога на свету ко би нам помогао!” Те су речи стару госпођу дубоко гануле, па кад Ивко изиђе из цркве, она пође за њим, али га већ није могла стићи, јер је он журио на пијацу. У то дођоше и кочије госпођине, које је возио стари Момчило.
– Момчило, – запита госпођа – познајеш ли, богати, оно дете тамо са котарчицом у руци, ено га баш на рогљу, сад ће да савије у широку улицу?
Момчило се мало загледа, па рече:
– Познајем га, то је синчић Веринчеве удовице. То је поштена жена, ал’ је у тешком стању откако јој је муж умро.
– Веринац? – замисли се госпођа. – То је име мени познато. Није ли то онај који је некада радио код нас и једаред, не жалећи свој живот, задржао коње кад су се поплашили. Да није било њега, изврнули бисмо се и ко зна шта би било!
– Јесте, то је тај Веринац. Ал’ ево већ годину дана како је умро, а жена му је у горкој оскудици, јер се поболела, па не може да ради.
– Момчило, Момчило, па што ми тораније ниси рекао!? Чим дођемо кући, моја ће брига бити да тим сиромашцима помогнемо. Била би највећа неблагодарност да их заборавимо!
И док је Ивко своје печурке продавао, дотле је стара госпођа спремила све оне дарове и по Момчилу их послала у село Ивковој мајци. Момчило није смео казати ко то шаље, само је рекао да је то сад све њихово, а онај ко шаље стараће се и даље о њима.
Тако је то било, а кад је Ивко све чуо, задубио се у мисли … па се онда одједном тргао и запитао:
– Драга мајчице, кажи ми, молим те, могу ли звона говорити?
– Звона да говоре?! – зачуди се мајка. – Откуд ти то паде на ум?
Тада јој Ивко исприча све – како је у вароши слушао кад су звона звонила, па наједаред као да је чуо да она говоре, али баш говоре! Велико звоно говорило ми је овако, средње овако, мало овако, а акатиско овако. Све је он то мајци исповедио.
Насмеши се његова мајка и рече:
– Сине мој драги, звона не могу говорити. Али кад је човек пун осећања, кад је сам у себи пун неких гласова, онда му се може учинити да му те речи звона звоне или да му их ветар хуји, да му их шума шумори, да му их поток жубори. Тако се то јутрос и теби учинило кад си звона слушао. Ходи да те пољубим: у твоју су се душу уселили добри и побожни гласови, слушај их увек, па ћеш бнти срећан. Унутрашњи глас твој позвао те у цркву да се Богу помолиш, а Бог је твоју молитву саслушао. Можда ћемо временом дозпати ко је наш добротвор …
Заиста, то су доцније дознали и трудили се да старој госпођи буду благодарни тиме што су увек остали чисте душе и поштена срца. Ивкова мати је ускоро оздравила, а како је била вредна и Богу се молила, временом је чак и парче винограда купила. Тако је могла своју децу послати у школу.
Сад је Ивко већ гимназиста, професори његови поносе се њиме. Ружица је величка девојка, вредна је и радина, иде у вишу девојачку школу. А Ивко и сад, кад год чује да звона звоне, сети се оног јутра у вароши на Никољдан.