ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
АКО ЈЕ МУКА ТРПЈЕТИ, НИЈЕ ПАМЕТОВАТИ
 
За вријеме моје службе код млетачкога баила у Цариграду, дође му калуђер Светогорац и помоли га да му дадне вођу, драгомана и мене, како би уз нашу пратњу прегледао Јасофију, мало прије нег’ је Турци опљачкаше, оцкврнише и џамијом претворише.
Једно красно јесенско јутро допрати нас вођа до цркве и доведе до гвозденијех врата, која бјаху притворена. Уприје пратиоц објема рукама, а она се лагано растворише на полутице, окрећући се, једна десном страном а друга лијевом, на осам жовица оклепанијех од дебела кова, сваки комад као јуначко стегно. Уљегнемо у једну дугачку одају облачену са свакоје стране мраморнијем плочама, што се блијескају као цакло кад га сунце обасја; а подну плочa углобљени, на махове а у нереду, камички разноврсне боје, набијени један уз другога као у шкрипцу, налик осињака или медена сата. Том се одајом улази у источну претпратну кроз девет врата, свака на облук. Тек крочисмо преко прага средњијех врата, оплијени нас оно чаровно величаство. Прекрстисмо се сва четири, више с страха него ли с побожности, пак уложимо да се Богу молимо, како који знадијаше, тек да прекинемо стравични мук, који владаше у оној пустој самоћи. Калуђер рече скрушено на вас глас: “Улазим грешном стопом у мишљени рај, у друго небо, у кола херувинска, у највишу дивоту што је земља небесима подигла, гдје је Бог столом сио!” А те се ријечи озиваху по оној непрегледној празнини, као у најдубљој планинској пећини. С те стравичне висине и простора, што умрла уста не могу да достојно опишу, облије ме зној с главе до пете, помили уз плећа мравље, а напане трепет по свему животу. Обухватим једнијем погледом сву празнину која нада мном зјаше као небеска капа. Не би нико жив промислио да су то осповале умрле очи ни зидале грешне руке, већ би се клео да је Божји промисао све то одједном сложио и уредио, као кад је створио из ништа земну груду: кубе пљосне а улупљене, што би се кладио да не тичу тле, већ да о ваздуху висе неком тајинственом силом; ступци, што, да смо се нас четири у коло дохватила, не би ни једнога ошапила; сводови као у највишој спили, гдје се виле купе и легу; киловне горостасне; стубље јеловито; пак непрегледна множ зборница, трјемова, сјенова, первраза и повраза над којима се излијева кроз хиљаду прозора обилати поток небеоке свјетлости.
Читава је црква зидана на правијем утловима, у сриједи којих се уздиже велика куба, коју држе у дубак четири оријашка облука, шго су им краји наклоњени на киловнама непрегледне висине, на којима опочијева цијела зграда. Над овијем облуцима, тер ти се виду откријевају тек у цркву уљегнеш, почијевају два дрзовита полусвода, тер покријевају четири полуокругла олтара. Између прва два олтара тер су окренута прам црквеноме уласку лежи велики жртвеник и он покривен на четвртини круга. Црква има седам куба што круне у вијенац главу поглавитој, осмој, куби, двије под овом а пет под њима двјема, а од прве не видиш на чему почијевају ни на чему су приклоњене, већ би се зарекао да те вођа не вара кад ти прича да те седам куба обустављају у вису седам небескијех жица које умрле очи не могу да виде. Кубе су расвијетљене великијем прозорима, сведенијем и поређенијем најљепшијем складом, размјерна и једнолика облика. Међу два ступца горостасне висине, који начињају насред цркве четверокрајну пољану, узвишују се на десној и на лијевој страни осам знаменитијех прага од зелене зврсти, над којим су свеђени дивотни облуци, а по њима удјељано длијетом свакојако лишће, пак ти нови облуци начињају пространу пољану с обје стране округле, а у исто доба подупиру два пространа тријема дугијем редом ступаца и длијетом нарезанијех повраза. Први тријем, кроз који се улази у друга два, тече на около све округле до црковног уласка, а развија се на завијутке у три велика облука шго су подупрта једноликијем ступцима. Други помањи трјемови, подупрти киловнама црвена мрамора обасута бијелијем пјегама, премићују, као камен прстен, сва четири краја округле, а опет служе потпирачом другијем трјемовима. То ти је храм!
Уочи великога жртвеника, на којему патријара о благдану служи, укована је проповједаоница, покрита златном мрежом. Друге помање проповједаонице, подупрте нижијем ступцима, окружају читаву округлу. У кутима сва четири поглавита облука, видиш по једног херувина прекрупна стаса.
Главна је куба највише чудо ове цркве; мотриш ли је с анвона, рекао би да ти се бездна над главом раствара: превелика и препространа, јер јој је празнина заузела шести дио крутореза. Њезина је подлога окружена тријемом, а тријем овјенчан са четрдесет прозора на облук. “Ова ваздушна корабља[1]”, рече вођа, “није се могла зидати простијем градивом, већ су сводови сведени лакијем каменом, који плови врх воде као плуто, и опекама с острва Родоса, од којих пет комада једва да тегле колик’ једна нашка тубла црвеницом замијешена. У свакој је опеки упечаћен нарочити стих Давидова псалма, а на сваке двадесет редова опека узидане су моћи светијех телеса, тек да се грађа остани. Колико се дању градило, толико су свештеници пјевали црквене пјесме, а цар Јустинијан, у бијелој лањеној кошуљи, настајао радњи, и мноштво народа, беспослена а радознана, мотрило са удивљењем проте, гоге и шегрте, увјерено да храм стоји у вису по Божјој вољи, без икакве везе са земљом”.
Главна куба обухваћа половину цијеле округле, господари и свијетли свој цркви, и колико се год по округлој шећеш, и колико се год тамо амо вртиш и обзиреш, опет се свакад под њом налазиш, док те савлада неки осјећај као да ћеш по њој полетјети.
Пошто си видио округлу и кубу, нијеси него тек почео гледати Јасофију. Да смо хтјели слушати вођина причања, не би за годину из цркве изашли. Знадијаше вођа свакој стијени вијенац оплести: ко је окресао, дјељао, с матице дигао и цркви поклонио. Плијеном опљачканијех храмава старога свијета зидана је Јасофија. “Ступце од зелена мраморја — прича пратиоц — поклонила Јустинијану јефеска господа с гаришта онога храма што је њеки Грк запалио, тек да се по грдилу помиње. Осам ступаца од црвена мрамора на бијелијем пјегама припадаху старином великоме поганоме капишту у Балбеку, што је био римски цар Аурелијан сунцу намијенио. Остало камење довезли из капишта Палмире, Тебе, Атине, Рима и Александрије, пак с тога и преставља разнолики облик и разноврсну боју. Међу најзнаменитијема ступцима, первразима и облуцима налази се у цркви мраморја из свију руда Мање Азије, грчкијех отока, Фригије и Галије. Мрамор из цариградскога бугаза, био а на тмастијем мадежима, стоји според шпањскога црна, а на бијелијем прутовима; зелени лакоиски огледа дивно лице у бијеломе с Ливије; мавени гранати из Мисира; зрнати из Тесаље, обасут звијездама; станац окропљен златом; зврст помијешана жељезом, плоче на разнијем бојама као небеске дуге. Надодај к томе неописану разликост облика, уреса, оптока, по којим су удјељана звјеред, лишће, звијезде и крсти, што ти престављају виду неку раскошну гизду, без реда и начина, коју се ипак не би никад наситио гледати”.
Стојећи у округлој, не можеш да разазнаш читаву величину цркве. Она два облука што подупиру тријемове јесу по себи самијем двије одвојене зграде, од којих би се могла начинити два храма. Сваки је од њих на по се раздвојен на три стране високијема повразима и ступцима. Шетајући под оне облуке једва да видиш велику округлу, и рекао би да си у другуј цркви. Исти те осећај свлада кад уз један узвишени пут без басамака (по којему би коња јездио) допреш да тријема гдје преко Божје службе жене стоје. Оглашени и покорници стајаху по пољани, а остали пук пред њима у округлој. Сваки би тријем примио цијело пучанство највишег села цариградскога, да се нико не стијесни. Не би рекао с тријемова да си у цркви, већ у колу највишег војништва, гдје ће који час захорити хиљада пјевача. За моћ’ љепше видјети под оком цијели храм, треба ти се примаћи огради трјемова: онда ти се сваки комад величином устостручи, као да га гледаш кроз дурбин. Зекасте округле плоче, које с пољане изгледају умјерене да би их могао педљем премјерити, покриле би највишу кућу; прозори — као врата велике палаче; крила херувинска — једра од брода; зборнице — гумна; у ождријељем первразa храбци цијучу, а ластавице гнијезда вију. Гледајућ’ врх себе, заврти ти се свијест. Кад погледаш по собом, не би рекао да си се толико високо попео. Пољана округле чини ти се пода се као дно дубоке јаме, умаљено и ништаво, според оне велике висине, а умивалнице, проповједаонице, и купалнице коре од јајета: Као што видиш у ведром јутру, на очни домах, гдје плови по тихој пучини велик брод који с даљине изгледа као кладица, тако зазреш с оне висине попа на олтару, као кудјељицу вуне; видиш жену као повјесмо, гдје се клања икони Богородичиној; старца и кљаста на кљакурама, као троножни сточић; буљук дјечурлије, што се по цркви играју, као јато голубова по усјејаној њиви; чујеш умиљате и помукле гласове богомољаца, као зуку чела у далеку уљанику. Хиљада сребрнијех и златоковнијех икона, канђела, крста, на којим сунце осјева; она пуста самоћа, као да си усред тиха бескрајна мора; она нижина под собом, а висина над собом; неки осјећај као да не стојиш ни на небу ни на земљи већ на грани од облака; тако те оплијени и занесе, да ријечи не могу описати, ни заборав памети отети, док си жив животом. Гдје год оком машиш све трепти и сијева, сјаје и блијеска, цкли и жари, као виловни двори што се прича. Горостасни мраморни зидови осјевају бисером, кораљом, челиком, цаклом и слоновијем зубом. Непребројни уреси по мраморју и окову начињају круне, вијенце и ките разноврсна цвијећа, а кад их облију сунчане ожраке, рекао би да су ти зидови оклопљени сребрном жицом а обасути драгијем камењем. Огранци первразa и облукa, вратa и прозорa, подлогa и главицa сјају позлатом, да ти се вид заблијешти; а тријемови, проповједаонице, зборнице, исповједаонице, бојадисане налик ватре, престављају погледу пламтеће слике анђелa и светитељa, и саборa и чудесa, по златној долини. Код вратa, пред празима и у олтарима, уздигнути су мраморни стаси, сливени и сковани; превелики свијетњаци од дебела злата; јеванђеља наклоњена на сребрнијем читаљкама; растворене књиге са словима као зрно боба; сасуђе бисерно и распећа од филдиша мерџаном опточена; а по дну округле видиш неку горућу смјешу, пак се бојиш да није по несрећи у цркви пожар букнуо. Ту је предвој пјевачки златом окован; ту је зборница обложена са четирдесет хиљада ока сребра што Мисир дава годином данка: ту су стоци седмерице свештеника, столица патријаре, пријестоље царско, све позлаћено, а обасуто драгијем каменом, пред којим је видјелица у најгушћој тмуши. Преко те припратне видиш гдје нешто јошт сјајније изгледа и помрачује сваку оближњу свјетлост. То је велики олтар са светом трпезом, лежећом на четири ступца сливена златом, сребром, пирузем и коситером у једро смијешанијем, а на њу ћивот од дебела злата и поврх њега округла груда с крстом озго, која тегли двјеста ока чиста злата. Иза тога жртвеника видиш горостасну прилику Божје премудрости, којој ноге тичу тле, а глава свод олтара. Над тијем благом и богатством сјају с висока седам кубa, обасуте златом, биљуром и јакићима свакојаке боје, и велика куба у којој се пружају крупне прилике апостолa и јеванђелистa, богородичина и часнога дрва, позлаћене, бојадисане и ожарене драгијем камењем и свакојакијем цвијећем. И кубе, и ступци, и стаси, и свијетњаци са стопама величине највишег млинског камена огледају се у мраморној пољани, као лабудови над бистром водом јасна језера. Кад с једног црквеног кута погледаш глатку калдрму, чини ти се да по пољани теку четири ријеке вјетром заруђене, а кад по њој шеташ, уздигао би хаљине, као да ћеш воду газити. Таква ти је Јасофија изнутра!
Ево споља обор — величаствена авлија, окружена ступцима и зидовима облаченијем с комадима разнобојна мраморја, а украшена воденицама, округлијем бунарима, водотечнијем студенцима, витешкијем стасима и сливенијем сликама до паса; звоник с којега шаљу складни звук до седам брежуљака тридесет и два звона; сто врата од кова натписима и ликовима изведенијем и нагрезнутијем; дворане гдје се синод купи; собе царске; тамнице поповске; купалнице гдје се дјеца крсте; широке ризнице препуне црквена сасуђа, адиђара и покрасе; напокон они сплет одаја, улицa, лужa, шараподa, стубa и постопицa, што те воде тамо амо у зборнице, трјемове, ћелије и у тајне богомоље.
Вођа прича: “Промисли се како та црква изгледа, кад се цареви круне, вјенчавају, причешћују и копају; кад се у њој сабере васеленски сабор; кад је походи у свој својој величаственој слави цар Новога Рима, посађен на златнијем колима, под златотканијем небом, а возе га четири бијеле мазге, сав у срми и чисту злату, као какав незнабожачки кумир, окружен господштином и бољарима, а по за њ уз пратњу свештенство, по улица престртијех цвијећем, а опкађенијех смирном, међу кућама нарешенијем драгоцјенијем сасуђем и свиленијем одорама, међу окриљем стражарa и тјелохранитељa у модрој и зеленој кадифи, међу пјевањем појачa, виком чауша, урнебесом “живио” у свијем језицима великог царства. Пратња страшивијех војсковођа, митнијех судаца, покваренијех дворјана, ласкавијех племића, лицемјернијех грађана, претворнијех свештеника, разблуђенијех жена и чиновника изјелица, уљегне у цркву кроз двадесет и седам врата, расвијетљенијех хиљадама свијетњака и фенера. Кад та многобројна хрпа заузме зборнице, столове и трјемове, видиш главе власуљом облачене, скрлетне огрњаче везене златном жицом а опточене драгијем камењем, сваковрсне капе, калпаке, шубаре, ђердане, оклопе и бисерне колајне; а чујеш звокот мачаева, палоша и копаља што о тле млате или по камену стружу; усклик појачa и зуку непребројне свјетиње.
“Основали су Јасофију два Грка, Антимије и Изидор, како их је анђео небески надахнуо. Исти је дух научио Јустинијана да отвори у цркви три велика прозора, знамење свете Тројице, и да попне сто и седам ступаца што знамењују оне сто и седам киловнa на којима, по Светоме писму, опочијева Божја премудрост. Седам година купили градиво; сто прота настојало грађи; десет хиљада гога данимице градили наоколо, не бројећи непребројне аргатаре. Прије него су зидом до паса дошли, потрошило се седам сто османикa злата; цијела је зграда позобала више него двадесет милиона овдашњијех гроша. Патријара је освештао цркву пет година, једанаест мјесеца и десет дана откад јој је поставио у основу прву стијену; а светковина освештења трајала петнаест дана раскошнијем трошком. Кад је у њу први пут уљегао Јустинијан, ускликне: Слава Богу Савахоту, који ме је удостојио да свршим ово дјело. Соломоне, ја сам те надмашио![2]”
Наком мало дана нашега посједа, Турци освоје Цариград! Прибјегну у Јаосфију около сто хиљада чељади, да спасе животе, пород, благо и поштење: војници, свештенство, сенат, хиљада дјевојака, думана, властеле и кнежева царске куће. Ова неизбројна хрпа, помијешана као варице у здјели, а ометена налик јата тица, кад га јастреб гони, крила се по угловима и скровитијем странама цркве. Не знадијаше се ко је господар ко ли слуга: разбојник уз судца, блудница уз калуђерицу; лупеж уз кнеза, просјак уз богата; а црква одјекује виком и буком устрављена пука. Једно тиска друго, гњави, псује, моли, богоради, да бјежи, да пут прокрчи, као да црква ватром горијаше. Напокон се збију по трјемовима, лужама и олтарима; затворе потпирачама врата, утишају се и скроте у стравичноме муку. Многи од њих вјероваху да ће Турци почитовати црковно прибјежиште и светињу храма. Неки очекиваху анђела, навјештена од пророка, који ће крилима срушити варварску силу прије него допре до Костадинова ступца. Други се попели у велику кубу, да пазе приближа ли се војска, пак махањем и убрусима навјешћиваху кобни глас устрављеној хрпи, која под њима окамењена и згучена очекиваше стражњи час, као овца нож. Кад крвожедна турадија допре на пушкомет од цркве, свирке засвире, страже звијукну, а бубњи загрме, тер оно биједно људство попада на кољена, да клечећи Бога моли. Кроз врата оборена млатом топуза и ћускије, насрну турске хордије у цркву, као гладни вукови у овчји тор: свирјепи јаничари, дивљи спахије, крути аге, дрвиши који за Бога не знају, сви преображени, без људског облика, узвјерени с покоља, грабежа и блудства. Кад ти рисови спазе црквено благо, од радости захуче као горски лави, пак се проспу по цркви, ко амо ко тамо, налик набрекнуте поточине, кад се пролије по зеленој њиви, тер ваља, хара, руши и топи. Једни напану дјевојке, бољаре и властелу одјевене у срми, који им пружаху слеђене руке и укочене ноге, да их окују и свежу. Други насрну на црквене драгоцјености, опљачкају олтаре, оборе распећа, наруше палошима зидове а топузом окрхну первразе; истргну камичке[3] шиљком јатагана, обруне бисере и драго камење, сломију цкла, разбију сасуђе и огребу мраморне уресе. Црква је изгледала за очни трен као да се на њу сваљала усова с највишег бријега. Неки се одјели одеждама и стихарима, што им је основа сребрна а потка златна, и носили у поганијем рукама калеже, кадионице и копчежиће са Светијем моћима. Сва је црковна пољана престрта листовима светијех књита, крпатцима здробљенијех стаса, сјекотинама расцијепљенијех икона; мокра знојем, сузама и крвљу хришћанском; а сводови одјекују плачем, вајом и јауком несретњијех дјевојака, шалом, вриском и хулом безаконијех војника.
Све се од једном утиша, настане мртва тишина, као да се је просјела црковна пољана, пак прогутала добитнике и добивене. Што је? што није? Ево султана на коњу, с пратњом пашa и везирa, с беглербезима и сераскјерима, с хоџама и муфтијама, грдан и надут као образ небеске срџбе и освете. Уздигне се на коња, упрг на мамузама, пак на вас глас изрекне вјеровање невјерне вјере, која је кршћанству толико мукa и залa задала: “Алах јест свјетлост небу и земљи!”
Прије него су Турци у цркву наринули, владика је служио божју летурђију у великом олтару. Кад војска обори врата и провали у цркву, владика побјегне на тријем с калежом у руку и уљегне у једна врата, која се за њим затворе самоковнијем зидом. Турци су читав дан млатили у тај зид прљем, ћускијом и топузом, док их умори и свлада труд. Бадава се изредили цариградски ковачи и гоге, зид под тешкијем ударцима гвоздена оруђа остаде здрав, и остати ће док год устраје турски бич, док се оцкврњени храм не поврати служби Бога живога. Тад ће изаћи узидани старац, весео и благообразан, прави лик божијег милосрђа, у својој владическој одори с калежом у руци, да настави божију летурђију с оне тачке гдје су му је незнабошци прекинули, и тај ће дан засјати Костадинову граду зора новог доба. Није нама дано знати час и годину кад ће се то догодити, но да ће се чисто догодити, јемац је нам Божја премудрост, у чије је име посвећен ови храм.[4] У толико тјешимо се вјером и ухвањем, а разабирајмо се причањем и памћењем, јер: ако је мука трпјети, није паметовати.
Из “Прича Вука Дојчевића”

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Лађа.
2. Овај опис Аја Софије Љубиша је углавном начинио по опису који је дао италијански путописац Едмонд де Амичас у својој књизи “Цариград”.
3. Од мозаика.
4. Исус Христос, Премудрост (грч. Софија) Божија. Стефан Митров Љубиша.

 

---