ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
У РАЈУ И У ПАКЛУ
 
Био један побожан старац па је имао три сина и Једну шћер. Једном се старац разболи и увиди да ће наскоро умријети, па дозове дјецу преда се да их благослови и с њима се алали. Још им нареди да се добро пазе и међу собом слажу, да пазе сестру, па ко је први заиште, да му је даду. Браћа се закуну да ће чинити све како их отац сјетује; у том се побожни старац престави. Дјеца га ожале и укопају. Кад, не прође ни десет дана по очиној смрти, а једну ноћ неко закуца на њихова врата. Браћа устану те отворе, а на врата се помоли старац бијеле браде до преко појаса. Старац им назове Бога, а браћа му лијепо прихвате и одазову, па га понуде да сједе. Старац им на то рече: “Нијесам дошао да сједим, већ да просим вашу сестру, ако ми је дате”. Они му одговоре: “Ми смо још у жалости за оцем, није нама сад до тога!” Док најмлађи брат прихвати и опомене браћу на очине потоње ријечи и њихову заклетву, те тако сколеса браћу, па сви пристану да дају сестру старцу; јер је он први запросио. Па тако и би.
Најстарији брат упита сада старца: “Како ћемо ми тебе наћи, да дођемо сестри на облажај?” – “Врло ласно”, – одговори старац, “у мога су коња големе стопе, као тефсија, па ако хоћеш мени, а ти хајде трагом коњским уз планину па ћеш доћи пред мој двор!” Тако старац узме њихову сестру, опрости се с браћом њезином а са својијем шурама, па крене кући. Кад прођу три четири дана, рече најстарији брат да је пожелио сестру, па се спреми да иде к њој. Она двојица веле: “Кад ти дођеш, и ми ћемо ићи да сестру обиђемо и да видимо ђе је” – И тако се најстарији брат крене уз планину и нађе коњски траг, како му је старац казао. Ишао је дуго уз планину, док наиђе на једну камену пећину. Сврати се у пећину да се мало одмори, а кад унутра – нађе своју сестру ђе сједи, сва у златну одијелу. Он јој назове Бога, а сестра, кад угледа и познаде брата, скочи на ноге, па се братски ижљубе и за здравље упитају.
Кад се брат мало одмори, упита сестру за старца. Она му каже да је отишао да сунце преноси, ама ће се брзо вратити. У та доба и старац на врата; назове Бога, па кад угледа шуру, ижљуби се с њиме и лијепо се за здравље упитају. Још старац рече шури: “Драго ми је што си се тако брзо сјетио сестре, ако будеш за мене, остаћеш овдје, па ћемо живјети као браћа”. – Ту брат преноћи, а кад би ујутро рано, рече старац шури: “Ти сад узјаши мога коња, а ево ти коса, па иди стазом којом коњ хоће; па ђе он стане, ти одјаши, па накоси траве и донеси је амо!” Шура обећа да ће учинити, појаше коња, а и старац пође својијем послом, и тако оду сваки на своју страну. Шура пође на коњу једном стазом и ишао је, ишао више од полу дана, а коњ неће ниђе да стане. Најпослије помисли да није коњ заборавио, или море бити и не зна ђе ваља стати. Утом дође до једне велике и страшне ћуприје. Туда не смједе коња ћерати, већ се врати на једну лијепу ливаду, накоси траве, па натраг, и тако за вида дођу у пећину. Одмах одведе коња на мјесто и положи му ону траву да једе. Таман он унишао у пећину, док ево ти и старца. Како дође, запита шуру је ли намирио коња. Он каже да јест. А кад скочи па оде коњу да види једе ли траву, кад тамо, а коњ ни окусио није. Старац уђе у пећину, а ништа не говори шури, већ кад би ујутру, а старац каже шури да иде откуда је и дошао; “за мене” – вели – “нијеси”. – Шура се опрости и дође својој кући. Кад стигне, питају га браћа за сестру, а он вели да је здраво и добро и да се врло намирила. До неколко дана зажели средњи брат да иде сестри. Опреми се и нађе је, но и он прође као и његов старији брат. Старац га оћера од себе, а кад овај дође кући, стане се фалити како га је зет лијепо дочекао, ама је био нешто невесео.
Онда најмлађи брат намисли сестри у походе па се стане опремати на пут. Браћа његова шуте, а у себи мисле: “Хајде, ама ћеш се брзо вратити, као и ми”. Они нијесу шћели причати како су прошли код зета, те један није знао шта се другоме случило. Најмлађи брат пође коњским трагом и нађе пећину и у њој своју сестру и зета. Кад преноћи, и њему рече старац да појаше коња, па да иде накосити траве, али не ђе би он хтио, већ ђе коњ стане. Младић појаше коња и упути се путем незнанијем, па је разгледао на све стране поља и ливаде, док у том дође до неке великачке и страшне ћуприје, какву никада у свом животу није видио.
Младић помисли: “Ако коњ хоће преко ћуприје, ја га нећу помести, ма да ме је страх!” И тако коњ пође преко ћуприје и пређе. Како прее ћуприју, наступи на једну ливаду, на њој трава до рамена, а по њој пасу говеда, овце, коњи, ама све мршаво као грана. Ову прође, кад наиђе на другу, ђе траве бијаше врло мало, а кратка. И ту бијаше говеда, коња, оваца, ама све дебело, да једва тов за собом носи. И то прође, док наступи на једно поље пуно жита, одрасло, лијепо, ама класје празно; ниђе рода ни од лијека, а људи посједали крај њива, поднимили се па плачу. И то прође, док наиђе на једно поље, истина, пуно жита, али кратко, малено и кржљаво, ама родно, да не море род држати, већ све попадало класје по земљи; а људи веселе се и пјевају. И то прође, те нађе два човјека црна као угљен, а држе главње у рукама и њима вавијек машу. И то прође, па нађе једнога ђе на једним усијаним канџама стрмоглав виси. И то прође, па нађе ђе се два за перчине тегле. И то прође и даље нађе двоје ђе хоће једно другом шиљком очи да ископа. И то прође, па нађе двоје у једном синџиру и за једним коритом, па се кољу као пси. И то прође, па сада нађе једну лијепу тицу и код ње једно црно вижле, па све лаје на тицу, а она ни главе неће да окрене на њ. И то прође, и сада нађе два голуба ђе се играју и све се од драгости завлачи један другом под крила. И то прође, и нађе двије тице ђе се играју исто ко голубови. И то прође, и нађе пауна и пауницу ђе се и они милују и играју. И то прође, и нађе лабуда и лабутче ђе се под крило завлачи. И то прође и нађе један казан на пољу, пун човјечијих глава ђе ври и од силна зора све из њега главе излијећу и улијећу. И то прође, и нађе једну лијепу расцвјетану воћку, од милине се не мореш мириса намирисати. Он шћеде да утргне један цвијет, а коњ се затрчи те пролети и не могне устргнути. Он у себи рекне: “Вала кад не могох сад, а ја ћу устргнути кад се вратим”. Пошто све то прође, нађе једну красну ливаду; ту коњ стане, а он сјаше, накоси траве, па натраг. Кад дође до оне воћке, шћеде ускинути цвијет, ама коњ се опет затрчи и пролети, те не могне цвијета устргнути. Он уздане и стане у себи премишљати; шта је ово, Боже мој, а кад наиђе на она чудеса, стане још боље прегледати. Кад дође на ћуприју, још му се страшнија учини него прије; пређе преко ње и дође сретно кући. Кад је стигао у пећину, већ је био мрак, и још није ни сио, а ето ти старца; па одмах запита шуру за траву. Старац пође да види, а кад тамо, а коњ једе. Одмах се врати унутра, па рече шури: “Ха, ти си за мене, зато ти не дам ићи, већ буди код мене, да ми коња нагледаш и храниш”.
Сад старац запита шуру како је путовао и је ли шта гредом видио. Шура му све по реду каже. Онда старац почне: “Она прва ливада, ђе је трава до рамена, а ајван мршав, то је благо богатијех људи што су га кривдом стекли и намакли; на овоме свијету било им добро и свијетло, а ето видио си како је на ономе. Она друга ливада, ђе је трава мала, а благо дебело и добро, то је благо сиромашних људи што су га крвавим знојем стекли и намакли, на овоме свијету било им је мршаво и зло, а на ономе добро. Што је оно поље пуно жита, па је големо и одрасло, а рода нема и они људи што су поднимљени па крај жита плачу, то су богаташи, што нијесу на овом свијету никога угледали, никаква добра учинили, већ живили сами по својој вољи, себи а о себи. Оно друго поље ђе жито мало, ама родно, то је мученичка храна, а људи што се веселе, то су сиромаси који су од уста откидали па другима дијелили и угледали их, сваку правду и добро чинили, па су се на овом свијету мучили и плакали, а на ономе се веселе. Што су она два црна човјека о главњама, те њима машу, то су паљеници овога свијета. Онај што виси на усијаним канџама, тај је сам себе убио. Она два што се тегле за перчин, то су два брата, што су се тукли и свађали овога свијета, зло били овдје, па и на оном свијету. Оно двоје што шиљком хоће једно другом очи да ископа, то су двије сестре, па су се за софром кашикама биле, амо зло живјеле па и тамо. Оно двоје што у синџиру за једним се коритом кољу, то су човјек и жена, што су се на овом свијету свађали, мрзили и тукли, зло било амо, па и тамо. Она лијепа тица, то је добра мати, а оно вижле, оно је неваљало дијете, што је на матер викало, псовало и није слушало матер, зло радило па му Бог зло и дао. Два голуба што се лијепо играју, то су добра браћа, а оне двије тице, оно су добре сестре. Онај паун и пауница, оно су човјек и жена, што су добро живјели. Онај лабуд и лабутче, оно је мати и добар син. Ови су живјели добро и у љубави на овоме свијету, па им је Бог дао добро и на ономе и биће све онако како си видио, до страшнога суда. Они први су се клали овдје, па ће се клати и тамо. Онај казан што су у њему човјечје главе, оно је пакао; а она воћка с оним цвијећем и тицама на њему, оно ти је рај. А кад си тио ускинути цвијет с оног дрвета, па ти се коњ затркао и пролетио, ја сам га онда ошинуо, јер да си ускинуо, не би се могао амо вратити. Ето сад познајеш и добро и зло, па добро отвори очи, а сад ћеш остати код мене, ја сам Божији угодник Пантелија”.