ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
ПРВИ БАДЊАК
 
Почело се смркавати.
На огњишту се давно распалила ватра. Злаћани пламен повија се изнад дрва, прашти и пуцкара, освјетљујући чак и онај кутић, гдје се стари мачак савио па спава. Из даљине почело да се разлијеже Рождество твоје. Кроз онај сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом. И тада све пропјева! … И небо са својим звијездама и шума са обијељеним дрвећем и куће са старим димњацима и све као да пјева и отпијева ову лијепу божићњу пјесму … А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока. Загледали се у ватру и обоје ћуте. Замишљени су, суморни. И објема се, кад и када, отме тежак уздах из прсију. Тако слушају пјесму … Они пријатни звуци као да њима не годе. Они им као капље олова падају на срце и ту се смрзавају, тиште га … И срце мора да проплаче и стари морају обрисати сузе, макар и кријући једно од другога …
– Нама к’о да и није Божић – вели стари, тек да говором колико толико олакша муку. – Трећа је година, како га не славимо … Еј, пуста кућо моја! …
Старица не одговори ништа. И она, гледајући у ватру, сјећа се старих, срећних Божића и уздише за њима …
А стари настави:
– А прије, прије мој Божић био бољи, нег’ туђих хиљаду! Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме, к’о два моја крила. И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к’о да летим. И лијепо сам слуш’о онда, како ме анђели божји милују крилом по образу и к’о да ме љубе … И тада ти запјевам Рожденство да сва кућа звони! … Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од патрике, кад у цркви запјева са својим калуђерима … Све ми тад лијепо и драго па би свакога пољубио и са свакијем се мирбожио. И кад погледам у небо, чини ми се, к’о да видим лице Господа, како се смије на ме и на моју кућу … И тада па’нем на земљу, па се молим: Господе, подржи ме у ‘вакој слави! А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души, к’о јeк оних звона црквених … А сад …
Стаде. Није имао више снаге, да пусту садашњост сравњује са таком прошлошћу. Погледа у старицу. Она ћуташе као и прије. Он обухвати главу објема рукама и замисли се.
Сјети се Станка. Као да сад гледа, како га мртва донијеше из једне механе. Казаше, да је ашиковао са некаквом дјевојком, коју и други заволио, па – платио главом. Остаде му само Гојко. И он загледа дјевојку, ожени се и – умрије. Остаде му удовица, са дјететом у повоју. И ово је трећа година од његове смрти, а у овој се кући не прослави Божић. Нити се уносили бадњаци, нити се клала веселица, ни китио бршљан, ни ништа. Готово као да и није то српска, него латинска или, Боже сачувај, поганска кућа. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише. Баш као да је Господ, који се некада, како се старцу чинило, смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа.
Старац тужно заврти главом. Старица отра бошчом сузе и потстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну.
Тога часа отворише се врата, а на њима се јави Гојкова Стана, носећи у нарамку трогодишњега синчића. Њезино лице бијаше некако ведрије него обично, а и глас јој, кад је назвала добар вече звонкији него обично.
– Ђе си била? – запита стари и погледа је пажљивије.
– У шуми.
Стари зину.
– У шуми?
– Јa … Отишла сам, да усијечем бадњаке.
Старац се заблену у њу као у какво чудо. Као да је погледом тражио, да протумачи своје ријечи. Она се благо осмјехну и понови исто.
– Ама што ће бадњаци? Коме ти бадњаке? – промуца стари.
– Нама – одговори она мирно. – Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке …
И показа руком на дијете, које се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према дједу.
Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и прошишта:
– Ама шта ти то мени кажеш?
– Мој Раде хоће вечерас да те обесели.
Она се опет благо осмјехну и дође слична самој Богородици, како је на иконама сликају, са Исусом у наручју. Староме се учини иста така! И он је за час разумједе.
– Сад знам … Сад све … Сад …
И узе јој малога и као вјетар истрча напоље.
Стана хитно приступи једној ћаси, која је већ била напуњена пшеницом. Зграби пуну шаку и пружи старој.
– Мајко, поспи унука шеницом!
Тад се помоли стари на вратима. На глави нема капе, него му сиједа коса неуредно пала по раменима, а читаво му лице добило друкчији израз. Сав се некако разведрио и заруменио, а блажено се смјешка. И такав се наднио над златнокосим унучетом, па му придржава подужи бадњак, кога оно за крај држи …
– Слетна веце – протепа мали и запе.
– И сјутра Божић и сви дани по Божићу! – настави стари, некаквим надземаљским гласом.
Стара замахну, да их поспе пшеницом, али јој рука задрхта и пшеница се просу по ватри. Стана их засу обојицу.
Унесоше два бадњака.
А кад трећи укрстише, Стана пружи староме чашу.
– Пјевај Рожденство! – рече маломе.
– Лозденство … – поче мали и опет стаде. А старац прихвати и лагано настави. Дршће му глас, дршће рука, дршће читаво тијело, а сузе се слијевају низ образе и падају на бадњаке. Тако заврши пјесму.
– Здрав си ми ти – рече затим, окренувши се маломе. – Здрав си, снаго моја! … Срећо моја! … Пуна кућо моја! …
Загрцну се и глас га изневјери, а сузе га наново облише. Он испусти чашу, стиште малога и поче љубити, притискујући га све то јаче на старачке груди …
Најпошље као да се освијести. Отра сузе.
– А шта ћу плакат’ данас? – рече. – Зар ми данас и опет није срећа у кући запјевала? … Ево ја опет чујем, како ме анђели милују и видим Господа, како се смије на ме!
Па се окрену старој.
– Бабо! Ходи и ти загрли унука! … Сад нам није кућа пуста … Нисмо више самохрани! … Има нам ко бадњаке превеселити …
И пружи малога старици.