ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
НА НОВУ ГОДИНУ
 
Испод недогледних, мрачних литица Козијега Брда, што испуцаним и чешљастим врховима подупиру небо, испод свих оних пећина, по којима су обрасле самоникле смокве и угнијездили се дивљи голубови, пружила се дугуљаста, грбава ливада, обрасла густим коровом и травом, а засађена самим крстовима. То је сеоско гробље. Испод њега, једва неколико корачаји удаљен, види се искривудан низ кућа, скромних сеоских кућа, облијепљених гњилом и црвеницом, а покривених сламом. У свима кућама врије као у пчелињаку. Чују се помијешани гласови дјеце, жена и људи, које заглуши само по који прасак пушке или јасан поклич каквога грлатога домаћнна. А у најкрајњој од њих, – што се згурила сасвим у страни – готово крај самих врата, на упола разваљеноме огњишту, догоријевали су остатци бадњака, уштеђени од Великога за Мали Божић. Око бадњака, на маленоме кревету од нагорјелих дасака, окупили се мршави домаћин, буцмаста домаћица и мала им ћерка, блиједо и увехло дјетешце, којој једва ако се навршује пета година. Пламен је, повијајући се, осветљавао лимункаста, уплакана лица мужа и жене. Обоје су мрачна изгледа, оборених глава, гледали преда се и ћутали. Дјевојчица им савила руке у крило, некаквим уплашеним погледом гледа час једно час друго, па и она ћути.
Кад им додија ћутање, домаћин потегну упрљану мараму иза паса и отра сузе. Затим, ни сам не знајући зашто, машицама лупну по огњишту и разби један угљен. Пухор са угљена изви се изнад огњишта, као снијег кад пада, и заустави се на жениној коси. Она га отресе, дубоко уздахнувши.
– Жалостан нам Велики Божић, па и Мали – јекну промукло домаћин, кога тај уздах изазва да говори. – Жалостан и ја и ти и сва нам кућа жалосна!
Жена проплака. Сузе јој се, по малопрашњим траговима, поново отискоше и падаху у крило. И не знајући шта друго да ради, она пригрли дјевојчицу и поче је љубити.
Прије неколико мјесеци сахранили су првијенца сина, одрасла. Био већ и ђак, и у школи међу првима! Лањске године и апостол читао о Божићу и сву кућу натјерао да се весели с њиме. Натјерао и оца и мајку, па чак и комшије, да га дарују и хвале … Кашње се разболио и умро.
– Оно био један учевњак и паметлија, што га у свијет не би било! – настави домаћин, лупнувши опет машицама по угљену. – Он би нам образ освјетљ’о.
Жена не одговори. Само спусти дјевојчицу и објема рукама подуприје главу, тужно њихајући њоме то на једну, то на другу страну. А дјевојчнца се опет измакну и поче је гледати оним првим малопрашњим погледом.
– Што плачеш? – запита, након краће почивке.
– За братом – одговори мати.
– Је ли што се сакрио?
– Јес’ …
Дјевојчица обори главу.
– А што се сакрио? – запита.
– Наљутио се на те – осијече мати, само да прекрати даља питања. – Ти му нијеси ништа давала. Дјевојчици се очи напунише сузама.
– А хоће ли доћ’, брато? – прошапта.
– Неће – рече мати. – Он спава.
– Је ли онамо у земљи спава?
– Јес’ … Онамо у земљи …
Дјевојчица ушути. Покуњена повуче се у један крај. Ту бошчицом сакри лице и поче пригушено јецати. На њу се нико и не осврну. И отац и мати опет ућутали и замислили се, само покаткада што гурну у ватру, да се јаче разгори, или машицама одгурну пепео.
– Сретан ви Мали Божић! – крупним гласом повика дугачки кум Стеван, појавивши се изненадно на вратима, па широко рашири уста, из којих су вирила само два предња зуба, и погледа по њима. Одмах се и намргоди. Набра ћелаве обрве, искриви лице и презриво заврти главом према њима.
– А шта ту слините к’о ђеца и на данашњи дан вријеђате Бога? – осијече љутито. – Није вас ни стид … Криво ви, што ви је Бог, да му је за славу, дао па и уз’о … Нећете да се прекрстите и да га молите да ви да другога …
Они као да се постидише. Погледаше једно у друго и лагано устадоше с мјеста. Начинише њему мјесто, да сједне. Затим, ћутећи, изнесоше стару чутуру са ракијом и ставише пред њега.
Кум Стеван се и не осврну на њу. Он још гунђаше у себи и мргодно разгледаше по кући.
– А ђе ми је моја ђевојка? – запита најпошље, опазивши у куту сакривену дјевојчицу. – Ну ‘оди амо, – викну је – на крило куму, да ти дам нешто …
Дјевојчица, сва уплакана, ћутке се диже и оборене главе, мрштећи се, приступи му. Кум је узе испод пазуха, пољуби у оба образа и сједе себи у крило.
– Јеси ли ти кумова? – запита милујући је по образу.
– Јесам – прошапта она.
– И јеси и јеси – кликну он задовољан. Моја, па моја! Да сам ти ја отац, фалио би Бога што имам тебе, а не би кук’о за мртвацима.
И, пољубивши је још једанпут, маши се за велики силах, иза њега извуче неколико јабука, те јој их даде.
– Ево сам ти донио да се забавиш …
Дјевојчица, угледавши јабуке, осмјехну се и пљесну рукама. Брже скочи из крила кумова и покупи их све у бошчицу. Сваку завири, помириса. Затим се повуче и сакри код врата.
Кум Стеван тек тада дохвати ракију.
– Желим ти, домаћине и куме, да ти Бог дa бољу памет – наздрави. – Мислио сам да си мушко, а ти, ваистину, грђи од сваке жене.
Домаћин мргодно узви главом. Погледа у кума и, стиснутом шаком, удари се у прси.
– Знам ја да ми не ваља – рече. – Знам, брате … Није, да речеш, лијепо да један чојек плаче и срамота га виђети … Ама не могу пуста срца стегнути! … Боли ме … Овђе ме боли (и опет се удари у прси) па не могу да не плачем.
– Лијепо наше дијете к’о златна јабука! – додаде домаћица, готова да изнова заплаче.
И обоје почеше причати о његовим врлинама. Опколише кума са обје стране и причаху … Сјећаху се покојникових ријечи, игара, шала … Тепаху, као што је он тепао, док је био мали.
– Болан, чит’о је к’о учитељ – вели отац. – Ама је умио испјевати пјесмарицу к’о поп … И Краљевића Марка, и Милоша Обилића и српскога цар-Лазара знао је ко вода … Па кад пјева, он к’о сантур … Звони му глас попут бронзе … Зинеш, отвориш уши, па не можеш да га се наслушаш …
Куму додија толико причање. Поче се накашљавати и одмахивати руком, као да вели: “Знам ја то. Доста је више!”
– А куд ћеш кршнијега ђетета од твоје ђевојчице! – викну, кад виђе да друкчије не може прекинути разговора.
И окренувши се према вратима, зовну:
– Ну ‘оди амо, да и ти мени запјеваш! Али мале не бијаше у кући.
– Ђе је? – запита он, раширивши уста, и погледа јој у матер.
– Не знам – одговори она, збуњено се осврћући.
– Биће изашла напоље – рече отац мирно. Кум исколачи очи и скочи.
– Ку’ ће напоље по овој студени? Све троје изиђоше пред кућу.
– На моју душу, ја је виђу на гробљу – избаци кум, погледавши према крстовима. – Оно је она!
– Она – рече и отац и пође да је врати. Кум га заустави.
– Јок – шапну. – Ја ћу је довести!
И, из радозналости, да види шта ради, полако, на прстима, поче јој се иза леђа приближавати.
Мала је збиља стајала крај братова гроба, у лаким хаљинама, какве је имала и крај огњишта. Босе ноге и голе ручице помодриле јој од студени, из очију цуре сузе. А она поредала све кумове јабуке по гробу, обгрлила крстић и шапатом зове.
– Изађи, брато … Немој се на ме љутити …