ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ЈАГЊЕШЦЕ
 
Живела сирота удовица која је имала три сина. Били су велике сироте, зато им мати каже једнога дана: “Драга децо, сами видите како смо сиромашни. Један од нас мора ићи по свету да тражи срећу. Можда ће нам помоћи милостиви Бог”.
Најстарији син оде од куће. Иде три дана и три ноћи и дође до једне кућице. Виде пред колибом једног старца. Седам пута га је обавила бела брада.
“Куда ћеш тако жалостан?” пита га старац.
“По свету, оче, по свету. Знајте да смо велики сиромаси, па ме је послала мати удовица да потражим службу”.
“Ако је тако, не иди даље. Ја те узимам у службу. Код мене траје година само три дана, а ипак добићеш као плату три пуне котарице златника, ако добро вршиш своју службу”.
Пристане заиста најстарији син и други дан потера стадо оваца на пашу. Пре него што пође, дa му старац једно стакленце и кутијицу па му каже:
“Пази добро на овце и пођи за њима куда оне иду. Напуни кутијицу оним што моје овце једу, а стакленце оним што оне пију. Све ћеш ми то предати вечерас кад се вратиш с паше”.
Добро. Овце иду напред, пастир за њима. Тако пређу на свилен пашњак. Овце не пасу, него иду даље. Дођу на сребрни пашњак. Ни на сребрном пашњаку овце не пасу, него хитају даље. Тако се десило и на златном пашњаку. Иза златног пашњака текла је широка вода, на којој није било никаквог моста него само једно труло брвно (греда).
Још на свиленом пашњаку опазио је нови пастир мало, сухо јагњешце са каљавом вуном. То ружно јагње непрестано се тискало око пастира, гледало у њега и умиљавало се. Пастир се стидео мршавог и упрљаног јагњешцета и одгонио га је палицом од себе. Кад су овце дошле к води, прелазиле су једна по једна преко трулог брвна на другу страну. Мршаво и ружно јагњешце било је последње међу њима и срећно је прешло преко брвна. Пастир није смео стати на брвно, него је остао с ове стране воде и премишљао шта да ради.
“Најбоље је да седнем, једем и пијем”, помисли пастир. “Не марим да се утопим”.
Сео је, јео па и заспао. Пробудиле су га овце кад су се враћале с паше преко истог брвна. Пастир је пошао за њима. На свиленом пашњаку сети се кутијице и стакленцета, па и старчеве наредбе. Зато брзо ишчупа свилене траве па је стави у кутијицу, а стакленце напуни водом.
“Три дана си ишао, синко”, рече му старац пред вратима. “Па како си извршио моју наредбу?”
,,Добро, оче. Пуни су и кутијица и стакленце. Па погледајте шта су јеле и пиле ваше овце”.
Старац отвори најпре кутијицу. Погледа и рече: “Заслужио си да те поштено казним, јер лажеш. Но нећу то учинити. Иди збогом, мени није потребан лажљивац.
Код куће каже најстарији син све како је у истини било.
“Мати, идем ја у службу истом старцу”, јави се средњи син.
Мати га благослови и да му пуну торбу за пут. Син иде, иде и дође трећи дан к истом старцу. Погодили су се брзо и сутрадан већ и он пође са стакленцем и кутијицом на пашу.
И с њим је било све што и с најстаријим братом. И њега старац отера.
,,Идем ја да покушам”, каже најмлађи брат, мали Јанко, пошто је средњи брат испричао шта му се десило. Старија двојица су га одвраћала, јер шта ће он учинити кад они нису могли уговети старцу. Ни мати га није хтела пустити. Јанко каже да ће ићи, јер зна да пастир мора да послуша старца. И отишао је. Браћа су му се смејала, а мати је плакала.
Треће вече дође Јанко к старцу, погоди се с њим и сутрадан потера весело овце на пашу.
Дође на свилен пашњак. Мека трава, као да идеш по душеку. Али ниједна овца ни да је дотакне. Далеко напред ишао је ован са звонцетом на врату, а за њим овце. Само оно исто мршаво и прљаво јагњешце заостајало је за другим. Храмало је, јадниче, и умиљато погледало на Јанка.
“Но, шта је мали?” пита га пастир. “Шта ти је те храмљеш, сироче? Дођи к мени, ја ћу те понети, да се не мучиш много. Иначе ћеш заостати за сестрицама”.
Јагњешце га захвално погледа и лиже му руку. Јанко га метну на раме и понесе га весело звиждућући за стадом.
Дођу на србрн пашњак. Свака травчица, свака ружа је од чистог сребра. Посреди тече сребрна водица и губи се међу сребрним грмљем и дрвећем. Но ту овце нити пију нити једу. Такође ни на златном пашњаку, где је све блистало од чистог злата, не дотакне се ни једна овца ни траве ни воде. Све хитају напред за овновим звонцетом преко брвна. Кад Јанко с јагњешцетом на леђима дође до брвна, одмах увиде да није поуздано стати на труло брвно.
“Моје мало јагњешце, рече Јанко ожалошћен, овде те морам оставити, и ти пођи само преко брвна за сестрицама, а ја ћу почекати, јер то брвно није за људе”.
“Досада си ти мени помогао, Јанко, а сад ћу ја теби, рече му јагњешце. Седи на мене, ја ћу те пренети преко брвна”…
Јанко се с неверицом осмехне, јер му није ишло у главу: како би га могло тако мало и слабачко јагњешце пренети на другу обалу. Али ипак седе на њега и пређоше на ону страну.
На другој страни потока био је опет леп свилен пашњак. Али овце и не погледају на меку, свилену траву, него хитају из све снаге ка капелици која је стајала насред пространога свиленог пашњака.
У истој капелици служио је Божју службу један свештеник. Јанко је похитао за овцама колико су га ноге носиле. Кад приђе до капелице, види да овце иду ка капелици. Чим која дође на праг, стресе се и од ње постане анђео. А тако учини и мало мршаво јагњешце и од њега постане први анђео.
Сваки се анђео лепо помоли Богу па потом приђе к светом причешћу. Јанко учини тако. Малу мрвицу нафоре стави у кутијицу, а у боцу кане кап вина.
Кад се свршила служба, пођу анђели из цркве, па се на прагу опет преобрате у овце и упуте се дому.
“Јеси ли добро напасао моје овце?”, упита старац с дугом брадом Јанка.
“Ваше овце, господине, не једу траве. Погледајте у кутијицу, па ћете видети каква је њихова храна”.
Кад Јанко то изрече, погледа старца па виде да је пред њим сам – Бог.
“Три пуне котарице злата обећао сам ти, мој добри и поштени синко. Дајем ти још једну одозго, јер ниси онакав као твоја браћа лажљивци”.
Четири котарице самог сувог злата донео је добри Јанко матери. Отада су заборавили шта је сиромаштина. Живели су срећно, па живе и сад, ако нису давно умрли.