ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
ТЕШКА РУКА ГОСПОДЊА
 
Јереј Јован Ђаковић, парох горње, св. Николајевске цркве, изишао је опрезно из олтара, као да се бојао да не оклизне о зелену траву посуту по глатким каменим коцкама. Стао је пред амвоном и почео да дели нафору. Опомињао је радозналу и грамзљиву децу да се не гурају испред старијих, пажљиво је прибирао трима прстима сунђерасте комадиће белог, освећеног хлеба, смешио се на сваког и благо климао главом кад га пољубе у руку. Али сва ова велика присебност при завршном чину духовске литургије, била је само делимична и површна. Главни део његових духовних моћи био је заузет нечим сасвим другим. Иза ових бодрих погледа којима је кружио уоколо, у његовим жмиравим, косим очима, на његовим мршавим, одуљеним образима, сија се неки занос. Бојао се да верни не примете како је он узбуђен, преплашен, а ипак, тако блажен у овоме часу.
За људе већ то и није више нов догађај, ни ново чудо, што досадашњи заклети непријатељ господина попе, окорели безбожник и злогласни сеоски зеленаш и “нихилиста”, већ од Ускрса долази на сваку службу божју – и што је већ двапут пришао за нафору целивајући коштуњаву, пегаву руку омрзнутог свештеника. Али за самога пароха то не престаје бити велик и натприродан догађај. Двадесет година свештеничке службе, чинило му се, била је само припрема за тај знак милости и силе божје.
Нуткајући пред себе и најмлађе, полако, уздржљиво се приближавао крупни, црни мештански богаташ, некада ситни сваштар, а сада живинар, јајар и житар на велико. Био је јако нагнут као да су му крста олабавила од силнога рада, па је и то одавало неке покорне намере. А лице, с огромним образима и подвољком горе уско а доле све шире и обилније, као полупуна торба, чинило се лојаво, неумивено и неизбријано. Само су му ситне, дубоке, црнкасте очи сјале будно и немирно.
Свештеник је пазио на сваки свој покрет и израз. Хтео је да ономе не покаже, сувише упадљиво, како му је стало до његова обраћања. Својом узрујаношћу може и њега да узруја, и поколеба, а израз радости и задовољства може да се ономе прикаже као ташт, победоносан и увредљив, па да га прене и отера натраг у мрак мржње и одрицања. Не сме, уопште, из њега да избије одвећ лично расположење, а, опет, и претерана равнодушност може онога да врати с пута. Треба се показати срећан и брижан само као посредник између Бога и њега. Стога је одлучио да се у души непрестано бави њиме, а у спољном држању да му прилази постепено. Мора проћи времена докле га буде ословио, а звати га, можда, и неће, већ мирно чекати док му сам не закуца на врата.
Дигнувши, при крају, целу руку, нервозно, као, тобоже, фелон му отежао и сече га под пазухом, поп-Јован учини, сеченицом пружене шаке, над главама испод себе, у знак да се размакну и пропусте трговца. Овај примети, срете се с погледом који га је звао, и виде у исти час прсте с нафором која му се надноси, па неприметно порумене, увуче врат и приђе, заправо, приклону. За час прими, стиште честицу чврсто, дирну уснама олако уздрхталу руку, и погружен, љуљајући се на кратким, размакнутим ногама, повуче се у дно припрате, под опуштено грање и већ прекинуте, унизане венце од полусвелог лишћа.
Свештеник уздржаним кораком крочи из цркве.
… Каква разлика: она древна храмовска хладовина, онај сумрак као у шкољци, и овај, духовски, видни, прозрачни простор, лаким сунцем прожети бескрај! Сећа се, и у детињству му је то био најмилији празник, најтајанственије узбудљив. Дарови Божића и Ускрса јасни су и опипљиви. Али Духови, та засењива титрава младост првога лета што грца од снаге, од смеха и суза! Та брсна, цветна жртва нашег духовског празновања; просута зелена влага уплетеног и гњеченог влаћа, и младе корице на огуљеном, нагом, белом шибљу, и недужно вински задах збијених, белих мајских ружа с руменим срцем – та тиха биљна смрт пре зрења, то све опија неисказаним жељама и тугом! Па ваздух у цркви, испуњен нагорелим венчићима, прженим тамјаном, уљеним памуком и воском, и пламен свећа од којег унутра иконе оживљавају, а лица живнх постају утваре; свеће продубљују боре око очију, опорину око усана, откривају још несвесне болове, и пороке на глатким челима младих девојака и дечака. А напољу, на духовској литији, под небом, и не знаш да свећа гори док те не опече, пламен је под сунцем невидљив. Све су ствари данас друкчије. Већ од јутрења је то приметио када су кленови и липове гране стајале још свеже уз одвратке, а и сада, у подне, када су већ малаксале. Он је потпуно здрав и одморан, иако већ недељама пости, мало спава, а данас је још од ранога јутра на ногама. Ипак, чини му се да су све ствари друкчије, или, можда, данас их види боље, с две супротне тачке: осећа и како су крте и како су трајне у исти час.
Да он не бежи хотимице у овакве мисли и опаске? Двадесет година се он молио да доживи нешто велико, да вером својом привуче светину, мучио се сумњајући у снагу и вредност свога веровања и своје душе, и сада, кад први пут осећа на образу своме дах господњи, он стрепи пред њим као пламичак. Глас о Јовану Кронштатскоме, о светоме божјем служитељу сред рускога царског велељепија и беса, одмамио је њега међу првима у кијевску духовну академију из карловачке богословије. По повратку и он оде на село, а не у осаму. Ту, да служи примером, да својом вером као магнетом потражи и дигне, из прашине наше бедне и ниске простоте, затрпане клице благорођа, великодушја и вере. А, ето, у последње време, већ је и сам толико био клонуо, да је на махове усплахирено молио Бога да и њега не напусти, да му се приближи ма и у облику каквог било удара. Зато је и смрт мезимице ћерке одмах протумачио себи као казну за слабост вере и као спас од сувог сеоског саможивља. И биће, несумњиво, да је тај потрес пробудио покретну моћ његове душе, јер, ускоро, после те црне жалости, он је осетио како привлачи непријатеља и како га покорава …
“Јереј Иоан” – како је сам себе ословљавао у дугим разговорима са собом – живо је желео сада, на повратку са литургије: или да се осврне и сачека онога, јер, сигурно, опет га прати из далека, застајкујући, или да потрчи и, као дете испред гонитеља који се хита за њим каменицом, да залупи за собом капију. Ипак, корачао је мирно и достојанствено колико је могуће, пошто је био омаленог раста, па није смео да се сувише кочи. Иако кратковид, и с наочарима за читање, он је видео, по освртању црнобелих групица старијих сељака, по њиховим поздравима, опрезним и зачуђеним, да онај иде за њим с преке стране.
Ушавши на мала врата, у ходник, у осенчену настрешницу парохијског стана, он извади целу поскурицу из џепа, пољубн је и пружи дечаку од десет година, помиловавши га расејано по глави:
– Реци матери да чека … да ме оставите самог у мојој соби! …
Дечко се мало и уплаши, али и утеши мирном очевом речју и мирисом на цркву његове руке, чак, несвесно, осети се као поносан што је у овом тренутку отац нешто више и туђе, а не само његов тата.
Оставши сам у својој уобичајеној околини, свуче горњу хаљину, заглади дугу, смеђу косу и ретку, риђасту браду, седе за писаћи сто, и поче прелиставати своју наслеђену Библију. Умиривало га је што је свесно тражио педесет и шести псалм и оне завршне речи:
11. У Бога се уздам, не бојим се шта ће ми учинити човјек.
12. Теби сам се, Боже, завјетовао; тебе ћу хвалити;
13. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања, да бих ходио пред лицем божјим, у свјетлости живијех …
При последњим речима као да наслути сенку која је кружно прелетела преко окана, и целе одаје, и преко отворене књиге. Двапута. Пажљиво ослушну, па зачувши у дворишту лавеж и као неко трљање блатњавих ђонова, пође вратима и отвори их широм. У малој капији стајао је трговац. Овај се није изненадио, већ као смешећи се у неприлици, показивао је неколико пута шеширом на псето и на узвереног и задиханог дечка.
– Уђите слободно, не бојте га се!
Пропустио га је испред себе закриливши га руком без додира, као да то није први његов улазак у ову кућу или као да чини нешто тачно по плану, унапред углављеном у машти. Унутра спретно догура фотељу до писаћег стола, а одузети шешир окачи о чивилук, па прстима обеју рука дирну гостова рамена, и тихо, као настави прве речи:
– Седи, сам те је Бог довео данас.
Трговац полагано диже очи, загледа се један часак у свештеника, па опет опусти главу:
– Не могу, док ми не опростите. Свештеник га загрли.
– Све сам ти опростио већ, и данас пред причасно; слободно дигни главу и седи да разговарамо.
Трговац се горко осмехну, скоро пакосно и с мржњом против себе самог:
– Не знате ви какав сам ја нитков! Морате прво чути …
– Није потребно.
– Јесте, – готово кроз плач ће трговац – макар ми и не опростили, морате ме саслушати … Ја сам вас замрзнуо и пре но што сам вас видео … чим сам чуо да сте друкчији … а кад сте на моје пакости ћутали, онда сам почео да хулим и на Бога и на цркву. Сећате ли се кад сам на Велики петак клао крме, хтео сам да покажем како ваше проповеди ништа и никоме не помажу!
– Ето, весели се, Бог ти је већ тиме и опростио што то причаш.
– Чекајте! … Чекајте, за имена божјег …
Свештеник се уплаши, па видевши да се онај љуља, прихвати га и силом гурну на седиште. Дрхћући и молећиво приону ухом уз трговчева уста:
– Бог ће чути и најтиши шапат!
Но трговац трже главу, загледа се непомично у свештеникове зенице и гласно, реч по реч, поче спремљену исповест:
– Прокуни ме, уби ме, јер ја сам твоје дете убио! …
Поп устукну, али онај непопустљиво настави:
– … Јесте, јесте, ја сам твоју јединицу упропастио и отерао у смрт!
Свештеник полагано устаде, као пред бежање или кидисање. Мирније и оштрије се унесе у онога:
– Лажеш! Ти …
Но у исти тренутак примети – а учини му се и као да га је сада први пут тако стварно опажао – да се ономе искривила доња вилица, да подрхтава и, час по час, шкрипи, а на десном углу бледих, као прашљивих усана, наврла бела пена. Шта више, он миче устима, отвара их, склапа, зевка, јабучица му при томе игра горе-доле, али гласа нема; лице му се сија од зноја, удара сав на врелину, а очи – Господе Боже! – стоје сасвим разроке; иако сва дневна светлост сија право уњих, зенице остале раширене, једна чак дугуљаста, тамна; у њима се огледа цео прозор с ћерчивима, међу којима се лелуја његов, попов, мрки стас.
– Парализа! – сину му у главу, у први мах као неко олакшање, али одмах затим се јави као сенка прве, друга, црња мисао, најцрња од свих досадашљих: – То није Бог, то је Сатана, то је главом сам Мрачни Цар, Велзевув, што се јавио на његову молитву, да се наруга његовој вери. Дакле, није овог бедника обратила његова служба Богу, већ му је ту покајничку маску натакао ђаво блуда и преласти!
И одједном шчепа трговца за рамена и продрма га бесно. (Тај бес је, можда, био само видљиви израз бола и очајања.) Овај се млитаво клатио у његовој власти, буљећи у њега без речи, па се одједном опусти као да су му кости одвугле. Поп-Јован се отрезни од изненадног терета и упе свом снагом да га понова положи у наслоњачу. Читаво му се тело купало у зноју док је успео, онако мален и ломан, да ону телесину допрти и углави. У машти је видео себе и тај свој превелики напор, своју незнатну снагу и љигаву немоћ ове махните грдосије, па, стењући и повијајући се под њим, осети јасно и опипљиво да је то све притисак руке Господње.
Не спушта се она на свакога, она штеди слабиће, а свим бременом искушења и благослова пада на избранике, на оне који имају довољно снаге да све издрже. Зар нису и врази и пороци Његова средства и оруђа, само тегови, и машице у Његовој руци!
– Милена, Стеване! – виту поп напослетку – ходите амо да припазимо на човека, позлило му, а једно нека отрчи по његове! … Господу се прохтело да му помрачи ум, сигурно, да би осветлио пут његовој души! … Ко да одмери замах руке Господње? …