ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ЦАР ДУКЛИЈАН
 
Цар Дуклијан – коме је био двор и град нов, међу Зетом и Морачом, – не вјеровао да има Бога на небесима, ни да има судбе Божје. Свети људи му зборили да би му боље било да вјерује у истинита Бога, а он је оба и светога Ђорђија и Прокопија војводу посјекао. Једном вјетар не посла кишу, одољела велика суша. А то је воља Божја да га казни. Пошто му је засушило његову жардину, он из царства покупи три стотине волова, па нареди те се волови покољу и скину се коже, онда његов народ подагна на силу те донесе велике диреке из горе, па на оне диреке ширимице побије дрва колико му жардин хвата, па на њих разапне триста кожа, те ове коже све шиљком помало испробија, колико може кап воде пропанути. С великијем страхом су га питали његови доглавници шта то ради он? Он је казао – Ја ово градим моје небо! Онда подигне и окупи велики народ те све захваћу из Мораче у судове воду, па изнесу на они таван, на ове коже. Четворицу момака изведе горе са четири маља гвоздена и нареди да овијем маљевима ударају у оне коже, те му грми, слути киши. Онда пошто ударе неколико пута, проспу све оне судове по онијем кожама и наоди му кише. И онда је рекао – Ево, ја могу као ваш Бог!
Да би га казнио, Бог нареди те су сишли свети Илија и свети Петар апостол к њему, у виду два човјека, као што су били на земљи. Дуклијан их лијепо прими. У разговору свети Петар противио се цару ријечима, а свети Илија све ишао по његовој и са царем се још и побратимио и тајно с њим зборио против светог Петра и рекао му – Сад да се скују велике вериге и алка да натакнемо Петру на грло! Цар нареди ковачу и тако скује. Илија му рече опет да их понесу ђе се састају Зета и Морача, више саставака. Оба понесу ове вериге. Био је на обали један велики кам од хиљаду ока. Свети Илија рече да један крај од овијех верига закопају у кам велики, а на једном крају да стоји ова алка. Пошто мајстори закопају крај од верига, оћерају ове мајсторе, а остану Дуклијан и Илија. Онда рече свети Илија: “Царе, ова алка као да је мала, а у Пера као да је врат дебео, не знам хоће ли бити, но чини ми се у тебе је врат таман колико у њега, ну се ти посагни да спучим ову алку, да видим хоће ли бити удесна! Кад се Дуклијан сагне, свети Илија му запучи алку око врата и прекрсти штапом, те се ова запечати око његова врата, по наредби Божјој и божијих светаца. Кад Дуклијан не може никуд макнути, дохвате двије ћускије и обале вал са обале. Вал пане у воду и понесе са собом вериге, које Дуклијана повуку за собом. Народ вјерује да је и данас жив ту. Да се окине, сав би свијет поклао. Годину дана глође оне вериге, док дођу као пртен конац. По наредби Божјој, много ковача у свијету ударе на Ђурђев дан прије сунца у наковањ и тако се обрету Дуклијану оне вериге таман какве су и биле, и све плаче, па их опет све глође до другога Ђурђева дне, зато што је светога Ђорђија мучио и што је градио небо и ишао против Бога и он се сам Богом градио. Зато је и ова земља проклета, те никад мирна није, те никад љубави није, те су људи мучне крви и мучна срца и нијесу добри пријатељи један другоме, но опада и бије један другога.