ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
МИЛУТИН УСКОКОВИЋ
ОТАЦ И СИН
 
Ђаци трећег разреда Друге Београдске гимназије скочише са клупа, као опарени, кад у учионицу уђе професор физике, господин Рашковић.
Требало је да прође још тај последњи час пред распуст, да прође још тих четрдесет и пет минута, па да се сви растуре, куд је коме воља, и да бар за десетак дана не мисле о једнакоубрзаном кретању, да не уче напамет изузетке латинске граматике; требало је да прође још само то парченце времена, па да сви буду слободни, да се могу колико хоће грудвати, санкати и играти; неки да оду кућама у село, а сви да не морају устајати изјутра, кад им се највише спава, и трчати право у школу немајући кад ни доручковати.
Господин Рашковић лако ману главом деци да седну, попе се на катедру, спусти каталог, налакти се на сто, па се загледа у снег који је напољу густо падао у сивкастом, крупном прамењу, трудећи се да у своје свечано и меланхолично руво обуче црно, остарело улично багрење.
Дотле су ђаци, мирни као бубице, нервозно прелетали преко задате лекције и рукама притискивали груди, да им се не чују ударци уплашеног срца. Нико није имао толико енергије да се спреми још и за тај, последљи час. Догод наставник није ушао, сви су веровали у своје претпоставке и мислили:
– Ваљда неће баш мене погодити!
– Нема више од три часа како сам говорио!
– Поправио сам оцену. Што ће ме сад прозивати!
Али, кад су се на врата били појавили црни брци господина Рашковића и његово намрштено чело, све су се претпоставке истопиле као прамење снега које је падало на загрејана окна школских прозора.
Лице професорово, окренуто улици, полако се разведравало.
Напољу је падао крупан, топао лопарац.
Чинило се да је и господин Рашковић осећао његову топлину. Црте на његовом земљастом лицу постајале су глађе, очи светлије, а горак осмех око усана бивао је све слађи. Професор се сећао нечега што је било, што је прошло, чега се човек радо сећа, али што пада на ум само пред Божић и друге значајније дане у години. Тих уздах оте му се из груди. Могли су га чути ђаци из првог реда, да се нису били забавили о свом јаду.
Господин Рашковић се трже од уздаха, поглела на ђаке својим оштрим орловским погледом, да би видео е га није ко чуо.
Ђаци су пак били сагли главе и читали лекцију. Он још једанпут погледа напоље, у белу, старачку атмосферу, па се полако и махинално обрати ђацима:
– Ко није дошао?
Из последњег реда уста разредни редар, годинама одмакао од осталих, диже једну хартију и као навијени вергл одговори:
– Нису дошли: Миленко Јојић, Петар Ћирић, Обрад Милосављевић, остали су сви дошли.
Редар се достојанствено спусти на клупу, а у разреду – кад професор забележи изостанке и пређе на други лист где се дају оцене – наста још већа тишина. Ђаци су се крили један другом за леђа и, у страху где руке дрхте и глава бучи, читали ненаучену лекцију.
Чудно је одударала резигнирана чиновничка физиономија господина Рашковића од покретљивих, заплашених дечјих глава. На његову лицу јасно се видело да га се ништа не тичу све оне петице и двојке којима је каталог био ишаран, управо да су му досадне.
После малог прегледања, професор затвори каталог, уста иза катедре и погледа на ђаке кроз црне опуштене веђе. Онај лаки осмејак дубље му се зареза око усана, поста још већи, топлији, као да се у њега помеша и нешто сажаљења, а сјај златом испуњеног предњака унесе у његово лице нечег очинског, пријатељског. Махинално се маши за часовник, погледа у њ, па тихнм гласом, као да говори својој деци, обрати им се.
– Шта сте се ућутали? Ја не волим ћуталице у вашим годинама. Ви сте деца, и будите деца. Не бојте се, данас вас нећу прозивати.
Ђаци дигоше главу. Гледаху неко време зачуђено у професора, као да га нису добро чули, али се брзо освестише, тишина пређе у шапат, а шапат у жагор. Неки од смелијих повикаше:
– Живео господин! … Ура! …
– Мир, мир, нисте сами! … Е, баш сте деца! Нисте научили лекцију, па као убијени, а кад вам човек каже да вас неће прозивати, а ви дигнете школу на главу. Лепо, данас вас нећу прозивати, али да се нисте шалили главом да ми ово не знате после празника.
Професор већ беше заузео озбиљну позу.
– Прелазим преко тога као да сте се сви спремили. А како би то било: провели људи празник, па дошли у школу као да им је, не дај Боже, све по кући помрло!
Господин Рашковић ућута, намршти се, протрља се по средини чела и низ нос, па одмахну главом, као да хтеде одбацити неку непријатну мисао, и рече, тек да се нешто каже:
– Ко хоће од вас да иде на село нека се дигне! Усташе неколико сељачића, на чије је очи била радост и блиска срећа.
– Чувајте се да не назебете. Оно, није хладно, али баш зато опасно је. Ако је коме далеко кућа, боље је да остави пут за Ускрс.
– Није, није, господине! Близу нам је. Чуваћемо се, – заграјаше сељаци.
Господин Рашковић приђе поново прозору.
Снег је падао још гушће. Кровови, дрвеће и калдрма већ били покривени белим чистим покровцем. Улица је била озбиљна и свечана.
Професору се учини да је ту слику гледао некад исту такву, и да је све, ама баш све исто било на њој. И то дрвеће са штркљастим гранама, које снег покрива до половине, и неравна калдрма, неравнија под скорашњим снегом него иначе, и ожалошћени, изгладнели врапци, па и једна араба која је у тај мах шкрипала улицом.
Груди му испуни неко тихо осећање, у коме се мешала сета и миље. Осећао је да му се нешто у срцу купи, прелива се у груди, пење се у главу и хоће да му избије на очи. Стегну уста, загризну доњу усну и погледа ђаке:
– Па шта ћемо да радимо? Хоће ли ко сам да се јави за лекцију?
Ђаци се гурају, а професор као за себе:
– Сви јунаци ником поникоше!
– Причајте нам, – повикаше неки кад опазише да је професор добре воље.
– О топовима, о рату, како сте се изгубили на маневру!
Господин Рашковић је често пута илустровао своја предавања примерима из живота, па би се понекад заборавио и причао по цео час какав свој доживљај.
– Не, то сам вам већ доста пута причао. Сад ћемо нешто друго.
Професор развуче своје дуге, црне бркове, почеша се иза врата, поглади се по темену, које се већ почело појављивати кроз проређену косу, и отпоче причу:
– Ово што ћу вам причати није било у Београду. То се десило у унутрашњости. У коме месту није потребно да знате.
И господин Рашковић опет приђе прозору као да је хтео да прибере сећање.
Сивкасто снежно прамење падало је на прозорско стакло, клизало се низа њ, топило се у путу, те се на пречагама и гипсу хватале мале бистре капљице. Снежне пахуљице брзо се окретале у ваздуху. Посматралац не би могао никако видети одакле се појављују а где их нестаје. Снег је био тако чест да је образовао један густ чипкани вео, кроз који се видео само мали део улице. Усред те белине појавио би се какав прљав, одрпан сељак са прасетом, обешеним о рамену, које је тужно скичало или глупачки роктало. Из даљине су допирали гласови погодбе, неотесане узречице из народног речника и пљескање руку.
Господин Рашковић је посматрао неко време тај призор, па се затим окрену ђацима и настави причу, гласом меким, пријатним, ни налик на његов дубок бас којим је предавао физику:
“Газда Маринко је био први газда у граду. Дошао са села, намерио се на поштена човека, служио код њега, зарадио лепе паре, па отворио дућан, после купио кућу, мало дозидао, мало докупио, трговао са Београдом и Пештом, оженио се вредном девојком, стекао мало помало, па постао газда. Није се ту баш уживало да се иде по селима, седницама, бањама, свако вече на пиво, да се новац троши без рачуна. Но попијеш ли чашицу две ракије, и то ти је. Трговачка кућа, па се мора да пази на сваку пару. Али, главно је да се имало увек да се поједе и у сувом отспава, гост да се дочека и почасти.
Али, то не оста тако. Дође време кога се трговци највећма плаше и увек очекују. Дошао један рат, дошао други рат, па мало не би, дође и трећи. Радња пође назад. Газда Маринко пропадне једне године на вуни, изгуби друге на џелепу. Ситна деца салетела. Једно се роди, друго умри. Једном попа, другом доктора, трећем буквар, четвртом ципеле. Треба пуну кућу нахранити и одети. А дације навалиле. Порез све већи, па кулук, па општински прирез, регал на кафу, на шећер, монопол на дуван, на со, на гас. Младост прошла. Солуфи оседели, а ноге и очи почеле издавати.
Газда Маринко узми једну меницу, једанпут је пролонгирај, други пут је замени већом, трећи пут још већом. Аја, не помаже ништа. Пазар све слабији. Дошли људи млађи, вештији. Свет се одбио њима. Прође некад дан па ни севтета.
И једног дана, некако по Духовима, газда Маринко узе кључеве од дућана па право у суд.
– Помоз’ Бог, госпо’н претседниче! Шта радиш?
– Бог ти помог’о, газда Маринко. Којим добром?
– Није добро, госпо’н Јоксо, ни дај Боже. Зло је зло, господине. Ја више овако не могу. Ето им све … нек узме свак своје. Ено им мaла, ено једне куће к’о град, ено друге, ето и баште к’о рај божји, а ево и вама кључева. Ја ћу узети своју дечицу и домаћицу, па Богу се молити и тражити на другом месту хлеба.
Кључеви зазвекеташе на претседниковом столу, а две се сузе скотрљаше газда Маринку у недра.
Претседник, један од старијих чиновника, који је у тај град дошао још писарем, уста иза стола, намршти се, жао му би газде Маринка, па ће му рећи храпаво, уверен у слабу помоћ својих речи:
– Како то?! Зар је баш дотле дотерало! … Знаш, брате; ево теби ови твоји кључеви, узми их, па кад те нико не тера, не прави се ни ти свецем мимо остале људе. Гледај, па се намири, бар због оне деце. Узајми негде, набави мало гаса, купи коју кају соли, мало вунице, гвожђарије, попуни рафове празним кутијама, опљуни руке, па у име Бога почни испотекара.
– Не може се, госпо’н Јоксо, не … Мислио сам и ја тако нешто. Али, не иде. Кога време прегази, тај се не диже. Не марим за себе и ону своју несрећницу; само да ми је децу на пут извести. Продужим ли овако, само ћу јести туђу муку. А видиш ли ове длаке, госпо’н претседниче? – и старац очупа из главе прамен седе косе – оне су побелеле, али нису хтеле у туђе да дирају. Нека оде све! Ако моја деца остану жива, нека могадну свугде светла лица рећи да им је био отац бивши трговац, пропали газда, али да се звао Маринко С. Ракић.
После подне дошла је власт, пописала ствари и запечатила дућан. Један од присутних грађана, кришом од газде Маринка, одвојио је његовој домаћици мало платна, кафе и шећера, да јој се нађе.
А кад је Станоје добошар, после неколико дана, последњи пут ударио у добош, најбогатијем газди у граду, Маринку С. Ракићу, остало је од целог имања само његово петоро деце и домаћица”.
Професор преста часком са причом, Прогута пљувачку; загледа се у паучину у собном углу, па полако, као да сам себи прича, настави:
“Нудили су му за општинског пандура. Чича Маринко одби то, смејући се презриво:
– Маринко Ракић не служи никога.
Шета тако по улицама и пијаци, купује за туђ рачун коже, вуну, восак, мед, и у томе старом, слатком послу заради који грош, па однесе својој домаћици, која је то умела лепо расподелити.
Али, не лези, враже. Чича Маринко се жалио и раније на очи. Није могао још одавно да чита без наочара. Вид му је постепено слабио. И једног дана он сасвим обневиде. Најпре му се навуче нешто бело на лево око, па онда и на десно. Само је још по кући и авлији могао ићи, и то на сент. У кафану га је водио млађи син.
Цела кућа паде му на домаћицу, Станојку. Она је зарађивала везући својим комшиницама јастуке, тепихе, и плетући чарапе. Али, то је било мало. Требало је шесторо уста заложити и седморо душа оденути. Најпре оде њена огрлица, рушпа по рушпа. Оде и велика меџедија, коју је добила на обележју од Маринка, па срџаде и ћилими. Последњи ћилим, који је ткала још док је носила свог другог живог сина, продаде да би прославили славу. После славе дође Божић. Пости на измаку, а нигде једне паре за празник. Рада ни одакле. Година оманула, па није никоме до веза, а коме требају чарапе сам их плете. Потрчи тамо, потрчи амо, нигде ни пет пара. Само што јој у очи Туцин-дана донесе најстарији син, Мица, – како га је она из милоште звала, јер није имала женске деце – два и по динара, колико су му дали у школи за празник као сиромашном ђаку.
Прође и Туцин-дан.
Морало се и с толико дочекати Божић.
Станојка посла дете те купи за осам гроша кукурузног брашна, да имадну за три дана бар хлеба довољно, за три гроша сира да се омрсе, марјаш зејтина за кандило и полић ракије за Маринка. Дрва су купили једну арабу раније, о слави, и имали су још доста.
– Е, децо и жено, хвала Господу Богу, опет се спремисмо за празник. Ово ми је први Божић, прва част од синовље руке. Дај, Боже, да нам други пут буде још бољи, и биће ако Бог дa. Али, вере ми, не жалим за старим. Трговац на гласу, први газда, а бојиш се и курте и демирте. Сваког часа искрсне ти по један Београдлија: “А, газда-Маринко, добар дан желим, како пос’о, како радња? Ја дођох колико да се видимо. Знате, време му је, а подалеко овај наш Београд, па да се једном не заборавимо, је ли тако?! Али, ми смо стари кућићи, нисмо ми к’о они Чивути из Беча што не дају одахнути, а, а? …” А онај му мачји брк само игра. Пред тобом се прави светац, рек’о би да му сами мед тече из уста, а одрао би те жива да може. Овако: ни сто дужних, ни двеста готових, па ми све равно до Косова. Жао ми је само што не можемо умесити чесницу и купити бадњак.
– Не може се, човече, ост’о ми је само грош у џепу, па велим: нек се нађе, злу не требало. Ни у цркву не можеш без пара. Ово проклето, Боже ми прости, пшенично брашно скупо, педесет пара. Но, знаш шта! Умесићу колач од проје, метнућемо онај бешлук, па да Бог помогне, ето ти чеснице. А дрва су церова, па шта ће нам други бадњак!
– Е, Станојка, како се мењају времена, – почеће чича Маринко кроз нос и полако, као да се то тиче само његове жене. – Ко би некад и помислио да ћемо месити чесницу од проје. Ја богат, бесан, накривим фес, кићанка ме бије по образу, па поред твог капиџика, а ти, пуста, млада, па здрава, једра, да све прска на теби. Па после, пуна кућа ко сат меда. Али, од немања тврђег града нема. И цару, па се понекад омакне. Има, децо – обрати се чича Маринко деци, која се играху поред пећи – има дана кад се мора да греши. Који је Србин правио чесницу од проје? Ко се још пројом причешћивао! Али, боље и тако него никако.
Чича Маринко уздахну и затресе главом. Дуга седа коса паде му у нереду на чело и засјакта према бледој лампици о зиду.
* * *
Освануо Божић. Звона са цркве другојачије, свечаније звоне и објављују да је служба свршена. Станојка спремила собу. Деца умивена и обучена. Чека се још чича Маринко да се врати из цркве са Мицом. Соба окречена, дрвена таваница изрибана, даске се жуте као лимун. Под застрвен чистим, опраним поњавама. У углу са источне стране дрхти жижак пред иконом светог Николе. Лице у светитеља дошло блеђе и светлије. Напољу притиснуо велики снег, и у собу улази само половина дневне светлости. Око собних врата стоје три дечка. Мајка међу њима држи на рукама малог Данила. Свима пуне руке жита. Чека се на чичу Маринка и Мицу.
Долазе они. Чича Маринко у чистој кошуљи и очетканом оделу, озбиљан али срећан, несигурним корацима ступа у собу и говори:
– Добро јутро и честит вам Божић! – па баци жито из руке да поспе децу и домаћицу. Жито прелете преко деце, јер их слепац није видео. Они се бацише на њега такође житом и одговорише у глас:
– Бог ти помог’о и честит ти Божић!
Сви седају за сто, који је примакнут до једне постеље, јер се нема довољно столица. Сто застрвен чистим, белим чаршавом. Око њега четири дрвене столице што их граде сељаци из околине. На њему постављен сланик, здела са сиром, две исечене главице мрког лука и колач од проје закићен босиљком – чесница која се пуши тек извађена из црепуље. Деца се узврпољила, гладна су, али морају да чекају на ред.
Уврх стола седи чича Маринко, бео као овца. Избријани образи румене му се као у младића. Бркови му мало поткресани, па изгледа млађи и лепши. Чак и велики орловски нос дошао мало мањи и финији. Пред Маринком полић и једна салфета. У дну домаћица са најмлађим сином на крилу. Наоколо остало четворо деце поређало се по старешинству, старији на столици, а млађи на постељи.
Као што знате, децо, – обрати се професор ђацима – обичај је да се чесница ломи о ручку. Али, у фамилији Ракића одавно је остало да се она ломи о доручку. Нешто се то приснило једном његовом претку, па тако и остало.
Чича Маринко се диже. Дигоше се и остали. Слепе очи лутале су унаоколо, као да су хтеле да по даху познаду децу и жену; подбрадак је играо, али сузе није било у набраним капцима и сивим, тупим очима. Само што избише две три капљице зноја по високом, руменом, избразданом челу кад уста проговорише:
– Домаћице и синови моји, данас дочекујемо и двадесет први Божић у нашој кући. Много је мутна Марица пронела дрвља и камења док смо га дочекали. Ми смо видели и добра и зла, и у велика искушенија долазили. Бог да прости и помилује оне који су му отишли на истину. Нека је слава и хвала Господу што је нама поклонио здравље … Миодраже, – ослови чича Маринко Мицу крштеним именом, јер у свечаним тренуцима није хтео деци тепати, – дај чесницу!
Миодраг, блед и озбиљан, озбиљнији него деца у његовим годинама, дохвати чесницу и пружи један крај оцу. Чича Маринко, кад под прстима осети хлеб, дохвати га, поста још озбиљнији и побожнији, диже главу горе и укоченим, слепим очима гледајући увис, поче окретати са Мицом чесницу. Уста му се отворише и кроз собу одјекну храпав, али још снажан глас:
Рождество твоје, Христе, Боже наш …
Деца му се придружише својим звонким гласовима који су се разлегали по соби, пробијали се кроз прозор и губили у мекоти божићњег снега. И мали Данило тапшао је рукама, играјући се у мајчином крилу, и дерао се говорећи нешто својим дечјим језиком што ни он није разумевао. Само је домаћица ћутала. Женскиње не сме певати божанске песме. Њено бледуњаво лице било је окренуто икони, а очи, тамне и мученичке, бацале су широк сноп топлих, дрхтавих зракова на озбиљан лик светог Николе и молиле су се за покој душе умрле деце и за живот и здравље живе.
Напољу је падао снег. Он је био тако крупан, тако густ, тако топао, исти овај снег, о, како га се добро сећам! …”
Ђаци се згледаше … мали Тошица, најмањи и најмлађи ђак у разреду, јецао је згурен у првој скамлији.
Професор се трже што се излануо, поцрвене, стеже зубима, приђе прозору, наслони чело на стакло, па кад се после неколико тренутака окрену ђацима, беше хладан и присебан; ниједна црта није се мицала на његовом лицу.
Он настави причу уморним гласом:
“Кад се тропар сврши, отац и син преломише чесницу, примакнуше половине једну уз другу, целиваше их, па се онда обојица пољубише три пута у образ и спустише чесницу на сто. Домаћица је изломи. Свако дете узе по један комад. Бешлук, стари сребрни новац, који богзна откад мећу у чесницу и чувају у кући као неку кућевну светињу, био је у парчету малога Данила. Он весело затапша рукама,и, смејући се, пркосио је другима.
– Дај, сине, да ти пару мајка остави, – рече Станојка детету – можеш је прогутати. На ти хлеба и сира. Али, немој да једеш само сира, не ваља се, заболеће те тиба. Мање сира а више хлеба, па да мајци порастеш ве-е-лики, велики човек.
Врућа проја са хладним сиром слатко је падала на гладно срце и губила се пред дечјим апетитом. Сви су присмакали хлеб и сир. Само невоља није била научила још малог Данила шта то значи присмакати.
Чича Маринко, испијајући полић и преко залогаја, причао је како је божићковао у логору у ратно доба, док га не прекиде неко куцање споља.
Миодраг истрча да види ко је то, али се брже врати, па мргодна лица прогунђа:
– Мина Вересија, проси.
Сви умукоше. Чича Маринко поче трљати свој велики нос, што је знак да је љут. Није му нимало било право што му просјак би полаженик, па рече домаћици осорљиво:
– Дај му нешто.
Станојка узе комад проје и сира па пружи Миодрагу:
– На, однеси му.
– Не могу, мајко, стид ме. Он се љути на проју и радним даном. Знам ја њега. Он хоће новаца. Шта ће њему наша проја кад има пуну торбу пите и печења.
– Дај му један марјаш од оних што ти је остало, – умеша се чича Маринко.
Станојка нађе марјаш и даде га Миодрагу. Овај, сав срећан, скочи и однесе га Вересији.
– Бог те живео! – захваљје Мина пијаним гласом кад угледа марјаш. – Бог д’о да свршиш школу и будеш први до краља …”
 
Школско звонце изненади и господина Рашковића и ђаке. Он прекиде причу. Школа оживе. На суседним учионицама почеше да се отварају врата. Пуштени ђаци дигоше буку.
И у трећем разреду наста жагор. Ђаци почеше да спремају књиге, на дну веће, а поврх мање.
Господину Рашковићу се поврати стара професорска физиономија и стари глас:
– Полако, не лармај! … За идући час да ми се спремите сви. Ко не знадне и најмању ствар, добиће јединицу. Јесте ли спремили књиге?
– Јесмо! – грунуше ђаци.
– Читај молитву!
Редар уста и вергловским гласом отпоче молитву:
Благодарим тја, Господи Боже наш …
– Сад излазите један по један!
Господин Рашковић метну шешир на главу, узе каталог и наслони се на сто, па гледаше како поред њега пролазе весела дечја лица, брзо и бежећи, као сетни спомени које је био испричао. Кад се школа испразни, он полако и климајући оде у професорску канцеларију.