ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
ПРИЧА СТАРЦА ЈАНИЋИЈА
 
Било је то недавно. уједној северној касаби. Под белом летњом месечином сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да ставе свом домаћину једно важно питање. Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:
– Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније како сам ја поверовао у Христа. Ви сте млади и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићком добу ја сам мало с висине, готово с презрењем, гледао на мајку моју, која је била велика богомољка У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске. Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао с презрвим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне романе француске. Са сузама у очима мајка ме је благо укоревала завршујући обично своје укоре речима: “Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће ге одвеста срећи!” О мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једног дана рече ми забринута мајка:
– Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју.
– Не смем, мајко, одговорих ја стидљиво. Није ово за тебе. Ти си … овај … стара жена.
Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече:
– Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра … Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!
И невољно ја пођем с мајком. Имали смо једну своју њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор с мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу. А у том часу у џепу ми је била књига Бонапарта и жене. Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи. Тек што се бедна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но убрзо ме савлада сан и ја заспах И видех, господо, у сну оно што је цео мој живот обрнуло и што је мене учинило побожним.
Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео иза свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обхрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као неко церекање. “То је неки зли дух, који ми се смеје”. Таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање продужи се све јасније и све ужасније. У том се часу почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор. Ја повиках: “О људи, дајте ми само једну кап воде!” На то дође као одговор неко језовито и громко церекање из најближе моје близине, и један страшан глас: “Сад ћеш пити са реке, али не воду него пламен!” Ја клонух и изгубих свест … У томе неко ме ухвати за руку и усправи. “Ти си жедан, момче, хајде да те напојим”. И у једном тренутку ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода јаким млазевима.
Прва чесма, пред коју стадосмо, беше висока као обелиск, од једног једноставног црног камена. На њој беше написано: Чесма Фараонска.
– Ако можеш, пиј! – рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је смрдела на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.
Онда ме вођ брзо ухвати за руку и доведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма Содомска.
– Ако можеш, пиј! – рече ми вођ.
Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргох натраг. Јер то не беше вода него нека гадна црна смола, чији мирис безмало ме онесвести.
Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Она беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма Јелинска.
– Ако можеш, пиј! – рече ми вођ.
Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргох назад. Јер то не беше вода него нека течност бела као млеко и страшно одвратна по укусу. Ја узех мало те течности у уста, али брзо повратих.
Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред четврту чесму. Она беше сливена од гвожђа. На њој беше написано: Чесма Римска.
– Ако можеш, пиј! – рече ми вођ.
Ја се жудно нагох да пијем, али се брзо тргох назад. Јер то не беше вода него нека црвена течност. “Крв!” – узвикнух ја и тргох се назад.
Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше Чесма Иродова; па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова; па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера, па пред осму, која се зваше: Чесма књижевникa, па пред девету, која се зваше: Чесма Наполеонова, па пред десету која се зваше: Чесма гордости; па пред једанаесту, која се зваше чесма прељубе; па пред дванаесту, која се зваше Чесма свађе; па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности; па пред четрнаесту, која се зваше Чесма Дарвинова; па пред петанаесту, која се зваше Чесма Марксова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порока и греха, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима. Један предуги низ чесама! Све су оне биле споља врло лепе и привлачне, но течност, која је из њих истицала, била је ужасно одвратна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне чесме нисам могао пити, нити своју жеђ утолити. Чини ми се, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Успут сам приметио, да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме, да поред толике воде – нигде травке, нигде дрвета, нигде зеленила, нигде живота! Покушавао сам више пута, да свога непознатог вођу упитам о томе, и о другом којечему, но кад год бих ја дигао поглед да му видим лице, он је окретао лице у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лице.
Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму израђену од дрвета у виду крста. Из ње је истицала бујна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале.
– Ако хоћеш, пиј! – рече ми вођ.
Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече:
– За сада доста!
Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никад у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост и рече ми:
– Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више.
И трже ме од животворне и слатке чесме.
– Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође? – упитах.
– Ето ти вође! – рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било написано: Свето Писмо.
У том поче се мој вођ удаљавати од мене. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече:
– Па ти си мене први напустио! Кад се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи.
Ја сав задрхтах и једва промуцах:
– Ко си ти, реци ми, молим ти се?
– Ја сам твој Ангел Чувар, слуга Свете Милости.
– Ангел Чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила.
Ја потрчах за њим и викнух:
– Молим ти се, покажи ми бар лице твоје!
Но он побеже одговарајући ми јасно и оштро реч по реч:
– Ниси сад достојан да видиш лице моје. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да поднесем мирис твој. Ако се очистиш и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице.
Ја јаукнух од бола. У том се пробудих. Моја мајка седела је покрај мене и – плакала.
Заплаках се и ја горко и прегорко. Па кад добих даха, ја завиках иза гласа:
– О мајко слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајка драга, опрости. И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама твојим.
При томе старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.
– Од тада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате – заврши своју причу старац Јанићије.