ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ЈАНКО ВЕСEЛИНОВИЋ
ИЗМИРЕЊЕ
 
Богата је совра постављена у дому газда-Аврамовом. Насред совре, у сјајном светњаку, гори дебела свећа. Газда-Аврам служи Светог Ђорђа, па је позвао пријатеље и комшије на славу. Уврх совре засео пoпа, па онда други, по реду и старешинству. Газда-Аврам двори гологлав и прислужује руменику.
Напољу диван пролетњи дан, леп као што само Бог може лепоту створити. И птица пева, и сунце благо греје, и ветрић пирка. Свако је срце веселије, у сваком оку видиш наду.
Нешто то, нешто добра ђаконија и руменика, па се баш гости расположили и расћеретали. Попа се диже, десницом подиже чашу и наздрави:
– Помози, Боже и света славо! Браћо и дружино! Реда је да пјевамо једну у здравље домаћина и чељади, који се потрудише те нас овако лепо угостише и почастише …
– Куме Авраме! – продужи пoпо. – Како ти твога свеца служио, онако и он тебе! А теби хвала, који си се потрудио те нас овако царски угостио. Синове женио, кћери удавао! Са пријатељима живео и љубио се! И срећа те љубила; и здравље те љубило! Дочеко – да Бог да – и до године!
– Амин, да Бог да! – викнуше и остали гости. Чаша зазвеча, попа запева “многаја љета”.
– Е, вала ти, куме попе! – рече Аврам и испи чашу надушек. Пошто пoпа попи своју чашу, он се узе спремати да иде.
– Седи, куме, куда ћеш? – викну Аврам.
– А! Ја морам ићи! – рече пoпа.
– А куда?
– Имам ја још мојих пријатеља који данас славе; морам и њима! Сад ‘оћу мало до кума Јована.
– Знам, знам; отићи ћеш! Седи!
– Још бих седео кад бих знао да …
Пoпа не доврши; као да се борио са собом: да ли да искаже што је заустио.
– Шта кад би знао? – упита га Аврам радознало.
– Кад бих знао – рече пoпа куражно, – да ћеш и ти са мном!
 
На ведро чело Аврамово навуче се облак. Он погледа оштро попа, погледа га, као да би хтео рећи: моли се Богу, што је ово моја слава; али само рече:
– Никад, куме попе, никад!
– А што? – упита поп.
– Тако! – Никад! … Најпосе, није сад време да о томе говоримо!
– Свакад је време! – рече попа.
– Али данас није! Данас ја славим!
– И он слави! – рече попа.
– Чујеш, куме попе! Немој да ми данас преседне колач!
– Ни ја, ни ова браћа, не дођосмо за то, да ти колач преседне него да славу Божју уздигнемо! – рече попа оштро. – Најпосле нећу ти ништа ни говорити.
И поче се спремати за одлазак. И гостима овлада неки немир.
– Стани, куме попе! – викну Аврам. Пoпа застаде, погледа га оштро, па упита:
– Шта ћеш?
– Стани и кажи ми! … Кажи ми – молим те – како да идем тамо! Како могу сада преко толике бруке! Ти бар знаш шта је између нас.
– Знам. Зато сам те и звао. Аврам разгорачи очи:
– Зато?!
– Зато! Знаш ли ти да њему није данас само слава? Знаш ли да он има још једно весеље? Он жени свога Перу.
– Знам.
– А шта је његов Пера? Чиј’ је он? Зар он није ваше дете? Зар он није једно перо из ваше челенке којом се китите? А? …
– То јесте.
– И ти нећеш твоме Пери у весеље?
– Али! …
– Нема ту: али! … Него ти нећеш, свадио си се са Јованом ни око шта … Изгрдили сте се … натужили сте се, истрошили сте онолики новац, па сад и деца …
Авраму се засијаше очи. Речи попине прљиле су га по самоме срцу, као жива жеравица … И само срце јаче залупа, и крв проструја … И гости поустајали …
– Стој, куме попе! Седи! Чекај! Затим притрча вратима:
– Јакове! Јакове! – викну. Замало и Јаков ступи у собу.
– Сете, браћо! Се’те! – рече он гостима. Затим се окрете Јакову:
– Чујеш! Кажи Панти нек рекне Маринку: да Иван запрегне коње!
Ништа лепше не беше видети од Аврама у томе тренутку. Његове сребрне власи лелујаху се; чело се ведри од радости, а лице сија од задовољства, сија као онај лепи пролетњи дан…
 
* * *
Сви беху зачуђени, упрепашћени, изван себе, кад чуше да Аврам нареди да се запрегну кола …
– Стој! – виче Аврам. – Дела седи! Дај вино! Вина овамо, децо! … Куме попе! Ти си прави свештеник! Сад видим да те је само Бог задано. Овамо седи! … Спаси Бог!
– На спасеније!
Кола затутњаше.
Аврам се надвири на прозор и рече:
– Зар само једна? … А где ће сести моје комшије и пријатељи? Ту да седнемо тек ја, кум поп, Мија …
– Ја нећу ићи! – рече Мија одсечно.
– Шта?! – разгорачи се Аврам на њега. – Шта рече? Нећеш ићи! Мораш! Он је твој зет! Твоја рођена сестра је домаћица!
– Али ја и он смо крв и нож!
– Ако! Ми са њим немамо посла. Њега нећемо ни да видимо. Ми идемо деци нашој. Је ли тако, куме попе?
– Тако је! – рече попа.
Опет затутњаше кола, Аврам опет погледа кроз прозор.
-Тако! Видиш! ‘Оћемо да идемо ка’ кићени сватови. Де још по једну.
Чаше зазвечаше.
– Срећан нек је мој колач! Живи да сте сви, браћо и пријатељи моји! – вели Аврам.
– Амин, да Бог дa! – одговарају сви.
– А сад да се полази!
И сви пођоше. Бесни коњи копаху немирно ногама. Седишта беху застрта лепим шареницама мачванским.
Аврам, са попом и Мијом, приђе првим колима, прекрсти се, помену Бога и Светог Ђурђа, па се попе.
И остали поседаше.
Коњи стадоше скакати бесно …
– У Јованову авлију! – заповеди Аврам кочијашу … Цар на своме престолу нема толико достојанства, колико га има један мачвански домаћин у својој кући. Цар нема толико самосвести о своме положају, колико овај о свом, ни толико поноса, колико овај.
Јован је био такав домаћин. Дошао си у његову кућу, ушао си као гост у њу, па ти се опет рука диже капи, да му одаш пошту, и завеже ти се језик, кад он реч проговори.
И он је славио свога свеца. Али у његовој кући владаше сасвим други ред. Око његове совре није баратала женска рука – тај посао су вршили његови синови. А он са осмехом, којим изражава своје задовољство, точио је чашу за чашом својим пријатељима који миловаху у његов дом ући.
Жене су биле у кујни и авлији. Зато је Мирка прва и смотрила кола Аврамова где се упутила у њихову авлију.
– Мајка! Мајка! – викну она свекрву.
– Шта је, снајо!
– Иде Аца! – Тако су сви звали Аврама.
– Ко, велиш, ко?
– Аца!
И одјури капији да је отвори.
Кола већ беху пред капијом. Мирка је могла читати задовољство са лица Аврамовог. Брзо отвори капију.
– Помаже Бог, ћери!
– Бог добро дао, Аца!
Кола пројурише, за њима друга, трећа, четврта. Ова се окренуше у широкој авлији Јовановој. Кочијаши поскакаше са својих места и стадоше пред коње, који фркаху на своје широке ноздрве.
Чељад се окупи око кола. Домаћица Јованова, Илинка, притрча колима и пољуби руку најпре попа, па затим Аврама.
– Добро ми дошли!
– Боље нашли! – рече Аврам, – и честити свети! Па се пољуби с њом.
– Амин, да Бог да!
– Сретно ти весеље, снајо!
– Сретно нам било, да Бог да, Аца!
И поведе их у кућу.
Кад је чуо Јован да је Аврам ушао у његову авлију, он задрхта. Задрхташе ноге под њим, зацепте кошуља на њему, а румен обли пуне образе његове.
– Ама ко, море, ко?
– Аца! – рече му најстарији син.
– Та неће ваљда бити он?!
– Јест, он!
Он изиђе и стаде на кућни праг, да дочека госте.
 
Четрнаест година! Та то је нечији век! За четрнаест година не проговорити речи, не назвати један другом Бога, па сад ту, један према другом прса у прса! …
Јован беше блед као крпа.
Аврама подиђе нека језа. Она га укочи и скамени. Не може крочити.
Дође му то некако тешко. Његов понос осети се понижен. Он, Аврам, па дође на ноге Јовану, оном Јовану, који му је претио да га запали, и који каже да би онда најсрећнији био, кад би се Авраму крви напио …
Плану, ускипе, окрете се да каже својима: ‘ајде кући! … ал’ му се у тај пар сретоше очи са попиним очима.
Има погледа којима човек само једаред у веку погледа. Ти су погледи небесни, божанствени. Они нас, ваљда, равнају са нашим Творцем.
Кад њих видимо, онда помислимо: да нам је свима само један отац Бог, и да смо сви браћа …
Такав беше попин поглед. Он је гледао оба брата.
Аврам осети нешто топло у целој снази, саже главу и корачи преко прага … Јован оста напољу.
– Добро вече!
– Бог дао! – повикаше гости.
– Срећан дан!
– И теби!
– Јоване! – викну Аврам, а глас му је дрхтао.
– Чујем, Аца, – одазва се Јован и уђе у кућу.
– Јеси ли овде домаћин?
– Јесам. Бог па ја.
– Приђи ближе!
Глас Аврамов звонио је као звоно.
Јован приђе.
– Ти славиш?
– Јест, данас славимо.
– И чиниш весеље?
– У име Господа Бога.
– Жениш “Шврћу” (тако је звао Петра док је био мали).
– У име Бога.
– Моја је Милица, моја мезимица, моја велика девојка, знаш! Моја Милица је девер!
– Брате!
И полетеше један другом у наручје.
Заталаса се онај народ, сузе су лиле потоцима … Аврам диже главу:
– Стој! Наста тајац.
– А ко је оно? Видиш оно! – и показа прстом на Мију.
– Видим – рече Јован. – Ово је мој шурак.
– Ово је стари сват!
Јован притрча Мији, загрли га, и поче љубити.
– Благо мени! Сад смо сви своји овде! Затим се окрете гостима:
– Седите, браћо! … Децо!
Четири сина као четири дива стајаху пред њима.
– Децо! Вина овамо! Стан’те! Отворите оно буре, оно, знате! … Узмите каблове, па у њи точите. Ја ‘оћу да пијем! Ја ‘оћу да певам! Данас започињем моје весеље! …
И потече река од рујевине … Аврам се диже и позва Јована.
Јован дође.
Аврам скиде капу.
– Куме попе! Свештениче! Дај ми твоју свету руку, да је целивам. ‘Оћу да је целујем са братом заједно, па нека нас онда благослови!
И саже седу главу, и пољуби руку свештенику.
То исто уради и Јован.
Пoпа беше ганут. Сузе му лише низ образе, кад им ово рече:
– Господ нека вас благослови! Нека благослови ваше домове, чеда ваша! Нека вам да доста века у братској љубави!
 
Последњи зраци сунчеви обасјаше собу. Трептели су ти зраци, трептели као благослов Божји.
Аврам рече:
– Још нешто!
– Шта? – упиташе сви. Он погледа Јована.
– Шта ћемо с бунаром?
– Их! … Што га помињеш?! – јекнуЈован.
– Јер ме је огрешио!
– Твој је! – рече Јован.
– Јок! Да повадимо камен и да дамо ком сиротану у темељ, а рупу да заспемо!
– Тако! Тако! – гракну народ.
– А сад да пијемо! Нећу чашу, нећу стакло! Сипај ми на твој патос; са њега ми је слатко!
Петар пође да прислужи вино, али Јован не даде:
– Моје весеље! Моји гости – ја служим! …
Тад се диже песма …
* * *
Од радости не умем да причам, као што и нико не уме. Речи радости, то су речи анђелске. Ми, смртни, само осетимо кад и кад сласт њихову.