ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ЂУРА ЈАКШИЋ
ДОБАР ПАСТИР
(Приповетка из Баната)
 
… Добар пастир,
Јер што каже ином
И сам својим потврђује чином.
Смрт Смаил-аге Ченгића
 
На целој големој равници плоднога Баната нећеш наћи тако дивно село, као што је Липолист …
Чим ступиш у село, а тебе задиви она чистота што се на свакоме лицу које сретнеш и на свакој кућици огледа; украј пута, а поред кућа, засађено багрење, дудови и мирисне липе, па кроз њино зелено лишће провирују весело бели дуварови скромних ратарских станова. По гранама чујеш умиљато цвркутање свакојаких тичица, а из куће пројекује глас веселе домаћице. Онде она ради, спрема, чисти – а сваки јој посао пропраћа умиљата српска мелодија; каткада само застане, да покара дете, што јој се ухватило за шарен кецељац, па јој у њеноме веселоме раду само смета.
Пођеш даље улицом, наиђеш на цркву и школу; станеш, гледаш, дивиш се, а не можеш пресудити да л’ је школа лепша, или је црква сјајнија. Обоје су у једној, зеленим летвицама ограђеној авлији; а по авлији посејана она ситна зелена трава троскот, што својом загасито зеленом бојом онако умиљато на слабо око упливише: чисто ти крепи уморне зенице, а после те, рекао би, нуди да у дебелој сенци, што се од густо засађених липа и багрења по тој зеленој трави пружа – да онде уморено тело одмориш … Па, што је јоште лепше: школа је пуна ученика, а недељом и празником црква је пуна побожних хришћана.
 
Тако мали Липолист изгледа данас, али некада је сасвим друкчије и жалосније изгледао: по улицама коров, у авлији коров, коприва и боца; куће од набоја, прозори од хартије, изнутра све мрачно и чађаво, а споља нечисто и неокречено; школе није ни било, а црква је изгледала као и друге куће у селу, само што је пред црквом била подигнута звонара од дасака, а на њој један гвозден крст, што је један стари Грк, који се у маломе Липолисту обогатио, у Темишвару за две форинте шајна купио, и то себи и целој својој породици за повољно здравље, а многобројним покојницима, који су и по Турској и по Маџарској, каишарећи, поумирали – свима њима за душу!
Приповедају старци: кад су тај крст на звонару подигли, онда је општина липолиска три дана и три поћи частнла. Попа Трива није за сва три дана оком тренуо, него је једнако пио, јео и богобојажљивога и христољубивога Грка благосиљао.
– Да ти Бог да, чича-Симо, и овога и онога света – заплећући језиком, говорио је попа Трива, – да те Бог умудри! … Рајско насеље! … И пoпи једну крмачу … да …
Даље није умео попа да говори, а и Грк Сима се забунио, те није умео одговорити. Нарочито попина крмача – е, та му је целу урођену речитост за цео овај дан побркала! … Крмача! Он, чича Сима Грк, да поклони пијаноме попа-Тривуну крмачу! … Та пре би одгризао палац на левој нози, који му је, ионако, кроз продрте чизме провиривао, него да се одвоји од своје угојене крмаче! …
Грк Сима је ћутао читав дан, а попа-Тривуна, пијана, однеше сељаци кући. Кад га је попадија угледала, ударила се обема рукама у груди. И сељаци су били пијани и каљави, али сиромах попа изгледао је као да више личи на неку животињу која и нема наличности на човека, или која се од мајмуна у друго нешто, само не у човека, изметнула: у лицу модар, усне плаветне, а у очима насела крв; коса и брада, то је тако било побркано, као неко големо повесмо кучина, које су несташни кучићи испод кревета каквог извукли, па га својим шапицама дотле растрзали, докле га нису за сваки гребен онеспособили … Црна хаљина на њему беше такођер изгужвана и каљава, чизме подеране, али и саме дебеле закрпе и остале грозне пукотнне беху блатом тако улепљене, да не би могао погодити где су пете, а где ли ђонови.
На срећу Липолиштана, попа Тривун је наскоро после те општинске части, а услед неумеренога пића, умро; а на његову упражњену парохију дође из кикиндскога диштрикта стари и честити попа, отац Тихомир … Томе су се многи чудили, што да стари попа остави богату своју парокију у диштрикту, а да дође у тако мало и сиромашно сеоце, као што је Липолист … Па и сам стари чича Радисав, најуваженији човек у месту, није могао а да га једнога дана у својој простодушности не упита:
– А тако ти здравља, оче-Тихомире, право ми кажи: што си твоју богату парохију у диштрикту напустио, па да овде, са нама, нашу сиротињу довека делиш? … Несрећно ти је ово наше село Липолист! Нити нам ваља старо ни младо, ни женско ни мушко; осим тога – спахија са његовим немачким и мађарским ишпанима и пандурима. Богме су то муке, оче-Тихомире! … Па сад нам однекуда дођоше и Немци (Бог их убио!), населише, ево, скоро пo села, спахија им сагради школу, па и цркву – а ми, ето, као што нас видиш: сваки дан све црњи и несрећнији! …
Стари отац Тихомир слеже раменима, па тихим гласом одговори:
– Сви су људи, брат-Радисаве, деца Божја, па су и богати и сиромаси моја браћа. Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити …
Чича Радисав није му разумео говора, али је био задовољан благим начином којим га је стари попа предусрео, и радо је о томе по целом селу говорио: како су Липолиштани срећни људи, како су добили честита и блага попа. Једно је било само што му није годило памети и што му се на седоме оцу Тихомиру није допадало:
– Неће да пије, а ми смо, богме, са покојним попа-Тривуном понеку чутурицу винца и ракице искапили … Тек хајде, хајд’! Научиће се …
Тако је чича Радисав размишљао, али се јако преварио, јер попа Тихомир до смрти своје није пити научио …
Кад је стари попа у сиромашноме Липолисту за себе и своју малу породицу скромну кућицу подигао, навалио је на сељаке, који су га сваки дан све више поштовали, да приону, те да, сви сложно радећи, за своју децу и унучад школу подигну. Испрва су се сељаци томе опирали, јер нису могли да појме нашта њима школе. Та то је за мајсторе и варошане … А нашта ће школа поштену ратару? … А после, и по себи се разуме да је и у кући већа вајдица кад дете на дому причува пилиће, а у пољу прасце и јагањце … Али зато опет добри попа није хтео одустати од своје намере. Чича Радисав му је био на руци, па је с њиме попа ишао од куће до куће, богорадећи и благосиљајући све донде, док није успео. Кад је школа већ била подигнута, и дође учитељ да отвори школу, сељаци су се надали да већ кад није части било при полагању темеља, да ће при отварању до колена вино тећи; али кад видеше попу где с празним рукама уводи учитеља у дужност, они се сневеселише, а чича Радисав није могао да отрпи а да му не примети:
– Оче Тихомире! Та знаш, то је као и у обичају, па не би згорег било људе и трудбенике око ове зграде бар по чашом ракице понудити – људи смо! – рече бојажљиво, бојећи се да не увреди попа.
– Баш зато што смо људи, постарасмо се за школу за децу нашу, а не за ракију … Зар не видите ове пакосне Немце и Мађаре, дошљаке и надничаре наше ? … Па како би било да вам се у пакости својој потсмехну: “Гле, ови Вадраци што год чине, све за ракију чине!”
Радисав се ућута и није смео даље наваљивати на њега, а остали сељаци и не беху толико познати а да би му смели што приметити … А осим тога, беше седи отац Тихомир и сувише озбиљан, и по своме понашању, а и по изгледу: ретко се кад смејао, а и кад се осмехнуо, беше то сетан осмејак, пун значаја, а укор такође пун правичне строгости. Благ према свакоме, строг према себи … Спољашност му беше важна: величине беше средње, црте на лицу његовом беху као у мермер урезане: строге, правилне; у црним очима још је тињао огањ, сведок страсно преживљене младости, али душевна његова снага све је то умела укротити. Он стојаше високо узвишен над самим собом.
– Јест, – рече стари попа узбуђеним гласом скупљеној гомили сељана, – храм је подигнут, у коме ће се деца учити да Бога славе, у коме ће се научити себе и ближње своје љубити и поштовати … Видите ли ви ове подмукле Немце и Мађаре? … Ви се смејете, па велите: “Та то су наши надничари!” … Јест, они вам данас надниче, а сутраће вам господарити! … У томе их потпомаже држава, спахија, владика и вера њихова … Они им дају све оно што од нас на најподлији начин отимају; дају им занате, просвету и власт; дарежљиво пружајући им ваше рођене новце, откупљују вам, стопу по стопу, крвљу и знојем дедова ваших добивену земљу. Вас остављају глупе и у незнању … Та само један тренут да сте размишљали, уверилп би се да вас себи за робове спремају …
Реч беше строга, опора – али истинита … Сутрадан беше школа дупком пуна све мале, лепо и чисто очешљане дечице … И родитељи се већ упапред договараху које ће на какав занат давати, брижљиво размишљајући: да л’ у Бечкерек, Темишвар или у другу какву варош, где су у оно време сами Срби трговину, занате, вештину и богатство у својим рукама држали …
Стари попа се радовао томе успеху; али је још много требало учинити, много штошта срушити, да се на тим срушеним развалинама сјајнија зграда подигне.
Народ је био напуштен, па му таки беху и станови, баште, па и жене, деца и људи … Ни о чему се није мислило, него о частима и пијанкама. Роди се дете: пола се села згрне на част; ако жениш сина, или ако кћер удајеш, или ако крсно име славиш, још горе и црње! … Софра је пуна вина и јестива, а међу гостима ћеш видети и Немца, и Мађара, и Влаха … па сви се они труде да што више од отог српскога зноја, од оте српске части, са собом понесу.
То гостопримство, та Србинова љубав према ближњему, то неограничено поверење према свакоме човеку, та српска племенитост, то му је уједно и мана с којом се рађа и умире … Та мана могла је некада бити и врлина, али је у деветнаестом веку пропаст његова! … Знао је то добро стари отац Тихомир, па се зато и трудио да своју општину од извесне пропасти спасе.
– Ја љубим мој народ – говорио је добри старац, – и ја не могу мирним срцем гледати како се сам у својој доброти и невиности упропашћује … Ето, дођоше Немци и Мађари, голи и боси, па сад купују наше земље! … Неће дуго потрајати, а ја ћу мојим старим очима гледати како Србин, како пређашњи газда, како господар ове банатске земље досељеноме надничару надничи … Па смем ли ја то дочекати, смем ли допустити да ми за живота вуци стадо раздиру? …
Тако једнога дана празничног седи стари попа Тихомир, а седу је главу наслонио замишљено на своју суву руку. На столу пред њиме не видиш никакве књиге – живот човечји беше старцу цела библиотека … По столу је прострт леп шарен ћилим, онаки као што га наше вредне сељанке умеју откати …
Сунце је својим умиљатим пролећним зрацима падало на његову седу браду и на шарен ћилим. Соба беше чисто окречена, а на земљаноме патосу нигде једнога трунка од какве нечистоће. Милина ти је погледати по тако скромној свештеничкој кућици! У њојзи нема блата, а нема раскоши: две-три сламне столице, чиста бела постеља, у прочељу клупа, ћилимом застрта, на дувару виси Мајка Божја, разним шареним позлатама искићена, а пред њоме лепо орибано од цинка кандило … Сељак, кад у таку собу уђе, и нехотице скине шешир с главе, поклони се и пољуби старога попу у руку …
Напољу су цвркутале тице, а ситна сељачка и попина дечица играла су се испред прозора. Час су тапкала у своје мале ручице, час трчала; а кад је неко пало, или друго што смешно учинило, онда су се сви у један глас церекали тако гласно, безбрижно: чинило ти се као да свако од њих у две мале пикуле свира … Сeди попа промоли главу кроз отворен прозор, а деца се сва ућуте и чекају шта ће попа рећи.
– Децо, празник је, време је да у школу идете, а одатле ћете лепо сви у цркву …
– Хоћу ли и ја, бабо? – пита га његова мала несташна мезимица.
– Ти ћеш остати код куће; ти ниси још за школу, а у цркви правиш много нереда.
Деца се разиђу, а пoпа и даље размишља у својој самоћи. Сад уђе и црквењак. И он је прешао већ своје средње године; зулуфи су му седи, али се, чисто и лепо заглађени, пуштају у танким праменовима низа слепе очи. Он је скинуо шешир, пољубио је попу у белу руку, па мирно чека шта ли ће стари попа да му каже.
– Јевреме, на сату је пола десет; иди па звони на службу; подуже звони, јер, ево, од некога времена црква је остала празна, а по биртијама све се више беспослена света искупља, па онде троши своје муком и знојем стечене новце …
 
* * *
Црква је дупком пуна народа. Јеванђеље је прочитано. На дверима стоји мирно, у простој неишараној одежди, сeди отац Тихомир. И женско и мушко упрло је очи у њега, сваки запето чека шта ли ће строги попа проговорити …
И попа узвишеним гласом поче:
– Храм Божји радује се што вас на недра своја пригрлити може, вас који сте га напустили! … Слуга храма овога милином је обузет, што вам може овако скупљенима казати истину, коју сте погазили; што вас може опоменути на разум, на савест вашу, коју сте својим страстима угушили … Гле! Ваши винограда су неокопани, ваше њиве су неоплевљене, и ви кажете да сте Срби, да сте мужеви! Ваше земље, ваше куће, купују дошљаци, а ви се с поносом дичите: “Ми смо Срби, ми смо јунаци!” Док ваша говеда, жедна и малаксала, траже макар и капи воде, ви донде по биртијама харчите тековину ваших дедова! … Док ваша деца, боса и гологлава, као сирочад по сокацима шврљају, донде се њихове мајке и сестрице у свилу облаче. Куће су вам јадне, тамне, опале и неокречене; а на лицу ваших жена и сестара с прста је белила и руменила! … Још вас Бог милује, покварена браћо моја; враћајте се с пута који пропасти води …
” … Кајите се,
Док није позвана
Душа к оном који небом тресе;
Док је доба, децо, кајите се …”
– Амин! …
Реч беше снажна, језгровита, а српско је срце пријемљиво – земља на коју се и кукољ и пшеница посејати може …
Истина никоме није мила, али је, бар у себи, сваки признаје. Да се неки роб усудио Нерону казати: “Императоре, ти си тиран!”, Нерон би се испрва насмешио, па би од пете до главе премерио смелога несрећника; а после би набрао своје густе обрве, у очима би синуо пламен, који му је свирепо срце раздирао, ноздрве би му се рашириле, и он би својим немилостивим гласом грмео:
– Истину си казао, робе! И зато ћеш на вешалима погинути! …
Вешала, тавница, колац и тане … то је одвајкада награда истини … Али наши Липолиштани, мирни синови природе, признавали су да греше; старога попа навикли су поштовати, па су га и слушали; реч му је била строга, али праведна.
Он није говорио противу светаца, него је сву своју речитост управио противу свечара; он није казао да не треба децу крштавати:
– И Исус се крстио на реци Јордану, али се народ није скупио да се онде опије и наједе, него да чује реч крштенога и крститељеву.
Он није говорио противу венчања, него противу свадаба.
– Донде докле се ви частите, Немци раде; докле ви, пијани, поред софре дремљете, време пролази – други напредују, а ви заостајете, или се повраћате натраг у првобитност, у прашину.
* * *
Беше у Липостисту неки Вилип Мамић, човек плитка разума. Од оца му је лепо имање преостало, али га је он у својој лакомислености брзо презадужио; за њега не беше више спасења … Сам је јурио у пропаст; па тек кад је стао на ивицу свога гроба, он се тргао, али се није могао више вратити.
Он беше готов да прода целу своју дедовину. Немци су за то чули, отидоше спахији, узеше новаца, па дођоше да му је откупе.
Али је пре њих дошао попа Тпхомир.
– Вићо, – рече благим гласом, – ако не може друкче бити, него баш да мораш своју очевину и дедовину продати, а ти бар гледај да је не даш Немцима.
– Ал’, ево, попо, где се од наших баш нико не јавља; а на мене навалише Чивути, те ми траже и главно и камату … те ако ја не продам, продаће суд …
– То ће и бити – рече попа замишљено, гладећи своју седу браду, – ал’ зато опет не сме српска земља у немачке руке прећи! Та зар ти не би било стидно да код Немца наполицу радиш?
– Те како! – одговори снуждено Вилип, па онда слеже раменима и онако полугласно додаде: – Ал’ шта знам? … Суђено је некоме да погине од пушке, некоме од топа, од сабље; а мени, попо, да под туђим плотом од глади умрем …
И њему, сиромашку, потекоше сузе низ збрчкано лице.
– Све ће још добро бити! … Само за два-три дана причекај и не дај земљу Немцима; за остало ћу се ја постарати …
Кад му је Вилип обећао да ће по његовом савету радити, попа га благослови и оде право чича-Радисаву.
– Старац се јако обрадовао доласку попиноме, а млађа чељад, пољубивши га у руку, изнесе пред њега млека, сира и меда, и већ, што је Бог дао једној задружној сељачкој кући.
– Узми, попо, понуди се; па баш ако си вољан, ево, нека ти баба Макра изнесе и чашицу ракице …
Кад је баба Радисављева изнела ракију, попа се лепо захвали, али не хтеде ни од чега да окуси.
– Знаш, брате Радисаве, другим сам ти послом дошао … а за јело и пиће има још у Бога дана, најешћемо се и напићемо се. Него онај несрећни Вилип увалио се у дугове, па сад дође време да прода и кућу и земљу, и то Немцима! …
– Па шта му ја могу, оче Тихомпре? … Ето, и ти си га опомињао, а ја сам му говорио, па је ли кога послушао ? … Знаш, кад оно лане у пролеће дође време орању, а он, пијан, у биртији продаде и коње и волове, па му земља неузорана? Е, па сад реци, попо, ко ће онакоме помоћи? …
– Добри људи! – доврши попа Тихомир. – Ти си, брат-Радисаве, лањске јесени лепу крајцару за продату храну примио, а ти ниси баш од оних што своју тековину по биртијама харче … Што не би ти његову земљу купио, него да је купују дошљаци Немци?
– Јест, попо, али ја и сам имам толико земље, да једва могу да је савладам.
– Да, да! – рече попа, – ал’ имаш и деце и унучади, да су ти живи и здрави! Па кад ти сви они поодрасту, а ти ћеш тек онда видети да ти је земље мало! … А после, ми не смемо допустити да нам ови дошљаци земље откупљују, па макар се знали и ревенити … Кол’ко имаш ти готовине? …
– Ја, попо? – рече чича Радисав, чешкајући се зловољно по глави. – Та, знаш, могао бах за невољу саставити, тако, до три хиљаде шајна.
– А кол’ко би могао чича Мата Срејин одвојити?
– Мислим да би могао, тако, до две хиљаде; али не знам насигурно, – додаде полако.
– Е, па и ја сам уштедео, тако, до једне хиљаде … а толико је доста да му сво имање откупимо: кућу ћемо му дати, па нека он са својом дечицом живи у њој, а земљу да му дамо наполе; па ако буде човек, може временом све повратити …
Тако је и било.
Вилип Мамић постаде вредан човек, није више одлазио у биртију, није харчио своју муком и знојем привређену крајцару; жена вредна, деца дорастоше за посао; њива му је на време узорана, виноград окопан и опрашен, кућа чиста и окречена, а на тавану пуно пшенице и кукуруза.
Од ото доба у Липолисту није могао Немац ама баш ниједну стопу српске земље купити: земља је прелазила из српских руку опет у српске руке.
То се, наравно, Немцима није допадало, а још мање спахији.
– Шта, – рече једнога дана зловољно скупљеним око њега ишпанима, – зар један рацки попић да ми поквари планове? … Ове Раце сам мислио раселити, а на њину земљу настанити Немце и Мађаре … А сада? … – И он ћуташе дуго замишљено, после се диже са своје свилене наслоњаче, па је дуго ходао горе и доле по персиским ћилимима застртој дворани; а кад је опет заузео својеместо, он погледа строго своје послушне званичнике:
– Господо, измислите ма какав начин којим би се могли опростити овога несрећнога попа!
Ишпани и фервалтери разиђоше се, ћутећи и правећи у себи разне комбинације, од којих је свака на пропаст оца Тихомира смерала …
* * *
Беше јесење време, небо је било сиво – Петефи каже: суро као солдачко јапунџе – по вас дан пада она ситна хладна киша, по сокацима блато; кроз село ретко да пропутује неки путник, а и кад прође, коњи му једва миле; на сваки пo сахата кочијаш ће их зауставити, протрљати им уши и причекати да се мало издувају, па онда ће се попети на своје место и сасвим благо, чисто тепајући, храбриће уморне коње:
– Хајде, доро! Хајд’, ђого! …
Звизнуће по зраку мало бичем, али ниједнога неће ошинути: Србин је и према животињама добар и милостиван.
Попа Тихомир је седео у својој соби, па гледа кроз стаклене прозоре на улицу и замишљено посматра жуто лишће, што се са липа и багрења, треперећи по влажноме зраку, у блато спушта.
– Таки је и живот човечји – рече у себи, тужно осмехнувши се, – баш као и ово лисје! Док је било свеже и младо, радо је примало под своју мирисну хладовину уморенога путника, а сад: ено га у блату! Мало после проћи ће туда неки човек или дете, па ће га нагазити, и тим је свршена историја једноме животу … Човек се рађа, расте, ради и умире … Дођу пријатељи, усаде му крст чело главе, на његовоме гробу засеју цветне лејице, оплачу га и одлазе кући; за њима долазе други: погазе оно посејано цвеће, ишчупају му крст чело главе, да му ни спомена не буде! … То је тужна историја целог човечанства! …
У таке тужне мисли удубљен, сеђаше још дуго, размишљајући о животу човечјем, седа попа Тихомир; док уједанпут застаде, погледа боље кроз прозор, виде где се нека кола приближују: коње тера неки старац кога он донде није виђао, а за његовим леђима седи једна жена, у голему једну мараму умотана.
– Куда ли ће ови сироти на овоме гадном времену? … Али они стадоше пред попину кућу. Човек онај закачи уздице за левчу, скиде се доле с кола и стресатше воду са свога грубог шешира, уђе на мала врата, а жена за њим; куцнуше учтиво при уласку у собу, уђоше унутра и пољубише попу у руку …
Отац Тихомир их прими с обичном својом благошћу.
– А каквим добром се ви наканисте по оваквоме времену? …
– Богме, попо, и није добро, – рече човек што је довезао жену. – Ето, видиш, ова млада пада ми као кума, ја сам је, да простиш, и крстио, још беше покојни попа Трива жив, Бог да му душу прости! …
– Па сад? – питаше отац Тихомир.
– Па се, ето, и удала. Попа Трива је и привенчао за некога спахискога биреша, Мату Брдаровог; а ја сам ти, опет, у спахије одаџија на пустари … Е, па знаш, попо?… Отац ми беше некада газда, а ја? … Људи смо попо, људи! А душа хоће хлеба …
Тако говори одаџија, а попа га стрпљиво слуша.
– Те јутрос, некако, послом окајасим се њиховој кући; кад тамо, а оно шта је? Ларма, лом, стоји читава баталија! … Мислим се: да се нису биреши потукли? … Знаш попо, то код њих често бива … Уђем ја унутра, ко велим: ако буде мој кума Мата слабији, да му будем на руци … Е, јест, ал’ имаш шта и да видиш! … Моје јадно кумче лежи, испребијано, на земљи, а несрећни Мата грува је чизмама. Боже мој! Није да је бије ко што се бије, знаш, већем онако се ни марва не удара. Ето, попо, па гледај сам …
И он скиде дебелу мараму са младина лица.
Староме оцу Тихомиру застаде дисање у прсима. Он у своме веку није видео таке лепоте, тако дивнога створа, као што беше млада која је пред њиме стојала. Лице јој беше бело као од карарског мермера, очи велике, па их је у своме урођеноме стиду оборила, да још дивније изгледа; загасите трепавице су бацале танку сенку, рекао би на снег – јер се ни с чим другим не могаше сравнити белина и нежност несрећне младе …
– Сад гледај, оче! …
И човек узе сироту младу за руку, откри јој и један и други рукав до рамена. По белој кожи пружали су се големи модри отоци од бесомучних удараца … После јој старац отпучи напршњак … Ах, и по тим облим, белим грудма виђаху се округле модрице, које су бирешке чизме на несрећној млади оставиле.
Попа Тихомир је дубоко уздахнуо.
– Луд је, или побеснео! – рече полугласно. – Сирото, јадно створење! – додаде после, ал’ даље није умео од зачуђености ништа проговорити. За њега беше неразумљиво како је могао, како је смео човек и руку подићи, само да припрети овако дивноме створу, као што беше ова млада, на којој свака цртица беше сведок мирне савести, благе и кротке нарави.
– Па сад кажи ти, оче попо, може ли она са онаким нечовеком, као што је тај Мата, живети?
– У светоме писму стоји: “Љубите друг друга!” – рече попа, али му је глас дрхтао. Први пут је, можда, оно говорио о чему није био убеђен … Та ко би још могао љубити чудовиште?
Млада подиже своје велике црне очи горе. Хтела је нешто рећи, али се реч изгуби у јецању …
– Умири се, драга моја! – рече попа и понуди јој једну столицу, да се мало одмори. Она седе, а до ње се посади њен кум, чича Павле.
Кад се млада мало утишала, онда је попа поче испитивати:
– Драго моје дете, па кол’ко има година како си за тога човека пошла?
– Оче! – рече кроза сузе сирота млада, – сад је четврта година.
– Па имате ли дечице?
Млада обори очи доле, уздахну дубоко, да онда тужно додаде:
– Немамо!
– А јесте ли се досада лепо живели ? – настављаше попа.
Она, сирота, опет уздахну и гледаше тужно преда се.
– Лепо смо живели, оче! А њен кум додаде:
– Лепо, попо, те још како лепо! Знаш, штоно реч, као голуб са голубицом. Никад рђаве речи, никад опора говора, но све лепо, благо – милина је било видети их! Не знаш које ће кога пре послушати, ко ће коме пре чашу воде донети … Теке, ето, има две-три недеље како он поче све опорије с њоме, те јутрос, ето, шта учини, несрећник! … Чини ли су, мађије ли? … А Бог ће знати шта је и како је! Текер видим да није добро! …
– А да те није ко опањкао у њега, драго моје дете ? …
– Не знам, оче! Онде су на спахиској пустари све сами биреши, људи прости, као и други паори, али су поштени, и досад смо се са свима лепо живели …
 
– А ишпан ? – питаше попа, узнемирен … – И ишпан је тамо на пустари? …
– Јесте, оче! … – И млада застаде, као да би се хтела нечега сетити … – Јесте, онде је и ишпан, онај гадни пегави Шваба што нам сваки дан по педесет пута опсује рацку веру, Бога и свеца! … Ох, оче, сад се сећам, несрећница! … Има, ваљда, три недеље како са мојим Матом све нешто шапуће; и синоћ је код њега седео скоро до пола ноћи. Дође кући, ја хтедох да му свучем, по обичају, чизме, али ми он не даде, свукао их је сам; после их је треснуо чак иза врата. То беше за мене тешко, пођох се разговарати с њиме, он је ћутао; а кад сам му се примакла ближе, он ме немилостиво отиште од себе, после ми рече потмулим гласом да сам … Ах, ја вам то не могу казати, то што ми је он рекао, оче … ја то никад нећу бити …
– Ви сте муж и жена, ви треба да будете једно тело и једна душа, драго моје дете! Ти треба да идеш кући, да се помириш с њиме, да га молиш, да га блажиш и да му опет кажеш да га љубиш … Тако и само свето писмо заповеда.
Млада је сва дрхтала од страха.
– Кући? – рече, упрепашћена – Ах … оче, оче! Тамо се никад више не смем повратити! Та, ето, и кума Павла запитај, нека ти каже шта је јутрос видео …
– Она не сме кући, – рече чича Павле, – убиће је, несрећиик. Та, ето, јутрос извадио је из чизме нож, оштар као бријачица; да му га нисам истргао из руке, распорио би ово јадно сироче.
Попа Тихомир ћуташе замишљено. Многе је мисли претурао по памети, а није могао ни на једну да дође, која би спасти могла ово јадно створење.
После је опет стаде питати:
– Имаш ли мајке, или оца, или други какав блиски род? …
– Никога више немам, оче! А и нисмо старином одавде из Липолиста; далеко тамо преко Тисе лежи село откуда смо се амо доселили … Стари кума Павле, он је сва моја својта и родбина …
– Па лело, чича Павле, а ти је за неколико дана прими к себи у кућу, док се он мало поутиша; а ја ћу, колико сутра, отићи на пустару, говорићу му, саветоваћу га; све ћу чинити колико је у моћи једнога човека.
Чича Павле се почеша по глави, после слеже раменима:
– Попо, драге воље бих моје добро кумче примио у кућу. Али, видиш, ја сам ти по вас дан и по сву ноћ на спахинској пустари, само ми је баба код куће; а шта ће јој она и како ће јој помоћи, ако је онај зликовац нападне? … Него, знаш, учини ти души места, причувај је за неки дан, док она себи службе не нађе. Попадија ти је, ионако, умрла, имаш деце, да су ти жива и здрава, па нека их она причува, окрпи, измије, опере … А вредна је, сирота, баш као кртица.
Попа ћуташе, премишљајући о томе, и није знао на шта да се реши … Напослетку устаде, разбуђен големим саучешћем према страдалници.
– Па добро – рече, – добро, чича-Павле, а она нек остане! … Данас имам један погреб, те не могу с тобом на пустару, а ти гледај те уграби времена и дођи сутра с колима, да ме тамо одвезеш, јер ја кола немам …
Чича-Павле пољуби попа у руку и оде; а попа узе младу за руку и одведе је у собу где су му деца била.
– Ето, драго моје дете, забављај се за неки дан с децом, те, ваљда, заборавиш терет и тугу своју … – А после додаде онако за себе: “Кад би се то заборавити дало!”
Попа оде на погреб, а деца се скупише око младе и миловаху је својим ручицама по нежноме лицу. Она их гледаше, пуна сестринске љубави, а сузе јој блисташе у великим црним очима.
Сутрадан, тек што је подне превалило, дође са колима чича-Павле.
– Ево, кола чекају, оче попо; ако си спреман, а ми да идемо. Има добар сахат касати до пустаре, а после се треба за времена и вратити …
Кад су стигли на пустару, нађоше Мату Брдарова: наслонио се на астал и гледа замишљено преда се … Снажан је то момак био, тај Мата: широке груди, мишићи на рукама као да су од гвожђа ливени, лице је имао мушко, црте правилне, само сувише ошгре, јаке; јабучица испупчена, вилице широке. Све на њему показиваше ону прождрљиву смелост која би се, иначе, могла примити и за карактеристику целог народа.
Кад је видео попа-Тихомира, он се дигао с места; али га није смео погледати, нити га је пољубио у руку.
– Мато, ти си твоју жену злоставио – поче попа. Мата се трже, као да га је неки ожегао, ала ћуташе.
– Ти си заборавио на своју заклетву; ти си погазио завет твој; ти си заборавио шта си пред Богом и пред људима обећао.
Мата ћуташе, а лице у светога свештеника дође румено; очи му севаху од узбуђености.
– Ти си би?о друга свога свирепо, немилостиво; ти си ногама газио оно тело које си љубио, које си се заклео до гроба љубити и од сваке беде и напасти штитити … Ти си …
Мата га потресеним гласом лрекиде:
– Попо, она је к…а! – Даље није умео говорити; оборио је закрвављене очи доле и ћуташе немо, потмуло …
– Ја сам читао свето писмо, – продужаваше ватреним гласом попа. – Свако је словце у њему свето, свака реч истина, вековима освећена … Јеси ли кадгод погледао у очи твоје несрећне младе? … У њима је написана невиност душе њезине, благост, кротост и она мученичка стрпљивост … Она је драги камен, који си ти у блато бацио; она је срећа, она је љубав твоја, а ти си је пребио, уништио! Ти си убица живота свога! … Мато, прими своју младу натраг, моли је да ти опрости: она је блага, опростиће ти; заветуј се да ћеш је наново љубити, до гроба свога љубити! … То и свето писмо заповеда.
Попа је стао и чекале Матина одговора. Мата се борио собом, и баш у тај мах мину испод прозора ишпан. Мата је то видео, па се окрете попи:
– Оче, она је …
– Ту реч не смеш више изговорити – рече строго попа. – Она је блато на души твојој, отров који ти срце раздире … Покај се и прими своју жену натраг!
– Никад, попо! – рече отсудно Мата.
– Бог нека се смилује на тебе! – у тузи погружен рече отац Тихомир; – Бог нека се смилује и на оне који су у заблуди, који су на путу грешноме!
Попа изиђе напоље, а за њиме стари чича Павле коме су у очима још сузе трепериле.
Напољу је кроз голо грање и дрва ветар хујао, а пред густим тамним облацима летео је орао.
– Биће непогоде, попо; да се мало пожуримо! Видиш ли оног орла што пред облацима лети? … Ти облаци носе град, а онај орао јури, да надлети облаке, како би се од града спасао …
Ветар беше хладан, а седи отац Тихомир сиромашки одевен и знојав, па је на томе путу назебао: добио је јаку грозницу од које се тек после седам-осам дана предигао.
За све то време болести не отступаше од постеље му млада, прогоњена жена … Она гледаше са детињом љубављу свештеника. Често, кад би се уверила да спава, она му је љубила руку, а после би своју слабу ручицу метала на хладан дувар, да се као расхлади, па би њоме хладила усијано чело свога заштитника:
– И њега је упропастио злочинац! … Њега, доброга оца свију сиротих остављених! – говорила би тужним гласом. – Њега, пријатеља целога човечанства! … Ах! …
* * *
Кад се стари попа предигао, прва му брига беше да обиђе школу и цркву, а и осталу парохију. Празник светога Арханђела се ближио, требало је и водицу осветити: замотао је, дакле, свој дрвени крстић у петрахиљ, па се дигао на посао.
Уђе у школу, поздрави се с учитељем, благослови децу, прегледа их и врло је задовољан био што их је све на окупу нашао, а још више што је сваки из свога предмета разумно и лепо на свако његово и учитељево питање одговарао.
– Чија је ова земља коју ми радимо и обделавамо? – питао је једно повеће ђаче.
– Српска, – одговори му дете.
– А откуд ти знаш да је српска?
– Отуда – рече дете, – што су је Срби од Турака оружјем освојили.
– А ко влада њоме?
– Цареви аустриски, који и осталим круновинама ове државе владају.
Другу децу је, опет, испитивао из рачунице, из земљописа и других предмета, и беше пун задовољства што ти будући грађани у свему напредују …
После је ишао од куће до куће: где је нашао нечистоћу, покарао је домаћпцу; где је видео раскош, укорио је мужа; где је наишао на распру и свађу, гледао је да посвађане измири; болесника је утешио, неутешноме је наду улио … Тако је радио честити отац Тихомир.
Кад се дома вратио, Марта – тако се звала она прогоњена млада – она га је на малим враткма с једним писмом у руци чекала.
– Оче Тихомире, ово писмо оставио ти је спајински пандур. Шта ли ће с тобом? …
И попа је видео како се у младиној руци писмо тресе: она је дрхтала, у страху да се што са добрим попом не догоди … Попа прегледа коверту на писму; вида да је преко жига ударен печат поште темишварске.
– Писмо је из Темпшвара, драго моје дете; али ко га паше, шта ли ће са мном из Темишвара? Та ја онде и имам познаника … – После погледа у црвен велики печат пошиљачев. На њему је стојало: “Конзисторија Епархије Темишварске”.
– Шта ли ћу ја конзисторији? – питаше се сам; а кад је ушао у собу, отвори писмо и стаде га у себи читати.
У писму је ово било написано:
“Честњејши отче Тихомире!
Дне 21 нојеврија да сте непремено предстали конзисторији ове Богом благословене епархије, поради исљедованија почињених саблазни у вашој от нас дарованој вам парохији.
 
Дне 17 нојеврија 1833 љета.
Епископ
Самуило”
Попа Тихомир је пребледео као листак хартије. – Саблазан! … – повтораваше сиромах попа. – У мојој парохији саблазан? Боже, Боже мој! Шта још неће човек за свога живота дочекати!
 
Писмо је отац Тихомир примио 19. новембра, а 20. се кренуо на пут …
Хладан ветар хујаше банатском равницом; блато на друму беше тек упола смрзнуто. Коњи су били чича-Радисављеви, истина добри, али на такоме путу ни најјачи не би могли покасати: ишли су лагано, ногу пред ногу. Ситан је снег вејао. Торњеви од околних села изгледаху као неке големе тамне сенке. Кад су кроз села пролазили, ретко се где чула песма ил’ други какви весели гласови, све је тихо, мирно; само понеки пас на вратима што мало залаје, ал’ и он се брзо враћа у шталу или вајат, па се с децом и с мачкама заједно греје поред топле пећи.
Староме попи беше зима, али је трпељиво сносио, све док нису стигли у Темишвар; а ту их је и ноћ ухватила. Ту је у гостионици морао одмах у постељу лећи, јер га је грозница почела трести … Кочијаш се дао у бригу због доброга попе, али сутрадан му беше лакше; он се дигао, очистио своје хаљине, обукао се, и чист, ошишан и очешљан, као што приличи честитоме свештенику, оде у конзисторију.
Кад је ступио у дворану, ту је застао владику где је већ заузео место у горњем челу за једним столом на коме је зелена некад чоха одавно пожутела.
Владика беше човек омален, дебео. Лице му беше једро, али зато су се око очију опет виделе оне борице што се ка слепим очима и доле низ испупчене црвене јабучице пружају. Брада и коса беше му седа, и, да их је чешће сапуном прао, изгледале би као снег беле, а овако, занемарене, беху од силнога дувана жуте, чађаве; хаљине местимице од палидрваца прогореле … Остали калуђери изгледаху још јаднији и несрећнији; свако је лице било израз оне подмукле пустињачке глупости.
Кад је угледао попа Тихомира, он је отворио своја дебела уста, па је бленуо у њега: чекао је да, по обичају, метанише пред њим; али попа то није учинио, него га је просто пољубио у руку. А и ту му је бледо лице поруменело, стидео се сам од себе, укоравајући се што да љуби руку тога подмуклог дембела, који ни од какве користи није ни себи, ни човечанству, који живи да своје ближње оглоби, да се наједе, напије и да – спава …
Он с поносом стаде пред те глодаре поверенога им стада. Очи му синуше, пуне израза, пуне самосвести, и он с презирањем гледаше у ту из пустиње доведену гомилу црних судија.
– Ваша екселенција – рече мирно, – заповедила је да данас претстанем овој чесној и узвишеној конзисторији … – И он је опет поруменео, јер он није те калуђере држао ни за чесне, ни за узвишене …
Владика је набрао чело, јер од потчињеног му свештенства још се није нико усудио да пре њега почне говорити.
– Јесте, ја сам заповедио да ми дођеш: имам с тобом рачуна које ћемо, у име Божје, пречистити … А знаш ли какви су ти рачуни? … – И он гледаше својим малим зиравим очима оштро попи у зеницу.
– Не знам, екселеиција, – рече попа мирно …
– Не знаш, ја; али ћеш да знаш! … Мораш да знаш! …
– Кад ми ваша екселенција каже! …
– Мени су стигла известија и од њихова благородија господина барона Винтертала, вашега спахије, и од ваших парохијана, да сте ви, оче Тихомире … јеретик! … Да сте атеиста! … Да народ одвраћате од свете цркве и наше православне вере! … Је л’ те, оче, како вам то звони? … Па још кад вам кажем да сте … ал’ то ви и сами знате! … – додаде, подмукло осмејкујући се, христољубиви епископ епархије темишварске.
– Не знам – рече мирно попа, – све док ме ваша екселенција о свему тачно не известн …
– Е, па, ево, да ти какем: да сте од биреша њихова благородија, спахије, жену присвојили … Младу, лепу жену … Ха? … – И владика се весело церекао, па онда пакосно додаде: – И та лепа млада у вашој кући живи … Ха? …
– То је истина, ваша екселенцпја, – рече попа узвишеним гласом; – та млада, која је врло лепа, живи у мојој кући, с мојом децом … И донде ћу је држати, докле год не нађе службу, или се не врати своме законитоме мужу …
После се тога стари попа још више исправио с поносом, гледајући у глупо владичино лице, рече даље:
– А зар ја нисам, и као човек, и као свештеник, позват: голога да оденем, гладнога да нахраним, незаштићенога да заштитим, а сирочадима да будем отац? … Та млада је, ваша екселенција, – сироче! …
Калуђери су се сви углас смејали… А кад су они чули глас поштења, те да га у свакоме звуку попиних речи познаду? …
– … и да сте, оче Тихомпре – развлачећи речи, додаде владика, – и да сте с њоме у незаконитоме …
Попа Тихомир пребледе као смрт, али је био миран и пун достојанства.
– Ваша екселенција, ја нисам јеретик, а нисам ни атеиста! То ће посведочити школа и црква, које су мојим трудом подигнуте и улепшане; то ће посведочити моји побожни парохијани, које у цркви сваке недеље и празника поучавам … А млада ? … О њој ћу све донде очинску бригу водити, докле се с мужем не помири, или док себи другога крова или заштитника не нађе …
Владика се окрете конзисторискоме нотарошу, који је у једноме крају собе писао.
– Јесте ли све преписали, и питања и одговоре?
– Јесам, ваша екселенција!
Сад напишите решење: да се свештеник г. Тихомир осуђује на два месеца епитимије у манастиру Златици, а то је од 1. декембра до 1. фебруара идуће године; да му се парохија липолишка одузима, и да се премешта у влашко село Сато Серман …
После тога се окрете попи и питаше га пакосно:
– Јесте ли ме разумели? …
Попа Тихомир беше миран.
– Јесам, екселенција! …
Он се поклони, па, и не погледавши више у владику, изиђе из дворане …
* * *
У двору спахискоме даје се част.
У прочељу седи спахија, а до њега заузео с десне стране место онај пегави ишпан са пустаре … Њихово благородије наточило је својеручно себи и ишпану чашу вина.
– Ова нека иде у здравље моме оштроумноме Шелингу! – рече спахија, остали сви прихватише са: “Живео!” …
– Видите ли, господо, – продужаваше спахија задовољно, – ја све држим да ће овај мој Шелинг пронаћи неку нову локомотиву, којом ће све ове Раце у месец преселити …
Сви су се грохотом смејали … Та досетка беше за њих јако оштроумна.
– Па како те је дочекао рацки владика, ха? …
– Врло љубазно, благородије!
– А кад је видео дукате? …
– Синуше му очи као у змије, кад хоће да прогута жабу … Верујте ми, благородије, да сам их дуже држао на длану, одгризао би ми сву руку: тако је грамзиво гледао у њих.
– Ха! Ха! Ха! … – смејао се спахија. – Па шта ти је обећао?
– Да ће га преместити у влашко село Сато Серман … сиромашно село, а он не зна влашки … Од муке ће пресвиснути …
Тако су се у спахискоме двору веселили и разговарали уз добру чашу мађарског вина, док се стари отац Тихомир кући враћао. У повратку беше пут бољи, смрзло се, те су коњи лакше теглили; али у попиним грудима беше терет, једва је дисао. Ветар беше хладан, а он је са чела зној брисао …
Кад су дома стигли, Марта је стојала на вратима.
– Оче Тихомире, ал’ си пребледео! … – рече узнемирена млада.
– Грозница, драго моје дете!
Али то не беше обична грозница, то беше тифус, од кога се никада више није предигао.
 
* * *
Пред мртвачким сандуком стојала је нема гомила гологлавих сељака; нико не нарушаваше ту мртву тишину, ниједна реч, ниједан уздисај … Голем је губитак био, неописана туга; једна суза не би умалила терет који је као стена на грудма читавог народа почивао …
Стари чича Радосав је дуго ћутао. После се саже, прекрсти се и пољуби попу у оно бледо, мудро чело; затим га узе за суву руку. Ту је задрхтао глас старога ратара, сузе му потекоше, а он је својим храпавим гласом цвилео:
– Бог нека ти душу прости, добри пријатељу и учитељу наш!
– Отац си нам био! – рече, болно уздишући, Вилип Мамић.
– Отац свију сирочади! – јецаше она лепа, прогоњена млада, – пријатељ свима беднима, заштитник прогоњенима, учитељ целог народа! … И тебе нам отеше ти подли отмичари …
Из очију свију сакупљених потекоше сузе … И баш у тај мах пројурио је туда на четири врана коња спахија са ишпаном. Мислио је насмејати се; али, кад је видео ту голему тугу, и нехотице скинуо је капу … Ветар је хујао, и он је чуо за собом клетву уцвељенога народа, па је дрхтао од страха …
 
1875.