ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
БОЖИЋЊА РАДОСТ
 
Било је пред саму ноћ. Западни ветар дуваше силно и носијаше снег, са кровова сеоских кућа, на пртину … Све што душу има, тражило је и нашло заклона од овог зла времена, само један сељак виђаше се на улици како прти сметове, пред саоницама, пуним дрва, које је вукло мршаво кљусе …
И човек и кљусе беху врло уморни. Кљусе жалостиво отресаше гривом, а човек се купаше у зноју, те се снег, што га ветар носијаше, топио на зноју његовом.
Али он се упео из све снаге. И пртио је и гурао саонице, док једва не скрену с пута пред један мали кућерак, покривен кровином, а свега га беше дим обавио.
Отвори капију и угура саонице у авлију. Тад остави коња, приђе вратима кућерка и викну:
– Ивана!
– Ој! – одазва се глас из куће.
Он отвори врата и, ушавши у кућу, рече:
– Иди стовари она дрва и испрегни коња; баш више не могу! …
Па се спусти, готово сроза низа зид, на један пањић крај огњишта.
Жена изиђе.
Из собе почеше излазити дечица – Беше их четворо; све једно другом до увета.
– Бато! … А где је наја? – упита најстарија девојчица.
Он само мане руком и деца ућуташе. Беше то човек од својих 30-35 година, стаса средњег, црномањаст, жутљавијих очију, али доста крепак.
Био је врло лако одевен, као и сваки сиромах. Дошао је из Босне, служио ту у селу и служио поштено. Запазио се са Иваном, која беше без оца и мајке, и оженио се њом. Његове газде, душевни људи, купе му оно плаца, а он направи овај кућерак, да има где главу склонити.
И он и Ивана беху врло вредни. Ниједно ниси могао видети да врља беспослено … Засадио је мало воћа, што се виђаше око кућице, подигао је један млекарић, иако не имађаше стоке, и једну кошарицу за кљусе.
Кад год не рађаше себи, радио је у најму. То је морао чинити, јер – хвала Богу – ево: све година и дете.
Било му је име Груја, а у селу га зваше Грујица Бошњак.
 
II
Изнајпре, беше му врућина, и он се одмаче од ватре; још отвори мало и кућна врата, да се раз’лади … Али не прође дуго, а он осети како га подузима некаква језа, па лака дрхтавица … Он се опет диже, затвори врата, проџара ватру на огњишту; дотури још једно дрво и седе да се греје.
Али језа узимаше све више маха, најпосле, пређе у дрхтавицу, и он је сав цептео.
Ивана се врати и погледа га.
– Шта је теби? – упита пренеражено.
– Мор’о сам назепсти! – рече он. А зуб о зуб цака-цак!
– Сав си помодрео ка’ чивит. ‘Ајде у собу, па лези!
И он се грејаше, али се не могаше огрејати. Зима беше све јача; најзад, стаде се сав трести … Чак му само срце дрхташе од зиме; и оно беше озебло.
– Ајде у собу! – рече Ивана. И узе га за руке, и са највећим напором једва га увуче у собу. Он се стропошта на кревет. Она га изу и покри … Али он само викаше:
– Зима … Покриј ме! …
Ивана није имала кад ни да мисли, та то беше наједаред … Била је сасвим заборавила и на децу, јер онај мањи мушкарчић беше заспао за вуруном, на земљи.
Али, кад се нађе насамо у соби, са болесним човеком, међу ситном дечицом, од које она најстарија девојчица поче плакати, она се уплаши …
Напољу ноћ, мрачна, ветровита. Никако отићи да зове кога комшију, никако оставити болесника и ситну дечицу; а не имађаше никога ко би је посушао …
Она премишљаше шта да чини. Све би могла чинити, али није смела да преседи целу ноћ сама с болесником. Она рече девојчици:
– Је ли, дико?… Смеш ли ти остати овде, код бате, да нана часом зовне чича-Симу?
– Иди, нано! – рече дете плачући. Она готово истрчи из куће, дотрча плоту комшијском, па викну:
– Чича-Симо! … Чича-Симо! У кући су нешто разговарали, па заћуташе. Она опет викну.
На прагу се појави једна жена.
– Ко виче? – упита.
– Ја сам, Смиљо, Ивана!
– А … ти си! Па које добро?
– Није добро! … Је л’ ту чича-Сима?
– Ту је.
– Кажи му да сам га ка’ оца молила да дође нашој кући. Он се разболе наједаред.
– Ко, зар Грујица? – упита Сима и појави се на прагу.
– Јесте, чијо.
– А шта му је?
– Не знам: заковрну наједаред!
– Добро, доћи ћу …
Она се брзо врати натраг. Нађе га где јечи, али се више не тресе. Девојчица стајаше крај њега и плакаше.
Чудно је било стање њене душе. Или са тога, што сама беше неиспавана, па онај телесни умор заморио је и душу, те није могла да појми шта се то све збива …
Она је ‘одила по кући. Запeвала је више из обичаја, а суза, клета суза, ниједна на очи да удари! …
Људи се почеше купити; жене из комшилука такође; Сима беше избудио децу, па их све извео у кућу. Око ње читав лом. Она је гледала сав онај свет; слушала речи које јој жене и људи говораху; слушала вриску својих малишана, који се купљаху око ватре, а жене их прегуркиваху тамо-амо … И све јој се чинило онако … некако… буди Бог с нама! …
– Је ли ти овде брашно? – пита једна жена.
– Јесте.
– А где је сито?
– У млекару.
– А гра’? – пита друга.
– И он у млекару.
– Имаш ли ти већи лонац?
– Немам.
– Онда да донесем мој.
– Дошли су људи. Од чега ће сандук?
– Не знам, питајте чију.
– Има ли ракије?
– Нема.
– Добро, донећемо.
Међутим, они беху окупали и обукли мртваца. Жене јој рекоше да иде у собу. И она оде, и прекрсти се, те целива мртваца, и опет ништа …
Спасенија Симина уведе јој дечицу у собу. Најстаријој расплете косице. И кад се деца окупише око ње, кад она девојчица паде на њено раме и поче плакати – тада и њој као да нешто свану. Она наједаред виде шта је изгубила; сад јој свест каза ко је и шта је био њој тај мртвац што лежи пред њом.
И она рашири руке, пригрли око себе дечицу, па писну, писну тако јадовито, као права сиротица …
Све живо проплака. Нико не смеде ни да приђе да је теши; свак се бојао њене невоље. Жене шапутаху:
– Еја, јада! … Не д’о Бог никоме њене муке патити! …
А људи је само погледаху:
– Бога ми, тешко је женској глави на овај земан бити и човек и жена! …
А она плакаше, плакаше непрестано. Није се макла од свога места. Желела је да и она тако очи склопи, да се не макне од свога ‘ранитеља и господара.
Све је већ било готово. И попа дође.
Попа беше сед као овца и врло болећива срца. Иако су му опела посведневни послови скоро, ипак овлажи његово старо око. Он беше мајка сиротињска. Давно је остао сам самцит у свету, па добро знађаше шта је сиротиња. Ретко је срце што га имађаше попа-Стојан.
– Је ли готово? – упита он Симу.
– Јесте, оче Стојане.
– Спремите кадионицу и мало жара!
И попа поче опевати мртваца. А његов пријатан глас дрхтао је од туге … Народ се побожно мољаше Богу за покој душе Грујичине.
А кад се и опело сврши; кад већ сви целиваше и понеше мртваца из куће, тек тада наста жалост … Ивана цикну, као да је гуја уједе … Стаде писка оне сирочади. Све се окупило око ње; у’ватило се својим малим ручицама за њене скуте … А она пусти срцу на вољу и поче на сав глас запевати:
“Куд си пош’о, мили господару?
Ком’ остављаш сиротице твоје?
Ко ли ће нас, јадне, надгледати?
Ко ли ће се на нас смиловати?
Туђа рука милости не даје,
Туђе срце неће закуцати
А за нама, сиротињом твојом!
Поћи ће ти сиротиња твоја,
Поћи ће ти по беломе свету
К’о ‘но лептир од цвета до цвета.
Туђа ће га рука за’ранити.
Али туђин кад кога на’рани,
Онда тражи двапут да наплати!
Мучиће се сиротице твоје.
Мучиће се ка’но свако робље,
Које служи, ‘леба да заради!”
Жене је стишаваху. Попу свега сузе облиле. Он јој приђе, па рече:
– Ућути, Ивана!
– Срце плаче, попо! … Робље ово јауче!
– Ми се борисмо да робља не буде – рече поп-Стојан. – Ни твоја деца неће робље постати! … Бог се брине за све нас! Он нас уцвели, али и разговори! … Немој њега гњевити!
Он то рече, истина, дршћућим гласом, али тако убедљиво, да нико, па ни Ивана, не посумња у истинитост речи његових.
Она ућута.
А он тихо запоја самртну песму: “Свјати Боже” … Те вечери стари свештеник у својој чистој собици тихо се мољаше Богу за здравље удовице и сирочади Грујичине.
 
III
Два-три дана врзоше се људи око куће Грујичине, па онда је оставише; оставише и њу и сирочад. Нико више ни главе не окреташе.
Ивана је тек сад осетила шта је изгубила. Она сад мораде да се о свему побрине. Наступио је празник, празник Божића и радости. И младо и старо, и мало и велико, радовало се томе светломе дану, а јадна Ивана стрепела је од њега.
‘Ајде, што треба ‘леба, ‘леба је и покојник оставио, али треба мрса. Она, сиротица, тога не имађаше.
Она преже да заради. И радила је, али опет не може толико спечалити, да печеницу купи …
И дође празник, а она закла јединог ћурана.
Дечица су играла око ватре где се ћуран пекао, и радовали се сутрашњем празнику, сутрашњем омршају.
Увече је прострла свуда сламу по кућерку. Дечица су пијукала и радовала се; нису од радости могли ни вечерати, него је питаху:
– Је л’, нано?
– Ој, ‘рано!
– А кад је Богин дан?
– Сутра, ‘рано.
– Је л’ кад спавамо? – питаше, тепајући, малиша.
– Јесте, дико!
– Сејо! ‘Ајде да спавамо, нека пре дође Богин дан!
И дечица полегаше и поспаше.
Ивана остаде, седећи сама уз вуруну … ‘Иљадама мисли врзло се по њеној глави. А сузе често поливауј њено снуждело лице …
“Шта да радим? – мислила је она. – Да ми је само из зиме измаћи са овом сиротињом, па већ после како Бог дa … Пролеће је опет некако друкчије! … Оно нестаће ‘леба; али и мени је онда лакше оставити њи’, па ићи, те зарадити! … Онда нећу овако! … Идућег лета морам ја збринути све што кући треба! Неће мене зима затећи овако без ичега! …Биће и ‘леба, и мрса, и дрва, и … свега. Зарадићу ја, па да целог лета не би’ главе дигла! …”
Дечица се откриваху. Она их поче покривати.
– И он ми рече: “Не остављај децу!” – А ко би и’ мог’о оставити?! Куд би пристала на овој зими јадна нејач? …
И гледаше дечицу, и миловаше их по њиховим једрим обрашчићима … Јелица, најстарија, загрлила малишу, па му метнула и једну руку под главу.
– Да бар ‘оће Бог њима дати живота и здравља! … Да ми је: да ме бар то не пече; а ја би’ радила за десеторо! Дао ми је Бог снаге, ‘вала му! …
Изиђе у кућу, те спотакну угарке и метну још једао дрво у вуруну. Намести бадњак, како ће прегорети, па изиђе напоље.
Небо беше облачно, а тишина, као да је све мртво. Од севера пирушио је ветар.
– Баш ће бити снега! – рече она, зевнувши.
Па се врати у кућу, покри опет дечицу, па леже …
И наскоро заспа и она, успавана сном умора.
* * *
Петли оглашаваху зору, кад се стари попа-Стојан диже из своје постеље … Он се по обичају прекрсти, па се диже и поче облачити. Затим изиђе и пробуди момка.
– Деде, Станко, полиј, да се умијем!
И момче устаде, узе ведрицу и оде на бунар, да се умије и да донесе свеже воде.
Пoпа прође неколико пута преко собе. Срце му је лагано лупало у грудма. Он сам уживаше од неке унутарње радости.
Станко донесе воде и поли му.
Кад се убриса и очешља, он рече Станку:
– Узми, синак, онај џак и оно прасе онде, па понеси за мном.
– А куда ћемо, попо?
– Понеси ти само за мном!
Станко упрти и једно и друго.
Попа нађе у ћошку свој штап, отвори врата и изиђе напоље.
 
Снег је вејао. Био је преко чланака. Али стари пoпа корачаше као делија. Он осећаше све већу и већу радост у души својој. Слуга корачаше за њим; већ се био ознојио, јер оно што је носио, не беше баш тако лако.
Пoпа застаде пред кућом Грујичином и закуца на вратима.
Нико се не одазва,
Он закуца опет.
Опет тајац.
Он закуца и по трећи пут и викну:
– Еј, домаћине!
– Ој! – одазва се Ивана.
– Има ли вас живи’?
– Има! – рече она и скочи.
Изиђе у кућу са жишком. Поглед јој паде на њену “печеницу” – ћурана. Она се сети да је Божић; сети се да је то полажајник и рече:
– Сад! … сад!
И оде тумарати по ћошку, док из једног кошића извади прегршт кукуруза.
– Дај овамо! – рече пoпа Станку. И узе печеницу са његовог рамена, па је затури себи на раме.
Врата кућна отворише се.
– Христос се роди! – рече пoпа, пун блаженства. Ивана га посу кукурузом и одговори:
– Ваистину се роди!
Попа прекорачи праг и уђе са печеницом на рамену у кућу.
Свему пре надала се Ивана, него томе; мислила је да ће пре видети свога Грујицу, него што ће ово дочекати … Сузе јој грнуше на очи. Она пође овој светој руци, која тако “пуно” благосиља, па посрте, сирота; мал’ те није пала …
– Жива била, ћери! – рече попа, а и њему сузе врцају, па се лију низ његову белу, светитељску браду …
Он приђе огњишту, разгрте ватру, узе прегорели бадњак, кресну једаред.
Церов жар прсну, и хиљадама варница полетеше увис.
– Господе милостиви! … Дај оволико здравља у овоме дому! …
Па опучи кресати и говорити:
– А оволико среће и задовољства! … А оволико мира и љубави! … А оволико берићета и напретка! …
У тај пар звук звона са високог торња проломи ваздух; јекну силовито и одјекну у попиним грудима …
Он се маши кесе, извади дукат у злату, па га положи на огњиште и прекрсти се.
Ивана му стаде љубити руку … Деца се избудише, и једно по једно излажаше из собице.
– Седи, пoпо! – рече Ивана.
– Реда је! – рече попа и седе, а она га огрте једном поњавом.
– Је ли, нано, је л’ јако Богин дан?
– Јест, ‘рано! Ено шта вам је Бога посл’о. И показа деци печеницу.
– Гица! Гица! … Да ви’ш, сејо, гицу! – узвикну малиша и затапша рукама.
И дечица поврвеше из собе, и стадоше играти око печенице.
– ‘Вала ти, попо! Ти мени радости, Бог теби здравља!
– Није мени! … Немој мени рећи ‘вала, него Богу, који ми то у главу ули; а ја сам тим направио радости и вама и себи! …
– Гицо! … Гицо!… – узвикиваху деца.
– И још нешто, Ивана! … Ту у џаку имаш брашна за чесницу, ево ти пара у чесницу; а од данас ја ћу се бринут твојом кућом и твојом децом. Чувај овај кров, надзиравај све, а моја је брига остало … Не благодари мени, него Богу! ‘Вала му! … Збогом! …
И опет сиротица ижљуби оне смежуране слабачке руке, и пoпа изиђе напоље. За њим се чула весела вика дечја и усклик пун молитве: “Бог ти здравља дао!”
А ваздух беше пун звука звона, који пoпи долажаше као благослов Божји … И старе ноге под њим чисто подиграваху …
Дође до цркве, уђе у олтар, натури на се златотканицу и пун одушевљења запева. А глас му је звонио као глас небесног светитеља, који изговараше речи.
“С нами Бог, разумјејте јазици, и покорјајте сја, јако с нами Бог!”