ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ПЕТАР КОЧИЋ
РАКИЈО МАЈКО!
 
Већ се и пети дан примаче крају, а котао кврца и ври. Говори се о свачем, као и увијек кад котао пече, а највише о ракији, јунаштву и пошљедњој буни. Котлар непрестано куди ракију и огорчено је назива кугом људском.
– Немој тако, Мићане! – викну мало љутито Симеун, који већ пет дана тачно и редовно долази и опомиње котлара да пази да не би ракија загорјела. Не ударај ми, Мићане, на ракију, тако ти очњег вида и часног крста! Ти мореш говорити штагођ ‘оћеш, али ракија је ракија! Без ње не мореш никуд; ни манастиру ни цркви, ни калуђеру ни попу, ни кнезу ни десетару, ни куму ни пријатељу, а у род женин не бих савјетовао ни најгрђем душманину свом да иде без плоске. Кад пођеш овим и оваквим људима с плоском добре ракије, сигурнији си и слободнији него да си пошао с најбољом пушком. Знам ја то, болан! Ракија свађе и увијек треба: и на дому и на збору, и у весељу и у жалости. Без ње не мореш ни крстити, ни запросити ни испросити, ни вјенчати ни сахранити. Ама, да ти не дуљим више, само ћу ти још ово казати: да ракија није добра и да није од Бога, не би се она тако зорли штимала у нашој светој и православној Русији. Сами цар светога православија, цар над царевима, попије сваки дан, не лажем ти, већ тако у књигама стоји, по петшест ока вотке. Тако се у њих ракија зове, белћим што није јака као наша што је, него је, да речемо, много водена. Болан, болан, кад би се сва света и православна Русија подобро напила ове наше снажне и жестоке препеке, све седам би царевина од страха задрхтало! Зато, Мићане, – викну одушевљено Симеун – не ударај ни на шљивин род и пород, родио он нама и по дрвету и по камену на страх врагом, већ ми наточи једну чашу, па ћу вам сад приповиђети шта све ракија учинити море на ползу светом православију:
На неђељу дана иза укопације, кад оно све седам царевина у договору с Русијом, Србијом и црногорским књазом отеше наше отечество испод скута султанова и дадоше га ћесаро-краљу на изор, пометиљише нам се овце. Од тог времена пође сваком на горе у овој земљи, па и овој светој обитељи. Почеше нам овце полијегати и умирати. Сваки дан освитало их је тридесет, четрдесет мртвих у тору. Чатали смо масла, светили со, писали записе, бацали водицу по тору; све, све смо радили и чинили, али ништа не поможе! За подруг мјесеца скапа нам и пропаде око осам стотина што малих што великих глава. Чобани се растужили и ражалостили као да су све живо на дому покопали, а ја и покојни Партенија готово сишли с ума, те се од тешке жалости прописмо. Да ракије не би, пресвисли бисмо од јада и чемера.
Свуд обладала црна жалост и тешка туга. Спустила се чама и невоља љута на пребијелу Немањића задужбину. Све бијаше опустило и онијемило. Не одјекује кроз долове чобанско пушкарање и довикивање, не чује се блејање оваца ни јањаца, ни милосно јецање звона на овну предводнику. Опустише и онијемише брда и долине, поља и планине.
– Симеуне, сине мој ду’овни, задрма се темељ Немањића светој задужбини! – јаукну покојни Партенија, кад нам чобани јавише да је и пошљедња глава скапала, да је тор остао празан. – Симеуне, сине мој ду’овни, шта ми драгом Богу згријешисмо да за наше владе и управе осироти и опусти ова света ћаба?!
– Не ридај и не јадикуј, свети мој оче, већ нам нали по један полић да разбијемо овај црни дерт што нам је пао на душу.
Он уточи и попи, онда уточи и мени, те и ја изврнух на душак. Док ми ракија угрија утробу и запали образе, сину ми кроз главу: “Симеуне, ђе тије староставна књига?” Одма’ се ја сјетих своје свете староставне књиге, коју ми је прије тридесет година поклонио један Светогорац, кад је писао парусије за пет-шест дуката. Три су, вели, оваке књиге на земљи: једна у јерусалимског патријарха, друга у светој Москви, а трећа ево сад у твојим шакама. Она је, каже, била у патријарха константинопољског, па кад мрски и проклети Агарјани заузеше Цариград и претворише цркву Софију у џамију, стани се ова света књига, послије дугог лутања и басања, на Атонској гори у нашем манастиру. Њу су као и оне друге двије списали, вели, крвљу и љубављу свети пророци и богоносни оци на ползу и упражненије роду человјеческом. У њој, каже, списана је и запечаћена судбина свега што живи и ходи по овој грјешној и плачевној јудоли.
Не ридај, свети мој оче, не ридај и не јадикуј! Пало ми је нешто на ум. Отворићу своју староставну књигу, па ћу виђети и проучити, шта она пише о овој нашој стародревној ћаби. Ако буде Богу драгом и милосном било мило и угодно да за наше, штоно ти велиш, владе и управе осироти и опусти ова пребијела задужбина Немањића, шта моремо ми против Божје воље и наредбе? Моремо само плакати и цвилити као два згажена црвића у прашини, трајући своје пошљедње црне и чемерне дане у посту и молитви.
Отворих ја књигу и почех учити. Нема вајде, браћо, крити, дуго сам се мучио и учио, док ми онако као изненада, као сама од себе, не излетише пред очи крупна црвена слова:
“Одма’ у почетку, кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и многе свете задужбине. Тако, на прилику, манастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити човјек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето богоугодно дјело и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину”.
Разумјесмо књигу, те се ја у једну руку развеселих, а у другу ражалостих.
– Симеуне, мој тврди стубе и јуначни бранитељу ове свете обитељи, српске и хришћанске! – заплака се покојни Партенија и загрли ме. Над Босном се промијени цар, а море бити да ћемо и овога убрзо промијенити, прије ‘оћемо него нећемо, јер се ова земља научила мијењати господаре као Циганин коње. Нека се мијењају господари и цареви, нека падају, ако ‘оће, и царске главе, али не дај, тако ти твога штуца и јунаштва, да замукну пјесме свете и молитве у овом стародревном српском манастиру. Сине мој и чадо моје ду’овно, не дај да се на те и твог осијеђелог Партенију заплачу часне мошти светих Немањића, што им не знадосмо сачувати задужбину њихову. Не дај, заклињем те свим на свијету, да на нас пане клетва и проклетство Немањића свете лозе!
– Све ја то разумијем, свети мој оче, и срце мене и душа боли, али шта ћу, јадан ли сам и кукаван, кад је са свију страна црна и проклета милитерија обладала: капетан у Бронзаном Мајдану, капетан на Ситници, капетан на Кадиној Води, а генералинама каурским у Бањој Луци ни броја нема! О, како је грк и тежак јад и чемер што ми је обузео душу! Оче свети мој, уточи нам још по једну – викнух и уздахнух.
И вјерујте ми, дјецо моја, да не би ракије, никад ми ово не би пало на ум што ћу вам казати.
Кад се подобро раскрависмо, и угријасмо, мени се одријеши језик, и као да добих другу памет:
– Овако ћемо ми то, свети мој оче, учинити.
– Помози, чадо моје ду’овно! Твоје памети и науке од истока до запада нема! – претрже ми у ријечи Партенија и изврну полић, па мени други наточи.
– Да је турски суд – наставих ја – и да је стара права и суданија, лако бисмо ми спасли од сиротиње и пропасти ову свету обитељ. Пошли бисмо одма’, што је данас, у писанију по свијету, па неко јање, неко шиљеже, неко овцу, а, неко боме и овна, па би се опет разлијегале пјесме и молитве са олтара Немањића задужбине свете, и тако бисмо подигли на ноге све што је било пало и оборено. Али шта ћемо, јадни и кукавни, кад су други суци на Бањој Луци! Не смије се човјек никуд макнути без пасоша и дозволе … Него сам ја ово ижињао и овако сам староставну књигу у својој памети протолковао: ја треба да се добро напијем, па да обучем ону швапску кабаницу и шкрљачину што си је неке године донио из Каурске, па онда да узјашем ‘ата и да одјездим капетану на Кадину Воду и да затражим пасош и дозволу да се смијемо дигнути по свијету у писанију. Ето, тако сам ја свету књигу протолковао.
– Симеуне, дијете моје, добро си и паметно књигу протолковао, али чувај се, синим те, да не платиш главом! – сјетује ме покојни Партенија, вјечна му памјат, и плаче. – Сине мој, сине, друго је вријеме настало, из друге се руке данас суди, па мореш у ракији лудо главу изгубити, те ћу под своју старост остати без вјерног друга и десне руке.
– Кад света књига каже да ћу у ракији спасти од пропасти ову Немањића стародревну задужбину, ја се немам ничега бојати. Па и ако погинем, остаће ми име и глас да сам страдао за српску и хришћанску светињу. Свети мој оче, нема друге! … викнух ја и шкрипнух зубима. Ја ћу се зорли накресати ракије и поћи ћу, па ако се у том тутњу што добро и богоугодно учини и изврши, добро и јест, ако погинем, то и би – и послије ћу умријети!
– ‘Вала ти, дијете моје, кад се толико бринеш и главу своју за ову светињу залажеш! – скочи покојни Партенија и пољуби ме у образ.
– “Ала кити и везе, Кристе истини Боже! – пуче неко у мраку од тешког смијеха. Ама како умије онако срочити, Бог га не убио! То да ми је само знати! Уточи-де, Мићане, Симеуну једну чашу ракије!” -викну онај иза каце озбиљно у ушути се.
Симеун изврну чашу наискап, па настави.
– Што рекосмо, то и учинисмо … Добра ти је, Мићане, ракија – као да се Симеун нечег сјети. – Само заудара мало на загоријел и као да на нешто тукне. Па кажем вам, што рекосмо, то и учинисмо … Али је лањске године, људи, била боља ракија … јача. Овеје године много киша падала, па су шљиве одвећ испуцале, а кад шљиве испуцају, ракија је од њих слаба, нејачка и увијек као да на нешто удара … Ђе оно стадох ја? А! – досјети се и настави: – Што рекосмо, то и учинисмо. Наредисмо, по мом савјету, да се испече подебело прасе и да се уточи један ардовић препеке за капетана, а за мене плоска башице. Док се прасе испече и ‘ат оседла, у том се и ја обукох и изиђох у авлију. Кад ме покојни Партенија угледа, зачуди се, па као да од чуда занијеми.
– Симеуне, синим те, јеси ли ти то? – једва проговори.
– Ја сам, оче мој, ду’овни.
– О, људи, људи, свашта на свијету! Да сам те срео ђе на путу или у чаршији, никад те не бих познао. Права гереналина! На моју душу, синко, сав ћеш логор узбунити кад се помолиш на ‘ату низ ону страну од Цвијетића гаја, јер ће помислити да си геренал. Мудро се држи и понашај док не допреш кроз логор до капетанова чадора, јер мореш лако и главу изгубити.
Нема вајде крити, браћо, мене обузе некакав страх и ледени ме трнци почеше подилазити.
– Ракијо мајко! – вриснух ја и натегнух плоску. Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил’ никад! – предуших, па натегнух опет и стјерах до пола плоске, те ободох ‘ата, а за мном момак на коњу са ардовићем и прасетом.
Бог ми је, браћо, свједок, – настави Симеун, кад искапи чашу – да се не бих усудио кренути капетану на Кадину Воду, да ме ракија својом чудесном моћи не окрабри и оснажи.
– “Ко, болан? Зар ти, Симеуне?! – чу се онај иза каце. – Немој ти нама бацати луг у очи, а немој ни себе баш толико шмањити и ништити. На моју душу, без капи би ти ракије на табор царске редиве ударио, кад те обузме она твоја зулумћарска краброст и срклет! Зар није тако,браћо?”
– “Тако је!” – повикаше сви осим котлара, који је нешто зловољно шутио.
– Мићане! – викну Симеун радосно, уточи-де људима по чашу ракије! Ово је црквењско и народско, болан, па кад црква не пије, нека пије народ. Зар није тако, браћо?
– “Тако је!” – повикаше опет сви осим котлара, а Симеун, кад изврну чашу, настави још живље и одушевљеније.
Додуше, кад буде, ја се нијесам био толико ни уплашио. Једном је, мислим у себи, мријети, али ме је, ваља истину говорити, било обузело некакво чудновато и ледено дрктање. – Баш слаба ракија ове године мимо све досадашње године! – застаде Симеун у причању и презирно отпљуцну. – Швабо, Швабо, жив се ти распадао, што нам отрова земљу и уби у свачем снагу и берићет! Али, кажем ја, био ме обузео страх као никад дотада. Зашто, крошто, не знам, већ ако није зато да се испуни пророчанство староставне књиге …
– “Е, па то ће и бити! – дочека онај из мрака, иза каце. – Ништа друго него то. Што би могло друго и бити, кад си човјек сав од правде и јунаштва?”
– Е, мој синко! – одмахну Симеун тужно руком. – Био некад, а данас – више нема! Све прође и мину као у сну. Еле, сад како му било, ја и момак пођосмо, а покојни Партенија остаде плачући. У трку прејездисмо Радмањско поље, па се почесмо брда хватати, и кад се помолисмо низ ону страну од Цвијетића гаја, цикнуше борије, ударише таламбаси, диже се вика и граја: “Ето геренала! Ето геренала!” Циче борије као змије у процијепу, разлијежу се таламбаси, а страховита вика и галама пролама небеса. “Ето геренала! Ето геренала!” Од страхоте се божје, браћо, не море слушати. Момак се следио и замро од тешког страха.
– Ја бјежим – вели, а очи му се укочиле као у мртваца.
– Нека, нека. Не бој се, дијете. Оно они мени одају част. Оно је, ако почем нијеси знао, каурска манавра … Не бој се ти ништа док је теби твог старог Симендаша! – викнух ја и искапих плоску на душак, па исуках сабљетину из корица и укочих се на ‘ату као каква, не буди примијењено, швапска гереналина …
– “Јадни солдати, жалосна им мајка! – дочека опет онај иза каце. – Колико ће их сад, ни кривих ни дужних, платити главом!”
– “Нека, дијете! Не пометај ме! – љутну се Симеун, па додаде блаже: Не бој се, синко, све ће лијепо бити и у миру проћи”. – Истом ја то рекох и не рекох, а топ рикну, борије опет зацичаше, таламбаси ударише, а граја и галама небеса пролама: “Ето геренала! Ето геренала!” Вришти пода мном ‘ат и пријеча упопријеко, а ја само ћевшим и пазим ђе ћу угледатп капетанов чадор, док га не угледах управ на оном мјесту ђе је сада кантина и дућан наше газдинице Милеве. Бијели се чадор, и видим: капетан стоји пред њим са исуканом сабљом, а солдати се уредили с обје стране пута куд ћу ја проћи, да ми, белћим, одају чест. Кад се приближисмо на један пружљај волова, ободох ја оштрије ‘ата бакрачлијом и залетих се у највећем трку кроз солдате. То само знам, а како сам се створио пред капетановим чадором, ни данас вам не умијем казати. На моју душу, не умијем, браћо. Само још знам да је капетану, кад ме је пред собом угледао, испала сабља из руку и да је готово пo сата преплашено и зачуђено у ме гледао, док му се једва језик одријеши, па забркљачи. Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри, удри! Удри, удри! Удри, удри! … Поче он мене резил чинити.
– Ја капетан! – вели.
– Па и ја сам војвода, дочеках ја – да га мало као застрашим.
– Војвода! – зачуди се капетан. – Какав војвода?
– Симеун Пејић Рудар, ђак од манастира Гомјенице – указах му се. – Ето какав војвода!
– Симеун Пејић … Рудар … ђак од манастира … Гојмени … – врцну се капетан и извади из џепа некакву књижицу. Па ви сте тај, господин, – поче ме и господити – војвода што је разбио Крајишнике и Асан-бега Чеку на мејдану погубио и ћесарокраљу велику љубав …
– Господине капетане, за то нећу да знам, – викнух ја мало оштрије на њег’, а он се трже. – Нека то пишу књиге и историје и предају с кољена на кољено, а ја нећу за то да знам! Не трпим да ме ико у очи хвали и узноси!
– Молимо покорно, молимо! – склања се капетан и одаје ми чест.
– Молимо покорно, молимо! – и ја опет њему одајем чест. – Ја капетан, ти капетан. Истина, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али …
Он једнако облијеће око мене, одаје ми чест и умиљава се, док неоклен не извуче некакву шокачку крижурину, има у њој на кантар пo оке, па ће:
– На вас се, господине војводо, излила велика милост премилостивог ћесарокраља …
– Молимо, молимо покорно! Живио! Хвала ти! – одајем му чест, а он непрестано обиграва око мене, држећи ону шокачку крижурину у рукама и све ближе примичући се мени.
Ја се нашао у чуду. Шта ће ово сад да буде, мислим у себи. Видим, истина Бог, да ми чини велику чест, а све се нешто бојим, не скидам очију с оне крижурине. Чини ми се да ми неко као шапће: Чувај се, Симеуне, поримиће ге, убила га света Богородица! Не дај своје свете вјере под старост ни за какав ајлук и царску бурунтију. Сјети се, Симеуне, оних ријечи у староставној књизи: “Настаће пошљедња времена и многи славни људи и сви отачествени архијереји, због масних ајлука и царских бурунтија, постаће муртати и невјерници своје цркве и народа”.
Капетан опет поче, удварајући се и умиљавајући се као пашче:
– На вас се, господине и војводо, излила благодетна милост премилостивог ћесарокраља … Ви сте велику љубав и услугу његовој храброј војсци учинили и разбили Турке Крајишнике, зато вам је премилостиви ћесарокраљ благоизволио своје признање и царску милост – овим крижом!
– Шта?! – вриснухја и одскочих два корака натраг. – Зар одма’ римити?! Шта је то и како то море бити? Зар је така права у ћесарокраља? … Нијесте се честито ни одморили у овој земљи несретној, а већ одма’ почети шокчити и римити! Зар је то ваша права; зар сте ви с так’им редом дошли у нашу земљу?! – сасу’ ја ватру на капетана.
Дјецо моја, мени врло тешко на души. Зар сам, мислим, зато разбио проклете Агарјане и главу своју залагао бранећи српске и хришћанске светиње, па да под старост своју мијењам вјеру, да постајем муртат и отпадник своје цркве и народа? Ударише ми сузе, а капетан опет поче:
– Не бојте се ништа, господине и војводо. Ово није оно што ви мислите. Ово је медаља и одликовање за ваше услуге … Примите и носите овај криж на јуначким прсима као премилостиви знак царске милости …
Ја планух као рис.
– Знам ја, господине капетане, што је нишан и одликованије! То је нишан, то није медаља! То је крст … криж друге цркве и другог закона. ‘Вала ћесарокраљу на милости његовој, али му слободно одма’ мореш тел ударити да ћу ја прије погинути него што ћу ту крижину на својим прсима, при, чистој свијести, понијети. А теби, господине капетане, ‘вала, и ја одајем чест: ти капетан, ја капетан. Истина Бог, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али …
– Молимо, молимо покорно! – једнако обиграва око мене капетан и држи крижурину у руци.
– Ја, господине капетане, нећу так’ог нишана, а кад буде од неко доба, нећу никаквог. Шта ће ми одликованије и шточија милост? Ја ако пијем, пијем за своју вољу и ћеив; ако разбијам турске ордије, разбијам за своју вољу и ћеив; ако дијелим мејдане, дијелим за своју вољу и ћеив. Што ће ми нишан? Нишане су носили и увијек ће носити муртати и отпадници своје вјере и народа, а ја то нити сам био нити ћу икад бити! – шкрипнух ја зубима и викнух на момка: Дијете, понеси ту ракију и прасе!
Виђе већ капетан да је ударио на оштру сикиру, и да од пазара не море ништа бити, па се ушути и обори очи земљи. Дуго је и дубоко нешто премишљао, а у глави, види се, дебеле мисли сабирао, док ја не викнух:
– ‘Ајдемо ми, господине капетане, под чадор пити и шенлучити као једне војводе и јунаци, а то ми моремо, ако ћеш мене питати, оставити поповима и фратровима, па нека они о том разбијају главу и воде бригу.
Он, онако збуњен и убијен, забркљачи на солдате, те се логор стиша и умири, а ми уђосмо под чадор.
Записмо се, ја и капетан, као, никад дотад под овим божјим кубетом. Најприје ја уточих њему полић, што сам га максуз уза се понио, отпих га мало, да не би, Бог га убио, помислио да је ракија отрована и пружих му га. Он ми некако чудесно одаде чест, прими полић, искапи га, па се стресе, управо као острижена овца под јесен, кад облада мраз и стегне студен:
– Добра ракија!
– Јест, господине капетане! Нема так’е у све седам царевина, али, кад буде, додуше, код мене је свака ракија, каква била да била, добра. Ракија ти је, ако почем нијеси знао, да ти кажем, једно најпоштеније, најчеститије и Богом милосним најблагословљеније пиће! Ни на шта се у овој земљи не могу толико разљутити као на оне људе који се одераше вичући да ракија упропасти свијет. Правде ми и штуца ми мог, а то је велика заклетва, мени тог свијета није жао, већ мене душа моја боли што тај свијет, у свом блентавом незнању и будалаштини, упропасти толику ракију! То је мени жао, господине капетане! – викнух ја, спустих полагано, кријући, у полић мали дукат, налих га и додадох капетану:
– Виђај-де сад, господине капетане, што је ракија! Што је више пијеш, све је слађа. Сваки ти полић долази слађи од слађег; и не заборави, господине капетане, да се у слаткој ракији највише пута посао виђа и свршава.
Капетан облапорно зграби полић, па га изврну опет на душак и разраколи се као пијетао око кокоши, не скидајући очију с ардовића.
– О-хо-хо! Баш слатко и поштено пиће!
– Што је моје, није лоше: без шећера је зашећерено, а без меда замедљено!
– О-хо-хо! Баш слатко и поштено! – разраколио се капетан, и дукат нестаде некуд из полића.
– Јест, господине капетане, слатко и поштено и, што сам ја рекао Сарашћер-паши, кад сам га овако у чадору на Добрњском пољу походио, без шећера зашећерено, а без меда замедљено! И видим, господине капетане, да су сви ови први и главни људи у свима царевинама једнаки. Свијет се мијења, умире и рађа, али они остају увијек на сваком мјесту једнаки, и за живу се главу никад ни у чем не могу промијенити, а најслађе им је пиће без шећера зашећерено, без меда замедљено! … Пијмо и веселимо се, господине капетане! – налих ја опет полић и засладих га једним дукатом.
– Пијмо и веселимо се, господине капетане, јер нити је ћесарокраљ, видим, послао бољег војводу од тебе у ову земљу, нити си ти затекао бољег и честитијег старовника у овој земљи од овог истог Симеуна Пејића Рудара, ђака од манастира Гомјенице!
– То истина, то истина! – заплеће већ капетан језиком, раколи се и обиграва око ардовића.
– И ја знам, и свачим би се на свијету заклео да бих ја и ти један другом све учинили, свађе на руци били. Зар није тако?
– Тако буде, тако буде! О-хо-хо! Слатко и поштено пиће!
И други дукат неђе се забаци и изгуби, као да у црну земљу пропаде.
Ја лијевам, шећерим и медим полић иза полића, а капетан једнако изврће и раколи се од драгости као неки Илица ‘Одалица, кад угледа ђе у селу котао да пече. Нема вајде крити, и мени се понеки, ако ће и грк, полић нехотице омакне низ грло.
Развезосмо разговор о јунаштву, ашиковању, да опростите, и делијању, о мејданима и љутим биткама, о црквама и манастирима, док ја, некако нехотице, не почех говорити о овој нашој светој ћаби и Немањића славној задужбини;
– Славна је и света Немањића лоза, лијеп је и красан бијел Вилиндар насред Свете горе, нема мане ни другим задужбинама: свуд се оре пјесме и молитве свете. Само је тужна и жалосна света лавра Гомјеница на Крајини љутој … Господине капетане, зар не чујеш писке и јаука? Чуј-де?
– Чујем, чујем, дрма капетан главом, а заклијештио очима као коза пред мрак.
– Оно пишти и јауче старац игумане, сиједи и честити Парто од Гомјенице манастира …
– Чујем, чујем! – понавља капетан, а ништа, као ни ја, не чује; али се у зашећереној и замедљеној ракији море чути што човјек ни у сну не море уснити.
– Чуј-де и почуј, господине капетане, како плачу и наричу ктитори и приложници те свете обитељи српске и хришћанске! – викнух ја и опет налих полић.
– Чујем, чујем! – забрсла капетан и испразни на брзу руку полић, а од тешке жалости ударише му сузе на очи. – О, како тужно и жалосно плачу и наричу!
– Чуј-де, господине капетане, и ћесарокраљевски војводо, чуј-де како цијела љута и крвава Крајина плаче и тугује за својом пострадалом ћабом и светињом!
– Чујем, чујем, господине и војводо! Али говори, одма’ говори: има ли јој помоћи? Море ли јој се помоћи?
– Ракијо мајко! Ракијо, и отац и мајко, помози сад или никад! – прошаптах ја, наточих полић, зашећерих га и пружих капетану:
– Силни, крабри и велики ћесарокраљски геренале и војводо! – стадох му из петних жила подлијевати воду. – Као што је тај полић ракије у твојим рукама, тако је и спас те свете ћабе у твојој гереналској сили и моћи! – обгрлих му кољена и заплаках се, а сви, ‘вала Богу, знате, да се лакше човјеку у ракији заплакати него дјетету кад му мати не да сисе. – Силни, ћесарокраљски геренале, ново је вријеме настало, нови људи завладали … У нужди и невољи овако се ради и свршава посао, а кад огране жарено сунашце и ослави прољеће, онда … онда … Силни и крабри ћесарокраљски геренале и војводо, помози! Утишај писку и јаук божјег службеника, обесели ктиторе и приложнике, утјеши и обрадуј крваву и љуту Крајину, не заборави ни овог раба божјег и припадника те свете обитељи, што је сву младост и снагу своју оставио у ратовању и четовању с мрским Агарјанима, бранећи пребијелу Немањића задужбину и част и поштење вјере и народа! Примакни мурећеп и ‘вати се књиге и дивита, обрадуј нам старца игумана и све редом приложнике и ктиторе … Макни пером по ‘артији, па нека засија сунашце са небеса, замирише тамјан са олтара и одјекну пјесме и молитве! …
Молим ја, преклињем и увијам се око капетана, док наједанпут изненада цикну борија тако жалобитно да обојица од некакве језе и туге задрктасмо. Капетан сав поблиједио, па се тресе као да га потајно грозница у’вати, а зуб му о зуб удари. Борија једнако цичи тужно и жалостивно: “Издати смо! Издати смо!”
– Издати смо, издати смо! – јаукну капетан, и обојица излетисмо пред чадор.
Кад ја погледах низ Радмањско поље, а оно све поцрњело, што се пјева, од коња и јунака. Логор се сав узбунио. Не зна се шта се ради и чини од солдата! Неко обукао чизму на главу, а капу на ногу; неко припасао пушку, а сабљу или баганету пребацио преко рамена; неко обукао кабаницу, а заогрнуо кошуљу. Мотљава и ломљава на све стране без краја и конца! Борија једнако цвили: “Издати смо, издати смо!”
Капетана убила шљивова грана у главу, па бленуо као будала, те нити говори нити ромори.
Ја потегох дурбин да разгледам војску: Чија ли је и ко јој је војвода и старјешина. Видим, Турци нијесу, а Каури нијесу. Наперих ја дурбин управ на војводу, не би’ ли њега како упознао; Турчин није, а Каурин није, већ је главом Парто калуђере! Развеселих се и обрадовах, па капетана ударих по плећима:
– Не бој се, мио побратиме! Што си мрке оточио брке? Разведри се, силни геренале, данас ћемо у крв загазити. Биће меса орлу и гаврану!
Већ стража каурска поче припуцавати. Покаткад запраште пушке као ненарезано кестење у ватри.
Капетан занијемио од страха, па ни да трепавицом макне.
Ја брзо свукох са себе гереналску ођећу и оправу, и обукох капетаново одијело и припасах његово оружје, па посједох и његова коња, те се ставих војсци у прочеље, да преплашим, тако преобучен, старца игумана и његову љућану ордију.
Капетан забркљачи нешто на солдате, а они се сви уредише и стадоше као укопани. Очита им некакву подугачку молитву и оштро им заповједи и нареди да се мени у свему покоравају, а он остаде с неколико солдата код чадора.
– Чувај се, господине војводо! – сјетује ме капетан. – Увијек се држи стране и пристранка. Заводи војску за бусије и не излази на отворено поље.
А, то не ваља ништа, господине капетане! – обрецнух се ја на капетана. – Тако у нас бабе ратују. У мене друге нема него очи у очи, прса у прса! То је јуначки и делијски! Какве стране и пристранци! Какве бусије! …
Капетан само слеже раменима и предаде се судбини, а ми кренусмо. Ја напријед, а војска за мном. Ја забркљачих као командијер.
– Баталијун, наштараик, на ап! Борије, добоши … таламбаси! Зацичаше борије, ударише таламбаси, диже се граја и галама од црне земље до неба.
– Баталијун, аз дур! – командијерам ја и мијешам помало и турски.
Стадоше солдати и укочише се, а борије и таламбаси умукоше. Само се још разлијеже јека по планинским гудурама.
– Баталијун, пушка пун! Туфек гој! – додадох на турски, да им протолкујем.
Напунише пушке.
– Баталијун, наштараик на ап! – командијерам ја да пођу. Пођоше.
– Баталијун, аз дур! Стој! – Толкујем да стану. Стадоше опет.
– Баталијун, баганете на ап! – командијерам ја да натакну баганете на пушке.
Натакоше, и на моју команду пођоше, а ја се опет раздерах колико ме грло доноси:
– Баталијун, напријед! Јуриш-иш-иш-иш!
Отвори се јуриш на све стране. Сразише се двије војске силно и бијесно као бирземаниле на брани косовској, кад ми, Срби, аој туго, изгубисмо силу и господство. Стоји вриска и звекет оружја. Праште пушке, сијевају баганете, а каурски топ риче с оног брдашца изнад Кадине Воде као Громовник Илија, милост га било, кад се разљути на Нечастиве. Риче топ, јече брда и долине, а земља се тресе и угиба.
С обје стране почеше рањеници падати.
– Напријед, браћо, напријед! Напријед, да осветимо главу и смрт мученичку и јуначку нашег Симеуна, који паде мучки од душманске руке, за вјеру и хришћанску пострадалу светињу! – виче покојни Партенија из свег грла, језди на ‘ату као какав силни турски газија са исуканом сабљетином према мени, а ћурчина се око њега салампија као у каквог паше.
Сусретосмо се управо на оном пристранку изнад Гињеничких гробова.
– Још ме чекаш, каурска ђидијо? Још ме чекаш, крвожедни и немилосни гаде, што погуби мучки мога Симеуна, десну руку, вјерна пријатеља, бранитеља цркве и олтара. Још ме чекаш!? – врисну Партенија, шкрипну зубима и изма’ну сабљом, па да ће ме посред врата.
– Парто драги, родитељу мили, не! – заплаках се и указах му се.
– Симеуне, синим те, зар си ти то? -јаукну од радости и превеликог чуда Партенија кад познаде грло.
– Ја сам, оче мој свети; ја сам, миришљава кито босиока и до гроба мрачног вјерни друже и пријатељу!
– Ама, каква ти је то сад опет друга ођећа, ако за Бога јединог знаш?! Симеуне, Симеуне, у што се још нећеш претворити, по Богу брате!
Пушка једнако прашти и зрно зуји и свира нам око ушију. Навалила љута Крајина, па ока отворити не да.
– Баталијун, аз дур! Сгој! – забркљачих на црну милитерију, која бијесно удараше на Партенину љућану ордију.
Солдати се уставише. Пуцањ на мојој страни престаде, таламбаси и борије умукоше, за мало, па и топ умуче.
– Оче мој свети, командирај својој војсци да више не насрће и улудо не гине.
– Ама, шта је то, Симеуне, ако се часним крстом крстиш?! Говори и казуј шта је? Каква те је то допала толика чест и званије да оволика царска војска пред тобом дркће и стрепи?
Кад се обје војске умирише и престаде крвопролиће на обје стране, ја му све по реду казах шта је и како је било.
– Ништа се не чуди, оче мој ду’овни. Све је ово овако суђено и милосним Богом одређено и наређено.
– Ама, како ти даде ођећу и команду над толиком војском?
– Сами Господ наш Исус Христос обрезумио га је да испуни вољу и жељу рабу своме праведноме.
– Ама, како то, ако Бога знаш. Говори!
– Говори ти! – велим му ја. – Како ти дође до толике силне војске и ордије?
– Сине мој ду’овни, казаћу ти. Јавише ми да си мучки погинуо. Долеће ми Белемез на диванану: “Оче, вели, погинуо Симеун. Од подне једнако праште пушке и грува топ с Кадине Воде”. Истом ми то говоримо, док дотрка Шошљага, сав се задувао и у голу воду учинио. Вели: “Оче, каже, Симеуна разнесе топ на миљуне комада. Шта ћемо? Људи не били, већ курве и роспије ако га не окајали!” Сузе ми саме на очи ударише, онда ме обузе свега скрлет, па подвикнух на Белемеза и Шошљагу и остали народ који се бијаше слегао и стрчао са свију страна: “Дјецо моја и браћо моја, бранитељ ове свете обитељи и божјег крама погинуо је. Окајмо га, јер ће нас и на страшном суду сапрети часне мошти Немањића свете лозе. Ко је жељан битке и мегдана, за мном! Ово ће бити пошљедња битка у овом мутном времену. Тако ће бити, јер ја дубоко и далеко видим. Од вечерашње вечери сасадићемо са тивсових држалица тешке наџаке, објесити о клин штуцове и острагуше, свући топле ћурке и човали чакшире и са прса сребрне токе и илике, а обући се у црну ризу туге и жалости, да кукамо и оплакујемо минуле агарјанске силе и зулуме. Дјецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затрће се паклено и погано сјеме агарјанских крволока и зулумћара. Оног крволочног и бијесног зулума нестаће, али ће настати суви зулум, који ће гристи срце и душу, а сисати крв и потајно ломити измождене кости. Тако ће бити, дјецо моја и браћо моја, јер моје очи дубоко и далеко виде. Него, на ноге, браћо, ко је жељан битке и освете за потоњи хришћански род и пород!” Сви повикаше: “Свештениче и ду’овниче наш, за тобом и у ватру и у воду!” Ето тако сам, чадо моје ду’овно, дошао до оволике војске и ордије.
– ‘Вала ти на бризи твојој, родитељу мили и вјерни друже до пошљедњег издиканија!
– А шта је, дијете моје, с капетаном било? Да ли си израдио пасош и бурунтију да се смијемо дигнути у писанију по ‘ришћанском свијету?
– Капетан је код чадора. Него одма’ командијерај војсци нека се натраг враћа, ми ћемо заједно капетану поћи и повести само Белемеза и Шошљагу, перјанице дивне од крваве и љуте Крајине.
– Чини и ради, синко, што ти памет твоја донаша. Ја сам се помео, ја не знам ништа. Мени се, синко, чини да ово сањам, да сам као у неком бунилу и возбужденију …
Његова војска врну се манастиру, пушкарајући и пјевајући. Само Белемез и Шошљага остадоше с нама.
– Ђаволе, Бог те убио! – зачуди се Белемез кад ме угледа.
– А, шејтане напријед ти се пете окренуле! – крсти се забезекнуто Шошљага и завирује са свију страна. – Ама, јеси ли ти то, Симеуне, ако Бога јединог вјерујеш?!
– Ја сам, јуначино стара и дивна крајишка перјаницо – одговорих му, па се окренух солдатима: Баталијун, Кадина Вода … логор наштараик на ‘ап! Борије, добоши, таламбаси!
– Ама, откуд тако брзо изучи језик каурски и њихову команду, по Богу, синко? – чуди се покојни Партенија. – За свашто ли те, вели, Бог створио, милост га било!
Кренусмо се. Ја и Партенија напријед, Белемез и Шошљага за нама као наши доглавници и перјаници, па онда солдати. Свирају борије, ударају таламбаси, прелијева се оружје и ођећа, а ми јездимо лако и дикли, као да смо на Косово пошли.
Кад бисмо на по пута, ја се одвојих од Партеније, измакох се мало напријед и забркљачих:
– Десет солдат баганете на ап, па наштараик на ап око Партеније, Белемеза и Шошљаге!
За тренут ока склопише се солдати око њих, а они преблиједише као мртваци.
– Чадо моје ду’овно, шта је то сад опет?! – јаукну Партенија, а Белемез истрже ‘анџарину иза припашаја да све искомада.
– Аз дур, Белемезе! Не чини гараза без невоље! Не бој се, оче мој свети и браћо моја. Не бојте се ништа, ја се мало шалим.
– Не шали се, синко. Знам ја твоју шалу.
– Симеуне! – врисну помамно Белемез и исколачи очи као катил. Симеуне, не шали се; ако се ја почнем шалити, биће меса орлу и гаврану! Неће ти помоћи ни свети Илија, а камоли та голобрада каурска вузлад.
– Шала, Белемезе, шала!
На команду се солдати уклонише и вратише у баталијун. Што се више приближујемо логору, Партенија и Шошљага све бљеђи и немирнији, а Белемез се намрштио и закрмио као џин, па не види никог на овом свијету. Јуначина је то и делија био, покој му души! – уздахну Симеун.
– “Браћо! – чу се онај иза каце, који се бијаше нешто ушутио. Браћо, да попијемо по чашу ракије за спомен и покој душе покојног Белемеза, Бог му дао рајско насеље!”
– “Да попијемо!” – викнуше сви као једно грло.
– “‘Вала вам, Срби моји чесни и поштени, што се тако сјећате својих јунака, који бранише и заклањаше народ свој од свакога зла и напасти – стаде Симеун благосиљати. А и теби ‘вала, синко, што нас опомену да не заборавимо свој старински, српски обичај!” – додаде и погледа у мрак.
– “Точи, Мићане!” – викну онај из мрака.
– “Ама, шта је вама, људи, вечерас?! – трже се Мићан запрепашћено. Јесте ли ви при себи? Је ли то икад било на овој земљи откад је сунца да се пије за спомен и покој душе живом човјеку?!”
– “Шта жив? ко жив, Мићане?” – гракнуше сви.
– “Жив Белемез”.
– “Нека си ти жив и здрав, а Белемез је, покој му души, давно промијенио свијетом и отишао Богу на истину …”
– “Ама, људи, жив је Белемез! Шта је вама вечерас? Зар се није неке године чојек одселио у Лијевче, па …”
– “Па зар се у Лијевчу не мере умријети? – претрже га неко из мрака. – Е, мој Мићане, жалосне те твоје памети! У што ти прође твојих педесет година, јаде мој и чемере? Ти се у имену вараш. Оно је жив Билмез, а не Белемез. Друго је Билмез, а друго, опет, Белемез!”
– “Јест, тако је!” – повикаше у један глас сви и зачуђено погпедаше у мрак.
– “Нека тако и буде – у недоумици промрмља Мићан тешко кроз зубе и поче точити. – Ја, браћо, већ видим шта је. Ја не жалим ракије, али ћете огријешити душу, јер је тежак, претежак гријех пити покој живом чојеку!”
– “Он је жив … ‘оћу рећи, мртав, а да је и жив, твоје, Мићане, није поповати, већ ту ракију пећи и точити!” – издера се онај као мало осорно иза каце.
Кад се сви обредаше два-три пута чашом, спомињући и узносећи сва добра и честита дјела јуначког Белемеза, Симеун некако тужно продужи:
Кад бисмо надомак логора, покојни Партенија сав задркта и стресе се:
– Чадо моје ду’овно, у’вати ме студен и некаква дрхтавица – једва простења. – Имаш ли иђе кап ракије да се мало разгријем?
– На моју душу, немам ни капи; а за кап добре ракије не би’, ево сад, жалио златан дукат дати.
Белемез се трже и намргођено, шутећи к’о камен станац, извади из бисага плоску и пружи је без и једне ријечи Партенији.
Туј се обредисмо једно десетак пута, онако с ногу, и кренусмо. Белемез скамењено шути и једнако држи десну руку на ‘анџару. Само ђекад сијевне очима и зашишти кроз зубе.
– Симеуне, сине мој ду’овни, нешто нам је љут Белемез – пришапта ми Партенија. – гледај, синко, и разведри га, јер зло ће бити ако се разгоропади.
У путу једва некако разведрих и развеселих Белемеза, те скиде руку с ‘анџара. Утом стигосмо и логору.
Солдати се, на команду моју, разоружаше и смјестише, а капетан нас дочека код чадора са стражом и одаде нам по реду и старјешинству чест. Све му казах шта је и како је било. Он се много обрадова.
– Ово је војсци старјешина и војвода – пружих руку на Партенију. – А ово су му доглавници и перјаници. Капетан се зачуди:
– То жупник! – вели.
– Шта?! Шта, господине капетане? – шкрипну Белемез и истрже помамно ‘анџар. – Шта? Зар ми шокци и мрцињаши? Ово је наш свештеник. Какав жупник?
– Молимо покорно, молимо! – сагиње се капетан пред Белемезом.
– Пусти ме, Симеуне, да га сасијечем – вришти Белемез.
– Нека, Белемезе! Немој, братимим те!
– Шта немој? Није се вође ни воде напио, а одма’ почео шокачки и мрцињашки брезобразлук проводити. Нас Турци турчише пет стотина година од Косова, па нам не могоше ништа учинити, а он …
Видим ја, гори Белемез и чвршћи у светој вјери од самог мене. Би ми то, нема вајде, драго и мило, те и ја учиним ршум на капетана.
– Полако, дјецо моја, полако! – стаде покојни Партенија молити нас и умиривати. – Тако се у њих говори, то је по каурски свештеник … духовник – протолкова, па се окрену капетану:
– Господине капетане, ја нијесам жупник, већ по православној, восточној цркви: игуман! Партенија Давидовић Делић, игуман од манастира Гомјенице. То је моја чест и званије.
– Е, кад је тако – стиша се Белемез и извуче из бисага плоску, те пружи капетану: Де-де, господине капетане и царски већиле! С добром ти и пуном дошао, а с бољом ме и пунијом испратио. Не замјери, опрости. Таки је у нас обичај од старина. А сви смо вође, ‘вала Богу, једни јунаци, једне војводе и четовође. Ако ми један другом нећемо одати чест и пружити поштење, ја ко ће други? …
Добро нас и баш поштено дочека и угости капетан. Одма’ нареди да се постави и отвори буре вина. Почесмо вечерати господску, царску вечеру и помало уз јело пити и шенлучити. За нашу вољу и весеље заповиједи топџији да топ грува и риче док гођ ми вечерамо и шенлучимо. Онда забркљачи на логор, те се за тренут сав диже, натаче баганете на пушке и опколи нас. Откако је гавран поцрнио, так’е чести и дочека није нико доживео под овим божјим кубетом!
Већ се угријасмо. Почеше здравице. Први се диже капетан и изговори поштену и ријечну бјеседу, па заврши: “Премилостиви ћесарокраљ чуваће сваком образ и поштење, поштоваће све вјере и законе, потпомагаће цркве и манастире, а црквенске поглавице држати у великој чести и милости! Живио! И на здравље!”
Од наше стране подиже се Шошљага и изговори још поштенију и ријечнију бесједу:
“Силни, ћесарокраљски геренале и војводо (То сам му ја пришапнуо). ‘Вала ти од неба до црне земље на дочеку и чествовању! Да Бог да се ти, добри човјече и медено љето моје, дичио и поносио својом силом и моћи као Локвари крађом, Дујаковци свађом, као Павићи десетарима, а Татићи кантарима, као Гомјеница делијама и калуђерима, Лусићи поповима, Стричићи пиром, а Добрња провом; као Перван удовицама, а Мелина цурама; као Кочића главица висином, а Тимар низином; као Кола плоскама, а Шљивно шљивама; као Рекавице касаплуком, а Бања Лука газдинским лоповлуком и невјерлуком! Живио! И на здравље!”
Кад смо се дигли иза сопре, било се увелико уноћало. Логор се смири, топ умуче, а ми уђосмо под чадор и настависмо опет пити и шенлучити. Зора нас је цјеливала у ведра и насмијана јуначка лишца.
Док се ми умисмо и Богу помолисмо, у том стиже и момче што смо га још као синоћ послали по ракију. Дотјера два товара и ардовић башице за капетана. Налисмо нас четворица плоске и један товар дадосмо логору на увеселеније.
– Де-де, господине капетане и царски већиле! – пружи Белемез одмах капетану своју плоску. – Де-де, да мало живнемо. Бог зна ‘оћемо ли се више икад и виђети.
– Де-де, господине капетане и царска перјаницо! Прими и од мене поштење – додаде му и Шошљага плоску.
– Де-де, господине капетане и ћесарокраљска дико, да се мало окријепимо и разгалимо – пружи му и Партенија своју плоску.
– Де-де, капетанино моја и јуначино стара, да ми разбијемо мамурлук, као што раде и остале делије и јунаци – викнух ја и спустих преда њ и плоску и ардовић. – Ако ‘оћеш шта слабије и блаже, држи се овог! Ако ти срце жели што јаче и јуначније, ево ардовића. Наздрави ми и развесели се, гереналино моја, чесна и поштена.
Капетан прима једно по једно поштење, меће покрај себе и као мало чуди се. Види, необично му и непознат му наш адет и обичај.
– То много! – вели и смијуљи се.
– Па, да речеш, господине капетане и царски већиле, није ни мало! – дочека Белемез.
– Не замјери, таки је у нас адет – додаде Шошљага да му протолкује.
Обредисмо се једанпут чашом, обредисмо се други пут, обредисмо се и по трећи пут. Сваки шути, нити ко шта говори ни ромори. Обредисмо се и четврти пут, док ракија плану уз образе и еглен се отвори. Ракијо, ракијо, свађе ли си од помоћи и користи, дрво ти се посветило, да Бог да!
Ћесарокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! – диго’ се ја и узех чашу. Дај ми изум и изволеније да проговорим под твојим крабрим окриљем неколико бешједа …
– Молимо покорно, молимо!
– Ћесарокраљска гереналино и свијетла јуначка војинствена главешино! Дична је ово и благословена земља, као ни једна земља под небесним сводом. Свима се њезиним другама са истока сунце рађа, а ево њој ‘оће и са запада да се роди и да је топло и шчедро огрије, јер је она одувијек, од искони, била у милости код Господа Бога и код божијих светих угодника и богоносних отаца. Ћесарокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино, и браћо моја рођена, чудесна је то судбина и удес нашег премилог отечества, које већ пет стотина година цвили под тешким наџаком агарјанске паклене силе и зулума! Чудесна је то судбина, велим, али Бог премилостиви и све седам царевина тако хтјеле, па је, ево, тако и било. Викните: ‘Вала им на њиховом премилостивом дару!
– ‘Вала им на њиховом премилостивом дару! – викнуше сви, осим покојног Партеније, кога стоструке сузе облише, јер је он једини разумио и у глави својој растресао моју неразумљиву бешједу.
И мене сузе облише и застаде ми ријеч у грлу – уздахну Симеун и застаде у причању.
– “Ули-де му, Мићане, једну!” – једва чујно шапну онај иза каце, из мрака, без искре заједљивости.
– Да није шале, – настави Симеун меко и благо – да није шале, еглена и ове благословене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума. Дјецо моја и браћо моја, ви не знате оног старинског времена: пушка ми, пушка ти! Ви не знате оног делијског шенлука и весеља. Знам ја, ви трпите и мислите, и све се вами чини да је ово овако одувијек било. Али нас, старе и изнемогле, нагони на сузе немило и грко туговање за старим вактом и земаном. То старинско вријеме нашим слабим и ојађеним душама мирише као увели босиљак и свето миро. Нама на овом гријешном свијету ништа не остаје до превјечна жалост и туговање за минулим временом … Мени увијек срце задркће и мисли некуд далеко, далеко одлете, кад се сјетим што сам некад био, а шта сам данас дочекао. Али шта ћу, тако је, ваљада, суђено! – уздахну опет Симеун и продужи:
Много се они, капетан, Белемез и Шошљага зачудише нашим жалобитним сузама.
– Молимо покорно, што то јест?! – пита капетан, а језик му се већ подкратио.
– Господине капетане, новом царству свак се живи обрадовао у овој земљи, а само нас двојица плачемо под старост своју. А зашто, да речемо? Јер је осиротила и пострадала Немањића света задужбина, коју нам наши стари оставише и завјешташе у аманет и на чување – дочеках ја капетана и тако у неколико забацих траг нашој жалости и осјетих га на наш јучерашњи разговор.
– Говори, има ли јој помоћи?! – забрсла капетан.
– Има, има, силни геренале! – викну Партенија, а ја му зашећерену чашу башице пружих:
– Као што је ова чаша у твојој руци, тако је спас и помоћ за ту пострадалу Божју обитељ у твојој војинственој сили и моћи.
– Шта ћете, браћо, да вам учиним? Говорите, све ћу вам учинити.
– Бурунтију! Бурунтију царску дај да се смијемо дигнути по народу у писанију … Ми смо једни школници и учевни људи; ми ‘оћемо да идемо по реду и закону.
– Говорите, говорите, све ћу вам дати.
– Бурунтију, бурунтију дај нам!
– Све ћу вам дати. Говорите! – скочи капетан.
– Ама, говоре људи! Зар не чујеш, Бог те убио! – љутну се Белемез и погледа га крваво. – Бурунтију царску ‘оћемо.
– Бурунтију? – што је бурунтију?
– Бурунтија … пасош, царска дозвола.
– Добијете, све добијете.
– Точи ракију и шећери док се није попишманио – шапну’ ја Шошљаги.
На срећу и спасеније ове свете ћабе, капетан се не попишмани, већ нам за тренут ока написа и издаде бурунтију – има у њој у дужину два аршина, а у ширину два – и удари на њу седам дебелих царских печата, као, белћим, за све седам царевина.
– Господине капетане, да неће бити много ових печата? Ми нећемо никуд далеко, ми ћемо се држати нашег сента – стаде заврзивати Белемез као будала.
– Нека, Белемезе! Не уплећи се, кад … На ноге, браћо, да се иде! Ти ћеш, Белемезе и Шошљага, вас ћете двојица узјати коње и напријед носити измеђ себе отворену царску бурунтију, а ја ћемо и Партенија за вама – наређујем ја. – Таки је ред да царска бурунтија иде напријед. Треба јој одати чест.
– Шта?! – раздера се Белемез. – Зар да ја носим шокачку … Док је гођ не освјештате, благословите и водицом не пошкропите, ја се нећу ни малим прстом дотакнути, па да бих знао да ћу главу изгубити!
– Полако, Белемезе! Шути, не вичи толико, чуће капетан – ушуткује га покојни Партенија.
– О да чворновита и врлетна човјека, Боже мој милостиви! – вајка се Шошљага и држи бурунтију. – ‘Ајде болан, Белемезе!
– А-ја! Овај не иде док од Иванке не постане Јованка, па да ће сад лемеши почети с неба падати. Зар да ја мрциним своје чисте хришћанске руке са шокачким … – шкрипну Белемез зубима и сијевну бијесно очима. – Никад!
– Шта ћемо сад, Симеуне, по Богу синко? Би ли то могло бити како друкчије? На прилику, да сам Шошљага носи бурунтију напријед, а? …
– Не бој се, оче мој свети. Ми ћемо њу освјештати и пошкропити водицом.
– Не, синко, ако за Бога знаш! Не смијемо од капетана, јер би му се замјерили, а човјек …
– Ништа се ти не бој. Ми ћемо њу освјештати, а капетану ћемо, ако успита, казати да је молепствије за ћесарокраља …
– Ама, шта ти још неће пасти на ум, по Богу брате! – развесели се Партенија и загрли ме од велике радости.
Тако и учинисмо, те се све лијепо и у реду сврши. Капетан издаде команду и наредбу на логор, те се солдати уредише с обје стране куда ћемо ми проћи са бурунтијом.
Пођосмо. Напријед Белемез и Шошљага, па онда ја и Партенија, а за нама момак с товаром ракије. Кад бисмо насред пута, раздера се топ, запрашташе преко нас унакрст пушке, а граја и галама да проломи небеса: “Живели наши мили гости, и сретан им пут!”
Тако нас је капетан јуначки и дично испратио с царском бурунтијом. Нема вајде крити, добар је и поштен човјек био, не ‘валећ му вјере ни закона.
– Добро моје и паметно чадо, коме ћемо на конак пасти? – упита ме покојни Партенија кад изиђосмо на Клисину.
– Попу Ђурђу на Мањачу.
Како Ја рекох, тако је и било. Замркосмо код попа Ђурђа и ту законачисмо. Лијепо нас и поштено дочека. Испрва се мало уплаши, али кад виђе царску бурунтију и кад је мало проучи, а мало прескочи, осоколи се.
– Добро је, браћо, много добро што имате царску бурунтију, јер једнако, и овдан и овноћ, крстаре солдачке патроле кроз села. Боје се ешкије и Турака, да не би оклен кријући ударили. Баш ми је, вели, драго што имате царску оправу и сигурацију, а још ми је, каже, драже што је Симеун на се ударио таку ођећу …
Сјутрадан сазва поп Ђурађ старјешине из цијеле своје парохије. Људи се скупише. Ја одма’ наредих да се изваља мјешина ракије међу њих и да се отпочне разговор и еглен.
Обредише се једанпут, свак шути; обредише се и други пут, нико се не чује, само се као осјећа неки немир и жамор међу парохијанима. Кад се обредише и по трећи пут, истаче се Јанко Делић, први и најзгоднији парохијанин, и данас је жив:
– Браћо, оно је, болан, наша ћаба, па би јој требало помоћи.
– Уточ-де му, дијете, још један полић – пришапнух ја момчету.
– Јест, браћо! – викну још јаче Јанко кад прими и изврну полић. – Онај манастир, оно је као једно наше уточиште … оно је као једна наша дика и понос, да се дичимо и поносимо њиме међу другим вјерама и законима …
– Тако је, Јанко, тако! – повика Вук Радановић. – Ја од своје стране, а за здравље своје чељади и сермије, пишем, ево данас пред Богом и пред људ’ма, овна трећака у свети манастир. Нека вам је на корист, свети оци наши ду’овни, а мени, мојој чељади и сермији на здравље и спасеније! …
– ‘Вала ти, стара и чесна кућо Радановића! Додај-де, дијете, овај полић нашој мркој Вучини.
– Ја од своје стране, а за здравље свога дома и тора, пишем у свети манастир овна четвртака, овцу с јањетом, руно вуне и товар пшенице. Нека вам је на корист, оци наши ду’овни, а мени, мом дому и тору на здравље и спасеније! – викну Јанко Делић и погледа по људима.
– Пишите, браћо, шта ко море и од срца жели! Севап је, јер је оно, штоно некакав говорио, наша дика и понос.
– ‘Вала ти, стари и берићетни доме, чувених и свађе припознатих Делића! Бог нека те благослови здрављем и сваким берићетом.
Настаје жамор, све већи и јачи. Отпоче писанија: неко овна, неко овцу с јањетом, неко јаловицу, неко шиљеже, неко јагње. Тога дана уписасмо и укуписмо стотину што малих што великих глава, па се кренусмо попу Вукосаву у Бањицу. И ту нас Бог обрадова са осамдесет глава, те одма’ пријеђемо из Бањице у Соколово попу Стевиши. Ту, готово, понајбоље прођосмо, јер потјерасмо са питомог Соколова сто и педесет и три главе … И тако од попа до попа, из парохије у парохију – по свој Крајини. За два мјесеца и двије неђеље натјерасмо на хиљаду глава.
– Доста је! – викнух ја, кад избројисмо сермију на Бјелајском пољу. – Нека намје срећно и берићетно. Враћајмо се светом манастиру.
И ми се вратисмо – заврши Симеун и подиже поносно главу: Сваком ћу оном очи његове ископати који од данас рекне коју грку и злобну ријеч против ракије!
– “Јуначино наша!” – чу се онај иза каце. – “Нека ти је просто и од Бога и од људи, да је каблом пијеш, кад си је тако делијски и јуначки одбранио! Точи, Мићане!”