ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
КАКО ЈЕ НЕСТАЛО ПРАВДЕ НА ЗЕМЉИ
 
Био један цар па зажели да дозна има ли какијех старина у његовом царству, зато нареди људе да иду свуда по царевини, ђе год шта старо и необично нађу, да одмах оправе њему. Тако ти се они људи упуте и пођу по свијету, тражили су свуда ђе шта има, па нађу многе зачудне и незачудне ствари, међу њима бијаше им најзачудније једно шенично зрно, велико као каква крушка.
Одмах пошаљу зрно цару да и он види и да се чудом начуди колико је зрно. Цар, кад угледа зрно, упропасти се од чуда, и сви што су га гледали, јер људско ухо не памти, кад је могло бити вријеме да је шеница била тако крупна. Свјема се баш учини да је то нека утвара, зато цар нареди “да се изабере неколико паметнијих људи, па да пођу по свијету и да траже паметара, не би ли им што о том зрну казао. Нађу се људи, те пођу по свијету да питају за зрно. Ишли су тако, ишли дуго и питали све старе људе, па ни од кога ништа не могоше чути. Најпослије смисле да се врате дома.
Утом им неко каже за једнога старца, што му бијаше преко двјеста година. Људи га пођу тражити, па кад га нађоше обрадују се. У старца је била бијела брада као вуна, људи му назову Бога и поклоне се, па ће му онда рећи: “Мудри старче, ми смо чули да теби има двјеста година, а у нашем царству нашло се једно шенично зрно, врло велико и тешко, па цар не вјерује да је то право зрно, веће нас је послао по свијету, да тражимо има ли иђе ико да зна што о томе зрну причати, да ли зна е је кад било толико зрно, или је море бити чуо од кога што о њему. Ми ево идосмо и обиђосмо сву царевину и никога не нађосмо од тебе сгаријега, дај нам кажи, ако што знаш, о томе зрну, ако ти не знадеш, ми немамо куд даље”.
Старац им одговори: “Ја не знам ништа о томе, нити сам упамтио а ни чуо да ко шта о томе зрну приповиједа. Већ ако сте ради да знате, имаде три-четари дана овдале живи један старац, има му преко четири стотине година, ја мислим да ће он о том знати”. Па им још покаже и куда треба ићи да нађу тога старца, а људи му захвале и крену на пут.
Кад посланици нађу другога старца, зачуде се, јер му брада бијаше тек просиједа, а толико му година! Кад се посланици поздраве с њим, упитају га да ли њему збиља има четири стотине година. Старац им вели да има баш толико, већ вели није осиједио, јер је у зевку живио.
Посланици га сад упитају за зрно шенично, а он им као и онај одговори да о томе ништа не зна, нити да је што чуо за то зрно; већ вели: ,,Ако ви хоћете што да знате о том зрну, ја ћу вам казати једнога старца, има му шест стотина година, ама је подалеко овдале, има читавих шест дана до њега, ако вам он што не каже за то зрно, ја вам не умијем рећи ко би вам други казао, већ ви лијепо Бога помените, па капу у шаке, а пут под ноге, па еда што буде добро”.
И тако се посланици опросте са старцем, па се упуте даље. Путовали су таман шест дана, док не нађоше и трећега старца. Но сви се пренеразе кад га угледају, јер старац, не бијаше нимало сијед. Затекоше га у једној лијепој соби, устурио се у столицу, руке бацио на страну, а прса истурио, да море боље дихати. Посланици га поздраве, ма он прихвати Бога, али се са столице не помаче. Посланици започну: “Честити старино! Ми смо чули да теби има преко шест стотина година, а у нашој се царевини нашло једно зрно шенично, велико као крушка, па нам нико не умије што за њега казати, а цар нас је баш ради тога послао по свијету, јер се не вјерује да је то право зрно и да је некад онолико расло”.
Старац се нато подиже мало са столице па заплака и рече: “Еј, еј, моја дјецо, то је зрно баш на земљи расло, ама давно је то било, давно, још кад је правда на земљи владала, ето толико је било онда зрно шенично, па не само то, већ све је било више и напредније, све, све што је живо на свијету било је много веће него сад, па и људи су били виши него данас. А све је то било онда кад је на земљи правда била, а откако ње нестаде, све се тумбе окрену”.
Кад то посланици чују, замоле старца да им прича што из тога времена, и да им прича како је правде са земље нестало.
Опет ће старац уздахнути, па рече: “А ко би вам могао све казати како је у оно доба било, требали би ви барем пo године да сте код мене, па и опет вам не бих све исказао. Ја ћу вам сад касти колико буднем знао како се у оно доба судило: Када бијаше правда на земљи и када се право судило, онда вам не бијаше клетве, нити би се коме тражили свједоци, веће, што не би могао суд право осудити, оно су слали праведнијем веригама, па би се одмах дознао кривац и завађени, па би се ту измирили. То је био највиши суд на свијету.
Ево да вам причам један догађај што сам добро упамтио. Био сам онда још момчуљак, кад вељаху да је један човјек продао другому кућу. Купац одмах сву кућу обори, јер је тио градити изнова, пошто она што је купио бијаше стара. Кад је копао темељ за нову кућу, нађе у земљи много благо, ражљути се па рече: “Види ти де, како ме је онај преварио кад ми је кућу продавао, није хтио да ми каже и за ове паре; ја му их сад нећу никако примити”. Одмах пошаље по продавача, а кад овај дође упита купца: “Брате” – вели – ,,што ме зовеш?” – а он му одговори: ,,Е, мој брате, како те нећу звати; ти си мени продао само кућу, а нијеси ми казао да под кућом има пара, што вриједи више него десет овакијех кућа, па ми је жао што си ме тако грдно преварио; ја ти пара нећу, нити су оне моје”. А продавач му рече: “Нијесам те, брате, преварио, ја сам теби све продао, и то је сад твоје и ничије више”. – “Богме моје паре нијесу, не дао ми драги Бог, већ их носи као своје” – завиче куповач. “Нијесу ни моје, нити ћу их ја примити” – вели продавач. Не могну се никако наредити, већ оба пристану да иду на суд, па шта им он нареди. Путем се здоговоре да предаду паре суду; но кад дођу на суд па понуде паре, а суд не да ни проговорити, већ вели: “Ми не смијемо примити, већ носте ви то цару”.
Људи се упуте и понесу паре цару, да му их поклоне. Кад дођу пред цара, све му по реду испричају шта је и како је, и како су најпошље донијели благо да га њему поклоне. Кад цар све лијепо саслуша, упитаће их: “А имате ли кога од рода?” – Један рече да има сина, а други рече да има кћер. Онда цар рече: “Е, па то је сад ласно пресудити. Нађено благо није ни твоје, што си кућу купио, а ни твоје, што си је продао, веће нека буде ваше дјеце, а та ваша дјеца да се, кад одрасту, вјенчају, па да буду муж и жена и да заједно поживе и оне паре троше”. Обадвојица се тим задовоље, па крену дома. “Видите” – настави старац – “како се онда право судило па добро и било. Данас тога већ више нема. А сад ћу вам казати још нешто, а ви знам да ћете све цару испричати.
Једанпут се догоди једна велика и зла пријевара, те са те несреће млого се што шта умањи, па се умањи и сами Божији благослов, а пуно је нешта и посве нестало са овог свијета. Када бијаше Божији благослов на земљи, онда бијаху и праведне вериге. Чинило се свијету да те вериге из неба висе, и оне су биле свједок свакоме на земљи. Мало прије сам вам казао, да се нико није заклињао, нити су свједоци коме требали, већ, кога суд не би могао намирити или изнаћи ко је кривац, онда би суд слао тијем праведнијем веригама. Кад би два противника дошла до верига, требала би обадвојица да их руком дохваћају, па, прави је вазда могао дохватити, а кривом се не би дало, јер би вериге од њега у небо побјегле, да би их криви једва могао и очима виђети. Од правога се не би тако дизале, већ би сваки могао руком их дохватити и држати.
Тако је било на свијету увек добро, док се не нађе неки несрећник кум, па заиште у свога кума стотину дуката у зајам, обећавши да ће му их брзо вратити. Кум му узајми дукате, а овај ти несрећник узме један шћап, па га донекле проврти, стрпа дукате у шћап, па онда зачивија, да се рупа не позна. И тако прође неколико дана, а кум заишће своје паре натраг, а зликовац кум дa му у руке онај шћап, па се стане крстити: “Та бог с тобом, куме, јесам ли ти паре поштено вратио?” – Поштени кум не знајући шта је у шћапу рече: “Не говори криво да си ми паре вратио, кад нијеси, нити сам их ја откако сам ти их дао више очима видио”. Зли кум одговори; “Ја не знам, знаш ли ти за њих или не, и јеси ли их очима видио, само ја знам да сам паре својом руком баш теби у руке предао”. – Кум се опет правда да то није било, нити је он добио паре. – ,,Е, па кад ти велиш да нијеси, хајдемо на суд, па шта нам осуде”. Поштени кум пристане, и тако се упуте суду. Узгред ће непоштени кум заискати свој шћап и кум му га одмах да натраг. – Кад су дошли на суд, ни туј се не могу начинити, јер онда не бијаше свједока, а није се ни заклетва тражила. Суд их најпослије упути праведнијем веригама, да се види ко је прав, а ко је крив.
Кад су дошли до праведнијех верига, поштени кум приступи први, диже десну руку говорећи: ,,Боже праведни, ако сам прав, допусти да дохватим ове вериге, а ако сам крив, не дај ми”. Затим приђе ближе и одмах дохвати до верига. Кад криви то виђе, препаде се, па поче и он, но прије него се крене, дa шћап куму, да му га придржи, јер не смједијаше са шћапом ићи. Поштени кум не знајући за пријевару узме шћап да га придржи. Кад криви приђе веригама, рече: “Боже праведни, ако су у мене кумови дукати, не дај ми да дохватим вериге, а ако су у њега, допусти ми”. Затим дигне руке, и на велико чудо кумово и свију судија – дохвати до верига и тако се сврши ова грдна пријевара. – Кад кумови одмакну од верига, непоштени кум узме опет свој шћап, а праведне се вериге почну на замјерке у небо дизати, и тако их за тињи часак са земље нестаде, нити су их људи више очима виђали.
Како нестаде праведнијех верига, нестаде и правде божије на земљи, све се тумбе окрену, жито и све друго мање је и мање бивало; док не дође колик’богда. Тада је нестало и Божијег благослова и млогијех ствари, свеосве је нестало и некијех је животиња нестало, а и сунце нити је вруће нити је онако сјајно као што је ондај било. И ђеца су се онда крупнија рађала, и људи су били крупнији и снажнији, и животиње су биле млого више, па од онда окрену све на тање и на мање, док не дође вријеме да буду људи малени, као у оно вријеме дјеца што су била. Па отселе, што год је добро, све ће на мање ићи, а што је зло, све ће се множити; пријевара, мрзост, неправда свуда ће завладати, све ће мање и мање бити берићета на земљи, док утом опет не дође правда Божија на земљу, а то ће бити о страшном суду. – Ето вам, ђецо, па све то вашем цару кажите.
Кад посланици чују све шта је и како је, дођу пред цара и све му по истини кажу шта су чули и виђели. Кад цар све ово саслуша, препане се јако, да не би Божијег благослова свеосве нестало на земљи, зато одмах нареди да сваки у његовом царству четрдесети дио од имања на сиротињу дијели, и то да се чини два пута у години, не би ли се Бог смиловао на људе и оставио бар мало свога благослова на земљи.