ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ДРАГУТИН ИЛИЋ – ЈЕЈО
СМРТ СРПСКОГ ДОМАЋИНА
 
Боловао чича-Вујадин осам дана, а деветога дана устаде из постеље као сваки здрав човек, позва најстарију снаху, која је те седмице била редуша, па јој рече:
– Ти си прва и најбоља међу свима снахама, и баш се радујем што си ти редуша ове седмице. Теби смем нешто да поверим као своме детету. Ходи, кћери, ближе: ходи слободно.
Снаха приђе старцу чије лице беше бледо од болести, која не беше дуга, али која беше тешка, опора и опака. Изломила му тело, удове искомадала, а осушила живот у грлу, те сви укућани већ видеше да старац мора да умре. Оплакиваху га тајно. Морали су да крију сузе, јер када би их он видео такве, било би покора. Он беше један од оних домаћина пред којим се стоји мирно као у војсци пред старешином према коме се, иако је строг, осећа љубав, и то баш зато што је тако строг и правичан. Бојиш га се, а видиш да ти је пријатељ зато што тражи да га се бојиш због његове неумитне правичности. Ама, личи ли то као на страх Господњи! Приђе снаха старцу и мало се зачуди шта ли то има он њојзи тако важно да каже, да повери.
– Приђи, кћери, приђи и не бој се. Нисам ја тако опак, знаш ти то, већ тако ето, док бејах у животу, био сам строг, али тако је морало да буде …
Снаха се зачуди шта треба да му значи ова напомена “док бејах у животу”, па ће рећи:
– Бабо, Бог с тобом, па ти си и сада у животу!
– Старац се осмехну и рече тихо, уморно и тешко:
– Е нисам, кћери, нисам; није вајде крити. Живот мој већ је иштекао, и данас ето морам да умрем!
– Бабо!
– Не плаши се, кћери. Није то ништа страшно умрети. То се мора, и то је ред!
Снаха претрну и гледаше га погледом зачуђеним и страшљивим. Он то примети и брзо додаде:
– Немој сад да мислиш да сам вантазирао и памет изгубио или да сам се прометнуо у каквог вилењака и анатемњака, далеко био од наше куће! Јок, кћери, већ хоћу да умрем данас после подне, и то у време кад сви укућани буду били на окупу, свих мојих шест синова, све моје снахе, сви ви што сте моји и Божји. Зато, кћери, брзо све да урадиш што ти будем наредио, а знај да су ове моје наредбе последње.
Жена већ и засузи, јер се необично чудила старчевом поступку, те је он прекоре:
– Мируј, дете, па слушај што ти казујем: Одмах шаљи дете по пријатеља Јакова. Нека му каже, да сам му поручио да одмах дође. Да каже нужно је. Јеси ли то разумела?
– Јесам, бабо.
– Кад то урадиш, да ми ти спремиш рубине у које ће ме обући Јаков; и ново моје одело да спремиш, и још копоран, фермен, нове тозлуке и чарапе, и подвезице, и то оне црвене са кићанчицама што сам их као младић носио. Е па ред је и право је, јер је последње! Тако да ме обучете, у то одело, а на главу шајкачу, да ми метнете … ону војничку, знаш! Јес’ подерана, али ако: много она казује, кћери, па ето њу хоћу! То добро памти, јер ја и када умрем, могу да видим шта се ради по кући и ко слуша а ко не слуша! … И киту босиљка у руке да ми метнете, и свећу воштаницу, и то од жутог воска, увијену у мараму од нашег српског платна. Крштавао сам, знаш, па свећа мора да дође у руке, да се имам са чим Богу похвалити: да сам крштавао, венчавао, спајао, а никада раздвајао! … Поп-Љубисаву ти да кажеш и оставиш му у аманет да ми чита велике молитве и све како иде по закону од корица. Плач Јеремијин да ми чита! … Знаш, и попа бих звао, али стар је много, па нећу да га крпам и сада и после када ме буде жалосно опевао … Кад умрем велику свећу да ми запалите; а она је тамо у долапу у соби за госте. Њу да запалите са божићне свеће, коју ти ево предајем; а ову божићну свећу запалиће ми твој муж, мој најстарији син, баш кад будем издисао. Узми свећу, јер можда нећу имати снаге да је сам запалим. А ако имаднем … али узми је, па ћемо видети …
Снаха узе пружену свећу и остаде још зачуђенија и још се више престраши, али мирно све подносише и слушаше што јој старац говораше. А он настави даље и ово:
– Огледала по кући окрените зиду, и сат мој зауставите, јер кад умре неко у кући, време се брише, и настаје глувило и мрак. Али, Богу хвала, то траје само док мртваца не изнесу, а кад га изнесу живот наставља опет своје послове и све тече као да ништа није ни било. Младе и девојке црне мараме да не мећу, јер моје је време дошло, и нема младост шта да жали. Гроб је гробу потребан, раван један другом и браћа су! … Кад умрем прозоре отворите, да ми душа може хитро обилазити наше стаје; а за четрдесет дана кадите ову собу у којој ћу да умрем. На њиве не идите да ме тамо кукате као што је обичај јер њиве морају и даље остати веселе и срећне. Оне не смеју да чују плач, већ само песму и здрав смех нашег лепог народа! …
– Сузе не, кћери! Плач, никако, кћери! То памти и то свима реци када будем умро! То нећу да им сада свима говорим, да их не жалостим и да не помисле да сам шенуо и с пута памети скренуо … Њиве нас хране; оне су срећа наша и богомоља наша, и живот наш! И наш рај! … Подушја ми дајите како ваља и требује, – то већ знате како закон наређује и Ристова вера! … Малој деци по кући по комад хлеба дајте да једу за мојим сандуком, јер кад тако испрате свога деду никада неће бити без хлеба. Али мотику не смеју никада испуштати из руку. То сам ја већ учио све вас још док сам био жив, а то сада само онако узгред кажем: глади нема за мотику! … Кад се с гробља вратите поставите совру за све вас и за све наше пријатеље, а моје место на зачељу нека буде празно, али постављено, јер и моја ће душа доћи на вечеру и биће с вама! Пијте ми и за покој душе, али паметно кажи да пију, јер у првој и другој чаши је срећа, у трећој песма, у четвртој свађа, у петој крв и болест, а у шестој смрт! И то сам већ често говорио нашим укућанима, и они то знају, али и сада то понављам, да се не заборави! А сада пожури, и све ради као што ти наредих, а ја идем да обиђем стаје и стоку и остало … Укућани сви да буду на окупу мало раније … кажи и зашто: хоће, реци, бабо наш да умре! … Ако стигнете, позовите и најближе наше суседе и пријатеље … и њима реците зашто их позивам! Није, снахо, ако стигнете да их позовете, већ да их позовете! Јесте, то наређујем, и хоћу тако да буде!
То рече, па одмах изиђе хитро напоље и позва најмлађег сина Станоја да пође за њим. Дечак приђе оцу и зачуди се и он откуда старац на ногама. Вујадин помилова дечка по глави, благо му рече да је момче и по, и крете право у шталу. Два добра коња гризли су суво мирисно сено за јаслима, ударали копитама о под и фрктали кроз ноздрве. Вујадин помилова дешњака по глави, па га затим потапше по сапима и рече:
– Зекане, добро моје! Добар да будеш и слушаш ове што остају ка’ мене што си слушао. И ти, делијо, добар да будеш, – добаци и другом зеленку, па и њега потапша по сапима.
У истој штали, у дну, била је кобила са својим малим ждребетом. Приђе и њима, и када помилова ждребе рећи ће Станоју:
– Е њега теби поклањам!
– Их! – зачуди се деран не верујућу својим ушима да су чуле тако лепу новост. – Али брато ми га неће дати, неће, знам ја то!
– Ко њега пита, море?! Ја то наређујем!
Затим одоше свињама, па у тор, али ту не беху овце; још су биле на паши са говедима. Вујадин затим изиђе с дечком у воће, па се попе на плот и погледа низ зелено далеко поље метнувши руку изнад чела. Гледао је свој мал на паши и подрхтавао од радости, али и од жалости, што се растаје са својим благом. Чула се звонцад чији је звук ронио у само срце и нагонио га да јаче куца. У оку му се указаше сузе, и он тада сиђе са ограде, јер није могао да издржи тугу што га поче хватати за само грло. Врати се затим опет кроз воће кући, па онда изиђе на пут пред кућом, а са овога пређе у своју њиву засађену кукурузом, који беше високо израстао али још није био почео да отсеца плодове и пушта свилу. Кукурузи стадоше шуштати за његовим и дечаковим корацима. Старац рашири груди, дисаше пуном снагом и гуташе милину што је лебдела у свежини кукурузове шуме. Их, добра кукуруза! Та како се растати са том лепотом, с том младошћу ових светих поља, с том милошћу Божјом?! Како да умреш, чича-Вујадине, и оставиш ту дивну момчад, наоружану храном и сваком снагом, зрном златним?! Како да заборавиш поносне своје хранитеље, лепе и високе, чедне и благе као девојачка доброта?
Зато старац корачаше журно да што пре изиђе из ових зелених батаљона наоружаних сваким обиљем, да скине тугу са срца и радост и милину са душе, јер га одједном обујмише и жалост и радост.
Из кукуруза уђоше у пшенично класје, валовито и далеко као валовито и далеко море, недогледно и таласасто, пуно мира, благослова, благостања и санка слаткога. Не бојиш се, бај’о мој, никога кад сагледаш увлатало житно поље које је твоје: даје ти оно снагу и храбри те да слободно живиш и да се никога не бојиш, јер те оно подржава, челичи те и казује ти да ниси ничији роб и да то не можеш постати. Кроз пшенично поље нога не сме да гази свуда, већ само стазом и унаоколо, јер рај се не сме прљати ногом човечјом: у њему се и над њим се само лебди! Зато је и чича-Вујадин сада лебдео над својим рајем, благо га душом миловао и сузама радосним обасјавао као благим сунцем које залази.
Гледао је тако дуго пољем житним, гледао и ћутао. По одједном рашири руке, суве већ као суви босиљак, које су на њега и мирисале, рашири их као да хтеде да загрли сву ту лепоту, и заплака, заплака тешко. Поље житно беше таласасто, али се таласи уставили, укочили; не крећу се. Само се над њима играју лептири као птичија над сињим морем и игром својом казују да је живот леп, весео, радостан; да је срећа живети и да свак може на свету да буде срећан. Само кад људи тако хоће; само кад су људи умни; само кад су једни за друге као ти мали бели лептири!
Ну, старац брзо сакри сузе од дечка и нагло се врати натраг, опет кроз кукурузе.
У дворишту пилеж кљуца и бушка тамо амо. Патке гегају око свињца и траже зрневље што је просуто нехотично кад је кукуруз даван вепровима. Чича-Вујадин погледа живину љупко, па помилова Зељова, који му беше пружио шапу као да хоће да се рукује. Викну најмлађу кћер да му донесе воде да опере руке. Кћи га одмах послуша, а када са тим беше готов, уђе у кућу, па у своју собу, те отвори сандук што је био под постељом. Сандук старински, војнички, чији је поклопац изнутра сав облепљен сликама са вашарских колача. Ту је залепљена и његова војничка слика, у ставу мирно, са рукама припијеним уз тело и тесак; са погледом упртим у онај кружић на фотографском апарату; а око благо, мило и пуно чежње за селом, кућом, чељадима, стоком, пашњацима, њивама и ливадама. У томе сандуку мир и ред и мирис на дуњу, на босиљак, на липов цвет и на чисте рубине.
– Еј, Мирјана, – повика одједном. – Нико да не улази у собу.
– Неће улазити нико, бабо.
Ваљало му је да преброји неки новац, да среди неке хартије, квите, облигације и друга којекаква документа и писанија. На томе послу остаде дуго, и када опет ступи у кућу затече сву чељад окупљену. Сви беху ћутљиви, забринути и само би тек понеко шапнуо нешто, док би му они остали давали знак да ћути, да не миче са свога места. Укућани већ беху дознали шта се дешавало са старцем. Јест, био је болестан, али шта му би одједном да се држи тако чудно? И откуд му та снага да тако одједном напусти постељу, па да чак и шврљка по целом имању? Сусетка баба-Илинка на све то вртела стално главом, јер је знала из искуства да није добро кад се болесник нагло осети добро и кад чак и постељу напусти одједном. Али је ћутала, да не би плашила укућане.
Одједном се чуше вратнице. То беше стигао пријатељ Јаков.
Лично га дочека старац на вратима и повика:
– Е, добро стиже, Јакове, и баш у прави час! Све је готово, и сад ето да се свршава! Само сам још тебе чекао.
Јакову беше мило што је чича-Вујадин устао, али право да кажемо изненадио се кад га виде, те се мало као трже и брзо погледа по народу као да је тражио одговор како је дошло до овога чуда. Међутим, мир остаде непомућен, те Јаков повика:
– ‘Вала Богу, Вујадине, кад си само устао!
– Јесте, устао сам, Јакове, али сад ћу поново да легнем, и више се нећу дизати! Уђи, брате, уђи, па седи као човек.
Јаков уђе. Тресну мало штапом о опанак, па седе.
– Јавнуше ми да дођем одмах, па ето велим да се пожурим и извршим наређење, јер знам, Вујадине, да код тебе нема шале! – насмехну се Јаков.
– Нема! А сада ни помислити, јер ово је сада веће него све досад!
Деца донеше Јакову ракију, и он наздрави. Синови чича-Вујадина стојаху крај огњишта, њих шесторица, а жене пристизаху једна по једна. Кад се већ сви искупише по оном ранијем Вујадиновом наређењу, рећи ће најстарији син:
– Бабо и родитељу, ево ми се окуписмо како си заповедио.
Вујадин је био на собним вратима, па нареди да улазе у собу, а они који не могу да стану да стоје ту, у кући, и слушају шта ће говорити. Тако и беше, а када се напуни соба Чича-Вујадин прво ће рећи Јакову:
– Е па, Јакове, брате, време је да се поздравимо, јер ја сад хоћу да умрем! Само сам још тебе чекао, а ваљало ми је умрети још пре два сата. Али стрпио сам се и сачекао сам те!
Прође лак поремећај кроз дотадашњи тајац и осети се како сви присутни начинише покрет као једна нога. Неко као да испусти мали хук, али брзо одујми, јер ту није приличило ни да се дише. Старац рече одмах затим:
– Јесте, Јакове, и ви, децо моја, све је свршено. Ја мрем, па хоћу да вам издам наређења. Тебе, Јакове, молим да ме окупаш и обучеш, а вас, децо моја, молим да ме много не жалите и не оплакујете. Кад нечему доће време, време му је. Не питајте небеса зашто једна година није родила, зашто је друга преродила, зашто су ратови и сузе, или песма и кукњава: све је то у вишјој руци и у вишјој памети, а она све то зна шта служи и зашто што мора да буде тако како је. Па и ово моје данашње мора тако да буде, и не чудите се, јер ја нисам изгубио памет, већ сам је добио и постао видовит, па видим своју смрт, и видим закон који ме уклања са овога света! Све је то по закону и вишјем наређењу, и зато све мора тако да буде.
Ту чича-Вујадин приђе Јакову, пољуби га у чело и заврши:
– Е, сад збогом, Јакове, па ти све овако да урадиш као што сам те замолио, а најстарија моја снаха помоћи ће ти у свему и све ти додати што покојнику требује! Сад ме ви послушајте, децо моја, и ти домаћице моја, и сви ви, синови, кћери, унучићи и снахе моје! Старешину сам вам оставио, па сви да га слушате као мене што сте слушали; а он вас да чува и заповеда вам као што сам ја то чинио. Шест синова и четири кћери, четири снахе и толики унучићи! … Ко то, море, има данас осим мене?! Па зато сам увек био срећан и срећан умирем. Толики мој народ, еј хеј, па то имају само они што су и од царева већи! Ето, то је срећа, ако још нисте знали шта је она! … Њиве и поља да радите и поштено живите. Мотика никада није глад, а го штап и залудница јесу. Са суседима живите у слози и љубави и све их поздравите. А ви, суседи и браћо, што се искуписте чим дознадосте да бих и вас желео да видим на умрлом часу, будите с мојима у љубави: мобу им чините и на мобу их позивајте. У несрећним и гладним годинама нека су вам амбари заједнички и уста иста: нека су као једна уста за једно тело, и нека вам свако трпљење, свака мука, и свака радост буду заједнички и једно и као један Бог! Цркве посећујте и Бога се сећајте; и оних се сећајте који немају и који траже и који моле; а оних који не моле, већ услугу своју треба да наплате! Уздравље, Петре, и ти Благоје, и ти Живане, и ти Анђелко, и ти Драгославе, и ти Мирјана, и ти Полексија, и ти Анђелија, и ти баба-Иконија! Поздравите све моје укућане и све наше сељаке из близа и из даља! Збогом сви и праштајте! Сад ћу да легнем на ову постељу и да умрем. Али прво дед ти, снахо, дај овамо ону божићну свећу да је упалимо.
Синови, снахе, домаћица Вујадинова, укућани, суседи и сви пријатељи повикаше скоро из истога гласа:
– О, о, ој …
А најстарији син чича-Вујадинов рече гласно и тешко:
– Ама, бабо, не говори тако и не жалости овај народ! Каква смрт? Нема од тога ништа! Здрав си ти, и са нама остајеш!
Али Вујадин већ прими од снахе свећу, укреса палидрвце и припали је.
– Сад узми, сине, ову свећицу, па када будем испустио душу, да њом припалиш ону што ће ти дати твоја жена … Дед, снахо, спреми и ту велику свећу што је у долапу … А ви браћо, сви сада да кажете: “Бог да прости Вујадина Ковачевића!”
Нико ништа не изусти. Нико се не помаче. Све беше зачуђено и збуњено; у лику сви бледи и изгубљени.
– Онда ја да кажем за себе, браћо, и ево да кажем: Бог да прости мене, Вујадина Ковачевића! Али с великом ћу жалошћу ући у свој гроб ако и ви то исто не поновите. Браћо, учините ми ту љубовцу и кажите сви одједном: “Бог да прости Вујадина Ковачевића!”
Народ одједном испуни ову жељу скрушено, али гласовито, топло, и чу се:
– Бог да прости Вујадина Ковачевића!
– Е хвала вам, браћо, и пријатељи, и сви моји, и праштајте!
Одмах се спусти на постељу, прекрсти руке и упре очи у таваницу, али које се одједном помутише, а доњи капци заиграше. Усне се почеше грчити, а лицем сину светло-модра светлост, која се понови брзином трептаја још неколико пута, па се одједном изгуби и наместо ње лице обли тамнило пепељаво као туч и прекри ледена сета и укоченост.
И појавише се по две сузе под модрим склопљеним капцима од којих једна склизну низ само лице до седог старчевог брка. Већ упаљена свећа обасја старчев светитељски лик и чудесно још јаче посребри његове дуге власи.
(14. јул 1943.)