ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ
СТОЈНА ДЕВИЧКА
 
Сва у белом, као каква Ибровка на постати, остаје иза нас малена Србица, на реци Клини, недалеко од поносите барјактарске Лауше, која је све дотле била главно место овога краја.
Као код Американаца у каквој непроходној шуми, освануо је једнога дана нови град у Дреници. Родила се Србица, ко зна која по реду у нашем народу. Место лепо, на речној обали, услоњено уз благо присоје, чија је верига покривена густом шумариком. Кућице у правилном распореду, беле и једнаке, згодне као сребрне скриње, као да их је набацао чистуначки и холандски сељак. Улицом зврје аутомобили и кочије, пролазе коњаници, снују Арнаути и утегнути жандарми; галами се и вреви у јединој крчми као некад около Сан-Франциска кад се јурило за златом. Крчмар није ни Пећанин ни Призренац, но Личанин. Право је да украси своју способност са домородном. Изразити црногорски командири и барјактари, нови дренички насељеници, орловски се налактили на столове. На плећима им још ратне руске гуње као некада струке сигавице, а у рукама тисови и трнови краћи чибуци које им за нескупе новце израђује најбољи мајстор Истреф из Клине. Разговарају они са Арнаутима о чојству и јунаштву, жале се да још нису закућарили, заподевају политику. Све то мушки квасе шљивовицом, а белокапци кавом и чајем. Обоје уједначили дуванске димове као да су, чоче, једно од пет стотина година. “Божја вјера” и “беса зотит” среле се. Па не знаш ко је од кога учинио позајмицу; да ли је “Божја вјера” преведена у “беса зотит”, или ова послужила Катуњанину за његову “Божју вјеру”? Умировљени порезник Базовић доноси нам по његушки спремљене пршуте, слатко се смеје кад му Арнаутин каже “Абазовић”, а не би отишао из Дренице било да му родна Морача потече млеком и медом. Једно ђаволасто Вучитрнче, чиновник чини ми се, смеје му се на неправилне арнаутске изразе и на нукање Арнаута да пробају његову пршуту.
– А, ђаволе, а дивља козо, није то свињетина, но ваша дреничка говеђина, светога ми Василија Острошког! … Ето, господо, а волим ове моје бјелогуњце, ову дивљу и пасју вјеру као да су ми Ровчани. Споразумећемо се ми паметније него Пашић и Радић … А ћаш ту? (Је ли тако?)
Идемо низ Лаушу ка Обрињи. Посматрам велико село и његове безбројне куле. Пут одличан, долина као у Поморављу. Земља “као у Лауши”, како обично каже цела околина. Живко Фртунић језди поред мене и ћути. Као да ме нешто куша. Наиђосмо на једну утапкану путањицу, која се од друма одваја на лево и кроз масне њиве води ка Девичкој шуми. Ја окренух коња туда.
– Бог и свети Јанићије! – ускликну Фртунић веома задовољно.
– Да што мислиш? – одговорих му готово поносно. – Нисам ваљда из белога света: знам шта је ред! …
– Бог и свети Јанићије! … Бог и свети Јанићије! … И тебе обратише у праву веру … Слава светом Јанићију, молитва преподобној Девици Стојни! …
Слатко се обојица насмејасмо. Живко је очекивао да ћу право продужити пут, а било би му жао да не свратимо у манастир Девич, који је недалеко у шуми. Ја сам испунио његову жељу, да посетимо ову светињу нашу међу Арнаутама, која је у прошлости одигравала не мању улогу од Дечана и Грачанице. Таква дужна пажња остала ми је још из детињства. Не само према свецу Јанићију, него и према Стојни Девичкој, коју сам добро запамтио и која је на сву околину чинила најсилнији утисак. Било у цркви, било у ћелији, на путу и у шуми, она би увек изговарала чим би кога видела: “Бог и свети Јанићије”, то јест да те благослове или уразуме ако си беспутан, или обрате у православну, српску, веру ако си Арнаутин и муслиманин … Зато ми Фртунић добаци те речи, желећи да ми освежи успомену на ову чудну девичку калуђерицу и на њен велики утицај на просте Арнауте.
У овај манастир добегла је једнога дана за младости своје, свакако око шесетих година прошлога столећа, девојка Стојна, родом из једнога села у Дежеви испод самих Ђурђевих Ступова. Као некад њен кнез Растко Немањић. Јер се прави разлози губе кроз тамне и недоречене приче. Најрадије се говори како је она с братом чувала стада по Дежеви, па погледајући често на древне развалине, одлучили они да утекну од куће на службу Богу и цркви. Она изабрала Девич и примили је. Премда је до смрти била љута испосница и подвиженица, монаштво јој нису давали, нити га је она тражила. Било јој је доста да се посвети гробу светитељеву, да бди ту и дању и ноћу кад је у манастиру, да пали кандила и мете освећене плоче по поду. Знала је молитве и црквене песме, али по свој прилици писмена није била. Живо се још из детињства сећам њене прилике. Клечи у припрати по цео дан, најмање док служба траје. Никога не гледа, ни с ким не говори, но само ћути или шапуће молитве. Огромна у порасту као свака Дежевка. У лицу подбула, а од поста и бдења као земља. Израза опорог као код свих који мисле о души. Кроз сурови израз, нежно су зрачила само два велика плава ока. Иначе цела спољашњост груба, као крљушти, као церова кора. У сукненом сељачком зубуну до земље, у грубо наврнчаним опанцима, она је давала слику опоре сељанке из заглушја, која непрестано мисли како ће сиротињу своју прехранити неслатком овсеницом. Постила је не за себе но за сву сиротињу рају да окаје грехе наших старих, силних и грешних, који уочи Косова “заборавише на Бога и његове свеце, и на копља бојна узимаху нафору у цркви”. Сурово се Богу молила, управо свађала с њим за свој народ, а мазила и умилостивљавала свеца Јанићија – то је био најочајнији и најсуровији образац Српкиње и православке у нашем крају.
Стојна је била стуб манастирски. Кад би се друго уплашило или разбежало, она је ту остајала. Њу нико нити је могао уплашити нити одагнати. Управо ње су се бојали. Цикнула би она и паши и кајмакаму, и качаку и барјактару. Арнаути су се бојали њене клетве више од свега на свету. А наш је народ храбрила да сачува име и веру; само је она смела јавно да куди мухамеданство и да Арнауте позивље да оставе “лажнога” свеца и пређу у хришћанство. Зна се тачно да никад у животу није прошла мимо Арнаутина и Турчина а да му не рекне:
– Бог и свети Јанићије да те врати у нашу лепу веру … Бог и свети Јанићије! …
Док би сваки други одмах платио главом, њу су са страхопоштовањем пропуштали да прође и …да не прокуне … Бајка је још за живота учинила светиљком. Кад би се враћала из писаније за манастир, тај њен пут био је торжанство рајетинскога народа. Она на великом кулашу под самаром, покрај ње ђак, а за њом читави товари дарова, стада говеда и коза, оваца и јарића. Бију меденице, уједначили чактари, као да читава нахија издиже се стоком на летовник. Манастирске слуге јуре за јарићима по шумарју, а Арнаути помажу да које не застане у њиховом околу и не донесе после селу проклетство. Други, виђенији склањајујој се с пута и поздрављају је, а она као каква краљица тајанствено по својој вољи преобраћена у ову сурову и страшну сељанку, гледа у ивицу обзорја, маше руком унакрст и још самоуверено изговара мрској јој вери;
– Бог и свети Јанићије! …
Само једном – Дреничани сами уверавају – пробали Арнаути да испитују њену моћ и њену снагу код Бога и Јанићија. Отели јој на путу од писаније једнога вола. Скинула она с главе повезачу, па почела да проклиње и … да се љуто свађа и с Богом и са љутим Јанићијем. Све до манастира и целу ноћ на његову гробу. Али сутрадан у порти повезани поманитали Арнаути, прилог у воловима и лирама и вапаји родбине за опроштење …
Тако Дреница прича. Њен је гроб недалеко од олтара: сетили се људи да учине правду. Ми се поклонисмо светитељеву гробу, а на њен запалисмо воштанице. Фрутунић беше задовољан, јер он њу ставља у ред првих народних бораца. Кад се почесмо примати уз Резалске шуме, куда је некада готово само она смела проћи, ја приђох тврдом православцу Живку и прошапутах:
– Бог и свети Јанићије и … света Стојна! …