ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ
ЉУТА НЕМАН
 
Над Призреном, стародавним и православним иако још у турским рукама, почео да се спушта мразни бадњи сутон. Град је свечано миран и празнично расположен, јер су Турци данас некако друкчији. Паша је удвостручио градске страже, код цркве послао две чете низана да целу ноћ пробде и поздравио проту да се хришћани, у царево здравље, сасвим слободно крећу. Осећајући долазак великога празника, сви су они према Србима нешто боље воље, као да са дна својих душа чују стални шапат да је тај свечаник негда био и њихов. Зато су по радњама остали мало дуже, како би православна сиротиња могла покуповати што јој треба, а по улицама иду ненамргођени као да хоће да јој рекну нека вечерас буде слободна, јер ни њима није мрзак Божић. Уосталом, не ваља баш много љутити Бога: право је да бесправна раја имадне дајбуди један дан у години кад се неће плашити за голи живот – турском царовању за срећу и напредак!
Кроз невероватно измрежане, тесне и мрачне уличице жураху уз Пантелију, највећу српску махалу, три Призренца, три брата Лековца: Јанић, Андреј и … Синан бин-Мухамед. Прва двојица беху узела трећега у средину па погнутих глава, као да их притисла голема срамота, хитаху један за другим кући да што пре стигну и да их нико не види. Ствар личаше на какву заверу. Јер их на вратима у дворишту очекиваше стара, кршна мајка, већ поварошена сељанка, па кад их пропусти унутра, приклопивши крило, загна се к Синану, обисну му око врата и писну болно и језовито:
– Симо синко, бољко материна! …
Тешка је судбина ове жене и њене велике породице. Њихова је задруга била прва у Броду, у Гори. Кад су Горане насилно почели турчити, погинуо је њен муж и њен девер, чувене горанске ћаје, а други се девер потурчио пошто је добио обећање да ће му свеколико имање остати. Кад је пак Смиљана са јетрвом покупила децу да бежи за Призрен, потурчени девер укрио јој сина Симу, насилно га потурчио и наденуо му име Синан син Мухамедов. Но да му не би дао ништа од имања, после краћега времена упутио га у Призрен неком бегу у конак, да му и душу добро превере. Отимао се донекле Сима и све се надао да ће доћи ослобођење, па ће и он слободно прхнути као пиле са гране, неокужен но потпуно чист. Али је и надање све више слабило. Турци царују све силније, нико им ништа не може, те он осети како ће једнога дана, буди Бог с нама, постати прави Турчин као да је рођен у Анадолу, као што је постао његов братучед Суљко Капетан и многи други Брођани. Гледајући по граду непотурчену браћу и рођаке, он стаде све више да пати и да се стиди од ове несреће што га је снашла. И у тој тешкој неравној борби душевној поклекао је пре неколико година, пропио се и толико изгубио, да га нико од Турака није више примао у кућу. Ишао је улицама као божјак, поцепан и модар у лицу, подадуо од тешкога пића и сав у ранама као да је огубавио. Ни мајку ни браћу није хтео више да види. Браћи је лудо псовао крст и веру “која не чини ни четири циганске паре”, а материне дарове и послатке продавао за ракију, вазда за ракију. Ишао је од крчме до друге, просио и изнуђавао опако пиће, а кад би се напио пошао би у хан Стефана Дугачкога према Латинској Цркви и лежао у његовој сеници на сену као псето по неколико дана ни мртав ни жив. Свет се чудио кад би он пијан, тетурајући се хришћанским улицама, загушено певушио сам своју ваздашњу песму:
Хеј, хеј, Срби се наљутиле,
А Турци те не познајев;
Хеј, хеј! Христос се наљутија,
А Мухамед гајле нема: –
Хеј, ни Симо, ни Синане, бре!
Јанић и Андреј већ су одавно дигли руке од њега, мирећи се са судбином и срамотом која их због брата туче. Њиховом невољом закаљено православље било је пуно огњене мржње и некога чуднога верскога поноса: нека пропада њихов брат само кад је још жива прадедовска вера, и нека цео свет види како пролазе они који је остављају било и насилно. Али мајка није имала тако тврдо срце. Она је у њему налазила разумевање за синовљеву несрећу и правдала га и пред собом и пред њима. Непрестано се молила за њега, непрестано помињала нежно и са сузама, уверавајући синове да се овако пропио само из жалости за њима и вером коју је невољно оставио:
– Проклега вера крв му отровала, срце му изгорела …. Ух, децо, не грешите душу! … Мој Сима, мајкино дете, леле мајци ! …
Мало пре био је око тога читав лом у кући. Чим су два брата дошла кући за бадње вече, мајка их окупила да пронађу несретнога Симу и доведу. Тек кад је стара почела из гласа запомагати и преклињати, они су пошли и нашли га у сену како се протеже и трезни, а грло гори за ракијом. Обећали му цео дукат само да пође да се пресвуче, да вечера и да му мајка оджели жељу. Вечера је и онако посна, те нема чега да се боји, а ракије ће му дати колико хоће.
– Заиста ће ми дадете доста ?
– Заиста …
– И за веру неће ми зборите?
– Нећемо …
Пошто их је тврдо заклео, пошао је брзо радујући се опет што ће видети мајку и добро се напити. Мајка га као нејако дете прихвати за руку и поведе у домаће купатило, окупа и пресвуче од капе до чарапе, па уведе у главну собу, где већ беше постављена бадња вечера по сељачком обичају на поду, са раоником и божићним колачем у решету. Јанић и Андреј беху још неожењени, те сама мајка пословаше око вечере, смирено пазећи на све обичаје као да литурђише. Јанић узе распаљену кадионицу, окади икону, софру, Андреја, па пође к мајци размињујући Симу, који стајаше као укопан и нежно збуњен.
– И Симу, синко! – узвикну мајка. – У, дете, неје он Турчин! …
– И несам, мати … Ће се окадим и ће се прекрстим, мати … При тебе и при Бога, може, још несам место изгубија … А мати ? … А ? …
– Синко ! … Синко ! … Што питаш матер ? … При мајке место још ни један син неје изгубија … Симо! …
Синан је нежно погледа, по лицу му се разли нека особита питомост, јуначки се прекрсти и окади, ижљуби мајку и браћу, па седе за софру, гологлав и радостан. Он у својој болној души осети како се избавио од неке тешке немани. Било само за сад, за ову ноћ док је покрај мајке, докле га само она може одбранити од невиђених мука. Било. Њему се просто учини да постаје други човек, неки други син његове дивне матере, а не онај пређашњи Сима и Синан заједно.
– А, мати ? …
– У, златан у матере! – нежно узвикну стара, разумевајући и промену код сина и његово питање.
– Неје ово грехота за стару веру?
– Неје, Симо, живе ми твоје очи!
– Е, арно, мати ! … А сад ће пијемо?
– Ће пијемо, душо моја! …
Андреј је дуго по сељачки служио ракију, те су пили сви, па и мајка која сеђаше Сими уз колено. Њено измучено лице доби нов сретан израз, а у целој соби као да некакав особити благослов бејаше запевао своју песму. Тихо, под Турцима, српско бадње вече бејаше се као смиловало на ову толико измучену породицу. Сима као да никад није био Синан, а браћа пливају у прикривеној радости и чисто се чуде како га ракија не савлађује, као што обично бива са свима пијанцима. Вечера доцкан отпоче, лагано по реду и чину. Сретна мајка скиде са полице купу, (белић), да јој синови отпочну вино старински, српски, из купе, а не из чаше. Обредише се по два пута обичаја ради. Када дође ред на трећу, мајка устаде, покорно и смерно пружи је Синану:
– Опрости, Јанићу, материн домаћине ! … Опрости и ти Андреју! … По годинама сте старији, али по срцу Сима ми је вечерас првенац и домаћин! … Заповедај, Симо синко!
Сима скочи лако на ноге као да ништа није окусио. Поклони се мајци, прими из њене руке белић, пољуби ту руку, па се окрену браћи држећи купу по обичају обема рукама као што се држи причесна чаша на олтарском прагу. Сузе му пођоше низ образе и, по свој прилици, то беше последње гануће које је вечерас имао још да препати. Он рече:
– Опростите, браћо, и не куни, мати ! … Ће пијемо ову у славу божју, за часни бадњи дан, за велики рисјански Божић … (Ете, несам заборавија, мати … Знам како се на овај дан благосиља …) Помози Боже и голем данче! … Спаси сиротињу рисјане твоје од тврде, душмансе вере и руке! … Избави ги, Боже! … Дај ги слободу, слогу и милост у срце за брата рисјанина свакојега! … Да Ти здраво дочекамо рождаство Твоје! … И да ти са све срце појемо сутра “Рождаство Твоје, Христе Боже наш!” … А Турци нека пукну од муке што немав Божић … Мати, и ја ће се па родим! Једнош си ме родила, и ноћас ће ме па родиш! … Срећно Бадње Вече, срећан Божић, Боже ! … Мати, Христос се …
И ту Синан прекиде реч, а белић испусти из руке као да су га стреле прострелиле. Сав се удрви на месту, помодре у лицу и поче пажљивије да ослушкује. Беше наступила поноћ и клепала са Св. Спаса, Св. Ђорђа и Св. Николе истовремено забрујала, позивљући на божићну литургију.
– Ете, чу! – узнездрављено поче он матери и браћи. – Викав на службу, у цркву, викав свакога ко је рисјанин …
Мати опази да га је освојило пиће, да се нешто узбунио, па га благо узе за руку:
– Ако, синко, не бој се …
– Викав, мати, свакога … А ја што сам ? … Рисјанин ? … Турчин ? … Сима, мати? … Синан? … Што враг сам? … Ни рисјанин, ни муслим, ни Сима, ни Синан! … Мати, ништа несам ! … Ни штета Христосу, ни хајер Мухамеду, враг да ме изеде и кад сам се родија! … И враг да ти изеде веру, и турску и рисјанску! … Враг да ги однесе, све су лажљиве, и све мучив човека како да је он од врага, а не од Бога … Мати, нећу ову лажљивост! … Што? … Почела си да плачеш? … Викаш да бегам у Србију? … А што ће биднем тамо? Потур … А овде? Потур … И да се покрстим, ће останем Потур. И децу ће ми викав Потурковићи. О, враг му живот изеја … Потур, Потур! … Но ја не искам да будем Потур. Тако ми сутрашњега дана, Турчин ће биднем! … Мати, неси ми више мати. Сима је Синан, бре мати! … Пљујем ја на твоју веру, на ваш крст. Бре, мангуру не давам за њих … Што ми треба слаба вера, враг да је носи са све вас! … Бајаги ће ме ослободи?! … Море, Турчин сам и скршите врат одовде да не ве видим више! … Бисмиљахи!
Пијана бесомучност даде му снаге да одмах пође. Поустајаше сви за њим, Јанић му мргодно отвори врата и гурну га као проклетство преко прага. Стара мајка сруши се код врата као покошена. А Синан низ улицу ка Ћулану поче да кркља као и других дана:
Хеј, хеј! Христос се наљутија,
А Мухамед бриге нема: –
Вај ни Симо, ни Синане, бре!..