ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
НИ ИМЕНА МУ НЕ ЗНАМ
 
Залутао сам у шуми. Јутрос рано сам се одвојио, смучило ми се густо, лепљиво блато на друму који је обилазио подножје шумовита брда. Прећи ћу краћицом преко њега и, бар по чистом, меком подгорју, стићи ћу пре осталих у логор. Шума је ретка, отворена, а стрмина није пренапорна. А и самоћа ме је мамила.
Но, већ је четврти час по подне, а ниоткуда чистине ни излаза. Да нисам неосетно променио правац? Да се ја не крећем уокруг, или да нисам већ ударио у страну, некуда већ изван наше линије? Поче да ме тишти неизвесност и тегоба, а с њима се појачава жеђ и глад и умор. Сунце се не види, иако кроз уједначени слој облака испуњава млечним осветљењем и простор између оголела грања. Шта ће бити ако се одједном магла спусти или ако ме овако збуњена и изнурена затекне овде студена јесења ноћ?
И никог да сретнем за ово десетак часова. Још у почетку је прошло неколико војника, недалеко, кршећи и весело подвикујући, већ као кад војска напредује, а непријатељ се нагло повлачи. Тада сам се још утајио и присео на једно изваљено дебло док се не удаље. Уживао у јесењој шумској осами, у овој чудној подринској дубрави, за коју се није могло рећи ни да је стара ни да је млада. Витки церићи су били измешани с маторим буквама и дубовима, а ту и тамо, без икаквог реда, црнели су се овисоки пањеви, из којих је избијало шибље. Многи су трупци лежали, неоднесени, попали влажним, плеснивим лишајевима. Мирисало је на јесењу, шумску влагу, тако различиту од летње и пролетње, кад и мртва трулеж дебелога лисног слоја оживи од маховине, гљива и зеленог брста. Нечег празног, посног и успављивог је било у овоме мирису.
Туга и страва, а и грижа савести што сам се удаљио од другова, повећавале су ми телесне муке. Опажам себе пажљиво, одмеравајући своју снагу, и чујем како убрзано дишем: то су предзнаци душевне слабости која ће ме још више уморити. Застајем по неколико пута и прислушкујем. Али баш ни звука од мртве твари, ни гласа од жива створа. Птице су одлетеле, ласице се завукле у дупље, и змије спавају ту негде под лишћем. Чини ми се да ме ни завијање вука не би тако плашило као ова гробна тишина. Ваљда би ми сношљивије било да је дрво зелено, живо, пуно гнезда и да по овој кори овде миле љути мрави, да није тако прозрачно између стабала, већ да презам иза сваког жбуна. Ваљда је и превелика тамница страшнија од узане; лавиринт у оној огромној, митској палати страшнији од скучене, мрачне пећине. Већ ме је напуштао и стид од самога себе; скоро па ћу да вичем и дозивам.
Али, хвала господу Богу, чује се оно тупо корачање по влажноме лишћу као по натопљеном сунђеру. Ма био и неки заблудели непријатељски војник; али не, тај би се шуњао и застајао. Биће сигурно сељак дрвосеча или жена што пабирчи суварке. Да не скрене само удесно!
– Ој-хој!
– Ој!
Војник! То је више у овом тренутку него и брат рођени.
Прилази гегајући се, нешто као раскорак, омален, танак, у кратком шињелу, доле с отрцаном ивицом, а листови му дебели од, ваљда, двоструких завијача. У близини не упире очи у мене, али се као стреса, и трзајући кајиш од пушке одмиче у страну белу, отомбољену торбу.
– Здраво!
Рукујемо се, а он, као да је приметио шта се то са мном збивало и шта се у мени збива, тек што ме је загледао у очи, сагиње главу, осврће се, и чучну на прво дебло.
– Да приседнемо мало, друже!
Како изговори то, једноставно и тихо, он затури шајкачу, хукну и гурну торбак међу колена, никако не дижући главе. Ја за часак застадох, па одједном осетих како ме напушта снага. Дође ми човек толико мио и топао да се једва уздржах од неких смешних речи и суза. Мало се заљуљах и седох, готово се ударих седајући.
– А ти залутао, другару, а? Хоће то, хоће, ко није вичан ко ми сељаци.
– Од ране зоре … никако да изађем из ове проклете шуме … А хтео човек пречицом! – одговарам не тумачећи ништа и не изражавајући чуђење: по чему ме је тако познао кад ме готово ни осмотрио није.
– Хе, знаш како се вели: преко прече, наоколо краће! – Па се осмехну и полако диже главу, а глас још више спусти: – А, ти си, друже, гладан кад ништа немаш о слабини. Ту немаш пушком да гађаш ни врапца. – Те одмах тури руку у торбу.
– Хвала, хвала! – убрзах ја. – Стићи ћемо сад већ некуд у логор до ноћи; него, грдно сам жедан.
Он погледа подругљиво и доброћудно:
– А, јес’, ви без чесме никако! А, видиш, – па ми пружи чутурицу и врати се торби – где је шуме, ту нема жеђи за нас. – Напослетку ишчепрка грумен бела качамака: – Е, нема више, узми, да се мало поткрепиш. А успут ћемо наћи ма шта; има тамо чобана и свињара.
На моје нервозно одбијање – зар да му узмем последњи залогај! – он ме загледа озбиљно:
– Узми, кад ти кажем … А зар ти мени не би дао да си мене нашао тако ко ја тебе?
Застидех се и примих, а он, после краћег ћутања, поче као за себе, и као да испуни празнину времена, забуши моје животињско жвакање и скрене ми мисли:
– Ми смо ти сељаци рођени за овај псећи живот … У школи, здравља ми, тежа ми она писаљка од врљике, да простиш; у касарни, у Крагујевцу, нећеш веровати, гуши ме она сала, а на вежби мути ми се глава, па ко да су ми и руке и ноге узете, а већ на суду, кад смо оно ишли због задруге, пиште ми уши, ништа не разумем, само ме зној подузима, потписао бих, вала, и смртну пресуду. А кад оно одох у турски рат, богами ти кажем, одох ко у сватове. Никад ти ја нисам био ни гладан ни жедан; где легнем – спавам, могу каубице да грувају код ушију. А и главу сам сачувао; оно, јес’, божја воља, али знам ти се ја учас склонити иза првог грма, и да ме Бугарин није ујео у ноћном јуришу, изнео бих данас Шваби читаву кожу.
Посматрам га са стране: не знам да ли и то спада у онај динарски тип о ком се професори забављају. Ништа од крагуја, ништа од оног стегнутог, печеног, стврдлог. Знатно је млађи од мене, а на први поглед дали би му и више. Чело већ наборано, очи жућкасте, мирне, сталожене, нерадознале. Нос одужен, доле нешто смекшао и разваљен, брци жути, сасвим танки и тек на угловима усана гушћи, тако да му се виде цела, некако суморно увучена уста. Физиономија, уопште, упијена, пажљива. Слушам га, говори чисто, руднички, и чудим се што ме ништа не пита, чак ни за јединицу.
– Па, хвала ти … ето, не знам како да ти захвалим! – рекох напослетку, а он само мрдну десном обрвом; ни руком није одмахнуо. – Ти ме, можда, нећеш разумети, ал’ ја сам тек у овом рату увидео да сте ви сељаци, некако, више људи!
– Е, мој брајко, мислиш? Море, сви смо ми онако … све нам се чини тамо преко плота, у другој авлији … А, имаш ли деце?
– Немам ти ја ни кучета ни мачета … Таки смо ти ми капутлије, све нешто бежимо од живота, све нешто смишљамо, као да је то што мислимо нешто врло важно, да нас нико не ремети, забога, док се не излеже, ко неки спас за цео народ … а, оно, видиш, црко би од жеђи и глади усред шуме, ни себе не би умео да спасе …
– Није то, бре, никаква мудрост, то је тако; и свака пчела уме да из најгушће шуме нађе правац у своју трмку, свака мечка, чим у пролеће пође из рупе, и не врдајући, иде право на воду … Није то ништа …
– А ти, сигурно, имаш жену и децу, па још ако имаш и који хектар земље, и своју кућу и свој забран, или ако сте још очували, дај Боже, задругу, па сви сложно радите и живите! … Видиш, то је прави живот, на томе ми вама завидимо …
Војник поћута мало, духну дим изнад себе и, с уздржаном строгошћу, одговори:
– Не треба човек другоме човеку никада да завиди. Ни бану, ни гавану, ни мудром старцу, ни младом магарцу! … Него, ‘ајде, да још за видела стигнемо друштво! – И опорина у његову гласу била је блага, а нагло прећуткивање више тужно но охоло.
Пошао сам уз њега као дете, одано, готов да га држим за руку.
После неколико минута нашли смо се на једној широкој и облој, травној висоравни. Пред нама, на хиљаду корака, као нека пара се дизала – тамо доле је ваљда речица и уз њу камени пут – а кроз ту танану копрену назирала су се брда, хладно и мрко замагљени Медведник. Секао је оштар ваздух, огромна даљина без насеља и човека, без гласа, напињала је слух, те би се на махове причуло као да неко однекуд кратко крикне. Као да име неко довикује. Осврнем се нагло, а нигде никог. Погледам испод ока војника, а он мирно корача.
Одједном застаје и показује прстом:
– Да је дозовемо.
Глас му је далек, губи се у непосредној близини. Као да сам оглувео. А тамо, заиста, стоји, као дрво, жена.
И ми скрећемо према њој, а кад се сретосмо, жена, тавна, неодређених година, вероватно млада, придржава опрегачу.
– Имаш ли што? – па ме погледа, – платићемо.
Жена одвија опрегачу:
– Ето, богами, немам друго, само то. Узмите, што да платите, за здравље!
Суве шљиве и уфркане кришке сувих крушака.
Ја почех чепркати и пружих динар. Она забогоради:
– Ма немој, војниче, гријех би био за то паре примити од вас.
– Није за то, за децу … имаш ли деце?
– Имам троје, ‘вала Богу! – и прими новац.
– Из ког си села, снајо? Она одговара војнику, а мене из потаје посматра.
– Из Церове, тамо под оном бобијом. – Па се тајанствено осврте и спусти тон, шапућући, важно и узбуђено:
– Да ви кажем нешто?
– Шта? Само кажи – храбри је војник.
– Ма немој да ме ружите! … Тамо у оној колиби има њиховијех несрећника … Куку! Оставили их да цркавају ко несрећници, а и њих је мајка родила … Не смијем ником да писнем у селу, а, и ја имам војника, па ми је жао, знаш … ето, тако им долазим, донесем им мало воде и овога овђе … ал’ шта ја могу, женска глава, … жалост их је виђети како скапавају! …
Видећи да је пажљиво слушамо, све се више загревала. Сиве, ситне очи јој посташе изразите и продирне, осећало се како вреба сваки миг наш.
Војник ме одлучно погледа:
– Хајде! – А жена сину и журно пожури.
– Севап је, људи божји, није далеко, одмах ту под оним обронком.
Испод једне усеклине, пукла је равна ливада на којој је чучала настрешница од прућа.
– Већ два дана чекам тако војнике, све се не усуђујем да нашима повјерим, а њихови неће ни да хају, да их Бог убије!
Потлеушица за овце била је ниска, морало се сагибати на улазу. Она је ушла прва. У мирно доба би човек пао у несвест, на самоме прагу, од ужасног, злослутног смрада, и не видећи још ништа. Чуло се стењање и потмуло бунцање. На слами, загађеној од стоке и од људи, лежала су петорица. Један се довукао до плетера и ослоњен седео, машући главом. Било му је тако лакше, ваљда, а и као да је хтео да побегне, да се повуче од суседа који су били непомични, искривљени и укочени поред њега, један згрчен на страну, а други на леђима, с подавијеним коленима, заваљене главе, до пола завијене у поцрнели завој. У другом углу двојица, као независно један од другога, стењала су и мрмљала нешто, немачки.
Онај ослоњени нас је одмах приметио. Застакљене, лепе, црне очи упро је у жену.
– Снашо, воде! – Био је Хрват. Она се саже по крчаг у углу и приђе.
– Овај као да је наш … немој, брате, толико, не ваља … а оне, несрећнике, ништа не разумијем.
Под Хрватом су лежале, као туђе, крваве цеванице, а Немци су, чини се, обојица били рањени у трбух.
– Не знам шта ћу, јадна ти сам … не могу сама ни да оне мрце изнесем ни да све понегујем … ‘ајде, помозите, војници, ако сте ‘ришћани.
Нама обојици сину иста мисао. Војник само хукну и шкрипну зубима, па се окрете мени. Имао је сасвим друго лице.
– Како их оставише овде, мајку им швапску! Хајде, богати, бар ову двојицу да уклонимо.
– А знаш ли ти швапски? – запита ме жена напољу.
– Море, – обрецну се одједном војник, – није њима до разговора, него ти, снашо, донеси само њима воде и млека, и реци у селу људима, само реци, севап је, и да ове укопају … и наши скапавају тамо код њих. Хајде, хајде, пожури ти само у село.
– А велиш? – чисто викну жена, а очи јој влажно засијаше – него причекните ви овђекар, сад ћу ја, није далеко, крста ми, сад ћу ја! …
Војник се усправи, намрштен и као на неком трагу. – А, ено их! остани ти, друже, само ту! – И потрча онамо где се, са краја, из долине, приближаваху плаве униформе.
Видим како их је задржао и како се испречио. Допиру испресецани и све гласнији узвици. Од плаве гомиле се издвојио наш трећепозивац у шубари. Војник маше рукама, осврће се, нагло скида пушку. Не могу да издржим, и не размишљајући стежем кајиш на рамену и појурим.
– Ама, војниче, разуми шта је наређено, ја има да их дотерам до Крагујевца. Не смем ја да застајем успут, само ради одмора – вели чича очински, савлађујући забуну.
– Скидај пушку, пуцај, без мртве главе нећеш одавде кренути! – сиктао је војник.
– Нисмо ми санитет, ми смо сад заробљеници! – неко се јави из групе.
– Потерај ту стоку, – нареди војник и не обрнувши се – па, осетивши да сам и ја стао уз њега и да сам скинуо оружје, нестрпљиво заповеди: – Напред!
– Хо, господе Боже, да грдна насилника! … а ја да одговарам после!
– Напред!
Чича најзад пристаде уз нас, а војник, и не обрћући се више на њега, поче да командује:
– Правац она колеба, напред, трчећим кораком напред!
Заробљеници се узмуваше, и када они који разумеше потрчаше онамо, и остали, гуркајући се, потекоше за њима.
Кад су се заробљеници обавестили о чему је реч, побунише се: “Једва и сами себе вуку, а ни носила нема”, и тако. Један се позивао и на нека ратна правила. Чича се повукао, вајкајући се у себи. Али војник плану. Лице му се изобличило. Вилице му искочиле, а очи преклопио трепавицама и обрвама. Речи су му излетале, режећи, као псовке. Пушка му је шкљоцнула.
– Побићу вас све редом као псе! … ти држи с десна! – И ја га послушах. – Чупајте коље из колебе! … Шта си стао, мајку ли ти твоју, чупај кад ти велим! И ове мртве, и ове мртве, све ћете их понети, ваши су, него чији! … Пази како носиш, сад ћу ти расцопати губицу … ти, тамо, пази да и тебе не стрпам на носила! … Тако, а ти, чича, удри кундаком чим који попушта, и нек се обређају сви, до првог превијалишта! Тако! Хајд, у здрављу!
На силаску с косе још се осврнуо, и, видећи како се удаљују с теретима, још непрестано бесан, намрштен, пребаци пушку и отпљуну:
– Стока!
После, већ на друму и на доглед једног логора окрете се мени први пут:
– Мораш тако кад неће као људи! Затим, већ смирен, већ сасвим својим, благим гласом:
– А ти, друже, иди сад право, успут ћеш срести своје друштво, а ни Завлака није далеко, стићи ћеш до ноћи … А ја ћу, опет пречицом, моји су на Костајнику … Хајд, у здрављу! – Па, дај Боже да се опет нађемо, да ти захвалим … кад се ово смири!
Војник ми стеже руку, па, издалека, још само довикну, засмејавши се први пут:
– Море, кој’ га зна!
1933.