ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
САН БРАТА БЕЗ НОГЕ
 
У своје време кад се оно метежило и тукло, и мени сила размрска ногу, те је целу до кука одсекоше. Кажем то онако само, и не пада ми на ум да се буним, јер некоме је морало. (А бејах, што има реч, да пре гајди заиграм). Сад овако уза зид на улици залудан; чекам да се и за мене нађе живота. Па се и нађе. Има старица с корпом пут гробља. Дарујући ме мртвацу намене, да му је дар на бољитак онамо што овамо ја место њега поједем и попијем. А има који ме утубише: још с далека маше се џепа, и не погледају ме, и некако обично, као мостарију, плате. Ја опет, од матере такав, стид ме да се ту бенавим и превијам; јер њима се може, а мени опет насушно треба, и шта ту вазда!
А (што да кријем) који пут и сасвим раскрави, чисто осећам нараста добро у мени, па натенане мислим у сласт: Што ти је човек, сто чуда накани се на њега, као да је сам он за муку рођен, и дигну руке, и нема, веле, од њега ништа. Кад оно однекуд огрејало га добро, он прогледао и смеши се. Ето ја, кад ми овако дође потаман, заборавим се и запевушим. А буде богме, па овако без ноге, у себи, и заиграм, па љуља ли љуља!
Али опет у потаји волео бих и туга ме, што неће, што да се не сете мене заборављена! Ко било, ма и лудо дете, за причу да ме припита: “Где ти је, чико, нога?” Блаже но мелем кануло би, блаже но благдан у недоглед.
Гле, збиља, благдан ми надолази: врве пут мене одасвуд, у новом руху, па мирисни. Надолазећи благо ме у очи гдедају. Ако ме вараш сном, грехота је, Боже, ма и с твоје стране! И сви колико их је, пожељно им, сваком на лицу пише, радије би да као ја имају дрвену ногу па се коче и нарамују у ходу. Збиља сви мени! Јер на домак пришли, као хтели би нешто, а стид их, и збуњују се, и ни две да саставе. А ја милоумно гласом који на за за свој: Немојте, велим, браћо, није ред ни право да се ви толико око мене мајете!
Кад оно, као тиме осокољени, све већа сила их се згрне; мислиш лист је с јесени, па га опала наноси овамо ветар. Сви благонавиру мени, а многи су, па се слило: топи одасвуд и кропи, да мислиш као сламку одуваће ме благост. Ја једва нађо душе да слабачко замолим, кад оно, чуда, разлегне ми, до задњег ува разговетао пронесе ми се реч: Ја јесам страдао, браћо, и слатко је казивати где се ради мене толики сакуписте. Али што је мени много, вама је може бити мало, па готова срамота! Јер знајте, браћо, нисам ја Бог зна ко, богами нисам, и не вреди. А може бити препознасте ме. Јер откуд баш ја да сам тај, мене оволико да почаствујете, кад ни пола живота, но тричаву ногу дадох. Немојте ме, браћо, молим вас, нисам ја тај!
Оно у одговор као ветар кад уз гору пође, или из даљине поводањ, или буна, захуји: није реч, а знам то негодују, да у мишју рупу тада завући се, дигне ме и заошија, те лебдим над њима.
Боже, и небо као ближи се озго и гусне у свод. Тек заранци а по њему крупно се отвориле звезде; две и две паре се у очи и гледају ме. Ово се и ти умеша, ради мене помери звезде, у храму да се обретем! Јаој, зар је и ово морало! Бар ти ме, Боже, за незнатна знаш!
Глухота буде, а хиљадама њих као у ливади травки нагло се и чека моју реч.
– Свеједно, браћо, ја могу и то, кад се мора. Само, покорно молим, држите на уму, ја нисам казао, ево, на, узмите је, не треба ми нога! Него те лупи откуд се највише чуваш, па ти после намируј се како те Бог учи.
А, право рећи, овако у годинама не беше ми под морање. Али се откидох с браћом, па велим, кад нас је мало, није згорег да се и један више нађе. Лежимо ти појаче од годину, а преко јаруге онамо ини, близу, брате, чисто те туга пуцати. Ту и мој Милоје. Привило се путем уза ме, синовцем ми се назвало, па велим, ако, човек и керче присвоји, а толи неће по Богу брата, кад за њим пристане; и боље имати него немати. А што невољом зову, верујте, није ни она сасвим рогата: с почетка ли не додија, после се и с њом човек намири. Јер тврђи је од скота; на Вражју чуку да га посадиш, и ту би се свикао. Па тек шалим се с децом: Е, соколићи моји, накриво ли се нађосмо: ви први позив, ја последња одбрана! Богами, ако загусти, неко ће неког на кркачама понети!
– Него ја, чини ми се, забраздих. Можда није у реду што вам и ово казујем? – Оно, као челе кад се роје, зазуји од сабора: “Казуј, свака ти је златна!”
Јаој, кад ли једном у смуши закомеша! Рекао би сaм наопаки брка озго варјачом! Да се бар крст с некршћу измеша; него баш зато што је род и комшија, однекуд слатко ти, што грђе да осакатиш, ко ти згодно под руку наиђе.
У зло доба оно наших глава што оста читаво, сабра се пониже у потоку. – Добога, оста ми горе синовац! “Ајте, децо, благо мени, да устрчимо, можда ће му имати спаса!” – “Бог с тобом, чича, помери се, веле, какво трчање!” – “Ако, ако, велим, не мари, сам ћу ја!” И упутим се.
Онамо глухота, да, што кажу, чујеш ђавољу копиту. Каоно о кладе кад их у гори посеку или у ливади откосе, спотичем се о њих. Да су кладе, за корист би их срезали; да су трава, у пласт би их зденули! Еј, Боже ли Боже, шта се ово почини! Сам ја онде стојећи на јадовном гувну стожер.
Наћи ће тебе чика! Да си им онамо у канџама, бре гребао би се, свеједно ма и за тебе мртва, нек се зна да имаш кога! Па све од трупа до трупа, каоно змија, запузи, пипајући гледам је ли он. Бунило ме неко и мука: просто лапе из крви душе, на чемер горчи, не беху за умирање. А кога у животу напипам, еј, мој братко! За утеху дошанем сиротану. И Бог зна који пут можда све на исте навраћајући, да одонуд већ по дну забели небо. Још боље, велим, лакше ћу га наћи. И збиља при зори, као на сан да се не пробуди, склупчано моје нађем. Не да тебе чика!
Па каоно лопов с врећом, све испотија, бежи. Али, нађавола, осети ме одонуд, и закевће, и зазуји. – Боже, лепо ли зујите, ко вас не зна! И не дорекох, кад оно, рекао бих посред памети тресне ме, и нестанем, и ништа.
“Лепо је то, браћо, чистота и белота, и што ви ту око мене на прстима, него где ми је синовац Милоје?” – питам ја њих. – “Море, лако је, веле, за Милоја, него је мука за тебе!” – “Мука не мука, то ваша брига није! Него, ако ћете љуцки, дајте ви мени моје!” Они немадну куд, и доведу га, двојица међусопке: Еј, жалости, зар на то живота спаде! Душа му, што кажу, лапи на очи; нити сам пристао припитати га, помислиш као пламичак одуваће га реч. Кад ли оно само, сирото, неким чамовим гласом: – “Не брини, вели, за мене, чико, мени је зарасло; али је с тобом мука, ногу су ти осекли!” – Е, ногу, је л’ ногу велиш? Гле, збиља нема је! Ако су, шта ме брига, вучина сам ја матора! А да шта мислиш, нема ништа забадава, то се плати, синовче! Што скупље, то боље, то сигурније! Је л’ да, браћо, не вреди забадава, ни за благо, ни образ? Него комадом себе да платим; своју кост и крв за њега, да ми се не одужи! То је оно, браћо! Одите, одите сви да вас изљубим! Шта сте се ту смрзли, кад је мени топло и претопло на души! Ја сам као коме је двадесета, ситно бих заиграо. Ја могу, браћо, чекните само! Гле, хитро силазим, каоно за девојкама некад, све гиба ли, гиба. Браћо, браћо слатка, чујте, ја имам обе ноге! Ево на, гледајте, трупа-труп, трупа-труп! Није истина што вам казах, бришите све, ништа није било! Ја сам ко и ви, човек на две ноге, посленик! Идите кући, не треба ни рухо ни празник, немате коме празновати! Али најпре, за моју вољу да поиграмо, жеља ме, одавно нисам ситно каравлашки: хопа-цуп, хопа-цуп! Тако сам снио, па велим, ако, и то му дође као неки провод. А дрвена нога, моја помоћница, служи ме не може боље бити.