ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
ПРИЧА O НЕЗНАНЦУ
(писана само за лаковерне)
 
У каменито Загорје залута однекуд гушобоља и, од куће до куће, зареди давити децу. Нико се не усуди стати јој на пут, а камо ли доћи главе опакој. Престрављени видели би јој само скут црне одоре кад у сутон учини зло и кроз вотњак умакне. А кад јој ни записи, ни катраном исписани крстови на вратима не додијаше, онда све што је села у Загорју предаде се у руке Богу и трпљаше. Јер је Загорје забачено и непроходно, а Равничани тешко се накане да им и на весење дођу, а камо ли на жалост и муку.
Кад се зло обреди по свим кућама, а на неке и по други пут наврати, дође им однекуд човек Незнанац. Ко је, одакле је и од којих не смедоше га питати; беше им некако зазорно од његова лица. Своје суседе Равничане знали су, а нешто и далеке Преководце. Али овај и збором и ношњом и понашањем друкши беше. При том би благогласно као певајући изговарао оно мало што им имаде рећи, и отворено гледао и милосно као дете, па опет озбиљан остајао да се пред њим сама рука машала капе.
– Загорци, чуо сам, вели, за ваше зло, па дођох да вам помогнем колико ми је дано. – Чув’ му реч лагодно се осете; а он, без даљег збора, с места се даде на посао.
Још с далека осетив га, болест би на друга врата или који било отвор стрмоглавце излетала. Он јој похвата све стазе и трагове по загорским брдима и не даде јој скрасити се, опакој жени.
Но док се тако с њом носио Незнанац, на другој страни плело се против њега: травари, врачари и гатаре буњаху народ и кнеза.
“Ако је, веле, болест дошла, од Бога је за неко наше сагрешење. Али нам вишњи одреди биље и молитве да се у невољи спомогнемо. А што нам опет болест све младо и зелено подави, има ту неке промисли. Упамет се, браћо! Јер ко је тај Незнанац? И којом то силом ван биљке и молитве, може му се те додијава опакој? Кнеже и браћо, чујте и упамтите, нису чиста посла, и није с десна но с лева послан у Загорје Незнанац!”
На то се грдно смути народ, а кнез и забрине, те не разазнаваше шта је бело, а шта црно. Напослетку, да преломи муку, кнез претегнув другој страни, призва Незнанца и слатким речима наговараше га да иде.
– Не слади, кнеже, провидим те као кладенац бистре воде. Али нека, свак зна своје, и све ће се само на крају казати. А ја ћу отићи кад ми буде време!
Рече и одјури трагом за болешћу. А кнез посрамљен и поцепан невољно се спусти на обронак и до мрклог мрака бацаше камичке у понор.
Те ноћи болест, видев да се не може с Незнанцем изборити, ману се Загорја и пође Равничанима у походе. Али се њих двоје случајем сретну на узаној стази. Она се направи невидљивом, потури му ногу и стрмоглави га и закикота страхобно, да два брата код стада у трли заноћила, помреше чувши јој смех. Али се њему не прекиде живот. Од пада само десна му се рука и нога сломи, те се у муци довуче до прве куће и ту заболова ћутећи о свему.
Тако се болест очисти из Загорја. А Загорци у олакшању, са кнезом, гледаху своја посла, сама оставише Незнанца да болује. Само по која баба, више за провод себи, долазила би му да га обиђе и понуди.
Али гушобоља заситив се беле пуначке деце Равничана, зажеле се њине, и опет крену Загорју. Полако, полако па једног свечаника у сутон ушуња се у кућу кнеза. Домаћи беху негде на части, мала Јагода сама спаваше. Нигде је не вођаху умиљату јер мирисаше на мартовско цвеће, а урокљиво око вреба одкуд му се не надаш.
Осети је Незнанац коварну где се пришуњала. Па се дигне, штап и торбу потражи и крене кући мале Јагоде. На небу се измењаше зорњача, па дан, па вечерњача, а он још једнако иђаше. Боже, како је споро ишао! А до куће мале Јагоде долетела би трипут хитнута стрела. Тек у друго глуво доба стиже и закуца на врата.
– Где је мала Јагода?
– Јаој нама, мала Јагода спрема се на пут у земљу анђела!
А на другој страни куће попрскаше окна, да се жижак узнемири и сенке задрхташе по зидовима. Онда се све утиша и би благо у кући мале Јагоде.
Незнанац се укипи крај детињег узглавља, дете се у сну насмехну. И целу ноћ домаћи по закутцима сћућурени гледаху у њему џиновског неког стражара. А кад се објави зора искрадаше се Незнанац да га не примете. Али га приметише.
– Остани, Незнанче, сад видимо од којих си!
Беше већ на вратима.
– Остани, Незнанче, добро се мора добрим платити. Хоћеш на далек пут, а уморан си. Остани код нас. Пуни нам торови оваца, млекари смока, двориште живине. У бурадима стари нам вино, а ново у кљуку превире. Ми ћемо те болна неговати, а здрава гостити!
Већ на вратнице излажаше.
– Незнанче, ако нам одеш тако без ичега, целог века мориће нас нешто ноћу, мала ће Јагода плакати за тобом у сну!
Окрете се Незнанац и благим неким погледом силовито их прожме, да ничице попадају. А кад се прибраше, одмицао је већ Незнанац уз крш. Боже, како је споро одмицао!
После су до речи дошли загорски мудраци. Најпре измудроваше да спасилац њихове деце није ни Равничанин ни Преководац, већ неки трећи с неке треће стране; па онда, после дугог распредања и упредања, да он није од оних што нису с десне стране, а да су травари и врачаре баш од тог соја; и напослетку да се више немају бојати болештине, јер ако се опет дошуња, и Незнанац ће долетети за њом, ако је жив; а ако није, онда ће његова душа. Али кад год би се реч о томе повела, радије говораху шапатом.