ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ТАДИЈА КОСТИЋ
НА ПРВОЈ СТАЗИ
 
Божићни пости. Небо сиво, хладан ветар фијуче, ситан снег сипи и бео покривач застире све. Само плавкасти дим промиче кроз сељачку кровињару. Чељад се свила око прочевља и у мрачним избама, из којих бије задах дима, мемла, расола и ракије. Стара бака пари се крај пећи, кашље и сиIпа, деца вревају, плачу, смеју се, женскадиња плете, преде и канура. Понеко протрчи босо, у старој искецаној сукњи, из куће у вајат, груне обема шакама у гломазна врата, дохвати неку ствар па бежи у собу …
Ја журим кући Ранисава Бајића да читам молитву његовој болесној шћери. Кљусе фрче на нос, отреса гривом и пробија сух снег. Мећава брише око ушију и пуши се пред очима.
– Помози Бог, брате!
– Бог ти помогао! – одговори сељак, па ме загледа: млад човек, ни браде, ни бркова, а на глави му чита. Бога ми поп … наш нови поп! Па за тим ће несигурним гласом:
– Благословите!
– Бог те благословио! – одговорим ја, па га упитам: одакле је, како се зове, колико има до те и те куће, и, напослетку, продужим:
– Шта ти је то око врата?
– Које? Ово! Завио сам врат и уши шалом. Вала Богу, здрав сам … но … зима, оче.
– Зима! Зима је свима, али не завијамо се као ти.
– Оно јест! Тако је … Тек тревио ми се овај шал па велим дај да завијем уши. Навик’о сам.
– А, навик’о си! То је рђава навика. Главу не треба топлити, уши и врат треба трљати хладном водом кад се умиваш, па ти неће зепсти. Ноге топли. Ето, обућа ти пуна воде!
– Оно јест … право велиш. Сељачка посла, господине попо – вели сељак и пипа се око главе и врата, а кад дохвати под гушу, трже руку па хукну у прсте.
– Што то хучеш у прсте?
– Тек …
– Што тек?
– Тако сам навик’о. Веле: ваља се.
– Слушаш бапске врачарије! Бојиш се порашће ти гуша, а кад дунеш неће ти порасти. Матор човек па слушаш врачарије!
Идем даље. Онамо, страном тера човек санке дрва. Напред иде мушкарац, обуо мамине чарапе и подвезао их више колена, а навукао татин гуњ, који досеже до чланака, једном ручицом води јунад за порожје, а другу приноси устима и хуче у прсте. Човек иде позади, замахује грабоваком и виче:
– Ојс, сиве, шаре … Јуне, бре!
Јуне врдну у страну, саонице замахнуше укосо, а сељак опучи уздуж:
– … ти закон јунећи … и ко те створи!
Ја стадох.
– Полако, брате! Стани и одмори се.
Човек стаде и ухвати се за капу.
– Што их тучеш, видиш какав је пут?
– Ама нека јунад.
– Па лепо, брате, кад су јунад треба тим пре да их тераш полако и дотерујеш да се навикавају на рад, да се не ломе док не очврсну.
– Право велиш, попо. Заиста је тако. Сељачка посла … Ми сељаци …
– И што се псујеш, брате?
Он заћута и слеже раменима.
– Шта ти помаже псовка?
– Несретња навика, господин’ попо. У овоме терету па ми се чини лакше кад опсујем.
– То је рђава навика. Рђаво васпитаваш децу. Чује дете од тебе па и оно псује, не поштује ништа за свето, а из тога долазе неваљала дела.
Сељак се чеше иза врата
– Све је тако. Али овај несретњи сељак … у овом терету … Кажем ја на исповести, на Велики Четвртак: “Господин’ оче, све сам у исправности, само што имам поган језик”. А он ме резили, све као то ти, и још више, и вели “да постиш три понедеоника”. Ја велим: “хоћу, господин оцо, и шест понедеоника” … Али, ето тако … Сиве, шаре … Ојс, воко, ојс, брале …
Стигох кући Ранисава Бајића. Кућа му под једним брегом, у вотњаку: мала, тесна и сниска, предњи јој део од брвана, други, задњи, оплетен прућем, олепљен блатом и обељен, а покривен папраћу, коју су притиснули лемезови, да тај кров не однесе ветар. Папрат почадила, црна, углачана, а на дну се ухватиле леденице.
Око куће виде се још две три зградице од прућа и брвана и један наслон за стоку. По дворишту растурена кровина, огризине од сена и тулузине, учепала говеда, стрвољ и нечистоћа, а пред кућним прагом трагови псећих шапа и кокошињих ногу.
Свезах кљусе за плот, узех књиге и лупих штапом у врата. У кући врева, творижу собња врата и довикују се.
– Домаћине!
Они се ућуташе. Једна жена отвори врата и посукља дим из куће. Друга једна проговори из оног дима:
– Ене-де, поп! – и отрча у собу.
– Помози вам Бог!
– Бог ти помогао! Ајде ‘вамо!
Уђох у кућу, а затим се сагох те уђох у собу, у мрачну избу, прегрејану и загушљиву. Врућина, дим, стотину некаквих гасова и киселина ударише ми у главу. Стадох на сред собе и једва се исправих и прибрах.
– Благословите!
– Да те пољубим у руку!
– Добро дошао! – приђоше ми руци.
Домаћин, средовечан човек, омален, од оних недозватих људи што их је убила сиротиња и беда од сваке руке, чепкори преда мном, трза руком за пеш од зубуна и збори:
– Ето, Божја воља … од празника. На Светог Јована … помози ми рећи … Милостивог … узела она, да речемо, једну рубину, однела на поток и прала. А рећи ће јој Спасенија: “Видо, Бог с тобом, дете, зар на два празника! Данас је Млада Петка”. А она јој вели: “Бога ти, мамо, што … Богу се молећи”. – И баш кад је грушкала, протиште је нешто око витих ребара и писну. Вредно дете, нема ваког иксана на далеко – задркта глас у несретног родитеља.
– Посечена! – рече једна баба суха, ситна, са шиљастим лицем, у памуклији од ћитајке, што стајаше до болесника.
– Хуј, јатки ојађеној! – Подбочи се мајка и махаше главом. Болесно девојче лежаше у углу до пећи. Прострли му сламе и кучињару поњаву, а под главу метнули јастуче напуњено кукурузовом комушом. Лежи налеђушке, разбарушило се, одбацило покривач, отпустило руке, заклопило очи и брекће.
– Отварајте прозоре! – рекох.
Они се окретоше, погледаше у прозоре, па се згледаше.
– Шта је ово! Прозори залепљени! Оне две рупчаге на два зида, што служе за прозоре, залепљене хартијом пенџерлијом.
– Ви никако не проветравате собу?! То је ужас!
– Сељачка посла, господин’ попо. Овако научили, па ‘вако, ето …
– Онда није ни чудо што болујете. Погледај како је овде: соба прегрејана, дим, прашина, испарења, тескоба! … И здрав човек ту да прецркне.
Она баба са шиљастом брадом проговори:
– Није то, него … кад некоме дође опредељење да се разболи …
– Шта велиш, тето?
– Велим: така му је судбина … овом детету.
Поднеше ми столичицу те седох према болеснику. Она баба седе у крај. Домаћин стоји, чепкори, трза за пеш од зубуна и пљешће устима; мучи се да нешто каже. Детиња мати и оне жене творижу из куће у собу, из собе у кућу, лупају вратима и шлапају по блату око врата. Час по час, мати приђе детету, зовне га, ухвати га за ручицу или му палцем растре по очним капцима. Двоје ситне дечице, босоноги, у кратким кошуљицама и зубунићима, метнули јабуке у лончиће од пећи да их пеку. Јабуке цврче и из њих пишти сок, деца га лизућу прстићима, врче се кад се опрже и поглeдају у мене.
– Нема ту никакве судбине, баба. Ко се чува и Бог га чува. Најпречи су услови здравља: чист ваздух, сув стан, топло одело, довољна храна, чиста вода. Затим треба се чувати заразе.
Баба ме гледа и помахује главом. Хтела би нешто рећи, али се уздржава. Дознадох да је то нека гласовита врачарица, Синђа. Канда се спрема да завојшти на ме!
Уђоше још три жене из сусества, забрађене, снежаве, с понудама у рукама. Улазе полако, тихо називају Бога, и одмах с врата трупкају ногама о под. Отресају снег с опанака. Снег се топи, прави се још веће блато и мокрина, бије још силнија успара. Приђоше ми руци, руковаше се и с осталима, па приступише болеснику, спустише и раздрешише мараме и поређаше понуде – суве шљиве, орахе, јабуке, дуње, парчад шећера.
– Видо, ћеро! Шта радиш, дете? – дрмуса га једна.
Друга, у црној шамији, хукну:
– Еј, јатка, много забун … Тако, не било примењено, моја покојна Стоја … Куку, Стојо, ране моје љуте! – раздерња се она.
Ја викнух.
– Шта је то? Јеси ли ти луда! Одступи!
И заповедих да спреме, шта треба, да читам молитву.
Донеше воштаницу и кадионицу. Мати се саже и полако подвуче руке испод плећа детињих, подиже је, седе на столицу и узе је на крило. Оно писну:
– Нано!
– Ево твоје нане. Де, Боже помози, да попо чита молитву. Боже окрепи, исцели.
Ја намакох епитрахиљ:
– Уме ли да се прекрсти?
– Уме, ја како! Дела, благо мајци, прекрсти се. Тако. Ето крстић, да пољубиш.
Дадох јој крст у десну руку, а свећу у леву. Она забаци главу на мајчине груди. Руке јој задрхташе, мајка их прихвати и придржаваше.
Отворих требник и почех прелиставати да тражим општу молитву, а она баба мрда иза мојих леђа и искашљује се.
– Господин попо, читај молитву од Црног Петка, од устреле и нагазе – проговори она.
– Шта велиш, баба?
Она понови то што нема нигде у књигама.
– Ћути, баба, немој да се мешаш у посао који не разумеш. Каки Црни Петак, кака устрела!
– Та јој се молитва види.
– Где јој се то види?
Она оћута. Ранисав ступи мало ближе и објасни:
– Види јој се на угљевљу.
– Зар и ти верујеш у угљеваре?
Он се измаче, а продужи његова жена.
– Молим те, господине, читај ту молитву што ти вели тетка Синђа. Ми ћемо платити колико заискаш. Не брини за плаћу.
Оне три жене шапћу.
– Богме, то јој се види!
– Што је вајда да чита другу молитву!
– Та јој помаже, друга јој не помаже!
– Доста! – рекох одлучно – Ја знам шта ћу читати. Немој да се мешате у оно што не знате.
Они се ућуташе. Ја почех читати. Дете јечи и брекће. Мајка оборила поглед у њега, и мало, мало, па се крсти и шапће: “Боже помози, окрепи, исцели! …”
Баба гунђори са женама:
– Ене, каке су му књиге!
– Нове!
– Шта ће помоћи нове књиге!
– Нема посла без старих књига и старих свештеника!
– Још је млад и неук!
Једва се уздржах да не прекинем молитву, да их најурим из собе.
Кад сврших читанију, мати спусти дете на постељу и седе крај њега.
Ја седох на своју столицу. Домаћин виче:
– Седи, одмори се! Хоћеш ли што пити? Јеси ли за ракију! Имам и каве.
Баба Синђа седе и намести се према мени, савила се као копча, отпустила руке на крило, па жарака очима час на мене, час по оним женама што стоје око нас, и помахује главом. Мени се учини да то значи: “Ништа не вреди ова молитва што је очита овај голобради поп”.
Ућутасмо се. Неко је доба дана, сунце се клони западу, ветар фијуче и снежна зрнца добују у хартију на прозору Ја помишљам да идем, али не могу док коју не протурим са овом угљеваром.
Отпоче она.
– Бога ти, попо, ко нашљеди књиге почившег попа Совронија, проста му душа?
– Ко ће их наследити? Ко му је наследио имање, наследио му је и књиге.
Она мрда главом.
– Боже, Боже, свашта ти тај имадијаше у својим књигама! Али оно су старинске књиге, носио их је педесет година. Оно је био свештеник! Имао је браду до појаса, бркове до ушију, носио је плетеницу низ леђа и дугачку џоку. Јахао је ‘ата од педесет дуката, па све њишти под њим! У селу је знао све по имену, и најмање дете. Дође у наше село, зађе да свети водице, па кад буде у Крушаке, он викне: “О, Синђо, спремиде, море, ручак!” И ја приуготовим што је Бог дао, а он увек задовољан и благосиља. Дође на славу, на свадбу, о заветини, па буде по три дана, па, понегда и поигра у колу. Кад он чита молитву и Бога расплаче: све се крсти, метанише и виче: “Изидите нечастиви и злочестиви из раба Божјега и идите у мрачну гору, у мутну воду …”
– Ама, чини ми се, ти по мало врачаш? – прекидох је у говору.
Она оћута, затим саже главу и рече:
– Бо’ме, помажем народу колико могу.
– Шта му помажеш?
– То, што ти рече.
– Измишљаш којешта?
– Бо’ме јок, но оно што јес’!
– Од кога си то научила?
– Хе … од кога. Каже ми се само.
– Како ти се то каже?
– Е па де! Не могу ја све причати што знам. Дођу латинчићи па ми кажу.
– Каки “латинчићи”?
– Зар ти поп па не знаш? Крилати латинчићи.
Оне се жене осмехнуше и згледаше. И оне верују да ја не знам то, што зна Синђа угљевара.
Ја ускипех.
– Ћути, бабо, не дробељај!
Она накриви главу:
– Па ти не верујеш ни Танаску из Шеварица?
– Коме Танаску?
– Што гледа у зрневље.
– То је неки лажов као и ти!
– Ене де, шта вели?
Ја се окренух домаћину:
– Ако си пријатељ себи и овојој деци, немој слушати бапске врачарије и лажарије већ слушај шта веле паметнији од тебе. Ово дете болује од тешке болести, по свој прилици од запаљења плућа. Њему треба мира, да се не ларма по соби, да се не зивка, не нуди, треба му чиста ваздуха и умерена топлота! А овде је све наопако. Иди лекару, да те још боље поучи, и да ти дa лекове. Молили смо се Богу и треба му се увек молити, али треба се и чувати и лечити у болести.
Ја му говорим, а он се кељи, трза пеш од зубуна и муцка:
– Ја … што велиш … Ти знаш, сељачка посла … Тако је све као што ти велиш … ‘Вала теби који ти нас совјетујеш.
Она баба узе из угла неки завезак у прљавом платну, провири на рупицу на прозору, према западној страни, и рече.
– Сунце на смирају!
Жене се ускомешаше. Једна од њих приђе баби те прими неку заповест на уво, изађе у кућу и донесе једно кожно решето.
Ја узех књиге, поздравих се и изађох. Сунце се губи у сумаглици, снег сипи као и пре, вечерња студен стеже и леди.
Ја на једна врата, жене на друга … Писну болесно дете. Изнеше га под кокошар где слећу кокошке. Мати га држи у наручју, нешта му тепа и залагује га. Једна жена носи решето, а Ранисав носи бакраче воде. Баба одреши завезак и извуче белу лисичју лобању. Пресамитише дете преко руке, наднеше му решето над главу, баба метну коштурину у решето и преко ње сипаше воду на детињу главу.
Сви ћуте, само дете пишти и баба – баје!
Мени се смрче пред очима, попех се на коња и одох без обзира.