ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ
БОЖЈЕ СУЗЕ
 
Отац седи под тремом, пред кућом, с ћерчицом од четири године. Небо се наоблачило, црни кишни облаци гоне се, оморина; земља сува, испуцала од суше, ожеднела очекује ма и кап воде; живина се склања у сувоту, осећа да ће бити јаке кише. Дете упрло очице, па бојажљиво посматра све око себе, гледа облаке, предосећа промену времена и приљубљује се уз оца. Загрме, и гром страховито одјекну. Дете заплака уплашено и зари своју плавокосу главицу оцу у крило. Отац га умири и охрабри, и дете са страхом, кроз сузе, гледаше даље у мутне облаке, а кад наново загрме силно, страховито, дете опет зари главицу оцу у крило и бојажљиво протепа:
– Бога!
– Бога, сине!
Дете мало подиже главицу и упре поглед у мутно, облачно небо. Киша лину у млазевима. Замириса земља. Дете поче слободније гледати. Загледа се у оца и, мислећи на грмљавину, упита:
– Оно Бога кара?!
– Бога кара!
– Љути се?
– Љути.
– Је ли, тата, људи су неваљали, па се Бога љути?
– Јесте.
– А што га љуте? Они нису добри.
Отац ништа не одговори.
Дете упре поглед бојажљив, замишљен, у млазеве кише, па упита кроз плач, с напућеним усташцима:
– Плаче Бога?
– Плаче.
– А што га љуте, па сирома Бога плаче; је ли, тата?
Отац се замисли; не одговори ништа. И отац и дете, ћутећи, пригрљени, гледаху како киша пада.
 
* * *
Бога плаче, расрдио се на неваљале, искварене људе и сузе гњева Божјега падају на грешну земљу, и, гле, од тих суза гњева његова бујају усеви и грешним људима добра доносе, добра неизмерна.
О, колико ли само добра доноси осмех преблагог Бога!?