ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ
 
I
Православна упоришта савремене србске књижевности
Када се помињу православна упоришта новије србске књижевности, човеку на памет падају поједини одломци прочитаних прозних дела, запамћене строфе и стихови, песничке слике без којих би наша литература, али и наш живот били сиромашнији … Потписник ових редова увек се сети Вука Исаковича, полупијаног, спремног да се опије до бесвести, само да не би прешао у римокатолицизам и издао “сладост православља”; лика попа Николе из Андрићевог романа На Дрини ћуприја; дједа Раде из Ћопићеве Баште сљезове боје, кротког и нежног старца коме душа, штоно реч у народној песми, мирише као “млад босиљак”, и који не може да верује да брадоња што у Подгрмечју слика иконе простодушним сељацима у исти мах своје свештено занимање обесвећује сликањем коња … Ту су Симовићеве песме устремљене ка Горњем Граду, од којих је “Тројеручица” једна од најмолитвенијих испеваних на нашем језику; његов Бој на Косову, шекспировски снажан и житијски мудар и дубок; Павловићева истраживања Свете Горе … Наравно, Настасијевић, који је прешао пут од тамних паганских стихија до “Ђурђа Бранковића”, чији стихови:
Пропашћу спаси!
Кад није другога спаса,
казном награди за грех!
могу да се пореде само са оним Његошевим: Нека буде што бити не може! Све ово што помињем, помињем насумце; управо сада, док ово пишем, пада ми на ум последња фаза стваралаштва Ивана В. Лалића, који је, кренувши за Јејтсом на “Пловидбу у Византију”, стигао до “Шапата Јована Дамаскина” и Четири канона, у којима заиста “тутњи море” Нуминозног.
У новијој србској књижевности немогуће је заобићи православне мотиве. Постоје два приступа коришћењу истих. Један је онај који подразумева дијалог са духовношћу и културом коју смо примили од Византије, и стваралачки, светосавски – рекао би отац Јустин Поповић – преобразили их у оно своје; други се само привидно служи дијалогом са баштином. У ствари, реч је о непрекидном солилоквијуму, или разговору са утварама сопствене уобразиље.
Прва група стваралаца доживљава Православље дубином свог бића, чак и ако га не помињу као извор надахнућа. Рецимо, песме о воћу и поврћу које је, за децу, писао Милован Данојлић су суштински израз благодарствене, евхаристијске природе човековог сусрета са светом у коме се назире траг Творчеве деснице; стихови Љубомира Симовића:
Ко се из човека не пење у Бога,
силази у звер
изражавају језгрену интуицију источног Хришћанства – неопходност обожења, превазилажења сопствене датости стремљењем ка ономе што је човеку задато. Уз то, и Данојлићева и Симовићева аксиологија су у највећој мери хришћанске. Ту је и Рајко Петров Ного, који се, у “Недреманом оку” уздигао до заветне историософије и стихом: Није све пропало кад пропало све је ушао у вечност нашег језика. Друга врста стваралаца ове групе Православљу се приближавају, условно да кажемо, са Запада, да би на крају (на врхунцу своје стваралачке зрелости) планули речима од којих застаје дах – речима откривењским. Тако, на пример, Јован Дучић, за чије је песме о србском средњем веку А. Г. Матош с правом приметио да личе на разгледнице за Американце, у Лирици испевава:
Господе, знам Ти клицу чудну
у свем мом добру и квару,
јер огледаш се мени у дну
као небеса у бунару.
после чега је тешко било шта проговорити – преостаје само побожно ћутање. Већ смо рекли да је сличним путем ишао и Иван В. Лалић, за кога је Византија била дивно, али неразумљиво чудо, злато и фреска хијероглифичких значења, све до Писма и Четири канона. Велики књижевник, а непоправиви паганин, Милош Црњански, ипак је умео да осети оно чиме није живео: свога Вука Исаковича је насликао да буде сржно православан (сетимо се само да Вук одбија да се слика његов портрет, и тражи да се, уместо тога, уради икона полковниковог свеца заштитника, милосрдног Стефана Штиљановића.) Ту је и Васко Попа, који је хришћанском наслеђу свог тла приступао са дубоким поштовањем, али никада као лично религиозан човек (песниково небо је празно, мада његова “Манасија” блиста из пустоши у којој смо се обрели под празним небом). Овде можемо сместити и Бранка Миљковића, чији је “Ариљски анђео” израз Бранкове вере у Поезију, која је била једина његова религија, али је ипак надахнуће за исповедање те вере нашао у анђелу из цркве задужбине краља Драгутина.
Приступити православној традицији србског језика (“средњовековној”) данас није нимало једноставно – две реформе су га уклониле са нашег духовног обзорја. Прва, она која је стигла са Еманилом Козачинским и Максимом Суворовом, донела је рускословенски (ипак сродан старосрбском); друга, Вукова, није марила за дубину и висину језика на који је инок Исаија превео Светог Дионисија Ареопагита са теолошки преобилно богатог грчког. Уз то, ову традицију треба упознати и литургијски – богослужбено, и читајући књиге оних Отаца који су је обликовали. А, макар колико, треба и живети православно. Срби нису имали Достојевског, кадрог да атеизам Ивана Карамазова суочи са аргументима љубави старца Зосиме; Срби нису имали свог Пападијамандиса (“грчки Достојевски”), који је умео да открије тамне закутке душе и обасја их бакљом хришћанске аксиологије. Да, Срби су у XX веку имали Момчила Настасијевића: али само Момчила Настасијевића, кога, по свему судећи, нико није могао (или желео?) да следи кроз “тамни вилајет” до Небеског Јерусалима.
* * *
Но, разлога за јадиковање нема. Томе је доказ ова антологија србске хришћанске приче, која показује да је код наших највећих писаца хришћанског ипак било, и да ни у најтежим тренуцима својих сумњи и колебања они нису заборављали да Бога има, да је Христос дошао. Макар се и јововски препирали са Њим (попут, рецимо, Светозара Ћоровића), они нису стајали пред пустим небом, него су тражили да виде Лице Богочовеково и да им заблиста Смисао.
 
II
О овој антологији
Ова антологија није прва таква међу Србима. Једну је, и то веома лепу, начинио наш угледни приповедач Саша Хаџи Танчић, и објавио је као “Српске празничне приче”, обликујући је око великих хришћанских празника који су причама били повод. “Чесма воде живе” је, пак, грађена по нешто другачијем моделу – у њој су приче сложене по “класично” схваћеним и прихваћеним поделама на литерарне епохе. Одабрали смо овакав начин низања да бисмо указали на континуитет бављења србских приповедача хришћанском тематиком, али и на многоврсност мотива и могућности србске прозе у овој области.
Основни критеријум у избору прозних целина је, поред њиховог квалитета, свакако био и начин на који се писац сретао са тематиком: у причи је, макар бљеском, морала да се јави хришћанска порука. Чак и када се с болом сведочи и о овом свету као “долини суза”, тај бол није позив да се живот прокуне и одбаци. Писци ових приповедака припадају народу који је много патио, али који, све до недавно, када су неки продали “веру за вечеру, и поштење за печење, и крсте за масне прсте”, никада није падао у очај. Јер, како је једном рекао гоњени Свети Атанасије Велики: “Облачак је, проћи ће!” И пролазили су сви облаци на небу наше историје, и Сунце Правде је увек блистало као првог дана стварања.
Причати причу значи имати поверење у моћ речи. А моћ речи потиче од свесилене Речи Божје, Христа, Којом је Отац постао “Творац неба и земљ и свега видљивог и невидљивог”, Бог Песник, Уметник неба и земље … Србски писци су, макар им стварност често друкчије сведочила, увек веровали у голуждраву, топлу Реч -Птичицу Божју и кретали с њом у бој против свих звери из бездана.
Верујемо да ће читалац то осетити.
 
III
Грађа и распоред
Антологију отварају три србска средњовековна апокрифа (“Слово о Адаму и Еви од почетка до скончања”, “Чтеније о Светом Варуху” и “Обилажење Пресвете Богородице по мукама”). Апокрифи су најближи ономе што бисмо могли да назовемо причом у данашњем смислу те речи: засновани на хришћанском поимању света, они обилују и имагинативним елементима. Апокрифи су снажно утицали на потоња дела народне књижевности (опис сахођења Богородице у пакао одражава се, самосвојно, у народној песми “Огњена Марија у паклу”). Како је настао човек? Каква је била историја његовог пада и искупљења? Шта нас чека с оне стране гроба? То су само нека од питања којима апокрифи покушавају да нађу одговор … Јер, живот је тежак, а тој тегоби мора да постоји неки протолошки узрок; и живот је, на земљи, кратак, па мора да постоји његов есхатолошки циљ … Од Адама и Еве се мучимо, и човечанство је често грешило (сетимо се Вавилонске куле), но милост Мајке Божје, обраћене Христу, све може да спасе, олакша и ублажи …
Народне бајке и легенде о свецима засноване на хришћанству нарочиту пажњу посвећују Божјем промислу у човековом животу. Јер, “Бог не плаћа сваке суботе”; али, и “Бог ником дужан не остаје”. Зато: “Без Бога ни преко прага”. Сиромаси и убожјаци, који се покажу милостивим, од Вишњег ће бити вишеструко награђени. Бајка, та, по Ивану Иљину, прафилософија сваког народа показује да су Срби народ који верује у Бога Правде, код Кога је правда у исти мах и милост. Легенде о Светом Сави, том истинском заточнику Бога на земљи, такође показују да су сина Симеоновог Срби пре свега доживљавали као правдотворца и правдоизвршитеља, који је свој народ и поуком и казном образовао ка Образу Божјем. Предање о “Цару Дуклијану” јасно указује на то да су Срби знали колико је паганско у човеку у сталном сукобу са оним хришћанским, и да су себе стално опомињали да се против паганског треба делатно борити, да не би оживело и загосподарило.
Став наших романтичара и раних реалиста има неколико заједничких црта: пре свега, за њих је хришћанство морал, као “завичајна обичајност” (израз др Жарка Видовића) која заједницу одржава на ветрометинама историје; свештеник је призван да тој завичајној обичајности буде пример и путоказ. Ђура Јакшић у “Попи Тихомиру” приказује лик србског пастира, који је, чувајући парохију као Богом поверено стадо, спреман да страда и од својих (вишег клира) и од туђина, само да би заједница опстала. Змај у причи из “Невена”, “Зар и звона говоре”, жели да утиче на дечја срца, онако како је само он то умео, испуњавајући завет посмртног јављања својих, прерано отишавших, петоро малишана (који му, с оне стране гроба, што ће Змај записати у “Ђулићима увеоцима”, поручују:
Где год је Српче које,
љуби га уместо нас.)
Јанко Веселиновић својим причама нуди узор србским свештеницима, који, у народу склоном свађи и подели, морају да, увек и свагда, буду миротворци. Стеван Сремац се, у “Смрти цара Лазара” (збирка из које прича потиче изашла је под насловом “Из књига староставних” ) опредељује за опис свештеног тренутка настанка Косовског завета, запечаћеног Лазаревом и Милошевом крвљу, а Драгутин Илић се, у “Српској божићњој легенди”, враћа периоду србског робовања под Турцима и уздања у Бога као једине светлости у тами синџир-векова.
Иако нисмо имали “Браћу Карамазове”, ту сагу у обнови очинства, имали смо Лазу Лазаревића и “Први пут с оцем на јутрење”, где ће достојанство оца и домаћина свом мужу, на ивици самоубиства, вратити мајка и супруга Марица. Указујући му поверење после животног слома, она га обраћа Богу (Оцу и Домаћину) и деци својој и његовој … Исприповедана из детиње перспективе, онеобичена на један лирски начин, ова прича се одвија под треперавом светлошћу кандила запаљеног пред иконом Светог Ђорђа, Митрове крсне славе. Симо Матавуљ, у “Пилипенди”, даје икону србског сељака који се вековима борио да, пред турчењем и католичењем, остане свој, спреман и да умре од глади, само да би очувао верност “србском ‘Ристу”. У “Свечевом лијеку” Матавуљ описује чудо народног свеца, Василија Острошког, који са својим Србима живи као са домаћима, увек спреман да им се одазове кад је тешко, али и да их поучи којим путем да иду. У “Крсту и молитви” Светолик Ранковић слика муке свог поколења, које, под утицајем европског рационализма и скептицизма, заборавља светињу, али је, у дубинама душе, спремно да клекне и завапи кад му је најтеже и најболније. Радоје Домановић се, у “Божјим сузама”, диви Господњем дуготрпљењу и кори оне који су заборавили пут истине и живота, у земљи која се, како би рекао Ђура Јакшић, сва претворила у бол (“Орао”). Светозар Ћоровић, син убогог херцеговачког крша, његове муке и љутине, поставља Богу питање: “Зашто?” Зашто деца умиру? Зашто малишани доживљавају бол? Зашто је у овом свету тако тешко, да сузе, ако не потеку, могу да угуше? У “Првом бадњаку”, међутим, он показује да наде има и да је никад неће нестати. Чак ни у врелом камењу Херцеговине, пуном бодљи и гуја. Петар Кочић, песник Босанске Крајине, који је, носећи крст свог народа, од мука умро у београдској лудници 1916, не дочекавши сунце слободе, у причи “Гроб Слатке Душе” дочарава нам идеал србског сељака – хришћанина, који сваком уме да упути лепу и топлу реч, али који ће страдати управо због своје доброте. Други Кочићев јунак, Симеун, послушник и бранитељ намањићке лавре Гомионице, и читавог Змијања у јауку, показује нам делиричну страну србског православља, намученог, увек крајишничког (крајина је војна граница, а Срби су, уви, увек били на некој војној граници, и увек су, као Змијањци, могли да запевају:
Ој, Крајино, крвава хаљино,
с тебе вазда започиње кавга),
страну трпљења уз ракију, и визије правде у свету лажи, опет уз ракију, и верности себи и свом “Закону” (вери), опет уз ракију … У глави Симеуновој мешају се стварност и фикција, али срце његово увек је спремно да иде за Христом, “Богом словенских очајника” ( отац Јустин ) … А да са Србима и њиховим навикама (оним паганским, тешким, неискоренивим) није лако, говори прича свештеника, реалистичког приповедача Тадије П. Костића, “На првој стази”, која показује да је сваког ко се борио за своје стадо морао да облива крвави зној.
Ни писци наше модерне нису заборављали слово хришћанско. Милутин Ускоковић је, у причи “Отац и син”, приказујући обрте судбине, приказао и зашто се код Срба каже: “Душу у се, па трпи”. Вељко Милићевић је описао ледену пустош велеграда и неопходност покајничког повратка огњишту. Бора Станковић, тај сведок крваве борбе Ероса и Танатоса, човек кога је плот мучила и умарала до вриска, у “Божјим људима” дао је и неколико хришћанских ликова, који су се, што због себе, што због окружења, сломили пред Тајном, али је ипак сведоче, и од ње не одлазе.
Између два светска рата било је много прича о претходној војни. Јер, у боју су Срби показивали своје најбоље, најчовечније, најхришћанскије особине. “Пацко” је прича о витезу који је убијен када је сахранио другог, непријатељског војника – и убили су га управо они чијег је саборца сахранио. Драгиша Васић је, пишући “Карактер и менталитет једног поколења” (одбрану од тврдње да смо балкански злочинци) управо лик Пацка узео да докаже да Србин није никакав страствени ратник, ратник по природи, него човек кога невоља нагони да напусти огњиште, али, баш зато, онај који и у рату памти да “зло добра донети не може” … Прича “Сан брата без ноге” Момчила Настасијевића говори о човеку који се жртвовао за другог и који сад, после рата, проси – али, у његовој савести, сусретишту човека са Богом и човечанством, збива се велики сабор свих људи, који му благодаре зато што је спасао ближњег. Настасијевићева “Прича о Незнанцу”, писана “само за лаковерне”, је прича о Христу у борбу са смрћу, о борби за девојчицу Јагоду, која је, на известан начин слика човечанства као Цркве, Невесте Јагњетове. Вељко Петровић је, у причи “Ни имена му не знам”, показао хришћанско срце наизглед грубог србског војника, који мисли о непријатељу у невољи, а у повести о “тешкој руци Господњој” дао лик свештеника суоченог са раздируће мучном драмом савести … Запис Исидоре Секулић о “бденију у манастиру Раковици” дат је као увид у усамљеност савременог човека коме су литургијски потребни и Бог и ближњи, а четири приповетке великог мајстора Григорија Божовића говоре о православљу у Старој Србији, на мученичком Косову и Метохији … “Чудни подвижник” је повест о свештенику који се каје због тога што је убио шиптарског злочинца и зулумћара и који је због тога скинуо мантију (“Јаој мене до Бога милога, / ђе погубих од себе бољега”, вапијао је, сасвим у нескладу са епском традицијом, а сасвим у складу с еванђелским духом покајања, Марко Краљевић пошто је убио Мусу Кесеџију.) “Љута неман” је повест о потурчењацима, који су Христа напушта-ли због историјске немоћи и потлачености Његове Цркве. “Мучних дана” говори о хришћанској самосвести Срба из Старе Србије, а “Стојна Девичка” о чудесном лику Блажене Стојне, која је, с клетвом у једној и благословом у другој руци, проходила живот свој код ћивота Светог Јоаникија Девичког. Стеван Симић, човек који се, после Другог светског рата, кад су му нудили да промени презиме, да би, као “Македонац” имао бољи положај у комунистичком друштву, и који је, борац за слободу Старе Србије још из доба пре балканских ратова, то одбио, написао је причу о одбрани србског идентитета од бугаризације управо као причу о лику Христовом јављеном у попу Михајлу (јер, лик Христов је једина гаранција људске слободе и самобитности). “Прича старца Јанићија” Владике Николаја и “Срна у изгубљеном рају” Оца Јустина показује ову двојицу србских светлосника не само као теологе, него и као даровите приповедаче.
Из доба мрака Другог светског рата донета је прича заборављеног приповедача Драгутина Илића – Јеја, “Смрт српског домаћина”.
Круна ове збирке прича је, свакако, “Касијана”, једно од најлепших дела написаних на србском језику од када тај језик постоји. Њен аутор је жички светлоум Николај Велимировић, златна уста и златно перо србско. Овом причом Срби искупљују многи мрак и многу лаж коју су написали, и многи отров подметнут као “књижевност” …
 
IV
О будућим антологијама
Приређивач ове антологије трудио се да изабере приче које остају, и чија вредност, како уметничка, тако и битијна, надилази време и моду. Колико је у томе успео, судиће читалац. Мора се рећи да православних мотива има и код других наших прозаиста, али да погодне приче (јер ово је ЦВЕТНИК ПРИЧА) нисмо могли наћи. Ко би заборавио Андрићевог Радисава из романа “На Дрини ћуприја” или, већ поменути, лик попа Николе? Не треба са списка избрисати ни Светлану Велмар-Јанковић, прву даму савремене србске прозе, и њене прозне прозраке, трајне споменике од светлости великанима наше крштене историје … Мирослав Савићевић је, такође, писац који се не дa замислити без додира са православном традицијом; као и многи, многи други. Али, ово је, наравно, један ЛИЧНИ избор, па ће будући прегаоци свакако имати да у области понуде нешто друго, другачије, свежије, боље. И тако треба да буде, јер је Хришћанство трајно надахнуће наше културе …
А Христос, Бог наш, увек ЗАЧАЛО И КОНАЦ!
Њему, Господу правде и милости, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова. Амин.
 
ПРИРЕЂИВАЧ
На Светог Кирила Александријског 2006.