ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ

 

ЧЕСМА ВОДЕ ЖИВЕ
 
СТЕВАН СРЕМАЦ
СМРТ ЦАРА ЛАЗАРА
 
И преби се сабља бритка
И златна се круна смрви,
И сврши се страшна битка
И потону све у крви.
Љ. П. Ненадовић.
 
I
У шатору Мурат-кана владаше суморна тишина. Пред шатором лале и везири клече, окренути према истоку, и тихо моле Алаха за живот и здравље Мурат-кана и за покој душе Јакуба и Џема, синова Муратових, који погибоше данас у боју и леже сада на носилима пред шатором. А у шатору само се чујаше једнолико читање Корана, прекидано понекад самртничким јецањем и уздасима тешким. Мурат-кан лежаше умотан у сало и утробу распореног дромедара, чија га топлота гријаше и задржаваше му душу, која се још лелујала и треперила на блиједом лицу и у скоро угаслом оку као пошљедња искра што трепери над угашеним пепелом.
Уздисаше и јечаше Мурат-кан и слушаше ријечи од утјехе из Корана који прелиставаше и овдје-ондје, стих по стих, читаше Молах клечећи крај њета.
Чита Молах:
“Ако невјерни зарате противу нас, они ће набрзо почети бјежати а неће наћи ни заштитника ни помоћи. – Реци: Слава богу! Скоро ће вам он дати обиљежје своје силе, и ви га нећете моћи оспорити. Твој господ није непажљив на оно што ви радите”.
– Доста, Молах! – прошапта умирућим гласом Мурат-кан. – Реците ми: Шта је напољу на бојишту? Не чујем више звон штитова, зуку стријела и звеку мачева, ни рзање, усклике и јауке бојне … Одмиче ли се бојна врева доиста од мене или се душа моја спрема већ да остави земљу ову? …
Тада се поклони Молах, потури Коран и рече:
– Ево ти улака са бојна поља, свијетли кане, шехиту за живота још – и показа на улака који сјаха са коња и приђе и поклони се кану и свима.
– Невјерник изгуби, правовјерни добише. Син твој Илдерим посла ме да ти јавим … Алах му даде невјернике у руке његове.
– Што не чујем бојну вреву, борче, за праву вјеру? – запита га Мурат-кан.
– Стога се и радуј! Јер што си је пређе боље и разговијетније слушао, све је горе било за тебе и за твоје вјерне, а што је сада даља и неразговијетнија бојна врева, све је боље за тебе и за твоје вјерне.
– До подне њима невјерницима помагаше Алах да би по подне осјетили теже руку његову и несрећу своју кад нама вјернима стане помагати – рече Молах.
А гласник настави:
– Невјерници су под копитама хата твога. Многи падоше и њихови и наши. Силни се твоји у данашњој борби напојише мученичким шербетом, и борбом за ислам постадоше шехитима; они што осташе или гоне бјежећег или леже у крви и ранама, а крваве ране сјају им се као скупоцјени рубин! Крв невјерничка тече потоком, главе им падају под палошем правовјерних, и поље се шарени од силних пустих калпака као цвјетна башта шарених лала, а магла од силне проливене крви невјерничке диже се као кaд над жртвеником праве вјере.
– Радуј се, кане, – рече Молах. – На теби се испунише ријечи књиге; Ти ћеш видјети све народе на кољенима.
– Бог их даде у наше руке. Од цара до роба све је данас роб твој. Ово што ти рекох сад чујеш само, а још мало па ћеш и видјети, – заврши гласник и оде брзо.
– Доста живјех! – прошапта умирући Мурат-кан. – Јакубе, Џеме, дјецо моја, ево ме за вама, – рече и издахну.
Тада га узеше и метуше на носила до синова његових Јакуба и Џема.
Молах диже руке небу и рече:
– Књига наша вели да је за правовјернога најљешпе ако му се “од двије лијепе судбине, побједе и мученипггва – једна догоди”. О, срећни рахметли Мурате, теби се догодише обе ове лијепе судбине; једнога дана постаде ти и мученик и побједитељ.
 
II
Не прође много времена, а улети други гласник и рече:
– Сјенко пророкова на земљи, радуј се! Радуј се, јер ево ти главе свих невјерника гдје га, свега у ранама и крви, у ланцима воде.
И доведоше тада до шатора Муратова сиједога Лазара свега у крви и у ранама. А са њим доведоше и многе оковане војводе, бане и жупане.
– О, невјерни, – рече им Молах, – ви сте жељели побједу, а побједа се окренула против вас.
– Гријех свети Господ и на деветом кољену, господо моја, – тешаше Лазар своје, – ради царства земаљскот изгубише они царство небеоко а ми земаљско. Сузе сиједога Дечанског у Звечану и нејакога Уроша у Неродимљу прокапале су подножје пријестола Божјега. Стиже нас и спустила се на нас дитнута десница гнева Његова. Вукашин на Марици, Балша на Саури, и ми данас на Косову – покора смо за велике гријехе те.
– Лузи чрноменски, тужни лузи чрноменски заборавиће се крај данашњег косовског јада нашег! – рече тужно војвода топлички и заплака се јунак, а сузе од очију натопише му крваве ране по јуначким грудима.
– Тако је записано у књизи судбине, господо! – рече честити цар Лазар. – За бијеле цркве, за свете манастире, за милу земљу српску положићемо данас главе наше, господо ‘ришћанска! За царство земаљско добићемо небеско царство, али за невјерство Милошево нема нам накнаде ни на овом ни на оном овијету! …
 
Опет стиже један гласник, поклони се пред Сариџе-пашом и рече му:
– Радуј се, а радујте се и ви сви правовјерни, јер ухваћен је онај који смједе дигнути руку на сјенку пророкову на земљи!
И одмах затим доведоше и Милоша Обилића у ланцима, свега у крви и ранама, обасут стријелама као горски јелен.
Запрепасти се честити цар Лазар; не вјероваше својим очима ни остала господа српска кад га видјеше.
– Ти овдје, Милоше?! У крви и ранама? У ланцима! – запита га зачуђено војвода топлички Крајимир.
– Како дође ти овдје? … Рад чега у ланцима? – запита га од Коњица Ивко.
Тада им рече Сариџе паша:
– Алах вам узеде умље, о, невјерници, па не знадосте шта имадосте.
Рече и приђе и диже плашт са мртва Мурата, и показа им блиједу главу Муратову и крвав мач Милошев.
– Ево – рече им Молах и показа на Милоша – ова рука невјерника, овим ево мачем скрати побједоносне дане и угаси живот кану нашем, и још прије боја напоји га мученичким шербетом.
– Видов-дан је, тасте господине! Не рекох ли јучер да ће Видов-дан казати: ко је вјера, ко ли је невјера! …
Тада диже рањаве руке к небу сиједи честити цар Лазар и овако рече:
– Велики Боже! Сад прими душу моју к себи, кад си ми дао да прије моје смрти видим гдје непријатељ умире од руке мог вјерног војника!
 
III
– И нећеш дуго чекати, Лазаре! – рече му Бајазит, који стиже шатору са лалама и везирима. – Оче, ето ти твојих крвника.
– Господару, – поздрави га Молах, – за тебе су ријечи Књиге која вели: Ти ћеш их видјети доведене пред мјесто мучења, оборенијех очију и обасуте срамотом; они ће погледати испод очију.
– Да, оче мој! – рече Бајазит – Реци сада ти. Заповиједај: каквом смрћу да их уморим, каквим мукама да им душу вадим? …
Тада му Молах рече:
– Он је већ уведен, свијетли царе, у ред оних које је свемогући Алах за мученике, пророке, вјерне и беспорочне установио. Његова, птици подобна, душа лета сада по рајским ружама засађеним пољима. Нека се благодат божја на њега излије!
А Сариџе-паша диже плашт са тијела Муратова и показа му блиједу главу и укочене очи покојникове.
Тада Бајазит паде над мртвог оца и заплака се, и плакаше дуго и горко. А кад се исплака, диже се са очева мртва тијела и мрко погледаше Лазара, те му кроз врата шатора рече:
– Видиш ли, Лазаре, како сунце тоне, чујеш ли како гракћу врани гаврани. Твоје сунце залази то, на твоју главу то гракћу врани гаврани, твоје очи јуначке да пију, о, Лазаре! … Видиш ли оца и браћу моју, два мила брата, мртва на мртвачким носилима! … Како смједе супрот стати рахметли оцу мом? Говори, робе царски?
А Лазар му одговори:
– Веће је чудо, како смједе твој отац на краљевство српско ударити! Да сам то знао што сада очима гледам, – рече и показа на Милоша и Мурата мртва – сада би ти морао лежати на четвртим носилима. Тада би теби залазило сунце среће и над твојом би се главом јатили врани гаврани да ти пију несите очи! …
И рече Милошу: – Нека је благословено дјело твоје, Милошу, и ти од мене. И спомен твој нека живи и траје док је сунца и мјесеца! Док је пчеле и цвијета; док се Шар-планина виси у небо и одијева бијелом снежном одором, чистом као душа твоја, сине Милошу! … – заврши честити цар Лазар и пољуби Милоша у крваво чело, а Милаш цјелива малаксале и крваве руке Лазареве. – Ај, да сам знао, Бајазите, што сада знам! … Али, зар и Господ Бог није тако хтио због наших великих прегрешења!… Нека буде данас воља Божја! …
– Нека буде воља Алахова који ми вас данас даде! – рече Бајазит и заповједи крвницима да их све посијеку пред шатором, прво Лазара, најпотоњег Милоша.
 
IV
Дођоше крвници са палошима и уврсташе се. И очекиваху док се честити цар Лазар и господа рашка помолише Богу.
А када свршише молитву, изиђе између заробљене господе рашке један, Крајимир, војовода топлички, поклони се Лазару, узе благослов, цјелива му свету десницу, па онда рече Бајазиту:
– Свијетли царе, крвниче наш! Још мало па ћеш се наслађавати гледајући како нам врани гаврани пију очи јуначке. Учини ми, срећни добитниче, једну милост.
– Говори, витеже, да ти учиним.
А витешки Крајимир му рече овако:
– Заклео сам се данас Господу Богу, гдје буде данас глава кнеза Лазара, ту да буде и моја!
– Шта иштеш дакле?
– Да прихватим главу његову. Светим миром помазана глава помазаника Божјег не смије пасти на земљу коју себар гази, крв царска света не смије залити земљу коју плочама коњским задиру и разносе људи ваши.
– Нека ти је испуњено, – рече Бајазит.
Тада узе вјерни војвода Крајимир златну здјелу са стола Муратова, клече и подметну је.
Џелат махну, палош сијевну, а глава цара мученика паде у здјелу, коју вјерни Крајимир клечећи држаше.
Затим падоше и остале главе. Паде глава Крајимира од Топлице, и од Хомоља Живка, и од Коњица Ивка. Падоше главе и остале честите господе војвода, бана и жупана.
Остаде само Милош.
А када дође ред на њега, прекрсти се, цјелива главу Лазареву и осталих мученика, затим приђе стратишггу и рече:
– Гракћу гаврани, сунце тоне, ноћ пада; мру цареви, умире царство наше!
Севну крвников мач и паде глава Милошева …
 
Примједба: Речи Лазареве штампане курзивом, верно су цитиране из дела Михаила Константиновића, Србина из Острвице, Историја или љетописи турски списани око 1490. године.
Писац.