NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Dvadeset i šesta glava
 
Poslednje predskazivanje stradanja, zavera Judejaca protiv Hrista, pomazanje u Vitaniji, Judino izdajstvo, Pashalna večera i Pričešće,
molitva u Getsimaniji, Judin poljubac,
hvatanje Hrista i vođenje pred Kajafu i Sinedrioin,
Petrovo odricanje i kajanje
 
1-2. I kada svrši Isus sve riječi ove, reče učenicima svojima: Znate da će za dva dana biti Pasha[1] i Sin Čovječiji biće predan da se razapne.
 
Pošto je već spomenuo Carstvo i nagradu, bilo je vreme da kaže nešto i o Svome stradanju, pa Isus kao da govori: „Oni koji me razapnu zaslužiće oganj.“
 
3-5. Tada se skupiše prvosveštenici i književnici i starješine narodne u dvor prosveštenika po imenu Kajafa; i savjetovaše se kako bi Isusa na prevaru uhvatili i ubili. I govorahu: Ali ne o prazniku, da se ne bi narod pobunio.
 
Iako je Zakon predviđao samo jednog prvosveštenika,[2] koji je doživotno obavljao svoju službu, Jevreji su ih imali mnogo jer su mimo Zakona birali novog prvosveštenika svake godine.[3] Tako su te godine oni došli prvosvešteniku da bi se s njim posavetovali o ubistvu, pošto je dužnost prvosveštenika bila da kažnjava ubice.[4] Ovde se „prvosveštenicima“ nazivaju oni koji su već bili ispunili svoju jednogodišnju službu. Nameravajući da počine bezbožno ubistvo, nisu se bojali Boga, već naroda. Plašili su se da ubiju Isusa na dan praznika, jer bi u tom slučaju narod mogao da ustane u Njegovu odbranu, ili da zbog ubistva ne učestvuje u prinosu propisanih žrtava, zbog čega bi prvosveštenici ostali bez zarade koju su dobijali od žrtvovanja. Verovatno su se takođe plašili da Ga ubiju na sam dan praznika jer bi tada Njegova smrt svima postala poznata i slavna, dok su oni želeli da potpuno izbrišu svako sećanje na Njega. Zato su se pre praznika dogovorili da Ga ubiju odmah po prazniku. Međutim, Isus im dozvoljava da Ga uhvate u vreme Pashe, želeći time da pokaže da ide na stradanje ne kada to oni hoće već kada sam to želi, kako bi se na dan predobraziteljne Pashe svršila istinska Pasha. Iz ovoga takođe možemo da razumemo koliko su bili krvoločni, jer iako nisu nameravali da ubiju Isusa na dan praznika, kada su našli izdajnika, počinili su ubistvo baš na taj dan, zaboravljajući čak i narod, samo da bi ispunili svoju nameru.
 
6-7. A kad Isus bješe u Vitaniji u kući Simona gubavoga, pristupi mu žena s alavastrovom posudom mirisa skupocjenoga, i izli na glavu njegovu kada sjeđaše za trpezom.
 
Neki kažu da četvorica evanđelista spominju tri žene koje su pomazale Gospoda. Drugi, opet, kažu da ih je samo dve: Marija, sestra Lazarova, iz Jovanovog Evanđelja, i ova koju sada ovde spominje Matej, koja je, opet, ona ista o kojoj govore Luka i Marko. Neki kažu da je ovaj Simon gubavi bio Lazarev otac i da ga je Hristos očistio od gube i potom obedovao kod njega. Priča se da je Gospod svoje učenike poslao njemu kada im je rekao da idu čoveku koji će im pokazati zastrtu gornju sobu. On je, kako kažu, potom i primio Gospoda koji je kod njega proslavio Pashu. Kada je, dakle, žena[5] videla očišćenog gubavca, sa smelošću je poverovala da će i ona primiti oproštaj grehova i očišćenje od duševne gube. Ona je ispovedila veliku veru kada je bez oklevanja izlila tako skupoceno miro.[6] Izlila ga je na Njegovu glavu, odajući počast najvažnijem delu tela. Zato i ti, čoveče, ako boluješ od duševne i farisejske lepre koja gordi i otuđuje od Boga, primi Isusa u „dom“ svoj i pomaži Ga „mirom“ vrlina, jer i ti možeš da nabaviš miro za Isusa koji te iscelio od lepre i da ga izliješ na Njegovu glavu. Šta je „glava“ Hristova ako ne Njegovo božanstvo kome se prinosi miomiris vrlina? „Neka se ispravi“, kaže David, „molitva moja kao kad pred Tobom, Gospode.“[7] Prinesi, dakle, Hristovom božanstvu miomiris mira, spravljenog od mnogih vrlina. Ako učiš da Hristos nije samo prost čovek već i Bog, tada si mirom pomazao Njegovu „glavu“, to jest, proslavio si Njegovo božanstvo rečima bogoslovlja.
 
8-11. A kad ovo vidješe učenici njegovi, negodovaše govoreći: Čemu ova šteta? Jer se mogaše ovaj miris prodati skupo i dati siromasima. A razumjevši Isus reče im: Što ometate ženu? Ona učini dobro djelo na meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, a mene nemate svagda.
 
Pošto su učenici već dosta čuli o milostinji i razumeli koliko je ona važna, prekorili su ženu misleći da je Bogu draža milost prema drugim ljudima nego li čast koja se Njemu samom ukazuje. Gospod, međutim, zamera učenicima što su nepravedno prekorili ženu. Ne treba očekivati uzvišene stvari od onih koji su se tek obratili Hristu, posebno ne od jedne slabe žene, već primiti od njih onoliko vere koliko imaju. Kada neko prinese dar Bogu nemoj ga odvraćati i prezirati njegovo usrđe, šaljući ga da svoj dar poda siromasima, već mu dopusti da ispuni ono što je namerio. Ako zatraži tvoj savet, da li da poda (prilog) siromasima ili da priloži Bogu, savetuj ga da pomogne siromasima. Međutim, ako je već prineo dar Bogu, nema razloga da ga odvraćaš, jer čast koja se ukazuje Bogu treba više ceniti od svega drugog, čak i od same milostinje. Iako znamo da Hristos u svome čovekoljublju prima milost ukazanu drugima kao Njemu učinjen dar, ipak ne treba prezreti Boga i činiti samo mi-lostinju. Kada bi tako bilo, morali bismo da krademo dragocenosti iz hramova i ukradeno dajemo siromasima. Ali, nije tako, i da bi mogaoda razumeš da nije isto biti milostiv prema siromasima i Ukazivati čast samome Hristu i služiti Mu, počuj sledeće reči: „Siromahe“, kaže, „imate svagda sa sobom, a Mene nemate svagda.“ Vidiš li, dakle, da je jedno služiti Hristu, a drugo ukazivati milost siromasima, iako Hristos u svome čovekoljublju ono što je učinjeno siromašnim prima kao Svoje.
 
12-13. A ona izlivši miris ovaj na tijelo moje, učini to za moj pogreb. Zaista vam kažem: Gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini.
 
Gospod nas uči da je žena ovo učinila po nekom božanskom nadahnuću, nagoveštavajući Njegovu smrt i pogreb Njegovog tela. Gospod ne bi dozvolio da Ga pomaže mirom da to delo nije skrivalo neku tajnu. On je kao Bog predskazao ono što će se dogoditi – da će se o delu ove žene svuda kazivati u njenu pohvalu. Pogledaj Božje čovekoljublje, kako nagrađuje ženu velikim darom. Obećava joj da će se o njoj posvuda govoriti, dok god bude Evanđelja. Kako je miro simvolizovalo Njegovo pogrebenje? Kod Jevreja je bio običaj da tela pripremaju za pogreb tako što su pomazivana mirom, kao što su činili Egipćani. To su radili da bi sprečili raspadanje tela i širenje neprijatanog zadaha. Zato kaže: „Izlivajući miro, žena pokazuje da će Moje telo biti pogrebeno.“ Sve ovo govori kako bi posramio i prekorio Judu koji će Ga izdati i predati na smrt. Razumi ovo i u prenesenom smislu. „Gubavac“ označava neznabožački narod. „Žena grešnica“ je sinagoga i Crkva od neznabožaca, koja je izlila „miro“, to jest, veru na Hristovu „Glavu“, koja je Njegovo božanstvo. Svako ko veruje da je Hristos Bog izliva miro na glavu Njegovu. Ali Juda, koji je prekorio ženu, predstavlja, kako kaže Jovan,[8] Jevreje, koji do današnjeg dana gunđaju protiv Crkve.
 
14-16. Tada jedan od dvanaestorice po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštenicima, i reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrenika. I od tada tražaše zgodno vrijeme da ga izda.
 
Kada je žena strankinja i bludnica ukazala Isusu takvu čast, tada Njegov učenik odlazi da Ga izda. Evanđelist ne kaže slučajno: „Tada otide“, već s namerom da pokaže Judinu bestidnost. On dodaje ime „iskariotski“ kako bi što jasnije pokazao o kome je reč, jer je postojao i drugi Juda, koji se još zvao Levej.[9] Izdajnik je, međutim, bio iz nekog sela po imenu Iskara.[10] „A oni mu položiše[11] trideset srebrenika“, to jest, dogovorili su se i odlučili da mu daju toliko novca, a ne kao što mnogi misle da su toliko novca već odbrojali i platili mu. „(I od tada) tražaše zgodno vreme“, kako bi Ga izdao kada bude sam. Budući da su se plašili naroda, unajmili su Judu da ih obavesti kada Isus bude sam.
 
17-19. A u prvi dan beskvasnih hljebova, pristupiše učenici Isusu govoreći mu: Gdje hoćeš da ti ugotovimo da jedeš Pashu? A on reče: Idite u grad tome i tome, i kažite mu: Učitelj kaže: Vrijeme je moje blizu, kod tebe ću da učinim Pashu sa učenicima svojim. I učenici učiniše kako im zapovjedi Isus, i ugotoviše Pashu.
 
„Prvim danom beskvasnih hlebova“ evanđelista naziva dan uoči „beskvasnih hlebova“. Pashu je trebalo da jedu u petak uveče, koji se zato i nazivao danom beskvasnih hlebova, ali, Gospod je poslao učenike u četvrtak, u dan koji evanđelista naziva „prvim danom beskvasnih hlebova“,[12] zato što je prethodio petku, kada su se uveče, (po običaju) jeli beskvasni hlebovi. Tada Mu prilaze učenici i pitaju ga: „Gde hoćeš da ti ugotovimo da jedeš Pashu?“,[13] pošto ni oni ni On nisu imali svoju kuću. Isus ih šalje nepoznatom čoveku koji ni njih nije poznavao, kao što je učinio onda kada ih je poslao da pronađu magarca. Time im je pokazao da je u stanju da samo Svojim rečima privoli čak i one koji Ga uopšte ne poznaju da Ga prihvate. Gospod je želeo da otpraznuje Pashu kako Jevreji ne bi mislili da se protivi Zakonu. „Svojim vremenom“ naziva svoje zaklanje, da bismo mi razumeli da On nije ubijen ne znajući šta Ga čeka i protivno Svojoj volji. Rečima: „Kod tebe ću da učinim Pashu“, dodaje: „…sa Svojim učenicima“, kako bi sve bilo spremno za veći broj gostiju koji će doći.
 
20-22. A kad bi uveče, sjede za trpezu sa Dvanaestoricom učenika i dok jeđahu reče im: Zaista vam kažem; jedan od vas izdaće me. I ožalostivši se veoma poče mu svaki od njih govoriti: Da nisam ja, Gospode?
 
Na osnovu ovih reči neki misle da te godine Gospod nije jeo Pashu, jer kažu da se pashalno jagnje jelo samo stojeći. Budući da je Gospod sedeo, nije, dakle, ni jeo Pashu. Ipak, možemo pretpostaviti da je prvo jeo Pashu stojeći, pa je onda seo i predao učenicima Svoje Tajne.[14] Prvo je otpraznovao (starozavetnu) Pashu kao predobrazac, a zatim je izvršio u stvarnosti. On predskazuje ono što će Juda učiniti da bi ga ispravio i posramio ako ničim drugim, onda zajedničkom trpezom, ali i da bi ga ispunio strahom i užasom što izdaje Boga koji poznaje srca (ljudi). Drugi učenici bili su užasnuti, jer iako su imali čistu savest, više su nade polagali u Hrista nego li u same sebe, pošto je On bolje od njih poznavao njihova srca.
 
23-25. A on odgovarajući reče: Koji umoči sa mnom ruku u zdjelu onaj će me izdati. Sin Čovječiji, dakle, ide kao što je pisano za njega; ali teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek. A Juda, izdajnik njegov, odgovarajući reče: Da nisam ja, Učitelju? Reče mu: Ti kaza.
 
Javno ukorava izdajnika, pošto se ovaj nije pokajao kada ga je prethodno tajno ukoreo. Zato ga sada javno izobličava govoreći: „Koji umoči sa Mnom ruku u zdelu…“, kako bi se barem u tom trenutku ispravio. Ali, budući bestidan, Juda je umočio ruku u Hristovu zdelu. Gospod tada kaže: „Sin Čovečiji ide, kao što je pisano za Njega.“ Dakle, iako je predodređeno[15] da Hristos postrada za spasenje sveta, ne treba za naše spasenje smatrati zaslužnim i Judu, već ga radije treba sažalevati.
Ono što je uradio nije učinio kao saradnik u Božjoj nameri, već iz svoje vlastite zlobe. Ako pak dobro razmisliš ni Hristos ranije nije želeo da bude raspet.[16] To pokazuje kada se (u Getsimaniji) moli da Ga mimoiđe čaša stradanja. Ali, budući da je (po Svojoj božanskoj prirodi) znao pre svih vekova kako se ljudi zbog zlobe neprijatelja ne mogu drugačije spasti, ono što prethodno nije bila Njegova namera sada to postaje. Govoreći da bi bolje bilo da se nije rodio taj čovek koji će Ga izdati, pokazuje da je bolje ne postojati nego li živeti u grehu. Obrati pažnju na reči „Sin Čovečiji ide…“, koje pokazuju da Njegovo umiranje neće biti smrt već odlazak na drugo mesto.
 
26. I kad jeđahu, uze Isus hljeb[17] i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje.
 
Matej dodaje reči: „i kad jeđahu“, kako bi pokazao Judinu nečovečnost, jer da je Juda bio zver postao bi pitomiji kušajući hranu sa zajedničke trpeze. Ali, iako izobličen, on ne samo da nije došao k sebi već je ostao nepokajan okusivši i samo Telo Hristovo. Neki tumači kažu da je Hristos dao Tajne drugim učenicima, tek pošto je Juda izišao.[18] Tako bi valjalo da i mi činimo i uskraćujemo Tajne nečastivim ljudima. Pre nego što će prelomiti hleb, Gospod je zablagodario da bi i nas naučio da Hleb prinosimo sa blagodarnošću (Bogu).[19] Istovremeno, ovim pokazuje da On dobrovoljno prihvata lomljenje Svoga Tela, to jest, Svoje umiranje,[20] i ne pokazuje gorčinu, kao da je reč o nečemu protivnom Njegovoj volji, da bismo i mi, na isti način dobrovoljno mogli da prihvatimo mučeničko stradanje (Njega radi). Govoreći „Ovo je Telo Moje“, pokazuje da je hleb koji je osvećen na žrtveniku istinsko Telo Gospodnje, a ne Njegova slika. On ne kaže: „Ovo je slika (Moga Tela)“, već „Ovo je Telo Moje“. Na neizreciv način (predloženi) hleb se menja, iako i dalje zadržava izgled (običnog) hleba. Pošto smo slabi i ne možemo da podnesemo da jedemo sirovo meso, a ponajmanje ljudsko, ono i dalje izgleda kao hleb, premda je u stvari meso.
 
27-28. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.
 
Kao što u Starom Zavetu postoji žrtva i krv, tako i u Novom Zavetu imamo krv i žrtvu. Kaže: „Koja se proliva za mnoge“, što znači „za sve“, jer su „svi“ takođe i „mnogi“. Zašto gore nije rekao: „Uzmite, jedite svi“, već samo ovde kaže: „Pijte iz nje svi?“ Neki kažu da je to rekao zbog Jude, jer je Juda uzeo Hleb i nije ga pojeo, već ga je sakrio, kako bi Jevrejima pokazao Hleb koji je Isus nazvao Svojim Telom. Ipak, Juda je ispio čašu, iako protiv svoje volje, pošto to nikako nije mogao da sakrije. Zato je, dakle, Hristos rekao: „Pijte iz nje svi.“ U prenesenom smislu, neki kažu da svi ljudi ne mogu da pristupe tvrdoj hrani, već samo oni koji su savršeniji, dok svi mogu da piju. Zbog toga On kaže: „Pijte iz nje svi“, jer su svi u stanju da rime prostija učenja.
 
29. Kažem vam pak da neću odsada piti ovoga roda vi-nogradskoga do onoga dana kada ću piti s vama novoga u Carstvu Oca mojega.
 
Pošto je ispio čašu, Gospod se odriče telesnog pića, ali obećava neki drugi način pijenja u Carstvu, to jest, posle Vaskrsenja. Naime, kada je vaskrsao, jeo je i pio na neki novi način, ne zato što Mu je bila potrebna hrana telesnog ukusa već da bi potvrdio istinsku prirodu Svoga tela.[21] On s pravom naziva Svoje Vaskrsenje „Carstvom“, jer kada je pobedio smrt zaista se pokazao kao Car. Ali ovo možeš razumeti i na sledeći način: „novo piće“ je otkrovenje tajni Božjih, koje će biti otkrivene u Carstvu Božjem, to jest po drugom dolasku (Gospodnjem). One su „nove“, to jest, takve su prirode da za njih nikada nismo čuli. Kaže se da će ih Hristos „piti“ zajedno sa nama, zato što On smatra da je Njegova hrana i piće nama na korist.
 
30. I otpojavši hvalu, iziđoše na goru Maslinsku.[22]
 
Kada su večerali, otpevali su hvalu, kako bismo i mi naučili da tako činimo. Isus je otišao na Maslinsku goru, a ne na neko drugo mesto, da ne bi izgledalo da beži. On ne odlazi na neko nepoznato mesto, već na mesto koje je bilo (dobro) znano Jevrejima.[23] Istovremeno, odlazi iz krvožednog grada, ostavljajući ga i prepuštajući stradanjima, kako bi kasnije mogao prekoriti Jevreje što su Ga gonili i onda kada je otišao od njih.
 
31-32. Tada im reče Isus: Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; jer u Pismu stoji: Udariću pastira, i ovce stada razbjeći će se. A po vaskrsenju svome otići ću pred vama u Galileju.
 
On kao Bog predskazuje šta će se dogoditi, a da se učenici ne bi sablaznili pomislivši da ih optužuje, govori im da je pisano: „Udariću pastira i ovce stada razbeći će se.“ Ovim želi da kaže: ,Ja sam vas sve zajedno sabrao, a posle Moga odlaska vi ćete se razbeći.“ Za Oca se kaže da će „udariti“ Sina, jer su Jevreji po Njegovoj zamisli, bolje rečeno, Njegovom dopuštenju, raspeli Gospoda. Iako je bio u mogućnosti da ih spreči u tome, On to nije učinio, pa se zato i kaže da je Otac „udario“ (pastira) po dopuštenju.[24] Potom ih teši blagovesteći im da će va-skrsnuti i otići pred njima u Galileju. Ovim pokazuje da će ostaviti Jerusalim i otići neznabošcima, budući da su neznabošci živeli u Galileji.
 
33-34. A Petar odgovorivši reče mu: Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti. Reče mu Isus: Zaista ti kažem: Noćas, prije nego pijetao zapjeva, tri puta ćeš me se odreći.
 
S velikom samouverenošću Petar obećava da se neće sablazniti. Zato je Hristos i dozvolio da padne kako bi ga naučio da se ne uzda u sebe, već u Boga, ali i da bi više verovao Hristovim rečima nego li svojoj savesti. Petrove reči: „Ako se i svi sablazne…“ pokazuju njegovu hvalisavost i nepoznavanje vlastite nemoći. Gospod mu tada predskazuje čas koji će doći te noći pre nego što petao zapeva, kao i broj odrečenja, jer će Ga se tri puta odreći.
 
35-36. Reče mu Petar: Neću te se odreći makar morao i umrijeti s tobom! Tako rekoše i svi učenici. Tada Isus dođe s njima u mjesto koje se zove Getsimanija,[25] i reče učenicima: Sjedite tu dok ja odem tamo da se pomolim Bogu.
 
Želeći da pokaže svoju istinsku predanost Spasitelju, Petar Mu protivreči. Oslobodivši se straha da bi on mogao da bude izdajnik, Petar sada s velikom ljubavlju, ali i častoljubljem, počinje da ustaje protiv drugih i čak da se protivi Hristu. Potom su i ostali učenici, i pre nego što će ih snaći iskušenja, u neznanju obećali ono što neće moći ispuniti. Isus se udaljuje da bi se pomolio u osami, jer molitva traži mir i samoću.
 
37-39. I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva poče se žalostiti i tugovati. Tada im reče Isus: Žalosna je duša moja do smrti; ostanite ovdje i bdite sa mnom. I otišavši malo pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti!
 
Sa Sobom ne uzima sve učenike, već samo onu trojicu kojima je pokazao Svoju slavu na Tavoru, kako se ostali ne bi sablaznili videći Ga da se moli s bolom u srcu. Ali, On čak i njih ostavlja i odlazi da se moli na još usamljenije mesto. Tuguje i pati po Božjem promislu kako bi pokazao da je is-tinski čovek, jer je ljudskoj prirodi svojstveno da se plaši smrti, pošto je smrt došla protivprirodno, te zato naša priroda beži od nje. Istovremeno, to čini želeći da prevari đavola, da bi Ga ovaj napao kao običnog čoveka i usmrtio, ali na taj način i sam bio pobeđen. Da je Gospod, kojim slučajem, sam otišao u smrt, dao bi Jevrejima povoda da pomisle kako nisu učinili greh ubijajući onoga koji je sam toliko želeo da postrada. Iz ovoga možemo da naučimo kako ne treba da trčimo u nevolje i iskušenja, već da se molimo kako bismo se izbavili od njih. Upravo zato On nije otišao toliko daleko od apostola, već je ostao blizu trojici učenika da bi Ga oni mogli čuti i setiti se Njegovih reči kada sami zapadnu u iskušenja i budu se tako molili. „Čašom“ naziva Svoje stradanje, zbog sna koji posle čaše dolazi, ali i zato što je ona postala vinovnik naše radosti i spasenja. Želi da Ga mimoiđe čaša da bi pokazao da, kao čovek podložan prirodnim zakonima želi da izbegne smrt, kao što je gore rečeno, ali možda i zato što nije želeo da Jevreji počine tako strašan greh zbog kojega će Hram biti razoren i narod pogubljen. Ipak, On želi da bude volja Očeva, kako bi onda, kada nas priroda odvuče od poslušnosti, i mi naučili da se moramo pokoravati Bogu i ispunjavati Njegovu volju.
 
40-41. I došavši učenicima nađe ih gdje spavaju, i reče Petru: Zar ne mogoste jedan čas probdjeti sa mnom? Bdite i molite se da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je tijelo slabo.
 
Pošto su Petar i drugi učenici bili puni samopruzdanja i neopreznih obećanja, Gospod ih prekoreva zbog njihove slabosti, posebno se obraćajući Petru. „Kada nijedan čas ne mogoste probdeti sa Mnom, kako ćete onda položiti život za Mene?“ Ali, odmah pošto ih je povredio Svojim prekorom, teši ih govoreći da je duh srčan, ali mu se protivi slabost tela. Drugim rečima, On kaže: „Smatram vas dostojnim opro-štaja zato što ste zaspali, ne zbog prezira prema Meni već zbog slabosti tela. Ali, pošto ste tako slabi, ne uzdajte se u sebe, već se molite da ne padnete u iskušenje.“ Drugi misle da reči: „Da ne padnete u iskušenje“ znače: ,Da vas ne pobedi iskušenje“. Gospod nam, dakle, kažu oni, ne zapoveda da budemo bez iskušenja, jer kroz iskušenja zadobijamo vence, nego da nas ona ne savladaju, te da se ne nađemo progutani kao u utrobi neke divlje zveri. Eto, zato zapoveda da se molimo, jer onaj koga je iskušenje savladalo potpuno pada u njegovu vlast.
 
42-44. Opet i drugi put otide i pomoli se govoreći: Oče moj, ako ne može da me mimoiđe ova čaša da je ne pijem, neka bude volja tvoja. I došavši nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale. I ostavivši iž otide opet te se treći put pomoli govoreći one iste riječi.
 
Kada čuješ da se Gospod više puta molio, nauči i ti, čoveče, da se često moliš u iskušenjima. Kada je našao učenike gde spavaju, nije ih preko-rio da ih ne bi ožalostio, već ih ostavlja (na miru). Otišao je od njih i molio se treći put da bi nas uverio u Svoju ljudsku prirodu, pošto je broj tri, broj istine i verodostojnosti.
 
45-46. Tada dođe učenicima svojim i reče im: Još spavajte n počivajte! Evo se približi čas, i Sin Čovječiji predaje se u ruke grješnika. Ustanite, hajdemo! Evo, približio se izdajnik moj.
 
Želeći da pokaže kako Mu nije potrebna njihova pomoć, čak ni u trenutku izdaje, Gospod im govori: Još spavajte.“ Možda ovo govori u ironiji, nameravajući da kaže: „Evo, približio se izdajnik, a vi, ako želite i vreme vam dozvoli, još spavajte.“ Tada ih poziva da odu s mesta gde se molio i odlazi u susret onima koji će Ga uhvatiti, prilazeći im kao da Mu donose neku radost. Tako vidimo da se On molio (kao čovek) da bi potvrdio božanski Promisao. Njegova molitva takođe pokazuje i to da je želeo da izbegne stradanje kako bi poštedeo Jevreje propasti koja će ih zadesiti zbog njihovog greha prema Njemu.
 
47-50. I dok on još tako govoraše, gle, Juda, jedan od Dvanaestorice, dođe, i sa njim ljudi mnogi s noževima i s koljem od prvosveštenika i starješina narodnih. A izdajnik njegov dade im znak govoreći: Koga ja cjelivam, onaj je; držite njega. I odmah pristupivši Isusu reče: Zdravo, Učitelju! I cjeliva ga. A Isus mu reče: Prijatelju, na to li si došao? Tada pristupivši staviše ruke na Isusa i uhvatiše ga.
 
Vidiš li čime se služe prvosveštenici? Koljem[26] i noževima! A tako su bili mirni i puni duha krotosti! Evanđelista kaže: „jedan od Dvanaestorice“, čudeći se Judi koji je predao sebe đavolu, iako je bio izabran i postavljen za jednoga od prvih apostola. Zato se i ti poboj, čoveče, makar bio među najbližim Gospodu, da se ne olenjiš i ne otpadneš od Boga. Juda im je dao znak zato što je bila noć i u mraku se nije jasno videlo. Naime, oni koji su došli da Ga uhvate nisu bili ljudi iz naroda, već sluge prvosveštenikove, koje nisu odmah mogle da prepoznaju Isusa. Ali, učenik im celivom pokazuje učitelja. Znajući da je Gospod čovekoljubiv, Juda se drznuo i celivao Ga. Gospod je bio trpeljiv prema njemu sve do poslednjeg časa, nadajući se da će ga pridobiti Svojim dugotrpljenjem. Ipak, Juda se nije urazumio, čak ni kada je Gospod oborio sluge prvosveštenikove na zemlju, kako kaže Jovan,[27] da bi u tome poznali Njegovu silu. Videći da oni ne odustaju od svoje drskosti, Gospod im se predaje. Judu naziva „prijateljem“ da bi ga posramio i ismejao zbog njegovog tobožnjeg prijateljskog poljupca. Kaže mu: „Na to li si došao“, što znači, „Zbog čega si došao ovamo ? Kao prijatelj? Onda nije trebalo da dođeš s noževima. Možda kao neprijatelj? Ali, zašto me onda celivaš?“ Na ovaj način ga izobličava kao lukavog prevaranta.
 
51-54. I gle, jedan od onih što bijahu sa Isusom mašivši se rukom izvadi nož svoj te udari slugu prvosveštenikova, i odreza mu uho. Tada mu reče Isus: Vrati nož svoj na mjesto njegovo; jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti. Ili misliš da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma da ovako treba da bude?
 
Učenik koji je izvadio nož bio je Petar, kako kaže Jovan,[28] jer je on imao nož, pošto je nedavno žrtvovao jagnje koje su jeli (za Pashu). Ali nemojmo okrivljivati Petra, jer on ovo nije učinio radi sebe, već revnujući za svoga Učitelja. Obraćajući Petra evanđelskom životu, Gospod ga uči da ne koristi oružje, čak iako njime želi da osveti Boga. Odsecajući uho prvosveštenikovom sluzi, Petar simvo-lički pokazuje da su Jevreji bolovali od neposlušnosti. Tada Hristos navodi reči Zakona po kojem će svaki koji ubije, sam biti ubijen. Zakon kaže da „svi koji se maše za nož, od noža će poginuti“.[29] Ovim rečima Gospod još želi da kaže da će Jevreji koji su se nožem digli na Njega, sami biti pogubljeni nožem Rimljana. Gospod ne kaže „Ja mogu dovesti dvanaest legiona anđela“, već „mogu umoliti Oca Svoga…“, govoreći po Božjem promislu kaoč čovek, snishodeći njihovoj slabosti. On je Svoju ljudsku prirddu pokazao kroz znoj, strah i na mnoge druge načine, pa Njegove reči ne bi bile uverljive da je rekao: ,Ja sam mogu dovesti anđele.“ Umesto dvanaest učenika, kaže, „dvanaest odreda anđela doći će ako to poželim“. Legion je najveća vojna jedinica koja se sastoji od šest hiljada konjanika.[30] Sve ovo, dakle, mora da se desi kako bi se ispunila Pisma koja su ove događaje prorekla. Jevreji nisu bili zli zato što su Pisma predskazala da će biti takvi, već su ovi događaji prethodno opisani u Pismu po nadahnuću Svetoga Duha, jer su Jevreji imali nameru da ovo učine po svojoj zloj volji.
 
55-56. U taj čas reče Isus ljudima: Kao na razbojnika izišli ste s noževima i koljem da me uhvatite, a svaki dan sam kod vas sjedio učeći u hramu, i ne uhvatiste me. A ovo je sve bilo da se zbudu Pisma proročka.
 
Gospod pokazuje koliko je bezuman njihov poduhvat, kao i to da Ga oni nisu uhvatili svojom silom. „Dok sam bio u Hramu“, kaže, „hteli ste da Me uhva-tite, ali niste mogli zato što vam to nisam dozvolio. Ali sada dobrovoljno predajem Sebe vama, jer znam da ne lažu Pisma koja su predskazala vašu zlobu.“
 
56-58. Tada ga svi učenici ostaviše i pobjegoše. A oni što uhvatiše Isusa odvedoše ga prvosvešteniku Kajafi,[31] gdje se književnici i starješine sabraše. A Petar iđaše za njim izdaleka do dvorišta prvosveštenikova i ušavši unutra sjede sa slugama da vidi svršetak.
 
Drugi učenici su pobegli; samo je Petar, koji je najiskrenije bio odan svome učitelju, išao za njima izdaleka. Ako je za njima pošao i Jovan, to nije učinio kao učenik, već kao poznanik prvosveštenika. [32]
 
59-60.A prvosveštenici i starješine i sav Sinedrion tražahu lažna svjedočanstva protiv Isusa da bi ga ubili, i ne nađoše; i premda mnogi lažni svjedoci dolaziše, ne nađoše.
 
Isusa odvode Kajafi koji je te godine bio prvosveštenik. Tamo su ostale starešine s njim provodile noć i čekali da ubiju Gospoda, ne jedući tada Pashu i tako prestupajući Zakon. Dok je Gospod jeo Pashu u Zakonom utvrđeno vreme, oni su prezreli Zakon samo da bi ubili Gospoda.
 
60-64. Najposlije dođoše dva lažna svjedoka i rekoše: On je kazao: Ja mogu razvaliti hram Božji i za tri dana sagraditi ga. I ustavši prvosveštenik reče mu: Zar ništa ne odgovaraš što ovi protiv tebe svjedoče? A Isus ćutaše. I prvosveštenik odgovarajući reče mu: Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, Sin Božji! Reče mu Isus: Ti kaza.
 
Oni su zaista bili lažni svedoci. Hristos nije rekao: „Ja ga mogu razvaliti“, već „Razvalite“. Nije kazao „Hram Božji“, nego „ovaj hram“, to jest „Telo Moje“, niti je rekao „Sagradiću ga“, već „podiću ga“ (dakle, vaskrsnuću ga).[33] Tako su oni zaista bili lažni svedoci, pošto je Hristos govorio jedno, a oni svedočili da je govorio drugo. Zato je Isus ćutao znajući da je njihov sud bezakon, jer kako ih je mogao uveriti rečima opra-vdanja kada nisu verovali ni u znake koje je činio? Prvosveštenik Mu postavlja pitanje s namerom da Ga navede na bogohu-lstvo, jer da je Isus odgovorio: ,Ja sam Sin Božji“, osudili bi Ga kao bogohulnika. Da je, međutim, porekao, svedočio bi protiv samoga Sebe. Ipak, Gospod je uhvatio ove „mudrace“ u njihovom lukavstvu, pa zato odgovara prvosvešteniku: „Ti kaza“, što znači: „Tvoja usta su ispovedila da sam Ja Sin Božji“.
 
64. Ali ja vam kažem: odsada ćete vidjeti Sina Čovječijega gdje sjedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebesnim.
 
Govori ,im rečima iz Danilovog proroštva, koje kaže: „Videh kao Sina Božjega kako dolazi na oblacima.“[34] Pošto su Jevreji mislili da je On u zabludi, videći Ga u smirenom obličiju, On im odgovara: „Od sada ćete Me videti kako dolazim u sili i sedim zajedno sa Ocem.“ Pod „silom“ podrazumeva Silu Očevu, ali i to da Sin Čovečji neće doći od zemlje, već s neba.
 
65-66. Tada prvosveštenik razdrije haljine svoje govoreći: Huli na Boga! Šta nam više trebaju svjedoci? Evo sad čuste hulu njegovu. Šta mislite? A oni odgovarajući rekoše: Zaslužio je smrt.
 
Kod Jevreja je postojao običaj da razderu haljine kad god bi ih snašlo nešto nepodnošljivo. Tako je učinio i Kajafa, obmanjujući narod da je reč o otvorenom bogohulstvu. On je želeo da pokaže kako je Hristos izrekao tešku hulu, te tako navede narod da kaže da je zaslužio smrt. Ipak, razumi da trenutak kada je Kajafa razderao svoje haljine predstavlja i simvol koji označava da je „razderano“, to jest, okončano prvosveštenstvo Starog Zaveta.
 
67-68. Tada mu popljuvaše u lice i udarahu ga, a drugi ga bijahu po obrazima govoreći: Proreci nam Hriste, ko te udari?
 
Kada su Ga osudili, počeli su da Ga sramote i rugaju Mu se, pokrivajući Njegovo lice haljinom, kako kaže drugi evanđelista.[35] Na ovaj način su Ga ismevali zato što Ga je narod smatrao za proroka. Udarali su Ga stisnutim pesnicama i šamarali.
 
69-75. A Petar sjeđaše napolju u dvorištu i pristupi mu jedna sluškinja govoreći: I ti si bio sa Isusom Galilejcem. A on se odreče pred svima govoreći: Ne znam šta govoriš. I kad iziđe k vratima ugleda ga druga, i reče onima što bijahu ondje: I ovaj bješe sa Isusom Nazarećaninom. I opet se odreče sa zakletvom: Ne znam toga čovjeka. I malo potom pristupiše oni što stajahu i rekoše Petru: Vaistinu i ti si od njih; jer te i govor tvoj izdaje. Tada se poče preklinjati i kleti da ne zna toga čovjeka. I odmah zapjeva pijetao. I opomenu se Petar riječi Isusove što mu je rekao: Dok pijetao ne zapjeva, tri puta ćeš me se odreći. I izišavši napolje plakaše gorko.
 
Budući obuzet velikim strahom, Petar je zaboravio svoja obećanja i pokleknuo je u ljudskoj slabosti, kao da ga je strah potpuno umrtvio, pa nije znao šta govori. Razumi ovo i u prenesenom smislu. Petra je (najpre) optužila jedna „sluškinja“, to jest, ljudska slabost koja je prizemna i koju treba držati u pokornosti, dok se naposletku nije oglasio pevac i priveo ga razumu. „Pevac“ predstavlja glas savesti koja nam ne dozvoljava da lenčarimo i spavamo, već nam stalno govori: „Probudi se i ustani, spavalice.“ Petra je, dakle, probudio glas savesti kao neki pevac. Izlazeći iz dvorišta „kuće prvosveštenikove“, to jest, iz stanja oslepljenog uma i oslobodivši se neosetljivosti srca, Petar počinje gorko da rida. Dok je bio u „dvorištu“ oslepljenog uma nije mogao da plače, jer je bio bez osećaja, ali, čim je izišao, došao je k sebi.
 


 
NAPOMENA:

  1. „Pasha“ je grčka transliteracija jevrejske reči (Pesach), što znači „prolaz“. Ovom rečju se ne naziva samo prolaz dece Izrailjeve preko Crvenog mora i praznik koji proslavlja ovaj događaj već isto tako i zaklano jagnje kao i celi obed koji je Bog zapovedio da se jede na ovaj praznik.
  2. Prvosveštenik, arhijerej. Prvosveštenici su od najstarijih vremena bili postavljani da „prinose darove i žrtve“ (Jev. 8, 3). Još su iazivani i „narodnim starešinama“ (D.ap. 23, 5). U novozavetnom vremenu prvosveštenik je predsedavao Sinedrionom, vrhovnim upravnim telom kod Jevreja. U početku je ova služba bila nasledna, da bi u novozavetno vreme postala predmetom političkih manipulacija Rima. Verski uticaj prvosveštenika bio je uveliko oslabljen sve većim uticajem fariseja i književnika, a poznato je da su prvosveštenici u to vreme bili poznati po gramzivosti i vlastoljublju.
  3. Vidi Evsevije kesarijski, knjiga 1, 10. dok Matej i Marko pominju samo prvosveštenika Kajafu, dotle Luka (3,2) i Jovan (18:13,24) spominju i Anu koji se bio povukao sa prvosvešteničke dužnosti, ali je i dalje zadržao titulu kojom ga evanđelisti oslovljavaju. Njega je zamenio njegov zet Kajafa (25-26 godina posle Hrista) kome je lično ime bilo Josif (Ibid).
  4. Up. 5 Mojs. 17:8-13
  5. „Postoje različita mišljenja o tome ko je mogla biti ova žena. Zigaben, na primer, tvrdi: „Tri su žene pomazale Gospoda mirom. Jedna o kojoj govori Luka, bivša grešnica… druga o kojoj govori Jovan, po imenu Marija…. a treća , ona o kojoj jednako pripovedaju Matej i Marko i koja je došla (Hristu) dva dana pre Pashe, u dom Simona gubavog“.
  6. Miro, mirišljavo maslinovo ulje pomešano s raznim aromatskim materijama. Mojsej je od Gospoda dobio zapovest da spravi „ulje za sveto pomazanje“. Ono se sastojalo od smirne, mirisnog cimeta, iđirota, kasije i maslinovog ulja (up. 2 Moj. 30, 22-25). Mnogi od ovih sastojaka su bili veoma skupoceni. Miro je najčešće nabavljano iz Finikije u malim alavastarnim kutijama radi očuvanja arome. Korišćeno je u ritualne i verske svrhe, kao kozmetičko sredstvo i miris, za lečenje nekih rana, kao i za pomazivanje mrtvoga tela pre sahrane.
  7. Ps. 141:2
  8. Jn. 12:4-6
  9. Up. Mt. 10:3; Lk. 6:16
  10. Kariot (ili Kiriot) bio je judejski grad u Negevu blizu Edoma (Is. Nav. 15:25). Naziv „Iskariot“ znači „čovek iz Kariota“.
  11. Inače cena od 30 srebrenika bila je uobičajena cena roba u to vreme.
  12. O Pashi i prazniku beskvasnih hlebova može se pročitati u 2 Moj. 12, 1-13,16; 23,15; 34,18-20,25; 3 Moj. 23,4-14; 4 Moj. 28,16-25; 5 Moj. 16,1-8; Is. Nav. 4,19-23; 5,10-12; 2 Dn. 30, 2.3.13.15. Pasha je bio prvi od tri velika jevrejska praznika. Ona je podsećala Jevreje na žrtvovanje jagnjeta u Egiptu, u vreme kada su Jevreji bili robovi. Krvlju zaklanog jagnjeta obeležavali su vrata na svojim domovima kako bi Gospod znao da „prođe“ (jev. pacach) njihove kuće kada bude ubijao sve prvence u Egiptu i tako ubedio faraona da pusti njegov narod. Pasha (prolaz) slavila se 14. dana meseca Aviva. Slavlje je počinjalo večernjom službom, jer su uveče toga dana Jevreji napustili Egipat. Pošto su Jevreji u žurbi napustili svoje domove i nisu imali vremena da stave kvasac u hleb, na pashalnu trpezu se pored žrtvenog jagnjeta iznose i beskvasni (presni) hlebovi. U novozavetno vreme Pasha je bila hodočasnički praznik. Velike mase ljudi okupljale su se u Jerusalimu da bi zajedno proslavili ovaj Praznik. Pashalno jagnje je praslika jagljeta Hrista koji je dobrovoljno dao Sebe na zaklanje da bi Svojom krvlju iskupio ljudski rod od greha, smrti i đavola. Zato je i postradao o prazniku Pashe. Pasha je inače svršavana po zakonu u noći između 14. i 15. nisana, da bi 15. nastupio sam praznik koji je slavljen sve do 21. nisana. Sve vreme praznovanja jeo se presan hleb.
  13. Da bi se pripremila pashalna večera, učenici su morali odneti jagnje na obredno klanje i žrtvovanje u Hram, da bi se ono moglo ispeći i poslužiti na večeri uz beskvasne hlebove i gorke trave.
  14. Kako sam Bl. Teofilakt kaže, drugi pravoslavni oci i pisci nisu se slagali sa njim kada je, ili bolje rečeno, da li je uopšte te godine Gospod jeo staru Pashu, to jest starozavetnu pashalnu večeru. Prema Teofilaktovom tumačenju, Gospod je staru Pashu jeo dan uoči zakonom predviđenrg vremena za pashalnu večeru, jer „u prvi dan beskvasnih hlebova“ zapravo znači „u dan uoči praznika beskvasnih hlebova“. Ovo stanovište potvrđuje i Jovanovo Evanđelje koje kaže da je večera Isusova sa apostolima bila pre praznika Pashe Jn. 13,1. Pashalno jagnje s prvim beskvasnim hlebovima jelo se, dakle, u petak uveče. Ovo se takođe može razumeti imajući u vidu da su Jevreji 14. nisan (petak) još od Vavilonskog ropstva pribrajali pashalnoj nedelji jer se u petak veče jela pasha. Pošto je, po jevrejskom načinu računanja vremena dan počinjao prethodne večeri, jasno je da je 13. nisan uveče (četvrtak veče kada je Gospod jeo pashu sa učenicima) takođe pripadao pashalnoj nedelji, pa se zato kod sinoptika naziva „prvim danom beskvasnih hlebova“.
  15. Zlatoust ovo mesto tumači na sledeći način: „Neko može da kaže: ako je napisano da će Hristos tako postradati, zašto se osuđuje Juda? On je samo ispunio ono što je napisano. Ipak je on ovo učinio ne sa tom namerom (da ispuni proroštvo) već po svojoj zlobi. Ako ne budeš obraćao pažnju ia nameru, onda ćeš i đavola osloboditi od krivice. Ali i on (Juda), i drugi (đavo) dostojni su bezmernih mučenja, iako se preko njih spasla vaseljena. Nama nije Judina izdaja donela spasenje, već premudrost Hristova koja na čudesan način obraća zlodejstva drugih na našu korist“, (Ibid, Homil. 81,1; s. 731). Evtimije Zigaben kaže: „Neki govore da je Juda nevin, jer se izvršilo ono što je predodređeno. Takvima odgovaramo da je Juda izdao (Gospoda) ne zato što je to bilo predodređeno, već zato što je on izdao, to je bilo predodređeno, pošto Bog unapred vidi sve šta će se dogoditi“, (Ibid, ad loc.). Božje predodređenje uvek, dakle, stoji u zavisnosti od Njegovog predznanja. Drugim rečima, Bog je predvečno predodredio da u telu postrada za spasenje sveta, zato što je unapred znao da će Adam pasti u greh, i da je jedini način da čovekova priroda pobedi vlast greha, smrti i đavola i sjedini se s Bogom taj, da On sam, kao novi Adam u telu dođe na svet i postrada za nas, kako bi Svojom smrću i Vaskrsenjem pobedio smrt (up. fusnotu za Mt. 2,17).
  16. Kao savršen Bog i savršen čovek, Gospod Hristos poseduje dve volje, božansku i ljudsku, pri čemu je ljudska volja slobodno potčinjena božanskoj. Da bi pokazao da Njegovo stradanje nije bilo protiv Njegove ljudske volje i nametnuto kao nužnost, Njegova božanska volja slobodno dopušta da se manifestuje prirodni strah pred smrću Njegove ljudske prirode koja svojom slobodnom voljom, pokorivši se volji Očevoj, prihvata da postrada za spasenje sveta. Sveti Jovan Damaskin nas uči: „Kada je Njegova ljudska volja odbila da prihvati smrt, Njegova božanska volja je omogućila da se manifestuje Njegova ljudska priroda i Gospod je po Svojoj ljudskoj prirodi proživljavao strah i bojazan i molio se da Ga poštedi smrt. No pošto je Njegova božanska volja želela da Njegova ljudska volja prihvati smrt, Hristova ljudska priroda dobrovoljno je prihvatila stradanje“ (Ibid., III, 18, 1073 VS).
  17. Na rimokatoličkom i protestantskom Zapadu u Srednjem veku se pojavilo mišljenje da je Gospod na poslednjoj večeri koristio beskvasan hleb, pa se zato u zapadnim liturgijama još od 9. veka koristi beskvasan hleb. Ipak grčka reč koja je ovde upotrebljena, kao i jedinstvena praksa rane Crkve da za Evharistiju koristi kvasni hleb, jasno pokazuju da su te nove teorije neosnovane i da su hrišćani od najranijih vremena dobro znali da je poslednja večera održana dan uoči praznika beskvasnih hlebova (vidi gore). Ovo pitanje bilo je jedno od onih koja su izazvala velike polemike između pravoslavnog Istoka i rimokatoličkog Zapada.
  18. Blaženi Jeronim piše: „Posle svršetka predobraziteljne Pashe, i kada je (Juda) jeo meso jagnjeta sa apostolima, primio je hleb“. (Ibid). S druge strane, Ilarije trvrdi da Juda nije primio Telo Hristovo.
  19. Zato se i prinošenje darova na Svetoj Liturgiji naziva Evharistijom. (blagodarenjem).
  20. Iako je Gospod istinski umro na krstu Svojom ljudskom prirodom, smrt nije ovladala Njime već je Njegovim božanstvom bila poražena. Sveti Grigorije Niski upoređuje pobedu ned smrću s ribolovom. Udica je Hristova božanska priroda, a mamac Njegova ljudska priroda. Đavo se baca na mamac, ali ga udica probada – nije mogao da proguta božanstvo i zato je sam bio pobeđen. Drugim rečima, smrt je došla u dodir sa božanstvom i potpuno izgubila svoju silu. Zato u vaskršnjem troparu pevamo: „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi…“
  21. To jest, da bi pokazao kako Njegovo telo nije privid.
  22. Uzvišenje istočno od Jerusalima sa koga se pružao vidik na veliki Hram i celi grad. Nekada je cela maslinska gora bila prekrivena bujnom vegetacijom. Još i danas se na njoj mogu naći stare masline po kojima je i dobila ime.
  23. Zah. 13:7; Is. 53:10
  24. Bog deluje u punom poštovanju čovekove slobode. Često se, međutim, u Svetom Pismu nalaze mesta gde izgleda da Bog tobože vrši nasilje nad ljudskom voljom ili čini zlo. U 2 Moj. 11,10 vidimo da je po Božjem dopuštenju faraonovo srce ostalo tvrdokorno kako bi Gospod umnožio svoja čuda u zemlji misirskoj, iako se kaže da „Gospod učini da otvrdnu srce Faraonu“. Tako je i ovde. Kada kaže „Udariću pastira…“ Gospod u stvari govori: „Dopustiću Jevrejima da udare na Moga Sina, zato što to oni žele, ali ću njihovo zlodelo okrenuti na dobro i na spasenje celoga sveta.“
  25. Getsimanski vrt nalazio se u podnožju Maslinske gore, istočno od Jerusalima, preko potoka Kedrona, nasuprot Hramu. Sama reč „Getsimanija“ znači Lresa za masline“. Ni danas se tačno ne zna gde se zaista nalazio Getsimanski vrt. Po tradiciji se smatra da je to mesto na kome je carica Jelena podigla veliku baziliku 325. godine
  26. Pod koljem se podrazumevaju štapovi, batine.
  27. Jn. 18:5-6
  28. Jn. 18:10
  29. Up. 1 Mojs. 9:6; Jer. 15:2
  30. Rimske legije iz Hristovog vremena činilo je 3 000 do 6 000 pešaka i 100 do 200 konjanika. Sveti Teofilakt ovde verovatno misli na legije iz kasnijih vizantijskih vremena.
  31. Jovan navodi da je Isus najpre odveden prvosvešteniku Ani (Jn. 18:13-14), dok Luka spominje samo „dom prvosveštenika“. Verovatno su oba prvosveštenika živela u istom dvoru.
  32. Jn. 18:15
  33. Jn. 2:19: „Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići.“
  34. Dn. 7:13
  35. Lk. 22:64; Mk. 14:65
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *