НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Двадесет и седма глава
 
1-2. А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народне против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.
 
Гледај, како је њима овладао ђаво и тера их да почине убиство у те празничне дане када је ваљало да приносе многе жртве за грехове других, у дане непорочности и чистоте. Уместо тога, они СУ везали Исуса и повели Га намеснику Пилату,[1] пореклом са Понта, који је, као поданик Рима, послан за намесника Јудеје. Предали су, дакле, Господа Пилату под оптужбом да је бунтовник и да спрема заверу против цара. [2]
 
3-5. Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и поврати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси.
 
Размисливши о ономе шта је учинио, Јуда се раскајао,[3] али не на прави начин. Добро је себе осуђивати, али је ђаволско дело обесити се. Не могући да поднесе срамоту која га је чекала, Јуда је сам себе лишио живота, уместо да је заридао и измолио опроштај од Онога кога је издао. Неки кажу да је Јуда, будући среброљубив, мислио да ће му поћи за руком да добије сребрнике издајом Христа, и да Христос неће бити убијен, већ ће успети да побегне од Јевреја, као што је то чинио у многим приликама. Али, када је Јуда видео да је Исус оптужен и већ осуђен на смрт, раскајао се, јер је све испало онако како није очекивао. Зато се (по мишљењу тих тумача) Јуда обесио како би стигао у ад пре Ису-са и тамо Га умолио за своје спасење. Ипак знај, да када је ставио омчу око свога врата и обесио се, дрво се савило, те је остао у животу. Бог је желео да га остави у животу ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио. Кажу да се Јуда касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онуда куда су и кола лако пролазила.[4] Потом је, стрмоглавивши се, „пукао по среди“, као што каже Лука у Делима Апостолским. [5]
 
6-10. А првосвештеници, узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише, те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се и прозва та њива Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори:[6] И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ.
 
„Корваном“ се називала храмовна ризница, у коју су стављали дарове принешене Богу. Погледај како их Бог изобличава, јавно показујући њихову крвожедност. До дана данашњег, каже, та њива се зове „Крвна њива“, како би људе стално подсећала на то да су убили Господа. Такође научи и то да су се Јевреји толико трудили у гостољубљу да су и странцима купили неку њиву на којој би се могли сахрањивати. Посрамимо се, дакле, ми који мислимо да живимо савршенијим животом, а превиђамо странце. Спомиње „Цену цењенога“, што значи цену Христа. Јевреји су проценили Њега који се не може проценити, то јест синови Израиљеви утврдили су цену Његову сложивши се да Јуди дају тридесет сребрника.
 
11-14. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче. И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома.
 
Оптуживши Исуса за злочин против државе, доводе Га Пилату који Га због тога и пита да ли је намеравао да подигне устанак и покушао да се зацари над Јеврејима. Али, Исус му говори: „Ти кажеш“, дајући му тако најмудрији одговор. Није, дакле, рекао ни да јесте ни да није цар јудејски, већ нешто између – „Ти кажеш.“ Ове се речи могу протумачити и на следећи начин: „Ја сам оно што ти кажеш“, или: „То не кажем Ја, већ ти.“ Ништа му друго, међутим, није рекао, знајући да је његов суд неправедан. Пилат се дивио Господу јер је Он презирао смрт, али истовремено и зато што ништа није одговарао нити се обазирао на Своје тужитеље, иако је као речит могао много тога да каже у Своју одбрану. Научимо се, дакле, и ми из овога да ништа не говоримо када се нађемо пред нечастивим судом, како не бисмо створили већу пометњу и тако подстакли на још јароснији гнев оне који неће да слушају нашу одбрану.
 
15-18. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И кад се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали.
 
Пилат је гледао да ослободи Христа, иако се у томе није трудио онолико колико је био дужан као човек који треба да заступа истину. Прво је упитао Господа: „Зар не чујеш колико против Тебе сведоче?“ То Га пита како би се Христос оправдао и тако му дао повода да Га пусти. Али, пошто Господ ништа није рекао у Своју одбрану, јер је добро знао да Га не би ослободили ни да се бранио, Пилат иде другим путем и прибегава обичају празника, говорећи: „Чак ако и не ослободите Исуса као невиног, барем Му као осуђенику за празник подарите слободу.“ Откуда је Пилат могао претпоставити да ће Јевреји затражити да разапну Исуса који је био невин, а на слободу пустити кривог разбојника? Пилат је добро знао да Исус није био крив, већ да је предат из зависти, па је зато питао народ да изабере којег затвореника желе да ослободе. Овде се јасно види какав је он слабић био, јер је требало да себе изложи опасности ради доброг циља. Зато и заслужује осуду због прикривања истине. „Варава“[7] значи „син очев“, пошто је „вар“ син, а „ава“ отац. Јевреји су, дакле, затражили сина свог духовног оца – ђавола, а Исуса су разапели. Све до дана данашњег има њима сличних људи, који су пришли Антихристу, сину оца њиховог, а Христа се одрекли.
 
19-26. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: А шта ћу чинити са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса шибавши, предаде да се разапне.
 
О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена,[8] вероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би поверовали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла. Зашто га, онда, Пилат није пустио на слободу? Зато што је то било опасно, пошто је Исус био оптужен за злочин против владара. Ипак, Пилат је требало да затражи доказе о томе да ли је Исус унајмио војнике или је ковао оружје. Уместо тога, Он је допустио да га заведу као мутавца и слабића. Зато он није без кривице, јер када су затражили да пусти на слободу човека који је био озлоглашен, предао им је Вараву, а за Христа пита: „А шта ћу учинити са Исусом?“, дајући им тако власт да Му они пресуде. Пошто је био управитељ, могао Га је избавити, као што је капетан избавио Павла.[9] Али, они су повикали: „Да се разапне“, не желећи само да Га убију већ да Га тако оптуже као злочинца, пошто је крст био казна за злочинце.[10] Пилат пере руке,[11] како би показао да је чист од сваке мржње, иако су његове мисли биле рђаве. Он с правом Исуса назива праведником, али Га ипак предаје убицама. Народ на себе узима казну за Његово убиство и ова их је казна заиста сустигла када су Римљани уништили њих и децу њихову. Али и све до данашњег дана, Јевреји, као потомци оних који су убили Господа, носе Његову крв на себи.[12] Због њиховог неверја сви их прогоне и пред својим гонитељима они немају оправдања због речи које су рекли , пред Пилатом. Пилат је ишибао Исуса да би угодио народу, или, можда, да би показао како је он тај који је осудио Христа, и да неће распети невиног него осуђеног човека. Тако се испунило и Исаијино пророштво које каже: „Леђа своја подметах онима који ме бијаху.“
 
27-30. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега узеше трску и бише га по глави.
 
Овде се испунила реч Давидова: „Дао си ме безумноме на подсмех.“[13] Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи „клекнувши на колена.“ Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем.
„Пурпурни огртач“ означава нашу природу, склону крви и убиству, коју је Он узео, и обукавши је осветио. „Венац од трња“ јесу грехови који долазе од наших житејских брига. Њих је Христос уништио Својим божанством, јер глава означава Његово божанство. „Трска“ је символ нашег слабог и немоћног тела, које је Господ узео, како и Давид каже: „Десница Господња, узвиси ме.“[14] Слушајући Својим ушима хуле, избавио нас је од змијиног нашаптавања које смо примили Евиним ушима.[15]
 
31-32. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.
 
Три еванђелиста кажу да је Симон носио Исусов крст, док Јован тврди да га је носио сам Господ. Вероватно је тачно и једно и друго. Најпре је Господ сам носио крст, јер нико други није хтео да га носи, али успут су нашли Симона и крст положили на његова леђа. Такође научи да Симон значи „послушање“. Према томе, Христов крст носи онај који живи у послушању (Богу). Кирина је била један од пет градова Пентаполиса,[16] и (символички) означава пет наших чула која морају да понесу крст.
 
33-37. И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтједе да пије. А кад га разапеше раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски.
 
Оно се звало „Место лобање“, због тога што је тамо, по отачком предању, био сахрањен Адам. Као што сви умиремо у Адаму, било је потребно да тако сви оживимо у Христу.[17] Немој се смућивати када чујеш Матеја да каже да је Господу дат оцат са жучи, а потом Марка који каже да је то било вино са смирном.[18] Јован, опет, говори о оцту помешаном са жучи и исопом.[19] Много тога су учинили разни људи, пошто је на том месту била ускомешана маса народа, те су једни чинили једно, а други друго. Могуће је да је један Господу дао вино, а други оцат помешан са жучи[20]. Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак крста; подземље, као његово подножје,[21] и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божју. Војници су разделили његове хаљине, пошто је био сиромашан и ништа друго није имао. Оно што други еванђелист зове „натписом“,[22] Матеј назива „кривицом“. Било је, дакле, написано зашто је разапет, пошто је био оптужен као цар јеврејски и бунтовник. Назвали су Га царем како би Га лажно представили (као побуњеника против римске власти). Ипак, њихово сведочанство било је верно, иако је долазило од непријатеља, јер Господ је заиста Цар који је управо ради тога дошао да спасе Јевреје. Међутим, пошто Јевреји по телу нису желели да Он влада њима, Христос је постао Цар Јевреја“ по духу, то јест, оних који Га исповедају, јер Јеврејин значи „онај који исповеда“. [23]
 
38-44. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божји, сиђи с крста. А тако и првосвештеници с књижевницима, старјешинама и фарисејима, подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега вјеровати. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божји. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се.
 
Желећи да оклеветају Христа, распели су заједно с Њим и два разбојника,[24] како би људи и Њега сматрали за безаконика као и њих. Ова двојица разбојника представљају два народа: јеврејски и незнабожачки, јер су оба преступила Закон и наругала се Христу. Али, касније је један од разбојника познао Христа и исповедио Га као Цара, рекавши: „Помени ме Господе, у Царству Твоме.“[25] Тако је и незнабожачки народ исповедио Христа, док је „други разбојник“, то јест, јеврејски народ, похулио на Њега. Ђаво их је подстицао да говоре: „Ако си Ти Син Божји, сиђи с крста“, како би Га изазвао да сиђе и тако упропасти дело спасења свих које се имало извршити на крсту. Ипак, Христос, који је и Син Божји, није послушао непријатеља, како би и ти научио да не смемо попуштати пред ђавољим лукавствима, већ чинити добро, без обзира колико ће други лоше мислити о нама.
 
45-49. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од дох те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га војаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.
 
Тама која је наступила није била при-родна појава која настаје услед помрачења сунца, јер никада не долази до помрачења сунца четрнаестог дана месечевог циклуса, већ се такве појаве дешавају у време младог месеца. Распеће је без сумње било четрнаестог дана месечевог циклуса, дакле у дан када Јевреји прослављају Пасху.[26] Зато је овај догађај био натприродан.[27] Тама је обузела цели свет и није била делимична као некада у Египту,[28] како би се на тај начин показало да читава твар плаче због страдања свога Творца, и да је од Јевреја одузета светлост (истине). Нека сада Јевреји, који су тражили знак с неба, погледају помрачено сунце. Пошто је човек створен шестога дана, и у шести час је окусио од забрањеног дрвета, јер је то било време јела,[29] Господ је прикован на дрво шестога дана недеље у шести час, како би пресаздао човека и исцелио га од прародитељског греха. Исус говори пророчке речи (псалма) на јеврејском језику с намером да покаже како се не противи Старом Завету. Он каже: „Зашто си ме оставио?“,[30] потврђујући да је заиста, а не привидно био човек, јер човек има природну жељу за животом и воли га. Пошто се Христос борио и мучио пред крстом, показујући страх који је својствен нашој природи, зато и сада говори: „Зашто си ме оставио?“, откривајући нашу природну љубав према животу. Он је заиста био човек и по свему сличан нама, осим по греху.[31] Неки су ово разумели у том смислу да је Спаситељ у име Јевреја рекао: „Зашто си оставио јеврејски народ, о Оче, да почини такав грех и буде предан на уништење?“ Пошто је сам Христос био од Јевреја, Он говори: „Зашто си ме оставио?“ желећи да каже: „Зашто си оставио Моје сроднике, Мој народ, да учини себи такво зло?“ Не разумевајући Његов вапај, људи из народа, који су били прости и неуки у пророчким књигама, мислили су да зове Илију. Сви Јевреји, дакле, нису познавали пророчанства, као што сада можда ни сви хришћани не познају Еванђеље. Напојили су Га оцтом да би брже умро, пре него што дође Илија и помогне му. Зато други кажу: „Остави, да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.“ Другим речима: „Не дајте Му да умре, да бисмо видели хоће ли Му помоћи Илија.“
 
50-53. А Исус опет повика из свега гласа, испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијала светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењеу његову уђоше у свети град и показаше се многима.
 
Исус је повикао из свега гласа да бисмо знали да је говорио истину када је казао: „Власт имам положити живот Свој“,[32] јер Он Својом влашћу предаје душу. Али зашто је повикао: „Оче, у руке Твоје предајем дух Свој“.[33] Зато што Свој дух није испустио по принуди, већ добровољно. Отуда користи реч „предајем“. Тиме показује да ће га опет узети, јер залог се увек може узети натраг. Хвала Богу, што је умирући дредао Свој дух у руке Очеве, јер се од тада душе светих такође предају у Очеве руке, а не као раније у адске тамнице. Тако је Христова смрт постала наше освећење. Зато Он громким гласом позива смрт, јер се она није усуђивала да Му приступи док је сам није позвао. Храмовна завеса састојала се од платна које је било повешено у средини Храма и одвајала је унутрашњи део од спољашњег као нека врста преградног зида.[34] Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив. Неки дају додатна објашњења.
Поцепана завеса је означила да је слово Закона укинуто како би се открила пуноћа Закона, која је до тада била прикривена словом као неком завесом, и све оно што је раније у Закону било нејасно и тајновито, сада је откривено будући испуњено у Христу.[35] Може се рећи и то да је код Јевреја постојао обичај да раздеру своје хаљине када чују хуле на Бога. Тако је сада божански Храм, озлојеђен смрћу Божјом, раздерао своје „хаљине“, то јест храмовну завесу. О овоме се још може говорити, али ово је довољно. Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања.[36] И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и „камење“, то јест, ка-мена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у „свети град“, вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.
 
54-56. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху из далека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му, међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.
 
Незнабожачки капетан и они који су били с њим поверовали су због ових великих знакова, док су Јевреји који су слушали Закон и пророке остали у неверју. Толика је била њихова злоба. Тај капетан је касније мученички пострадао за Христа.[37] Жене које су посматрале ове догађаје и које су заиста највише састрадавале Христу, иако су биле од осуђеног рода (због Евиног греха), прве су удостојене радосног виђења.[38] Ученици су се разбежали док су жене остале храбре и устрајне. „Марија, мајка Јакова и Јосије“ је Богородица Дјева, Мајка Божја, јер су Јаков и Јосија били Јосифови синови од његове прве жене. Пошто се Богородица звала „женом“ Јосифовом, с правом се назива „мајком“ његове деце, то јест маћехом. Мајка синова Зеведе-јевих звала се Саломија. Каже се да је она такође била и Јосифова кћерка.
 
57-61. А кад би увече[39] дође човјек богат из Ариматеје[40] по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповиједи да му даду тијело. И узевши Јосиф тијело зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену;[41] и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. А ондје бјеше Марија Магдалина и друга Марија, које сјеђаху према гробу.
 
Јосиф се раније скривао, али сада се одважује на велико дело, положивши своју душу за тело Учитељево и примајући на себе гнев свих Јевреја. Пилат му даје Тело као велики дар. Пошто је Христос погубљен као бунтовник, било је вероватно да су намеравали да Његово тело оставе несахрањено. Могуће је да је Јосиф, као богат човек, дао Пилату и злата. Потом је узео Тело и одао Му част положивши Га у нов гроб у коме нико раније није био погребен. Био је то Божји промисао, како нико после Христовог Васкрсења не би могао да каже да је васкрсли био неки други мртвац који је тамо раније био сахрањен. Зато је, дакле, положен у нови гроб. Марија Магдалина и „друга Марија“, то јест Богородица, која је горе названа „мајком Јакова и Јосије“, седеле су наспрам гроба и чекале да утихне бес Јевреја, како би отишле, омотале тело погребним повојима.и помазале миром. Исаија је рекао за ове жене: „Ви жене које долазите од призора овога, идите одавде, јер ово је народ без разума.“[42] Очигледно је да говори да разума нема јеврејски народ који је разапео Господа.[43] Он дакле, позива жене да оставе безумни народ и оду апостолима и однесу им благе вести о Васкрсењу.
 
62-66. Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу (кустодију), идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен.
 
Еванђелист суботу не назива „Суботом“ због тога што судећи по злоби Јевреја то и није била субота. Иако је Закон забрањивао да се суботом иде из места у место, законопреступни Јевреји су се сабрали код иноплеменика Пилата, уместо да буду на Законом одређеном збору. Подстакнути својом злобом, они одлазе Пилату и обезбеђују гроб. Ипак, то је био Божји Промисао, како би Васкрсење било потврђено сведочанством непријатеља, који су запечатили гроб и пред њим поставили стражу. Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: „Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље.“[44] Могуће је да су то закључили и онда када је казао: „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи.“
Пре нису разумевали ове речи, већ су мислили да говори о јеврејском Храму. На основу тих речи су га и осудили. Али сада када су разумели да је под „храмом“ подразумевао Своје властито Тело, они су се уплашили и назвали Га обмањивачем, не престајући са својом злобом ни после Његове смрти. „Кустодија“ је римски назив за стражу, и зато еванђелиста кустодијом назива војнике који су били одређени да чувају гроб.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Понтије Пилат (Pontius Pilatus) био је пети римски прокуратор (управитељ) Јудеје. Владао је од 26. до 36. год. после Христа. Јеврејски историчар Јосиф нам доноси неке податке о Пилатовом животу. Он претпоставља да је Пилат био Римљанин пореклом из Италије, који је пре преузимања управе над Јудејом вршио извесне војне функције. (Бл. Теофилакт напротив заступа мишљење да је он био са Понта, из Мале Азије.) Био је ожењен Клаудијом Прокулом, с којом је живео у Кесарији Палестинској, где је било оредиште провинције. Пилат је био потчињен Римском гувернеру у Сирији (Лк. 2, 2). Јевреји га нису волели, јер није показивао разумевања према њиховим верским и националним осећањима. Посебно их је разгневио када је на силу узео новац из храмовне благајне да би саградио аквадукт за јерусалимски водовод. Тада је избила побуна која је угушена у крви (уп. Лк. 13, 1-2). Због покоља Самарјана на брду Герезиму, Пилат је смењен и изведен пред ћесаров суд. Сматра се да је своје последње године провео у прогонству у јужној Галији (Француској). Јевреји су Христа довели пред Пилата зато што сами нису могли по Закону да погубе човека без дозволе римских власти. Пилат је остао упамћен као пример човека који је, иако знајући за Исусову невиност, ипак допустио Јеврејима да Га погубе како би очувао свој углед и каријеру.
  2. Старешине су одвеле Исуса на римски суд, зато што је од Јевреја римска управа одузела jus gladii (право мача) и jus vitae necisque (право живота и смрти).
  3. Јуда је осећао тугу и очајање због учињеног злодела, али не и истинско покајање. Да се Јуда заиста покајао као Петар добио би опроштај. Истинско покајање се, дакле, састоји не само од признања учињеног греха већ и од признања своје немоћи и исповедања Божје свемоћи. Отуда је покајању страно очајање и његов најстрашнији плод – самоубиство.
  4. „Не само да му се глава надула од тумора, већ су му и очи толико отекле, да уопште није могао да види светлост. Чак ни лекари нису могли да му својим лекаријама отворе очи, које су толико биле упале у дупље. Његови стидни делови тела били су срамно изобличени и из свих делова његовог тела цурила је сукрвица и гамизали су црви. Потом се након страшних мука распукао по средини, како каже Лука у Делима апостолским. Од смрада који се од њега ширио све до данашњег дана остало је пусто и ненасељено село у коме је извргао своју скверну дунту, и чак ни данас нико не може проћи оним местом а да не зачепи рукама нос. Такву је казну примило његово тело још овде на земљи.“ Ex collatione codd. Venet. S. Marci
  5. Д.Ап 1:18. Највећи број тумача сматра да је Јуда извршио самоубиство вешањем и да је потом пао и пукао по среди. Тумачење Блаженог Теофилакта може се разумети као његово лично мишљење, које је очигледно у зависности од писаних извора и усмених предања које је користио.
  6. Ове речи не налазимо код пророка Јеремије, већ код Захарије 11, 12.13. Није сасвим јасно зашто еванђелист спомиње Јеремију а не Захарију. Вероватно је у питању превид, или је, како мисли Ориген, текст узет из неког непознатог Јеремијиног списа. Бл. Јероним је дословно ове речи нашао у једном апокрифу пророка Јеремије, који је добио од припадника назаренске секте. Зигабен се такође слаже да је реч о тексту и апокрифне књиге.
  7. Варава се назива „познатим разбојником“. „Еванђелист“, каже Златоуст,“није просто рекао: „Имали су разбојника“, већ: „ПОзнатог разбојника“, чувеног по својим злоделима, који је починио многа убиства.“, Ibid.
  8. Пилатова жена, Клаудија Прокула је прибројана лику Светих под 27. октобром.
  9. Д.ап. 21:31-33
  10. Распеће на крст су као казну примењивали многи древни народи: Асирци, Миђани, Персијанци. Александар Велики је након освајања Тира разапео 2.000 становника. Јевреји га никада сами нису примењивали, већ су своје осуђенике погубљивали каменовањем (уп. 3 Мој. 20, 2; 5 Мој. 22, 24). Касније су овај обичај преузели Римљани. То је био најсуровији начин погубљења који је примењиван само над робовима и разбојницима. Римски грађани нису разапињани на крст, већ су кажњавани одсецањем главе мачем. Жртва је на крст разапињана потпуно нага и полако је умирала у несносним боловима, пошто крв није могла нормално да циркулише у том пбложају. Такав положај тела изазивао је пад крвног притиска и постепено гушење Жртве. Да би се муке продужиле, испод стопала често је постављана летвица (супеданеј) на коју се осуђеник могао ослањати и на тај начин себи олакшати болове. Пошто је распеће Христа и двојице разбојника било уочи самог празника, мучитељи су разбојницима пребили голени да би убрзали њихову смрт. Римљани су, иначе, имали обичај да тела умрлих остављају да труну на крстовима или да их једу лешинари. Јевреји, међутим, нису дозвољавали да тела погубљених висе на дрвету (5 Мој. 21, 22-23).
  11. Овај обичај је постојао код Јевреја што се види у 5 Мојс. 21:6; Пс. 26:6; 73:13
  12. Јован Златоусти поводом ових речи каже следеће: „Иако су Јевреји поступили са толико безумља према себи самима и својој деци, Господ, Човекољубац, не само да ове речи сам није упутио њиховој деци већ ни њима самима, пошто је и од њих и од њихове деце примао оне који су се кајали и сматрао их достојним безбројних блага. Зар није и Павле био један од њих, а такође и хиљаде људи у Јерусалиму који су поверовали, јер се каже: ‘Видиш ли брате, колико је хиљада Јудејаца који повероваше (Д.ап. 21-20)?’ Али, ако су и неки остали упорни у своме греху, нека им саме њихове речи пресуде“, (Ibid, Homil.86)
  13. Пс. 38:9
  14. Пс. 118:16
  15. „Данас на дрвету виси Онај, који је на водама земљу утврдио. Венцем од трња се крунише Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај, који небо огрће облацима. Ударце прима, Онај, који је у Јордану (крштењем) ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве, копљем прободен Син Дјеве…“ (Стихира са деветог часа на Велики Петак, Посни Триод).
  16. Област Пентаполиса названа је по пет градова који су били грчка колонија на северноафричкој обали, између Картагине и Александрије, на подручју данашње Либије.
  17. 1 Кор. 15:22
  18. Уп. Мк. 15:23. Смирна је уљана смола биљног порекла која је коришћена за справљање мира или мириса. Поседује и својства анестетика. Добија се од дрвета Commiphora myrrha, које расте у Етиопији, Арабији и Сомалији.
  19. Јн. 19:29 (у ствари, Јован уопште не спомиње жуч).
  20. Ове материје су даване страдалницима као анестетици, да би ублажили њихове болове и патње.
  21. Уп. Пс. 99:5; Пс. 132:7
  22. Јн. 19:19
  23. „Након што су се изругали над Њим“, каже Златоуст, „повели су Га на распеће и обнажили Га, узели себи Његову одећу и седнувши гледали када ће испустити дух. Његову одећу су разделили како је то било уобичајено са осуђеницима ниског порекла, са одбаченим, незаштићеним и беспомоћним. Разделили су оне ризе које су учиниле толико чудеса и које тада нису показивале никакво дејство, као што је и сам Христос уздржавао своју неизрециву силу“, Ibid.
  24. Код Матеја и Марка се види да су Господа вређала оба разбојника. Међутим, код Луке (23, 39 и даље) говори се само о једном разбојнику који је хулио. Тумачи су одавно обратили пажњу на ову несагласност. Ориген, Златоуст, Зигабен и, како видимо, Теофилакт, као и неки други тумачи, говорили су да су у почетку Христа вређала оба разбојника, а потом се један од њих покајао, видећи Христово дуготрпљење, и почео да прекорева другог разбојника. (Лк. 23:42).
  25. Уп. Лк. 23:42
  26. То јест, у дан када једу Пасху, 14. на 15. дана месеца нисана.
  27. Пророштво о овом догађају налазимо код пророка Амоса (Ам. 8, 9.10). Ориген је сматрао да тама није обузела сву земљу пошто не постоје историјска сведочанства о овом догађају у другим крајевима света. По његовом мишљењу, реч је о густим и тамним облацима који су се надвили над Јерусалимом и Јудејом. У сваком случају био је то велики знак Божји, јер док су небо и земља будући неосетљиве стихије „проживљавали“ распеће Сина Божјега, окамењена и неосетљива људска срца хулила су на распетог Христа.
  28. 2 Мојс. 10:22
  29. Шести час је 12 сати, тј. подне.
  30. Пс. 21:1
  31. Христос је добровољно подвргао Своју људску природу последицама греха и стању пале човекове природе, узевши на Себе грехе света – обукавши Се у „обличије тела греха“ (Рим. 8, 3). Он није узео само људску природу коју је Адам имао пре пада, већ и оно што је противприродно – последице греха, да би у свему био сличан нама, осим по греху. Узевши на Себе последице греха учинио је Своју бесмртну и нетрулежну људску природу способном да пострада и прими смрт (уп. Св. Максим Исповедник: Quaestiones ad Thalassium (21), PG, t.90, 312-13).
  32. Уп. Јн. 10:17-18
  33. Лк. 23:46
  34. Овде се мисли на завесу од порфире, скерлета и црвца, на којој су били извезени херувими. Ова завеса одвајала је Светињу од Светиње над Светињама, у коју нико није могао улазити осим првосвештеника (уп. 2 Мој. 26, 31-33). О чудесним знацима у то време говори се у апокрифима, Талмуду и код историчара Јосифа Флавија.
  35. 2 Кор. 3:14-16
  36. Уп. Мт. 24:7; 28:2; Јл. 2:10; Ам. 1:1; 3 Цар. 19:11; Ис. 29:6; Јер. 23:19 и др.
  37. Реч је о Светом Мученику Лонгину капетану, кога Црква прославља 16. октобра.
  38. И поред њима својствене женске слабости, ове жене су до краја остале уз Христа, док су се апостоли који су сматрани јачим, разбежали у страху од Јудеја. Управо зато су због своје храбрости прве удостојене виђења Васкрслог Господа.
  39. Јевреји су разликовали тзв. „прво и друго вече“. Пошто је био петак увече, дакле почетак суботе, нерадног дана, требало је што брже сахранити тело. „Прво вече“ је почињало већ око 9. часа поподне тј. наших 3 сата поподне. По Закону је било дозвољено да се до ,друге вечери“ тј. до 12 сати (наших 6 сати поподне) могу обавити само најнужнији послови. Због недостатка времена нису се могли обавити сви погребни обичаји, набавити миро и помазати тело. Зато ће мироносице одмах по свршетку суботе да крену на гроб и помажу тело Исусово.
  40. Ариматеја је био град у Јудејском горју, северозападно од Јерусалима. У њему је живео Јосиф, који је био члан Синедриона, и тајни ученик Исусов, као и Никодим (Јн. 3:1-11).
  41. Због вруће климе у Палестини, тела умрлих су сахрањивана убрзо после смрти, најкасније након 24 сата. Лице је било увезивано убрусом са повезаним вилицама (Јн. 11, 44), а пошто је било опрано, (Д. ап. 9, 37) тело је помазивано мирисима и умотавано повојима од ланеног платна (Јн. 19, 40). Тело је затим полагано, зависно од богатства умрлог, у плитки гроб покривен камењем, у природну пећину или у гробницу усечену у стени. Сматрало се великом срамотом да тело остане несахрањено. За разлику од Грка и Римљана који су кремирали умрле, Јевреји никада нису примењивали овај начин сахране осим у изузетним случајевима (1 Цар. 31:13). Тела такође нису балсамована нити полагана у саркофаге, као што су чинили неки околни народи.
  42. Ис. 27:11
  43. Уп. Лк. 23:34
  44. Уп. Мт. 12:38-39

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *