НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава шеснаеста
 
Тражење знака са неба, о квасцу фарисејском и садукејском,
Петрово исповедање Христа као Сина Божјег,
Исусов наговештај о страдању,
смрти и васкрсењу, о идењу за Христом и ношењу крста.
 
1. И приступивши фарисеји и садукеји, кушајући га искаху да им покаже знак с неба.
 
Иако су фарисеји и садукеји имали различита учења, ипак су сагласно деловали против Христа. Тражили су знак с неба, као на пример да стане сунце или месец,[1] јер су сматрали да су знаци на земљи били од демонских сила и Веелзевула. У своме безумљу они су заборавили да је чак и Мојсеј у Египту учинио многе знаке на земљи, а да је огањ са неба, који је спалио Јовова стада, био од ђавола.[2] Дакле, нису од Бога сви знаци што долазе с неба, нити је све што се дешава на земљи од демона.
 
2-4. А он одговарајући рече им: Увече говорите: биће ведро; јер је небо црвено. И ујутру: данас ће бити непогода, јер је небо црвено и мутно. Лицемјери, лице небеско умијете распознавати, а знаке времена не можете?
 
Господ их прекорева због њиховог лукавог захтева и назива их лицемерима говорећи: „Као што се при ваздушним променама разликује знак олује од знака лепог времена, и као што онај који види знак олује не очекује лепо време, нити онај који види знак лепог времена не очекује олују, тако и ви треба да расуђујете о Мени, јер је једно време Мога првог доласка, а друго време будућег. Сада су потребни знаци на земљи, док се небески знаци чувају за оно време када ће угаснути сунце и месец се сакрити и када ће се небеса променити.“
 
Род зли и прељуботворни тражи знак, и знак неће му се дати осим знака Јоне пророка. И оставивши их отиде.
 
„Злим родом“ их назива зато што Га кушају, а „прељуботворним“ јер су одступили од Бога и приклонили се ђаволу. Иако су тражили знак с неба, Он им даје само знак Јонин: три дана ће бити у утроби „кита“ – смрти, и тада ће васкрснути. Можда ћеш рећи да је и овај знак са неба, јер се по Његовој смрти помрачило сунце и сва твар изменила. Обрати пажњу на речи: „Неће вам се дати знака, осим знака Јоне пророка“, Њима су давани знаци, то јест, бивали су ради њих, иако они нису веровали. Зато их оставља неизлечене и одлази.
 
5-6. И ученици његови полазећи на ону страну, заборавише узети хљеба. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског.
 
Као што је квасац кисео и устајао, тако је и учење фарисеја и садукеја, с њиховим застарелим древним предањима, киселошћу изједало душе људи. И као што је квасац мешавина воде и брашна, тако је и учење фарисејско измешано од њихових речи и порочног живота. Господ није отворено рекао ученицима да се чувају учења фарисејског, како би их подсетио на чудо са хлебовима.
 
7-12. А они помишљаху у себи говорећи: То је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четри хиљаде, и колико кошара накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумјеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске.
 
Апостоли су мислили да им је то рекао како би се чували од нечисте јеврејске хране. Зато су помишљали у себи говорећи: „То је што нисмо хлеба узели“. Прекорева их као неразумне и маловерне. Неразумни су били јер су већ заборавили колико Му је хлебова требало да нахрани толики број људи, а маловерни зато што нису веровали да не морају да купе хлеб од Јевреја, јер га сам Христос може умножити. То су разумели тек када им је тако оштро запретио. Зато није увек добро говорити са кротошћу. Одмах су, дакле, разумели да „квасац“ означава учење фарисеја. Ето шта бива од благовременог прекора.
 
13. А кад дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији?
 
Еванђелиста спомиње оснивача града (Филипа), пошто је постојала и друга, Кесарија, Стратонова.[3] Дакле, у оној првој, а не у другој, Христос пита своје ученике. Он их одводи далеко од Јевреја, како би могли да говоре смело и без страха. Прво их пита за мишљење народа да би ученике узвео на виши степен разумевања, како не би пали у приземни начин расуђивања масе. Не пита их: „Шта о мени говоре фарисеји“, већ „Шта о мени говоре људи“, мислећи на прост и безазлен народ.
 
14. А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка.
 
Они који су Га називали Јованом, мислили су као Ирод да је Јован васкрсао из мртвих и добио дар чудотворства. Други су Га називали Илијом зато што је опомињао народ, а очекивало се да се Илија врати. Трећи су мислили да је Јеремија, због његове природне мудрости коју је стекао без учења, пошто је Јеремија још као дете био позван на пророчку службу.
 
15-16. Рече им Исус: А вишта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога.
 
Још једном Петар ревносно иступа и исповеда да је Христос заиста Син Бога живога. Није рекао: „Ти си Христос син Божји“, мислећи на било којег „сина Божјег“, већ користи одређени члан и каже: „Син Божји“, то јест један једини, не син по благодати већ Онај који је рођен из саме суштине Очеве. Било је много „христоса“ (помазаника), то су били сви старозаветни свештеници и цареви, али је само један „Христос“.
 
17. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв[4] не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.
 
Христос Петра назива блаженим зато што је познао Бога помоћу божанске благодати. Саглашујући се с Петром, Он је показао да су мишљења других људи била по-грешна. Назива га „сином Јониним“ (Вар Јона), као да му говори: „Као што си ти син Јонин, тако сам и Ја Син Оца Мога који је на небесима и једносуштан сам Њему.“ Знање назива „откровењем“, јер Му је сам Отац открио скривене и непознате тајне.
 
18. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.
 
Христос награђује Петра великом наградом и обећава да ће на њему сазидати Цркву.[5] Пошто Га је Петар исповедио као Сина Божјега, Господ му говори да ће ово исповедање које је изрекао бити темељ онима који верују, тако да ће сваки човек који жели да сагради дом вере поставити као темељ ово исповедање. Можемо да изградимо хиљаде врлина, али ако немамо темељ правилног исповедања, улудо градимо. Рекавши „Цркву Своју „, Христос показује Себе као Господара свега, јер све служи Богу. „Врата пакла“ су прогонитељи Цркве који су хришћане слали у смрт. И јеретици су такође „врата која воде у пакао“. Црква је, дакле, победила многе прогонитеље и јеретике. Такође, сваки од нас који је постао дом Божји рредставља Цркву, јер ако смо чврсто утврђени у исповедању Христа, „врата паклена“, то јест грехови, неће нас надвладати. Тако је и Давид, и сам будући уздигнут изнад тих врата, роворио: „Ти који ме подижеш од врата смртних“.[6] Од којих врата, Давиде? Од врата убиства и прељубе.“[7]
 
19. И даћу ти кључеве од Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.
 
Исус говори са влашћу као Бог: „Даћу ти…, јер као што је Отац теби дао откровење (то јест објавио ти је да сам Ја Син Његов), тако ћу ти и Ја дати кључеве.“ Под „кључевима“ разуми власт којом му је дао да свезује и разрешава грехове, то јест да их опрашта или кажњава, јер сви они, који су као Петар удостојени епископске благодати, имају власт да опраштају и свезују (грехове). Иако је Господ само Петру рекао: „Даћу ти“, ову власт дао је свима апостолима. Када? Онда када је рекао: „Којима опростите грехе, опраштају им се.“[8] Такође се и речи „Даћу ти“ односе на будуће време, дакле на време после Васкрсења. „Небеса“ такође означавају и врлине, а „кључеви од Царства небеског“ јесу подвизи, јер се Царство небеско подвизима отвара. Нема тих кључева којима се може задобити нека врлина без подвига. Ако само знам шта је добро, а не трудим се, имам само кључеве знања, али остајем ван (Царства небеског). На „небесима“, то јест у врлинама, свезује се онај који не живи врлински, док онај који је ревностан у њиховом стицању бива разрешен. Немојмо, дакле, живети у греховима, да не бисмо били свезани њиховим оковима.
 
20. Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Христос.
 
Христос је желео да пре крста сакрије Своју славу, јер да су људи пре Његовог страдања чули да је Он Бог, а потом Га видели како страда, сигурно би се саблазнили. Зато Он скрива Себе од народа, да би Га после Васкрсења познали без саблазни, јер ће тада Свети Дух одагнати сваку сумњу чудесима која су учињена.
 
21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати.
 
Господ им предсказује Своје страдање, како се не би догодило да их оно изненади и саблазни, па да помисле да је Он страдао против Своје воље, не знајући шта Га чека. Пошто су у Петровом исповедању чули да је Христос Син Божји, Он им открива да ће пострадати. Али после тужних вести, најављује радост, јер ће трећега дана устати.
 
22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе!
 
Петар је правилно исповедио оно што му је било откривено, али је погрешио у ономе што му није било откривено, како бисмо и ми научили да ту велику истину није изговорио без надахнућа Божјег. Он говори „Боже сачувај, то неће бити од Тебе“ зато што није желео да Христос пострада, нити је познавао тајну Васкрсења.
 
23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско.
 
Када је Петар говорио исправно, Христос га је назвао блаженим, али када се без разлога уплашио, не желећи да Христос пострада, строго га је прекорио рекавши му; „Иди од Мене сатано.“ Сатана значи противник. Према томе, речи: „Одлази од Мене сатано“ значе: „Немој се противити, већ следуј Мојој вољи.“ Господ овако назива Петра зато што ни сатана није желео да Христос пострада. Он му, дакле, говори: „Ти размишљаш на људски начин да Мени не приличи да пострадам, али не разумеш да Бог преко овога страдања устројава спасење свету, и зато Ми оно заиста и приличи.“
 
24. Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.
 
„Тада“ – када? Онда када је прекорио Петра. Желећи да покаже да је Петар погрешио зато што Га је хтео спречити да пострада, говори: „Ти ме спречаваш да пострадам, а Ја ти кажем да Моје страдање не само да теби неће нанети штету (пошто без њега нема спасења), већ се и ти не можеш спасти уколико сам не умреш, као и нико други, било да је мушкарац или жена, богаташ или сиромах.“ Господ каже: „Ако хоће ко…“, да би показао да врлина долази од слободне воље, а не од нужности. Онај који иде за Исусом није само онај који Га исповеда као Сина Божјег већ и онај који трпељиво подноси све невоље и искушења. „Нека се одрекне себе“, значи да је потребно потпуно одречење, то јест да немамо ништа заједничко с телом, већ да презремо и саме себе, као што постоји обичај да кажемо: „Одрекао се тога и тога“, уместо „Нема пријатеља ни познаника“. Зато не треба имати никакве љубави према телу,[9] како бисмо могли понети крст, то јест смрт, и то са ревношћу затражити најсрамнију смрт, каква је у старини била смрт на крсту. Али, додаје: „И за Мном иде, јер се на крсту разапињу многи разбојници и лопови, али ипак нису Моји ученици. Нека, дакле, иде за Мном и нека покаже све друге врлине.“ Себе се одриче и онај који је јуче живео у блуду, а данас живи целомудрено. Такав је био и Павле који се толико одрекао себе да је говорио: „А не живим не више ја, него живи у мени Христос.“[10] Свој крст узима онај који себе умртви и разапне свету.[11]
 
25. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој меве ради, наћи ће га.
 
Христос нас подстиче на мучеништво. Онај који се одрекне Христа налази, дакле, „свој живот“ у овоме свету (то јест избавља се од телесне смрти), али ће после „изгубити душу“.[12] Међутим, онај који изгуби живот Христа ради и мученички пострада за Њега, наћи ће своју душу у нетрулежности и вечном животу.
 
26-27. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега с анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим.
 
„Претпоставимо“, каже, „да си задобио цели свет. Каква ти је корист од тога ако је тело твоје здраво, а душа тешко болује. То би било исто тако као када би господарица куће носила поцепане рите, а служавке се обукле у прекрасне хаљине“. Ни у будућем веку човек не може да да откуп за своју душу. Овде може да принесе сузе, уздахе и милостињу, а тамо ништа од тога. Тамо нас чека непоткупљив Судија, који свакога суди по његовим делима. Али, Он је такође и страшан, јер ће доћи у слави са свим својим анђелима, а не у смирењу и понижењу (као раније).
 
28. Заиста вам кажем: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрт док не виде Сина Човјечијега гдје долази у Царству своме.
 
Рекао је да ће Син Човечији доћи у Својој слави. Како они, дакле, не би посумњали, Христос им каже да ће неки од њих, по својим моћима, видети славу Његовог другог доласка у Преображењу. Истовремено, показује у каквој ће слави бити они који пострадају Њега ради. Као што је Његово преображено тело засијало као муња, тако ће засијати и светитељи у дан Његовог Другог доласка. Овде мисли на Петра, Јакова и Јована, које је узео са собом на гору и показао им „Царство Своје“, то јест будућу славу у којој ће Он доћи и заједно с њим праведници, блистајући у светлости. Такође говори да неки од оних који су овде неће умрети док Га не виде преображеног. Видиш ли, дакле, да ће они који су чврсти и непоколебљиви у добру, видети Исуса преображеног у светлости и стално узрастати у вери и заповестима (Божјим).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Свети Златоуст говори да су фарисеји и садукеји тражили од Исуса да заустави сунце као Исус Навин (Ис,Нав. 10:12-13) или да учини месец невидљивим, или да низведе муњу, учини неку промену у ваздуху, или нешто слично томе. Ibid.
  2. Уп. 2 Мојс. 7:12; Јов: 1:16
  3. Кесарија Филипова се налазила северно од Галилејског језера у подножју планине Ермон. Она се у Новом Завету спомиње само у овом догађају (в.Мк. 8:27). Друга (Стратонова) Кесарија је била на облали Средоземног мора и спомиње се неколико пута у Делима Апостолским.
  4. „Телом и крвљу“ Јевреји су фигуративно називали људску природу, човека.
  5. Највећи број Светих Отаца сматра да је „камен“ на коме ће Христос сазидати Цркву „Петрово исповедање вере у Сина Божјег“, дакле његова вера. Ово место тако тумаче Св. Иларије, Амвросије, Августин, Златоуст, Григорије Назијанзин, Атанасије и многи други велики Оци Истока и Запада (Св. Кипријан Картагински нпр. у свом делу „De unitate ecclesiae“ отворено тврди да се „Петрова катедра“ налази у свакој помесној Цркви, а Св. Григорије Ниски да су преко Петра свим епископима дати кључеви Царства Небеског). Према томе, по древном предању Католичанске Цркве, Петрови наследници су сви правоверни епископи који исповедају Христа као Сина Божјег. Првенство римских епископа у првим вековима била је институција искључиво историјског порекла, пошто је Рим био престоница Царства и Римска Црква најугледнија по броју својих Мученика и Исповедника. Отуда је са светоотачког, Православног становишта потпуно неодрживо учење о тобожњој божанској институцији примата римског папе и његовој непогрешивости.
  6. Пс. 91:3
  7. Овде се мисли на Давидову прељубу са Витсавејом, женом Урија Хетејина (Давидовог верног ратника) и на убиство Уријево, које је Давид организовао како би прикрио свој грех (уп. 2.Сам. 11:2-25)
  8. Да је ова власт дата само Петру онда би Господ рекао: „Којима опростиш грехове, опраштају им се.“ Пошто је глагол у множини јасно је да је овај дар предат свим апостолима, а преко њих и свим носиоцима апостолског прејемства.
  9. Циљ хришћанског подвига није биолошко уништење тела. Свети Оци нас уче да морамо бити убице страсти, а не убице тела. У том смислу треба разумети и ове речи, јер се у аскетској литератури често говори о презрењу и умртвљењу тела, а мисли се на уздржање од свих сувишних телесних потреба и борбу против греха који се телом спроводи у дело (уп. 1.Кор. 6:18).
  10. Гал. 2:20
  11. Уп. Гал. 6:14
  12. Овде видимо да није исто изгубити живот (Христа ради) и изгубити душу, јер душу ће наћи онај који изгуби живот за Христа.

2 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *