НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава седамнаеста
 
Преображење Христово, исцељење бесоумчнога дечака, моћ вере,
друго предсказање страдања, смрти и васкрсења, порез храму.
 
1. И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова.
 
Ово не противречи ономе што каже Лука: „А би око осам дана после ових речи“.[1] Лука, наиме, рачуна и први и последњи дан од када су се попели на гору, док Матеј броји само оне дане који су прошли у међувремену. Са Собом је, дакле, узео Петра, зато што Га је овај силно волео; Јована, као омиљеног ученика, и Јакова, јер је и он био ревнитељ.[2] Његова ревност се види из обећања да ће испити чашу коју пије Христос,[3] као из Његовог страдања, јер га је Ирод погубио мачем да би угодио Јеврејима.
 
1-2. И изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост.
 
Изводи их на „гору високу“[4] како би нам показао да се човек неће удостојити таквих божанских виђења, ако се претходно не узвиси (духом). На „гору високу“, каже, „саме“, јер је Христос често чинио најдивнија чуда у тајности, како народ, видећи Га као Бога, не би помислио да се Он само привидно оваплотио. Када чујеш да се преобразио, не-мој мислити да је Он тада одбацио тело, јер је оно остало у свом ранијем облику, пошто се спомињу Његово лице и хаљине. Али, оно се показало још сјајније, јер је божанство пројавило на њему делић своје славе, колико су апостоли били у стању да је виде.[5] Зато је Господ још и раније говорио о преображењу као о Царству Божјем, јер је оно разоткрило неисказиво величанство Његове моћи и показало да је Он истински Син Очев. Преображење је наговестило и славу Његовог другог доласка џеизрецивим сјајем лица Исусовог.
 
3. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.
 
О чему су говорили? О „Његовом исходу“, каже Лука, то јест о Његовом крсном страдању у Јерусалиму. Зашто су се по јавили баш Мојсеј и Илија? Да би се показало да је Христос Господар Закона и Пророка, живих и мртвих. Илија је пророк који је још жив,[6] а Мојсеј законодавац који је (давно) умро. Али, то је било такође и зато да би се видело да се Он не противи ни Закону ни Богу, јер Мојсеј не би говорио с оним који се противи његовим одредбама, нити би ревнитељ Илија трпео противника Божјег. Мојсеј и Илија су се јавили, такође да би се ослободили сумње они који су за Исуса говорили да је он Илија или један од пророка.
Како су ученици познали да су то били Илија и Мојсеј? Сигурно не са икона, јер је у то време било противзаконито изображавати ликове људи. Изгледа да су их препознали по њиховим речима. Мојсеј је вероватно говорио: „Ти си онај чије сам страдање наговестио заклавши јагње и свршивши Пасху“;[7] а, Илија: „Ти си Онај чије сам Васкрсење предназначио васкрснувши сина удовичиног“,[8] или нешто слично. Показујући им Мојсеја и Илију, Христос учи своје ученике да их подражавају; Мојсеја у кротости и пожртвованости према народу, а Илију у ревности и непоколебљивости, када је то потребно, да би као ова двојица били неустрашиви борци за истину.
 
4. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.
 
Петар, који због велике љубави није желео да Христос пострада, говори: „Добро је да останемо овде и да не силазимо (са горе) како нас не би убили; јер ако неко и дође овамо, имамо Мојсеја и Илију па нам помогну. Мојсеј је ратовао са Египћанима, а Илија је низвео огањ са небеса. Такви ће они бити и када овамо дођу непријатељи.“ Петар је ово говорио из великог страха „не знајући, како каже Лука, шта говори.“ Он или је занемео пред овим необичним догађајем, или заиста није знао шта говори јер је хтео да Исус остане на гори, да не силази и не пострада за нас. У страху да се не покаже дрзак, он каже: „Ако хоћеш да на-чинимо овде три сенице?“
 
5. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте.
 
„Ти Петре желиш рукотворене сенице, али Мене је Отац овде окружио облаком као нерукотвореном сеницом, показујући тако да, као што се Он у старини сам као Бог појавио у облаку, тако исто бива и са Његовим Сином.“ Овде је облак светао, а не мрачан као некада, јер Он није желео да их уплаши, већ да их поучи. Из облака се зачуо глас да би се показало да је Он од Бога. „Који је по мојој вољи“ значи Онај у коме почивам и који ми је угодан. Он их учи: „Њега слушајте, и ако хоће да буде распет немојте Му се противити.“
 
6-8. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они, подигнувши очи своје никога не видјеше, до Исуса сама.
 
Ученици су пали ничице, јер нису били у стању да издрже сјај облака и силину гласа. Њихове очи су биле отежале од сна (како каже Лука).[9] Овде „сном“ назива замор од прејаке светлости виђења. Како не би дуго остали у страху и заборавили оно што су видели, Господ их подиже и храбри. Остаје Он сам, како ти не би помислио да је глас сведочио за Мојсеја или Илију, већ за Њега, јер је Он Син (Божји).
 
9. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих, не васкрсне.
 
У Свом смирењу заповеда да никоме не казују што су видели) због тога да се они који то чују не би саблазнили када Га после виде распета на крсту. Они би (тада) могли помислити да је Он преварант који је сва Своја чудеса привидно учинио. Добро научи да је созерцање Бога дошло након шест дана, за колико је свет створен. Ако, дакле, не превазиђеш овај свет и не попнеш се високо на гору, нећеш видети славна виђења: ни „лице Исусово“, које је Његово божанство, нити „одећу“ – тело Његово. Али, ако се попнеш на „гору високу“ тада ћеш видети Мојсеја и Илију како говоре са Христом, јер Закон, Пророци и Христос једно говоре и у свему се слажу. Када видиш човека да јасно тумачи значење Писма, знај да он јасно гледа и лице самога Исуса. Ако још и објашњава речи Писма и расветљује њихов смисао, знај да он гледа и „белу одећу Исусову“, јер су речи одећа мислима. Али немој да кажеш као Петар да нам је „добро бити овде“, јер увек треба да напредујемо и не задржавамо се на једном степену врлине и созерцања, већ да се још више пењемо у висину.
 
10. И запиташе га ученици његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође?
 
Обмањујући народ, књижевници су говорили да Он није Христос, јер би у том случају прво дошао Илија. Они нису знали да Христос треба да дође и други пут. Претеча првог доласка био је Јован, док ће другог бити Илија, што уосталом, Христос објашњава ученицима. Послушај, дакле.
 
11-13. А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и ие познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља.
 
Када каже: „Илија ће заиста доћи“, Христос показује да он још није дошао, али ће доћи као претеча другог доласка, и све Јевреје који се покажу послу-шним привешће вери у Христа и тако их вратити њиховом отачком наслеђу од кога су отпали. Али, када Христос каже да је „Илија већ дошао“, мисли на Јована Претечу. Они „учинише с њим што хтедоше“, јер су га (сами) убили тако што су дозволили Ироду да га погуби, иако су то могли спречити. Од тада су ученици постали оштроумнији и разумели су да он Јована зове „Илијом“, јер је Јован био Претеча првог доласка, баш као што ће Илија бити претеча другог.
 
14-15. И када дођоше народу, приступи му човјек и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега; јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, много пута у воду.
 
Изгледа да је овај човек био потпуно без вере, чим му Христос говори: „О роде неверни.“ То се види и из тога што он окривљује (Исусове) ученике. Узрок болести (његовог сина) није био месец, већ демон који је нападао болесника када би видео да је месец пун, како би људи похулили на творевину Божју као узрок зла. Још знај, да се сваки безуман човек мења попут месеца, како је написано;[10] час се показује великим у врлини, а час пада и постаје ништаван. Он је као месечар који се баца у „огањ“ гнева и пожуде, а потом у „воду“ – валове брига овога света, у којима обитава Левијатан[11] – ђаво, који царује у водама. Зар нису бриге богаташа као узбуркани валови?
 
16-18. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: О роде невјерни и цокварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
 
Видиш ли како овај човек пребацује грех свога неверја на ученике који нису могли исцелити његово дете. Зато га Господ посрамљује, јер је окривио Његове ученике, те му говори: „О роде неверни“, што значи: „Узрок неуспеха није толико у слабости апостола, колико у твом неверју,[12] јер је оно будући велико, превагнуло над једнаком мером њихове силе.“ Укоравајући овога човека, Господ укорава и све оне који су стајали унаоколо, говорећи им: „Докле ћу бити с вама.“ Христос тиме показује да жели да пострада на крсту и да оде од њих. Он као да говори: ,Докле ћу живети с вама подругљивим и неверним“. „И запрети му Исус“ – коме? Месечару.[13] Из овога се, дакле, види да је и он био неверан и да је својим неверјем дао места демону да уђе у њега.
 
19-21. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изагнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом.
 
Апостоли су се уплашили да можда нису изгубили благодатну силу која им је била дата против демона, па су зато узнемирени насамо питали Исуса (зашто нису могли изагнати демона). Господ их укорава као још несавршене у вери, одговарајући им: „За неверовање ваше, јер да сте имали јаку и чврсту веру учинили бисте велике ствари без обзира колико мале оне изгледале.“ Нигде није записано да су апостоли премештали горе. Они су их можда и премештали, али о томе нигде не пише, јер није све записано. По другом тумачењу, они их нису премештали јер за то није било прилике, али су, уместо тога, чинили већа чудеса. Обрати пажњу како Господ говори: „Рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо…“, дакле: „Када јој кажете, тада ће и прећи“. Према томе, апостоли никада нису рекли некој гори да се премести, јер за то није било прилике нити потребе, па стога и нису премештали горе. Али, да су то рекли, оне би се сигурно преместиле. „Овај се род“, демона, „не изгони осим молитвом и постом“.[14] Дакле, поготово они који су у власти демона, али и они којичнамеравају да их исцеле, морају прво да посте, а тек онда да се помоле, јер молитва не долази од ситости и пијанства, већ од поста. Разуми да је јака вера као зрно горушично. Она изгледа ништавна због „лудости проповеди“, [15]али ако наиђе на добру земљу разрасте се у велико дрво на коме ће се настанити „птице небеске“, то јест, мисли које узлећу ка висини. Дакле, сваки човек који има јаку веру може рећи „овој гори“, то јест, (у овом случају) демону: „Иди одавде“ и он ће отићи. Овде Христос мисли на демона кога је истерао.
 
22-23. А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: Син Човјечији биће предан у руке људске; И убиће га, и трећи дан устаће. И веома се ожалостише.
 
Господ опет говори о Свом страдању како не би помислили да страда против Своје воље. На тај начин је припремао своје ученике, да се они неочекивано не би смутили када оно дође. Ипак, ономе што је тужно додаје и радосно, и обећава им да ће васкрснути (у трећи дан).
 
24. А кад дођоше у Капернаум, приступише Петру они што купе дидрахме, и рекоше: Зар учитељ ваш не даје дидрахме? Петар рече: Даје.
 
Бог је желео да на место прворођених синова јеврејских посвети Себи племе Левијево. Оно је бројило само двадесет две хиљаде људи, док је прворођених синова од свих дванаест племена било двадесет две хиљаде двеста седамдесет и три.[16] Зато је Бог одредио да се свештеницима дају две драхме за свакога од прворођених синова јеврејских који прелази број племена Левија. Од тада се усталио обичај да се за свакога прворођеног сина плати порез од две драхме, које су вредиле пет сикала или две стотине овола.[17] Пошто је Господ био првенац, такође је плаћао порез свештеницима. Осећајући срам пред Христом због Његових чуда, порезници се нису обратили Њему, већ Петру. Можда су то учинили у лукавству говорећи: „Да ли ваш учитељ, који се противи Закону, пристаје да плати дидрахму?“
 
25-26 И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени.
 
Као Бог, Христос је знао шта су они говорили Петру, иако их није чуо. Зато га је претекао говорећи му: „Ако земаљски цареви не узимају порез од својих синова већ од туђих, како ће небески Цар примити дидрахму од Мене, Сина Својега?“ Овај се порез плаћао, као што је горе речено, свештеницима и прилаган је Храму. „Ако су синови земаљски ослобођени и ништа не пла-ћају, колико тек онда Ја имам разлога да не платим порез?“
 
27. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир; узми га те им подај за мене и за себе.
 
„Плати им порез“, говори Исус, „како се не би саблазнили помисливши да се гордимо и презиремо Закон, иако им не дајем као дужник, већ снисходећи њиховој слабости.“ Научимо се на овоме примеру да никога не саблажњавамо због онога што нам не наноси штету. Али тамо, где имамо (духовне) штете од некога делања, не треба да се бринемо због оних који се без разлога сабла-жњавају. Да би показао, дакле, да је Он Бог и да има власт над морем, послао је Петра да узме статир из рибе. Истовремено, можемо да се научимо и скривеном значењу овог догађаја, јер је наша природа као риба која је погружена у дубини неверја. Њу је уловила апостолска реч и у нашим устима нашао се „статир“ – речи Господње и исповедање Христа. Наиме, онај који исповеда Христа у својим устима има статир, који вреди две дидрахме. Како Христос има две природе, будући истовремено Бог и човек, тако је исто „статир“ – Христос предан (на смрт) за два рода: јеврејски и незнабожачки; за праведнике и грешнике. Ако видиш неког среброљупца који у својим устима нема ништа осим злата и сребра, знај да је тај човек као риба која плива у мору живота, и ако се може наћи неки учитељ попут Петра, он ће уловити ову „рибу“ и узети из њених уста злато и сребро. Неки кажу да је „статир“ драгоцени камен који се може наћи у Сирији, а други, да је реч о четвртини златника.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Лк. 9:28
  2. „Зашто Христос није узео и извео на гору својих дванаест ученика, већ само Петра, Јована и Јакова? Зато што Јуда није био достојан да издајничким очима созерцава славу Господњу. Али, неки ће казати: „Када је тако, зашто онда није доле оставио самог Јуду, а једанаесторицу повео са Собом?“ Ми, ипак, нисмо разумнији и мудрији од Господа Христа. Да се, наиме, десило да је Јуду самога оставио доле, а остале ученике повео са Собом на гору, неко би можда могао да каже да је због тога Јуда издао Господа и продао Га Јеврејима. Како ми нешто тако не бисмо могли да кажемо, Господ, не желећи да нам даде повод за такав закључак, оставља са осталом осморицом апостола и Јуду, да би, на тај начин, тројица ученика спознавши виђењем била прослављена, а друга деветорица поверовавши чувењем били названи блаженим, јер за њих Господ каже: „Блажени који не видеше, а повероваше.“ (Јн. 20, 29) Осим тога, са Собом је узео само тројицу: Петра, Јакова и Јована, да би се испунило оно што је било речено: ,Да на устима два или три сведока остане свака реч:“ (Мт. 18.16) Тројица сведока су: Петар, Јаков и Јован, а двојица: Мојсеј и Илија на којима почива стуб Закона. Ово не противречи…“ Ex collatione codd. Venet. S. Marci
  3. Мт. 20:22
  4. Док неки од старих тумача (Златоуст, Иларије, Зигабен и други) уопште не помињу о којој се гори ради, Ориген и Кирило Јерусалимски (из 5.века) тврде да се раде о гори Тавору, узвишењу које доминира североисточним делом Езралонске долине, десетак километра од Назарета у Галилеји. У 6. и 7. веку већ је постало општеприхваћено да је реч о овој гори.
  5. По учењу Св. Григорија Паламе из 14. века, апостоли су видели „нетварну светлост“. Пошто човек не може видети божанску суштину, Бог му се саопштава путем нетварних божанских енергија. Учење о нетварним божанским енергијама и нетварној светлости један су од основних темеља православне вере и учења о обожењу човека. Победивши рационалистичко умовање јеретика Варлаама, Православна Црква је на чувеним „паламитским саборима“ у 14. веку потврдила и догматски објаснила вековно уверење да је Бог непосредно доступан човеку и да се Бог може „видети Онакав какав Он јесте.“ (1 Јов. 3, 2)
  6. Пророк Илија није умро природном смрћу, већ је узнесен на небо у ватреним колима. (уп. 4. Цар. 2:11)
  7. Види фусноту за Мт. 26:1
  8. 3.Цар. 17:17-24
  9. Лк. 9:32
  10. Сирах 27:1
  11. Морско чудовиште које је представљено као сурови непријатељ кога је победио Бог (Јов 3, 8). Неки тумачи виде Левијатана као символ сурових непријатеља Божјег народа: нпр. Египат (Пс. 74, 13-14) и асирско-вавилонско Царство (Ис. 27,1). Левијатан је и символ ђавола који се крије у води и кога је Господ савладао крштењем у Јордану осветивши суштаство вода.
    „Тада ће Господ покарати Левијатана… кривуљасту змију и убиће змаја који је у мору“, (Ис. 27,1).
  12. Свети Јероним Иларије, Златоуст и други старији Православни тумачи заједно са Блаженим Теофилактом сматрају да су Христове речи прекора упућене оцу болесног детета, док новији тумачи на Западу мисле да се оне односе на Апостоле који нису били у стању да исцеле дете.
  13. Господ је ипак запретио демону што се јасно види из паралелних места у друга два Еванђеља (уп. Мк. 9:25; Лк. 9:42).
  14. Нема молитве без поста, ни правога поста без молитве. Свети Оци нас уче да су ове две врлине узајамно неодвојиве. Као што на земљи која претходно није оплевљена и узорана подвигом делатне врлине не може изнићи посејано семе молитве, тако је и „обрађено тло“, делатна врлина одлична подлога за сваку врсту корова гордости, ако се на време не засеје духовним семеном молитве.
  15. 1.Кор. 1:21
  16. 4.Мојс. 3:43-50
  17. Као што се види из 2.Дн. 24:6; 4.цар. 12:12; Неем. 10:33, било је установљено да сви јеврејски мушкарци који су напунили двадесет година старости плаћају сваке године две атичке драхме за потребе Храма и богослужења. Овај порез су плаћали чак и Јевреји у дијаспори.

2 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *