ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава тринаеста
 
Приче о Царству небеском: о Сејачу и семену, о пшеници и кукољу,
о зрну горушичином, о квасцу, о сакривеном благу, о трговцу бисера, о мрежи,
Исус презрен у постојбини Својој.
 
1-2. А онога дана изишавши Исус из куће сјеђаше крај мора. И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали.
 
Сео је у лађу да би могао да своје слушаоце гледа у лице и да би Га сви чули. Тада Он као рибар, с мора лови оне који су на земљи.
 
3. И он им казива много у причама говорећи:
 
Простом народу на гори говорио је без прича,[1] али пошто су овде били и лукави фарисеји, обраћа им се у причама, како би они који не разумеју могли да Га питају и науче. Поред тога, није добро јавно износити учење пред онима који су недостојни, јер не треба “бацати бисере пред свиње”. Почео је с причом која ће привући пажњу слушалаца. Зато почуј шта каже:
 
Гле, изиђе сијач да сије.
 
Себе назива “сејачем”, а Своју реч “семеном”. Изишао је, дакле, не из једног места, јер је био свуда присутан, већ је дошао к нама у људском телу. Зато и каже: “изиђе”, јер је изашао из наручја Очевог. Изишао к нама, зато што ми нисмо мргли да дођемо к Њему. А зашто је изишао? Да очисти земљу од трња? Или, можда, да нас казни? Не, него да сеје. Христос каже “Своје семе”, јер су и пророци сејали, али Он није сејао њихово семе, већ Божје. Будући Бог, Он је сејао Своје властито семе. Њему није била дата мудрост благодаћу Божјом, далеко било, већ је сам био Премудрост Божја.
 
4-7. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.
 
Они “покрај пута” су лењи и немарни, који уопште не примају реч (Божју). Њихов ум је као утабан пут, тврд и нимало обрађен. Од таквих људи реч Божју грабе “птице небеске”, то јест, духови поднебесја, демони. Они “на каменитим местима”, јесу људи који су чули и примили реч, али због своје слабости нису издржали искушења и невоље, већ су оставили своје спасење. “Сунце које је засијало” јесу искушења, јер она попут сунца показују људе онаквима какви јесу и као сунце обасјавају оно што је сакривено.
 
А друга падоше у трње и нарасте трње и подави их.
 
Овде се говори о људима који светским бригама гуше реч Божју, јер иако богатом човеку изгледа да чини неко добро дело, то дело не узраста и не напредује, будући да га спречавају (светске) бриге.
 
8. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет.
 
Три четвртине семена су пропале и само је једна сачувана, јер је мало оних који се спасавају. После тога, Господ говори о “земљи доброј”, како би у нама пробудио наду за покајањем. Наиме, људи који су налик на утабан пут, каменито место или њиву зараслу у коров, могу само покајањем да постану “добра земља”. Ипак, сви који су примили реч не доносе једнак род, већ један доноси “стотину”, то јест, онај који живи у потпуном сиромаштву и крајњем подвигу; други “шездесет”, дакле општежитељни монах и подви жник делатних врлина, а трећи “тридесет”, дакле онај који живи у честитом браку, и усрдно, колико може, проходи пут врлине. Видиш ли Божју доброту, како све прима, и оне који чине велике врлине, и оне који чине средње, па и оне који чине најмање? [2]
 
9. Ко има уши да чује, нека чује!
 
Господ показује да они који су стекли духовни слух ове речи треба да разумеју у пренесеном смислу. Многи имају уши, али их не користе за слушање. Зато је додао: “Ко има уши да чује, нека чује.”
 
10-12. И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама. А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема узеће му се и оно што има.
 
Ученицима много тога што је Христос говорио није било јасно, те су зато дошли да Га, као представници народа, упитају за објашњење. А Он им каже: “Вама је дано да знате тајне”, то јест, “дано вам је, пошто у себи имате жељу и ревности да сазнате. А онима који немају ревности то није дано”. Онај који тражи, налази, па зато и каже: “Тражите и даће вам се”.[3] Видиш, како је овде Господ испричао причу, али су само ученици затражили (објашњење) и добили (одговор). Зато смо добро рекли да се ономе који има ревности даје знања у изобиљу. А од онога који нема духовне ревности, ни достојан ум, узеће се чак и оно што мисли да има. То значи да ако има и најмању искрицу добра у себи, угасиће је, ако на њу не дува и не распали је Духом, и духовним делима.
13. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.
 
Обрати пажњу, јер се овде даје одговор онима који кажу да су неки људи зли по природи или од Бога. Они говоре да је и Христос казао: “Вама је дано да познате тајне, а Јеврејима није дано.” Онима који ово тврде одговарамо, уз помоћ Божју, да је Господ све људе створио таквим да по природи могу да разумеју оно што је потребно, јер Он “обасјава сваког човека који долази на свет”,[4] али нас је помрачила наша слободна воља. То се и овде каже, јер Христос говори да они гледајући по природи, то јест, будући створени од Бога такви да могу да разумеју, ипак не виде по свом слободном избору и слушајући, то јест, од Бога створени такви да чују и да разумеју, они ипак не чују нити разумеју по свом слободном избору. Кажи ми, зар они нису видели чудеса Христова? Јесу, али намерно су покрили очи и осудили га. Ово је, дакле, значење речи: “гледајући не виде…” Затим Господ наводи пророка као сведока.
 
14-15. И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију и не обрате се да их исцијелим.
 
Видиш шта каже ово пророштво? Ви не разумете, не зато што сам Ја отврднуо ваше срце већ зато што је оно само отврднуло (од греха), иако је претходно било осетљиво и меко, јер оно што је отврднуло, некада је морало бити меко. А када им је отврднуло срце, они су “зажмурили” очима. Пророк не каже да им је Бог затворио очи, већ да су то они сами учинили, по својој властитој вољи. “А, то су”, каже, “учинили како се не би обратили да их исцелим.” Дакле, они су се по злој вољи потрудили да остану неисцељени и непокајани.
 
16-17. А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.
 
Чак су телесне очи и уши апостола блажене. Али су још више достојне блаженства њихове душевне очи и уши, јер су препознале Христа. Он апостоле ставља изнад пророка, зато што су они и телесно видели Христа, а пророци само мислено и што се пророци нису удостојили толиких тајни и таквог знања као апостоли. У две ствари, дакле, апостоли превазилазе пророке: најпре тиме што су Христа видели телесним очима, а затим што су научени духовнијем разумевању божанских тајни. Потом Господ објашњава причу својим ученицима:
 
18-19. Ви пак чујте причу о сијачу! Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом; то је оно поред пута посијано.
 
Подстиче нас да разумемо оно што говоре учитељи, како се не бисмо уподобили онима који су “поред пута”, јер ако је Христос “пут”, онда су они “покрај пута” ван Христа, пошто нису на путу, већ изван њега
 
20-21. А на камениту мјесту посијано, то је који слуша ријеч и одмах је с радошћу прима, али нема корјена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потјерају због ријечи, одмах се саблазни.
 
Говори о “невољама” јер многи које притисну (неверујући) родитељи или неке друге несреће, одмах похуле на Бога. Спомиње и прогоне, због оних који падају у руке тирана.
 
22. А посијано у трњу то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и обмана богатства загуше ријеч и без рода остане.
 
Не каже да “овај свет” загушује семе, већ “брига овога света”, и не каже “богатство” већ “обмана богатства”,[5] јер богатство када се раздаје убогим не загушује реч већ јој помаже да још више узрасте. “Трње” су светске бриге и уживања, јер они распаљују пламен пожуде и вечне муке. Као што је трње оштро, пробада тело и с муком се вади, тако је и са уживањима.Ако овладају душом и уђу у њу, с великом се муком искорењују.
 
23. А посијано на доброј земљи, то је који слуша ријеч и разумије, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.
 
Различите су врсте врлина, као што су различити они који у њима напредују. Видиш ли како у причи постоји поредак? Прво морамо да чујемо и разумемо реч (Божју), да не бисмо били као “они покрај пута”; затим, да чврсто држимо оно што смо чули; и на крају, не смемо да будемо среброљубиви, јер каква је корист ако чујем и држим реч Божју, а среброљубљем је загушим.
 
24-30. Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ, и посија кукољ по пшеници па отиде. А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ, почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже; а пшеницу одвезите у житницу моју.
 
У претходној причи Господ је рекао да је четврти део семена пао на “земљу добру”, док у овој причи показује да непријатељ чак ни оно семе штопе пало на добру земљу не оставља чистим и непоквареним зато што смо поспали и разленили се. “Њива” је, дакле, свет или човечија душа. “Сејач” је Христос. “Добро семе” су добри људи или добре мисли. “Кукољ” су јереси или рђаве мисли, а онај који га је посејао је ђаво. “Људи који су поспали” јесу они који су у својој лењости и немару дали места јеретицима или рђавим мислима. “Слуге” су анђели који негодују зато што су се појавиле јереси или рђаве мисли у души човековој и желе да искорене и посеку из овога живота јеретике и оне који мисле о злу. Али, Бог не дозвољава да се јеретици истребљују насиљем, како заједно с њима не би страдали и били истребљени праведници. Такође, не жели ни да посече човека због његових рђавих мисли и грехова, како се не би заједно с њима упропас-тила и “пшеница” (то јест оно што је добро у њима).
Да је, на пример, Матеј посечен док је још био “кукољ”, била би почупана са њим и “пшеница” речи која ће касније нићи из њега. Слично је и с Павлом и (покајаним) разбојником. Док су били “кукољ” нису посечени, већ су остављени у животу, да би касније узрасла њихова врлина. Зато Господ каже анђелима да ће на крају света сакупити “кукољ”, то јест јеретике. Али, како? У окове, то јест, свезавши им руке и ноге, пошто у то време човек ништа неће моћи да уради већ ће свака његова делатна сила бити свезана. Дотле ће “пшеницу”, дакле светитеље, анђели жетеоци сабрати у небеске житнице. Тако је и са рђавим мислима које је имао Павле када је прогањао (хришћане). Оне су изгореле у огњу Христовом који је Он дошао да баци на земљу, док је “пшеница”, дакле, његове добре мисли, сабрана у црквене “житнице”.
 
31-32. Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као зрно горушично које узме човдек и посије на њиви својој. – Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе,4и настањују се на гранама његовим.
 
“Зрно горушично” означава и проповед и апостоле, јер иако их је на изглед било мало, обухватили су целу васељену, тако да “птице небеске”, људи одуховљеног ума који се уздиже ка висинама, долазе и налазе покој међу њима. Буди и ти, дакле, као зрно горушично, мали по изгледу, јер није добро хвалити се врлинама, али загрејан, ревностан, оштар и строг (у подвигу). Тако ћеш својим савршенством бити већи од “свега поврћа”, то јест од људи слабих и несавршених. “Птице небеске”, анђели, почиваће на теби, који живиш авфелским животом, јер се и они радују праведницима. [6]
 
33. Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.
 
“Квасцем” назива апостоле, као што их је пре тога назвао “зрном горушичним”. “Као што квасац, незнатан по количини (брзо) закваси сво брашно, тако ћете и ви преобразити цео свет, иако вас је мало.” “Копања” (сатон), [7] била је мера код Јевреја, као што и ми (Грци), примера ради, имамо “хиникс” и “декалитру”. Неки сматрају да је “квасац” проповед, а “три копање” три душевне силе: умна, страсна и вољна.[8] “Жена” је душа која је у све три своје душевне силе сакрила проповед, учење апостола, и онда све то њиме замесила, заквасила и осветила, јер сви ми треба да будемо заквашени и преображени божанским делима. Зато и каже: ,док све не ускисне”.
 
34-35. Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета.
 
Како ти не би помислио да је Господ пронашао неки нови начин поучавања, Он приводи за сведока пророка (Давида), који је пророковао да ће Исус поучавати и у причама.[9] Речи: ,да се испуни” немој схватити у узрочном смислу, већ као последицу ствари. Христос није поучавао на овај начин да би се испунило пророштво, већ самим тим што је поучавао у причама догодило се да се на Њему испунила реч пророка. “Без прича им није говорио” само тада, јер није увек говорио у причама. Господ је изрекао оно што је било сакривено од постања света, јер нам је Сам објавио небеске тајне.
 
36. Тада отпусти Исус народ и дође у кућу.
 
Народ је оставио онда, када он није извукао никакву корист од Његовог учења. Говорио им је у причама да би Га питали (за објашњење). Међутим, они нису марили за то, нити су тражили да нешто науче. Зато их је и оставио.
 
И приступише му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви.
 
Питали су Га само за ову причу, јер су им друге изгледале јасније. Кукољ су разне штетне биљке које расту међу пшеницом.
 
37-42. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме то је Син Човјечији; а њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека; а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
 
Оно што је требало да се каже, већ смо рекли горе. Казали смо, дакле, да Господ овде говори о јересима које су остављене да постоје до краја света. Када бисмо убијали и истребљивали јеретике, настали би сукоби и борбе и вероватно би многи верни настрадали у њима. Чак су и Павле и (покајани) разбојник имали “кукоља” у себи пре него што су поверовали, али тада нису били посечени због “пшенице” која ће касније израсти у њима. Они су тек после донели род Богу, а “кукољ” су попалили огњем Светога Духа и топлином своје вере.
 
43. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује нека чује!
 
Пошто сунце изгледа сјајије од других звезда, Господ упоређује славу праведника са сунцем. Они ће засијати чак јаче од сунца. Пошто је Христос “Сунце Правде”, праведници ће засијати као сам Христос, јер ће и они бити богови (по благодати).[10]
 
44. Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.
 
“Поље” је свет, а “благо” проповед и познање Христа. Оно је сакривено у свету, као што каже Павле: “Говоримо премудрост Божју у тајни сакривену”.[11] Онај који тражи познање Бога, наћи ће га. А када га нађе, све оно што поседује, било да су то јелинска учења, зли обичаји или богатства, одмах одбацује и купује “поље”, то јест свет, јер ономе који поседује познање Христа припада цели свет. Немајући ништа, он поседује све. Природне стихије Му служе и он им заповеда, као Исус Навин и Мојсеј.[12]
 
45-46. Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.
 
Овај живот је као море. “Трговци” су они који њиме плове у потрази за знањем. Многи мисле да су бисери мисли разних философа. Ипак, само је један “многоцени”, јер постоји само једна истина, а то је Христос. Прича се да бисер настаје у шкољци чији су крајеви отворени. Када муња уђе у шкољку, она се опет затвори и тако се од светлости муње и капљице росе зачне бисер. Отуда му такав сјај. Тако се и Христос зачео у утроби Дјеве, од небеске муње, Светога Духа. И као што човек који има бисерје често пребира рукама своје благо, знајући какво велико богатство поседује, док други то не знају, тако је исто проповед Христова скривена међу неприметним и неугледним људима. Потребно је да продамо све што имамо, да бисмо стекли тај бисер.
 
47-50. Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце на-поље. Тако ће бити на свршетку вијека: изаћи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
 
Страшна је ова прича, јер нам показује да ћемо бити бачени у огањ паклени ако само верујемо а не живимо добрим животом. “Мрежа” је учење рибара апостола, исплетена од чудеса и сведочанстава пророчких, јер оно што су апостоли учили потврђивали су чудесима и речима пророка. У овој мрежи су се сабрали људи свих врста: варвари, Јелини, Јевреји, блуднице, цариници и разбојници. Када се она напуни, то јест, када дође крај света, тада ће бити раздвојени они који су у мрежи. Иако смо поверовали, а нађемо се рђави, бићемо избачени. Они који нису такви стављају се у “судове”, то јест у вечна обиталишта. Свако дело, било да је оно добро или рђаво, назива се душевном храном. И душа има мислене зубе. Тада ће, дакле, грешна душа шкргутати њима, сатирући своје делатне силе зато што је чинила грех.
 
51-52. Рече им Исус: Разумијете ли све ово? Рекоше му: Да Господе! А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо.
 
Видиш ли како су постали пажљивији после ових прича? Ето, они који су раније били неразумни и неуки, сада с лакоћом разумеју тешке ствари које им говори. Зато их Спаситељ похваљује и каже: “Сваки књижевник…” и друго. Назива их књижевницима као људе научене Закону, али који, будући научени Закону, нису остали ограничени Законом, већ су се научили “Царству (небеском)”, то јест познању Христа па су могли да говоре и из Старог и из Новог Завета. “Домаћин” је Христос. У Њему су ризнице мудрости. Док је учио о новим стварима, наводио је сведочанства из старине. На пример, рекао је: “За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор у дан Суда.”[13] То је ново. Затим је навео сведочанство из старине: “Због својих речи бићеш оправдан и због својих речи бићеш осуђен”.[14] Овакви су били и апостоли, јер Павле каже: “Молим вас дакле угледајте се на мене”, као ја на Христа.
 
53-54. И кад сврши Исус приче ове, отиде оданде. И дошавши на постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој.
 
Матеј каже “приче ове”, јер је Господ убрзо намеравао да исприча и друге. Одлази оданде, како би и другима помогао Својим доласком. Под Његовом постојбином разуми Назарет, јер је тамо одрастао. Учио је у синагоги и јавно говорио са смелошћу, како касније не би могли да кажу да је учио нешто противно Закону.
 
54-57. Тако да му се дивљаху, и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков, и Јосија, и Симон, и Јуда? И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово? И саблажњаваху се о Њега.
 
Назарећани су били неразумни када су мислили да неплеменито порекло и сиромаштво родитеља спречавају човека да благоугоди Богу. Претпоставимо да је Исус био обичан човек, а не Бог. Шта би га спречавало у томе да постане велики чудотворац? Они су се, дакле, показали не само неразумни већ и пуни зависти, јер су Му завидели, уместо да се хвале и радују што је се њиховом граду појавио такав добар човек. Господ је имао браћу и сестре, децу Јосифову, која су се родила од Јосифа и жене његовог брата Клеопе. Пошто је Клеопа умро без деце, Јосиф је узео његову жену, по Мојсејевом закону, и са њом изродио шесторо деце: четири мушка и два женска детета, то јест, Марију, која се (по Закону) зове Клеопина, и Саломију.[15] Кажу: “Нису ли све код нас”, што значи: “Не живе ли овде са нама?” Назарећани су се саблажњавали о Христа и вероватно су они били ти који су говорили да је Он изгонио демоне уз помоћ Веелзевула.
 
57-58. А Исус им рече: Нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме. И не учини ондје чудеса многа због невјерја њихова.
 
Видиш, како их Христос не укорава, већ им кротко говори да “нема пророка без части осим на постојбини својој”. Ми, људи, често имамо обичај да омаловажавамо своје ближње, а да пријатељски дочекујемо странце. Додаје: “и у дому своме” јер су Му завидела и браћа његова који су били из исте куће. “И не учини онде чудеса многа због неверја њихова”, желећи да их из сажаљења поштеди веће казне ако остану у неверју и после чудеса која је тамо могао да учини. “И не учини онде чудеса многа”, већ само неколико, како касније не би могли да кажу: “Да је учинио чудеса поверовали бисмо у Њега.” Схвати да ове речи још значе да је до данашњег дана Исус без части у својој постојбини, то јест, међу Јеврејима, док Га ми, странци, поштујемо.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Тако су називане еванђелске приче којима је извесним фиктивним и дидактичким садржајем слушалац навођен на духовне закључке и поуке.
  2. Неки тумачи заједно са Блаженим Августином сматрају да “семе које доноси до сто” означава мучеништво за Христа. “Семе које доноси по шездесет” означава врлину еванђелског сиромаштва, док “по тридесет” доносе они који се труде у испуњавању еванђелских врлина. По мишљењу Евтимија Зигабена, Спаситељ “под стотином” подразумева савршену плодоносност врлине, под шездесет – средњу, а под тридесет – малу. Ibid
  3. Мт. 7:7
  4. Јн. 1:9
  5. “Зато”, каже Златоуст, “не треба кривити саме ствари, већ (нашу) искаврену вољу. Човек може поседовати богатство, али остати непреварен њиме, и може живети у овоме свету, а не предавати се бригама.” (Ibid, Homil 44,4; c.469)
  6. Зигабен благовести: “Неки веле да под гранама ваља разумети људе верујуће, у којима бораве птице небеске, то јест, анђели, чувари њихови. А други веле да под гранама треба разумети врлине, а под птицама људе, који узлећу над свим земаљским стварима и крилима ума дижу се у висину богопознања и стреме к небу”. (Ibid, ad loc. col. 408 B)
  7. Јев. seah – јеврејска мера. Три “сатона” чине једну “ефу”, тј. око 14 литара.
  8. Реч је о три душевне силе које одговарају Платоновој троделној подели душе (уп.Република, књ. 4) и коју су прихватили грчки Свети Оци.
  9. Пс. 78:2
  10. Постоје два аспекта с којих се може сагледати тајна Оваплоћења. Први, да је Син Божји, узевши наше тело, сјединио божанску природу са људском. Други аспект јесте да ће људска природа оних који су се усавршили у Христу подвигом охриствљења, не губећи своја својства, бити преображени божанском благодаћу. Тако ће они постати богови по благодати.
  11. 1.Кор. 2:7
  12. Ис.Нав. 10:12; 2.Мојс. 14:21
  13. Мт. 12:36
  14. Мт. 12:37; уп. Лк. 19:22; Јов. 15:6; Пр. 13:3
  15. По неким другим тумачима то су биле Јестира и Тамара.

7 Comments

  1. Hvala na objavi ovog tumacenja, sto je dostupno svima, od veoma velike je koristi. Svako dobro!

  2. Nije mi jasno kod drugog dolaska uzima verne i pravedne i odlazee na nebo dok nepravedni ostaju na zemlji i po njima pada oganj i sta sve još. Koliko dugo ce trajati to stradanje zlih koji su ostavljeni na zemlji? Par godina neko Kaze?

  3. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

    • Pomaze Bog.Milost ti i mir od Gospoda nasega .
      Oprosti na ovako kasnom odgovoru ,
      Sve o farisejima opisano je vec u Svetim evandjeljima , nadam se da si do sad procitao i da ti je jasnije sta tamo pise.
      A sto se tice istorije i obilka drzavnog uredjenja , kroz istoriju vidimo koje su se drzave najbolje odrzavale i bile najjace , to su one u kojima je ustav bio “teokratski” , bili su povezani sa Vrhovnim tvorcem koji je upravljao drzavom . O tome najbolje vidimo u 1.delu Sv.pisma Starom zavetu . Kazes da : “Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.” Naravno da je bolje pridrzavati se zakona koje je dao Tvorac nego biti u uredjenu drzavnom gde je sve dopusteno( svaki oblik nemorala) .
      Nadam se da ti je jasnije , iako verujem da si vec utvrdio i procitao Sv.Pismo .

      Neka te Bog nade isputi svakom radoscu i mirom u veri , da silom Svetog Duha imas nadu u izobilju (Rimljanima 15:13)

  4. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  5. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  6. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim