НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава двадесет и друга
 
Прича о свадби царева сина, Богу Божје, цару царево,
о васкрсењу мртвих и највећој заповести, Христос Давидов син и Господ
 
1-7. И одговарајући Исус опет им рече у причама говорећи: Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. И кад то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју погуби крвнике оне и град њихов запали.
 
И ова прича као и она о виноградарима говори о непослушности Јевреја. Међутим, док се тамо говори о Христовој смрти, овде је реч о свадбеној радости која представља Васкрсење. Ипак, овде су се Јевреји показали као већи преступници него у претходној причи, јер су виноградари побили оне који су од њих тражили плодове, док људи у овој причи убијају оне који их позивају на свадбу. Бог се овде упоређује са „човеком царем“, јер се Он не показује у Својој божанској природи, већ онако како Му приличи да се покаже пред људима. Када ми као људи умиремо, будући подложни људским манама, Бог нам се јавља као човек, а када живимо „као богови“, тада и „Бог стаје у сабору богова“.[1] Када живимо као звери и Он за нас постаје оштар као пантер, медвед или лав. Бог, дакле, начини свадбу своме Сину како би Га сјединио са сваком благообразном душом, јер је „женик“ Христос, а „невеста“ Црква и душа човекова. Слуге које су прве послане јесу Мојсеј и остали са њим које Јевреји нису послушали, већ су гневили Бога четрдесет година у пустињи, не хотећи да прихвате реч Божју и духовну благодат. Затим су послане друге слуге, Пророци, али неке од њих Јевреји су побили, као пророка Исаију,[2] док су друге намучили, као Јеремију, баченог у јаму пуну смрадног глиба.[3] Они који су били умеренији само су одбили позив; један је отишао у „поље своје“, што ће рећи, определио се за живот у телесним пожудама и сластима, јер „поље своје“ означава тело; други је отишао у „трговину своју“, то јест путем среброљубивог живота, пошто су трговци најпохлепнији за зарадом. Прича, дакле, показује да они који одбијају да оду на духовну свадбу и одбацују сједињење са Христом и духовно наслађење, то чине најчешће због телесног уживања или због страсти среброљубља. У овој причи каже се да је припремљен „обед“, а на другом месту (код Луке) спомиње се „вечера“.[4] То није речено без разлога. „Вечером“ се назива зато што се свадбена свечаност у последњим временима показала у савршеном облику, дакле предвече, на крају времена, док Матеј спомиње „обед“ желећи да покаже да је ова тајна и у претходним временима откривана, мапа само пелимично. Јунци и храњеници су Стари и Нови Завет. „Јунци“, представљају Стари Завет који је налагао приношење животињских жртава, док Нови представљају „храњеници“, то јест, пшеницом угојена телад, јер сада приносимо хлебове као истинске „храњенике“ на жртвеник, пошто се хлебови праве од пшенице. Бог нас, дакле, позива да једемо храну и Старог и Новог Завета. Када видиш да неко јасно тумачи божанске речи, знај да он храни оне који Га слушају „пшеничним јестивима“, то јест, простије душом мудри учитељ храни духовним хлебом. Сигурно се питаш, како им каже да позову „позване“, јер ако су позвани, зашто их опет зове? Знај, дакле, да је сваки од нас по природи позван на добро, јер нас позива реч унутрашњег учитеља душе (разума). Али, Бог шаље напоље учитеље да позову и оне који су природно позвани речју Божјом. Цар је напослетку послао римску војску и уништио непослушне Јевреје, те спалио њихов град Јерусалим, како пише истинољубиви Јосиф.[5]
 
8-10. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете позовите на свадбу. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију.
 
Пошто их старије слуге, Мојсеј и пророци, нису убедили, Господ шаље друге слуге, апостоле, да позову* незнабошце који нису ишли путем истине, већ су лутали, ра-зједињени и расејани по многим путевима светске мудрости. У ствари, они су се могли наћи по „раскршћима“, у великој заблуди и незнању. Живели су у међусобној неслози јер нису ишли путем истине, већ споредним путевима нечастивих учења која су проповедали. Они се чак нису слагали ни у тим учењима, јер су једни учили овако, а други онако. Можда је ипак боље разумети ове речи на следећи начин: „Пут“ је живот и начин живота сваког човека, а „раскршћа“ су (разна) учења. Незнабожачки Јелини су ишли путевима нечастивих, то јест, водили су живот достојан сваке осуде и у таквом нечастивом начину живота скренули су у безбожна учења, називајући бесрамне богове покровитељима својих страсти. Када су, међутим, апостоли из Јерусалима изишли међу незнабошце, све су их сакупили, и „зле“ и „добре“, то јест, оне испуњене сваким неваљалством и оне који су били мање покварени од њих, које зато у поређењу с првим Господ назива „добрим“.
 
11-14. А ушавши цар да види госте угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних.
 
На свадбу долазе сви људи без разлике, јер смо благодаћу сви позвани, и добри и зли. Међутим, живот оних који уђу неће бити непроверен, пошто ће Цар крајње пажљиво испитати све оне који се нађу нечисти после уласка у веру. Задрхтимо, дакле, при помисли да ономе који не живи чистим животом сама вера ништа не користи, јер такав неће бити само истеран са свадбе, већ и бачен у огањ. Ко је онај који није обучен у свадбено рухо? То је онај који се није обукао у ми-лосрђе, доброту и братољубље. Много је оних који себе обма-њују залудним надама да ће наследити Царство небеско, и верују да ће бити прибројани лику изабраних, мислећи о себи да су нешто велико. Будући оправдан у погледу овога недостојног човека, Господ нам показује две ствари: прво да је Он Бог човекољубац, и друго, да и ми никога не смемо да осуђујемо, чак и ако јавно греши, осим ако је већ прекорен за свој грех. Дакле, Господ говори Својим слугама, анђелима које шаље да казне грешнике: „Свежите му руке и ноге“, то јест делатне силе његове душе, јер је сада у овоме веку време за практично делање, док ће у будућем све делатне силе душе бити „свезане“ и човек неће моћи учинити никакво добро дело да би умилостивио Бога за своје грехове. „Шкргут зуба“ је бескорисно раскајање које ће се онда јавити у њиховим душама. „Многи су звани“, јер Бог зове „многе“, односно све, „али је мало изабраних“, то јест оних који се спасавају и који су достојни да их Бог изабере. Према томе, Божје је да нас зове, док од нас зависи да ли ћемо бити изабрани или не. Он показује да је ова прича испричана ради Јевреја, који су били звани, али нису изабрани због свог непослушања.
 
15-16. Тада отидоше фарисеји и на вијећању се договорише како би га ухватили у ријечи. И послаше к њему ученике своје с Иродовцима. [6]
 
У питању је било лукавство, зато их Лука и назива „уходама“, јер су тајно послани да би Христа ухватили у речи. „Иродовци“ су били или Иродови војници, или они који су сматрали да је Ирод Месија. Будући да је Иродовим доласком на власт прекинута владавина Јудиног племена, неки су мислили да је он Месија.[7] Заједно с њима дошли су и фарисеји да би Га ухватили у речи. Послушај, дакле, шта Му говоре:
 
16-22. Говорећи: Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијему заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не? Разумјевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемјери? Покажите ми новац порезни. А они му донесоше динар. И рече им: Чији је овај лик н натпис? Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божје Богу. И чувши задивише се, и оставивши га отидоше.
 
Они су мислили да ће Га ласкањем и похвалама натерати да каже како (Римљанима) не треба плаћати порез и тако Га оптужити као бунтовника и подстрекача побуне против ћесара.[8] Зато су са собом повели и Иродовце, како би они, као цареви људи, могли одмах да Га ухапсе као побуњеника. „Не гледаш ко је ко од људи“, кажу, то јест нећеш ништа рећи да би угодио Пилату или Ироду. „Кажи нам, дакле, да ли треба да се покоравамо људима и плаћамо им порез, као што Богу дајемо дидрахму, или само да плаћамо порез Богу?[9] Не би ли требало да плаћамо порез и ћесару?“ Ово су рекли, као што сам већ објаснио, зато да би Га ухватили и убили ако би одговорио да не треба плаћати порез ћесару, као што су учи-нили са следбеницима Тевде и Јуде (Галилејца),[10] који су говорили да се не сме приносити жртва у име ћесарево. Показујући им ћесарев лик на новцу, Исус их убеђује да ћесару треба дати оно што му и припада, дакле, оно што носи његов лик,[11] и да се у телесним и спољашњим стварима треба покоравати цару, док се у унутрашњим и духовним стварима морамо покоравати Богу. Међутим, ово се може разумети и на следећи начин: Сваки од нас мора одбацити од себе и предати демону – „ћесару“ подземног света – оно што му припада. На пример, када те нападне гнев, који долази од демона – „ћесара“, узврати му истом мером и разгневи се на њега. Тако ћеш моћи и да подаш Богу оно што је Божје. Међутим, пошто се људска природа састоји од душе и тела, своме телу као „ћесару“ дугујемо храну и одећу, а ономе што је у нама узвишеније[12] (тј. души) дугујемо оно што јој приличи.
 
23-28. У тај исти дан приступише му садукеји који говоре да нема васкрсења, и упиташе га говорећи: Учитељу, Мојсеј рече: Ако умре ко без дјеце; да узме брат његов жену његову и подигне сјеме брату своме. У нас бјеше седам браће; и први оженивши се умрије, и не имавши порода остави жену своју брату своме. А тако и други и трећи, све до седмога. А послије свију умрије и жена. О васкрсењу, дакле којега ће од седморице бити жена? Јер је за свима била.
 
Када је Господ ућуткао фарисеје и иродовце, опет су дошли садукеји да Га кушају. Њихова заблуда је била у томе што нису веровали у Васкрсење, у духа, и анђеле, и држали су се ставова супротним учењу фарисеја. Овде наводе један невероватан случај, јер ако и претпоставимо да су оба брата узела жену и потом умрла, зар трећи не би избегао брак с њом поучен искуством својих претходника? Садукеји су измислили овај случај како би збунили Христа и тако доказали да нема Васкрсења. Они чак угашћу и Мојсеја као бранитеља своје измишљотине.[13] Спомињу седморицу браће како би још више исмејали тајну Васкрсења. Они питају: „Којега ће од седморице бити жена?“ Могли бисмо им одговорити: „О, бедни садукеји, ако се узме да и по Васкрсењу постоји брак, она ће бити жена онога који је први оженио, јер су остали лажни, а не законски мужеви.“
 
29-33. А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају; него су као анђели Божији на небу. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих него живих. И народ чувши дивљаше се науци његовој.
 
Спаситељ показује да ће бити Васкрсења, али не у оном телесном смислу како су они мислили, већ у узвишенијем и духовнијем смислу.[14] „Зашто се варате“, говори им, „не знајући Писма ни силе Божје“, јер да познајете Писма знали бисте да Бог није Бог мртвих него живих и разумели бисте да је Богу све могуће, па чак и да учини да људи живе као анђели. Видиш ли премудрости Господње! Позивајући се на Мојсеја они су хтели да одбаце учење о Васкрсењу, али Христос их Мојсејевим речима уверава говорећи: ,Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова.“[15] Овим речима Христос жели да каже да Бог није Бог онога што не постоји, већ онога што постоји и што јест. Није им рекао ,Ја сам био Бог…“, већ Ја сам Бог“. Иако су они умрли, и даље живе у нади Васкрсења. Али, ти ме питаш: „Како онда на другом месту каже да ће владати мртвима и живима?“[16] Знај добро да Он тамо „мртвим“ назива оне који су умрли, али који ће опет оживети. Устајући против јереси садукеја, који су учили да не постоји бесмртна душа, већ да она после смрти сасвим ишчезава, Господ говори да Он није Бог „мртвих“, то јест оних који вам се чине да су потпуно ишчезли, већ Бог „живих“, то јест, оних који имају бесмртну душу и који ће васкрснути, иако су сада мртви (телом).
 
34-40. А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно. И упита један од њих, законик,[17] кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.
 
Овај човек долази са великом злобом да куша Исуса. Када су фарисеји видели да су садукеји посрамљени и да је народ Господа похвалио због мудрости, они Му прилазе кушајући Га, да виде да ли ће Он нешто додати првој заповести, не би ли тако нашли повода да Га оптуже како исправља Закон. Али, Господ разоткрива њихову злобу, јер они нису дошли да нешто науче, већ су као људи без љубави радије хтели да Му напакосте у својој зависти. Он им открива љубав која је већа од других заповести и поучава их да Бога не треба љубити половично, већ целог себе предати Богу. Можемо разликовати три основне способности људске душе: вегетативну, анималну и разумну. Када човек расте, храни се и рађа себи слично сличан је биљкама. Када осећа гнев и пожуду сличан је животињама, а када размишља назива се разумним. Погледај сада, како су ове три способности заступљене у овој заповести: „Љуби Бога свога свим срцем својим“ – где мисли на анималну способност људске душе; „и свом душом својом“ – овде је реч о вегетативној способности, јер су биљке живе и покретне су; „и свим умом својим“, што се односи на разумну (словесну) способност душе.[18]
Другим речима, Бога морамо љубити целом својом душом, то јест морамо Му се предати свим деловима и силама душевним. „Ово је прва и највећа заповест“, којом се вежбамо у побожности. „А друга је као и ова“[19] и она подстиче људе да према другима буду праведни. Заправо, постоје две ствари које човека одводе у пропаст. То су нечастива учења и порочан живот. Да не бисмо, дакле, пали у безбожна учења (то јест у јереси), треба да љубимо Бога, а да не бисмо живели порочним животом, треба да љубимо ближњега свога, јер онај који љуби свога ближњега испуњава и све друге заповести, а онај који испуњава све заповести, истински љуби Бога.[20] Тако ове две заповести зависе једна од друге и међусобно су повезане пошто у себи садрже све друге заповести. Где сте видели да онај који љуби Бога и ближњега свога, краде, злопамти, чини прељубу, убија или живи у блуду? Овај је законик, дакле, у почетку хтео да искуша Господа, али после Христовог одговора он се покајао и добио похвалу од Господа, као што наводи Марко, који каже да га је Господ с љубављу погледао и рекао му: „Ниси далеко од Царства Божијега.“[21]
 
41-45. А кад се сабраше фарисеји, упита их Исус говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? И нико му не могаше одговорити ни ријечи; нити смједе ко од тога дана да га запита више.
 
Пошто су фарисеји мислили да је Он само обичан човек, Исус их разуверава и преко Давидовог пророштва открива им истину да је Он такође Господ и Бог, објављујући тако Своју божанску природу. Када су фарисеји казали да је Христос „Син Давидов“, то јест, обичан човек, Он им је одговарио питајући их како Га онда Давид назива Господом, и то не само да Га просто назива Господом него по надахнућу, то јест, онако како му је откривено благодаћу Духа Светога? Овим речима Господ не пориче да је Син Давидов, већ само показује да није обичан човек који потиче од семена Давидова. Господ им поставља ово питање да би фарисеји сами питали и научили оно што не знају, те да би правилно одговоривши поверовали или пак да би, не знајући шта да кажу, отишли посрамљени и више се никада не усудили да Га питају о томе.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Пс. 81:1: „Бог стаде на сабору богова, усред богова изрече суд“. Упореди фусноту за Мт. 13:43. дакле, онима који су постали „богови по благодати“, уп. 81:6, Бог се јавља „као Бог“, док онима који нису у стању да Га виде „онаквог какав јесте“, Он снисходи и јавља се као човек.
  2. Према усменом предању пророк Исаија је жив пререзан тестером.
  3. Јер. 38:6-13
  4. Лк.14:16
  5. Јосиф Флавије, рођен је око 37 после Христа и био је богатог јеврејског порекла. Заробили су га Римљани у току јеврејског устанка између 66. и 70. године. Касније је постао римски грађанин и настанио се у Риму, где је и написао своју познату „Историју јудејског рата“.
  6. То су били Јевреји од утицаја и положаја који су у новозаветно време били присталице грчких обичаја и римског права. Мада их не треба поистовећивати са садукејима, они су заједно с њима делили симпатије према Риму, насупрот фарисејима, који су били антиримски расположени. Ипак, иродовци су се придружили фарисејима против Господа Исуса Христа. У Галилеји су иродовци и фарисеји организовали заверу против Исуса (Мк. 3, 6). Господ зато упозорава своје ученике да се чувају од квасца фарисејског и Иродовог (Мк. 8.15).
  7. Иродовци су, изгледа, погрешно схватали пророчанство патријарха Јакова његовом сину Јуди, 1 Мој. 49,10: „Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи.“ (Погледај фусноту за Мт. 1,17).
  8. Ћесар (лат. Caesar) царска титула коју је носило неколико римских царева: Август, Тиберије, Клаудије и Нерон.
  9. Очигледно желећи да Га наведу да каже како не треба давати порез ћесару, фарисеји и иродовци упоређују плаћање државног пореза с плаћањем „дидрахме“ Богу, желећи да на тај начин алудирају да онај који плаћа ћесару порез индиректно признаје његово божанство, пошто су Римљани свога ћесара сматрали за бога.
  10. Д. ап. 5, 36-37. Тевда је био лажни вођа о коме је Гамалило говорио пред Синедрионом око 32. год. после Христа. Према Гамалиловим речима, Тевди се придружило у побуни око 400 људи, који су после неуспеха заједно са својим вођом били погубљени. Није сачувано много података о Тевди. Лука бележи да је Јуда Галилејац подигао устанак у време пописа. Претпоставља се да је овај Јуда био Јуда Голанац, који је према јеврејском историчару Јосифу, изазвао нереде у време пописа за управе Квирина, око 6. год. после Христа. Тада Јосиф спомиње извесног врача Тевду који је као лажни пророк убедио многе људе да пређу реку Јордан. Римљани су га погубили одсекавши му главу. Међутим, овај Тевда је живео у последњим годинама владавине Ирода Великог.
  11. Код Јевреја на новцу није било никаквих изображења људских ликова, јер је то сматрано идолопоклонством. Тако су Асмонеји свој новац ковали са натписима на јеврејском и грчком језику са изображењима посуде са маном, или жезла Ааронова и сл. Међутим, како се царски порез плаћао римским новцем, разумљиво је како је на њему био лик ћесара. На римском новцу цара Тиберија, дакле из времена Исусовог, стајао је натпоис: TI CAESAR DIVI AVG F AVGUSTUS (Тиберије ћесар, божанственог Августа син, Август), на другој страни новчића писало је обично: PONTIF MAXIM (тј. pontifex maximus – врховни првосвештеник).
  12. Бог је створио човека од праха земаљског, удахнувши му ,дух живота“, 1 Мој. 2, 7. Тумачећи ове речи Св. Григорије Богослов пише: „Логос Божји, узевши део новостворене земље, својим је бесмртним рукама створио наше тело и подарио му живот, јер дух који је у њега удахнуо представља ‘излив’ невидљивог Божанства. Тако је човек створен по лику Бесмртнога… Будући (телом) ништа до прах морам да живим овде доле, али пошто такође имам и божански удео у својим грудима чезнем за вечним животом… Душа је дах Божји и мада је небеског порекла ипак допушта себи да се меша са земљом. Она је светлост затворена у пећини, али ипак ништа мање до божанска и неугасива светлост“, (Poemata dogmatica, VIII, PG. I. 37).
  13. Мојсеј у Поновљеном закону (5 Мојс. 25:5-10) говори о тзв. закону „левирата“ по коме је човек морао да ожени удовицу свога брата уколико је он умро без мушког наследника. Сама реч „левират“ значи „мужев брат“. Сврха овог закона била је да обезбеди налседника умрлом брату и на тај начин оучва његово име и имање. Поред тога, левиратом су материјално обезбеђиване удовице. Левират се спомиње и у књизи о Рути (Рут. 4:5).
  14. Бл.Теофилакт жели да каже да ће приликом Васкрсења тела бити преображена и продуховљена, те неће бити грубе тварне природе као у овоме животу.
  15. 2 Мој. 3, 6. Постоје и друга места у Светом Писму у којима се наговештава Васкрсење: Јов 19, 25; Ис. 26,19; Ис. 66,14; Језек. 37,1-14; Дан. 12, 12; 2 Мак. 7, 9; 12, 14 и др.
  16. Рим. 14:9
  17. Законици су били стручњаци за питања Мојсејевог закона.
  18. 5 Мојс. 6:5
  19. 3.Мојс. 19:18
  20. Свети Оци су увек наглашавали узајамну везу ове две заповести Господње, говорећи да се мера богољубља познаје по мери човекољубља и обратно.
  21. Мк. 12:34

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *