НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава деветнаеста
 
О браку, разводу и безбрачном животу, Исус благосиља децу,
о богатом младићу, о награди Апостолима за преданост Христу
 
1-2. И кад сврши Исус ријечи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве Јудејске преко Јордана.[1] И за њим иђаше народ многи и исцијели их ондје.
 
Опет иде у Јудеју како неверујући међу житељима Јудеје, не би имали изговора да кажу како код њих није долазио тако често као код Галилејаца. После поучења и беседе, следе чудеса. Тако и ми не треба само да поучавамо, већ и да деламо. Међутим, безумни фарисеји, видевши чуда, уместо да поверују, опет Га кушају. Послушај даље.
 
3-6. И приступивши му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу. А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско?[2] И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља.
 
Каквог ли безумља! Мислили су да ће збунити Христа својим питањима, јер да је Он рекао да је допуштено отпустити жену из било којег разлога, могли би Му рећи: „Зашто си онда рекао да је не треба отпустити, осим због прељубе.“[3] А да је рекао да није законито отпустити жену, оптужили би Га да учи противно ономе што је Мојсеј установио. Мојсеј је, наиме, одредио да човек може отпустити своју жену ако је омрзне, и без оправданог разлога.[4] Шта на то, дакле, одговара Христос? Он показује да је Бог, који нас је створио, од почетка установио једнобрачност, јер, „од почетка је Бог“, каже, „саставио једног човека с једном женом, тако да није право да један човек узима више жена, нити да једна жена узима више мужева, већ треба да остану онако како су састављени од почетка и да се не растављају без разлога“. Није рекао: „Ја сам их створио мушко и женско“, како не би саблазнио фарисеје, већ неодређено говори: „Онај који их је створио.“ Толико је, дакле, Богу угодно добро брачне заједнице да је женама допустио да оставе родитеље и да крену за својим мужевима. Али, зашто је у књизи Постања написано да је Адам рекао: „Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју“,[5] када овде Христос каже да је то рекао Бог? Зато што је Адам говорио од Бога, и речи Адамове су уједно и речи Божје. Пошто су они тако постали једно тело, међусобно сједињени природном љубављу, није праведно да се муж раставља од жене, као што није праведно одсећи човеку део тела. Господ не каже: „Нека их Мојсеј не раставља“, да их не би саблазнио, већ каже: „Нека их човек не раставља“, показу јући тако разлику између Бога који их је саставио и човека који их раставља.
 
7-9. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповиједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако. А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом чини прељубу.
 
Када су фарисеји видели да их је Господ ућуткао, били су принуђени да се позову на Мојсеја који наводно противречи Христу и кажу: „Зашто је Мојсеј заповедио да се жени даде отпусна књига и да се отпу-сти?“ Тада Господ окреће оптужбу против њих и брани Мојсеја говорећи: „Мојсеј то није установио желећи да озакони оно што је противно Богу, већ због ваше покварености, како не бисте убијали своје прве жене с намером да у својој похоти узмете друге.“ Израиљци би у свом гневу и суровости убијали своје жене да су били присиљени да их задрже. Зато је Мојсеј и установио да се даде отпусна књига женама које су њихови мужеви омрзнули. „Али Ја вам кажем“, продужује Господ, ,да као пре-љубницу треба отпустити ону жену која је учинила блуд, али онај који остави жену која није учинила блуд, узима удела у њеној прељуби ако се поново уда.“ Разуми и ово да „онај ко се сједини с Господом један је дух с Њим“,[6] и душа верника улази у брак са Христом. Сви смо постали са Њим једно тело и представљамо удове тела Христовог. Нико, дакле, не може раскинути такву заједницу, како Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Христове?“ Оно, дакле, што је Бог сјединио ништа не може раставити, како каже Павле,[7] ни човек, ни било које друго створење, ни анђели, ни поглаварства, ни силе.
 
10. Рекоше му ученици његови: Ако је тако човјеку са женом, није добро женити се.
 
Ученици су били смућени и зато говоре: „Ако су муж и жена сједињени да би били нераздвојни цели живот, и муж не сме отерати жену ако је она рђаве нарави, онда је боље не женити се. Лакше је, дакле, не женити се, и борити се против природних жеља, него ли трпети рђаву жену.“ Када кажу: „Ако је тако човеку са женом“, мисле на нераскидиву супружанску заједницу. Неки то тумаче и на овај начин: „Ако је човеку тако, то јест, ако човек који незаконито отпусти своју жену изазива такав прекор и осуду, онда се није добро женити.“
 
11. А он им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано.
 
Пошто су ученици рекли да је боље не ступати у брак, Господ говори да је девичанство велика врлина, коју сви не могу да сачувају, већ само они којима помаже Бог, јер речи: „Они којима је дано“ овде се односе на оне којима помаже Бог.[8] Даје се, дакле, онима који то траже, јер Господ говори: „Тражите и даће вам се, јер сваки који тражи добија.“ [9]
 
12. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити нека прими.
 
Мало је оних, каже, који постижу врлину девичанства. Неки су ушкопљеници од утробе мајке своје, другим речима, такви су по природи и не привлачи их телесно сједињење са женом, те живе у целомудрију без награде. Има и оних које су људи ушкопили.[10] Али, ушкопљеници који су сами себе ушкопили „Царства ради небеског“ нису они који су себе осакатили, јер то заслужује проклетство, већ они који живе у уздржању. Ово разуми и на следећи начин. Ушкопљеник по природи јесте онај који нема природне наклоности према телесној љубави; од људи је ушкопљен онај који по савету људи одсеца пламен телесне пожуде; а сам је себе ушкопио онај који томе није научен од других, већ сам тежи целомудрености. Овај последњи је и нај-бољи, јер га не руководи други, већ сам себе руководи ка Царству небеском. Христос жели да својом слободном вољом живимо врлински, те каже: „Ко може примити нека прими“, јер не захтева на силу девичанство, нити забрањује брак, али девичанство више цени.
 
13-15. Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; а ученици им брањаху. А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. И положивши на њих руке отиде оданде.
 
Мајке су доносиле своју децу да би их Христос благословио положивши Своје руке на њих. Али, пошто су стварале гужву, ученици „им брањаху“ да приђу. Они су такође мислили да деца умањују Његово учи-тељско достојанство. Како би показао да су Му најмилији сми-рени, Христос им каже: „Пустите децу да долазе к Мени, јер је таквих Царство небеско“. Није рекао „ових“, већ „таквих“, што значи да Царство небеско припада онима који имају простоту, безазленост и незлобивост. Зато, када будеш поучавао и неко ти приђе с простим дечјим питањима, прими и таквог и немој га одбити.
 
16-17. И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога.
 
Младић[11] није дошао да искушава Христа, већ је хтео да нешто научи, будући жедан вечнога живота. Ипак, Христу прилази као простом човеку, па му Господ зато каже: „Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога.“ То значи, ако ме зовеш благим мислећи да сам један од учитеља, погрешио си, јер ниједан човек није добар сам по себи, зато што смо променљиви и лако одступамо, али и зато што је у поређењу са Божјом добротом људска доброта равца злоћи.
 
17-19. А ако желиш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.
 
Господ упућује младића на заповести Закона, како Јевреји не би могли да кажу да Он презире Закон. Шта се затим догодило?
 
20. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?
 
Неки кажу да је младић био горд и хвалисав, јер како је могао да задобије љубав према ближњем, ако је био богат, пошто ниједан од оних који воли свога ближњега не може да буде богатији од њега. Други, опет, то разумеју на овај начин: „Претпоставимо“, каже он, „да сам све ово сачувао. Шта ми још недостаје?“
 
21-22. Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
 
„Све, дакле, што кажеш да си сачувао, постигао си јудејствујући (испуњавајући само слово Закона). Али, ако желиш да будеш савршен, то јест Мој ученик и хришћанин, иди и продај све што имаш и све раздај, ништа не задржавајући за себе под изговором да би стално могао да дајеш милостињу.“ Није му рекао „давај милостињу сиромасима“, већ „подај“ једном за свагда и наготуј. Али пошто има оних који дају милостињу, а притом воде живот пун сваке нечистоте, додаје: „Па хајде за мном“, што значи: стеци и све друге врлине. Ипак, младић се ожалостио, јер иако је желео вечни живот и „земља“ његовог срца беше дубока и плодна, гушило га је „трње“ богатства, јер „имађаше“, како каже, „многа имања“. Онога човека који мало има, то мало ничим не спутава, док су окови већег богатства много јачи. Док је разговарао с богатим младићем, Господ му је рекао да ће имати благо на небу јер је овај био среброљубив.
 
23-24. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божје.
 
Док је човек богат и живи у изобиљу, а други немају чак ни оно што им је неопходно (за живот), неће ући у Царство небеско. Али, чим разда све своје богатство, тада више није богат и може слободно да уђе. За човека који има много богатства толико је немогуће да уђе у Царство небеско, колико је немогуће и камили да прође кроз иглене уши. Видиш, дакле, како је Христос прво рекао да је богатом тешко ући, док овде каже да му је то потпуно немогуће.[12] Неки говоре да „камила“ није животиња, већ дебели конопац којим морнари везују своја сидра.
 
25-26. А кад то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.
 
Као човекољубиви, ученици ово не питају ради себе, јер су били си-ромашни, већ ради свих људи. Господ их, међутим, учи да не мере спасење људском слабошћу, већ силом Божјом. Ако се човек остави похлепе, све ће више раздавати сувишак, да ће на крају раздати и оно што му је неопходно и тако се спасити уз помоћ Божју.
 
27. Тада одговори Петар и рече му: Бто ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?
 
Иако изгледа да Петар није оставио нешто особито велико, пошто је био сиромах, ипак треба да знаш да је заиста и он много оставио, јер се дешава да што мање имамо, то смо више за то везани. Петар је презрео свако светско уживање и природну љубав према родитељима, јер се са овим страстима[13] не боре само богати већ и сиромашни људи. Шта му, дакле, одговара Господ?
 
28. А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
 
Зар ће они тамо заиста седети? Сигурно да неће. Господ жели да помоћу престола укаже на велику част која ће им бити дата. А да ли ће тамо седети и Јуда? Неће, јер Христос каже: „Који пођосте за Мном“, што значи: „Који сте Ми остали верни до краја“, а Јуда Му није био веран до краја. По другом тумачењу, Бог често обећава награду онима који су достојни. Али, ако се они промене и постану недостојни, као што је случај с Јудом, Он повлачи и награду. Слично је и с претњама. Господ често прети али не остварује претње, ако се покајемо. Под „новим животом“[14] разуми Васкрсење.
 
29. И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.
 
Како неко не би помислио да се Христове речи односе само на ученике, Господ проширује своје обећање на све који буду тако чинили. Уместо са телесним сродницима, они ће бити у сро-дству и братству са самим Богом. Уместо њива, наследиће рај; уместо кућа од камена, небески Јерусалим; уместо мајки, часне старице; уместо очева, свештенике; уместо супруге, све побожне жене, али не у браку – не било тога – већ у љубави и духовном сродству. Господ нам не наређује да се само тек тако одвојимо од својих ближњих већ тек онда када нас они спу-тавају у побожности. На исти начин нас учи да презремо свој живот и тело, али не да убијамо себе, већ страсти. Видиш ли, како је Бог добар? Он не само да нам све ово даје већ нам обећава и вечни живот. Потруди се, дакле, и ти да продаш све своје „имање“ и раздаш га сиромасима. А имање је: за гневљивца – гнев, за блудника – жеља за блудом, за злопамтљивца – злопамћење. Све то, дакле, продај и подај „сиромасима“ – демонима, који оскудевају у сваком добру. Окрени своје страсти против узрочника страсти и тада ћеш стећи благо, то јест, Христа на својим „небесима“, дакле, високо у своме срцу, јер у себи има небеса онај који је сам постао налик Богу небеском.
 
30. Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
 
Христос овде мисли на Јевреје и незнабошце, јер су Јевреји који су били први, постали последњи, док су незнабошци као последњи постављени на право место (јер су поверовали у Христа). Али, да би ти ово боље разумео, Господ казује следећу причу
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Господ је ишао из Галилеје у Јудеју преко Јордана, дакле заоблилазећи Самарију.
  2. Евтимије Зигабен пише: „Бог је створио једног мушкарца и једну жену како би један муж имао само једну жену. Да је Он хтео да муж остави своју жену, а другу узме себи, то би испочетка створио многе жене, али пошто није створио многе, јасно је да Он хоће да се муж не разводи од своје жене“. Ibid
  3. Уп. Мт. 5:32
  4. Уп. 5 Мојс. 24:3
  5. 1 Мојс. 2:24
  6. 1.Кор. 6:17
  7. Рим. 8:38-39
  8. Грчки глагол овде дословно значи садејствовати, заједно деловати. Божја благодат и сила, дакле, садејсвују човековој вољи и труду. Господ речима: „… до они којима је дано“, по Светом Григорију Богослову, „не искључује никога, јер се то даје свакоме који хоће, који се труди, подвизава“. (Слово 2, P.G. t. 35, 172). Према томе, сваки хришћанин позван је на бестрашће, тј. Природно и богоздано стање људске природе, јер, како каже преподобни Отац Јустин Ћелијски: „бестрашће, и кроз њега обожење и охристовљење, и јесте циљ свих христочежњивих подвига хришћанинових на земљи“. (Ibid, стр. 420).
  9. Мт. 7:7-8
  10. Ово је била честа појава у стара времена. На источњачким дворовима било је много евнуха, који су вршили разне дворске функције. Евнуси су били познати као чувари харема. (4.Цар. 9:32)
  11. Лука спомиње кнеза
  12. Препрека за спасење није у самом богатству, већ у себичном односу богатих људи према Христу и Еванђељу. По учењу Светих Отаца, грех не лежи у материји коју је Бог створио, већ у њеној злоупотреби и неправилном коришћењу. Авраам је био богат сребром и златом (1 Мој. 13, 2), али то богатство га није спречило да задобије Царство Небеско (Лк. 13, 28; Јн. 8, 56 и др.). Човек који поседује велико материјално богатство тешко може да љуби Бога целим срцем и сједини се са Њим, јер лако постаје поклоник свога блага. Безбрижност и љубав према Богу замењује непрестана брига о томе како сачувати и умножити своје богатство.
  13. Природна љубав према родитељима и сродницима постаје страст када је претежнија од љубави према Богу.
  14. Васпостављење првобитног и савршеног поретка који је постојао пре прародитељског пада, које су Јевреји очекивали у вези са доласком Месије, а хришћани очекују као Други долазак Христов и Васкрсење мртвих. Ова је реч у новом Завету употребљена још једино у Тит. 3:5.

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *