НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава четрнаеста
 
Погубљење Јована Крститеља, Исус умножава хлебове, иде по мору,
исцељује болесника у Генисарету
 
1-2. У то вријеме дође глас до Ирода четверовласника о Исусу. И рече слугама својим: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса.
 
Овај Ирод је био син онога Ирода који је побио витлејемске младенце.[1] Из ових речи можеш разумети у каквој гордости живи тиранин. Видиш, колико је времена требало Ироду да чује за чудеса Христова. До светских моћника овакве вести споро долазе, пошто их не занимају они који живе врлинским животом. Ирод се, изгледа, плашио Крститеља. Зато се не усуђује да то каже икоме другом, осим својим слугама. Пошто Јован није чинио никакве знаке за време свога живота, Ирод је помислио да је он после свога васкрсења од Бога примио и тај дар – да чини чудеса.
 
3-5. Јер Ирод ухвати Јована, свеза га и баци у тамницу због Иродијаде, жене Филипа брата свога; јер му Јован говораше: не можеш ти њу имати. И хтједе да га убије, али се побоја народа; јер га држаху за пророка.
 
У претходним причама Матеј није помињао Јована, зато што је намеравао да пише само о Христу. Ни сада га не би споменуо да се овај догађај није односио на Христа. Јован је прекорио Ирода зато што је противзаконито узео жену свога брата. Закон је одређивао да човек узме жену брата свога само ако он умре не оставивши порода.[2] У овом случају Филип није умро без деце, јер је његова кћерка била она девојка која је плесала на пиру. Неки чак говоре да је Ирод још за време Филиповог живота узео од брата не само тетрархију већ и његову жену. Било овако или не, то што је учинио било је противзаконито. Ирод се није усуђивао да одмах убије Јована, не зато што се плашио Бога већ због народа. Ипак, ђаво му је нашао погодну прилику (за злочин).
 
6-8. А кад бијаше дан рођења Иродова, игра кћи Иродијадина пред њима и угоди Ироду. Зато са заклетвом обећа јој дати што год заиште. А она, наговорена од матере своје, рече: Дај ми овде на тањиру главу Јована Крститеља.
 
Какве ли дрскости! Принцеза игра, и што лепше игра, то страшније зло спрема. Заиста је срамно за једну принцезу да своју вештину користи за нешто тако недолично. Али, погледај опет безумља Иродовог, који обећава да јој да што год заиште. „Па, да је затражила твоју главу, Ироде, да ли би јој дао?“ Али, она му каже: „Дај ми овде главу Јованову!“ Зашто је рекла „овде“? Зато што се плашила да ће се Ирод опаметити и предомислити, па је зато пожурила да каже: „Дај ми овде главу“.
 
9-12. И сневесели се цар; али због заклетве и оних који се гошћаху с њим, заповједи дати јој. И посла те посјекоше Јована у тамници. И донесоше главу његову на тањиру, и дадоше дјевојци и однесе је матери својој. И дошавши ученици његови, узеше тијело његово и сахранише га.
 
Сневеселио се због Јованове врлине, јер се чак и непријатељ у рату диви врлини (свога противника). Ипак због заклетве даје девојци нечовечни дар. Научимо из овога да је некада боље погазити заклетву него учинити безакоње у намери да је испунимо. Тело Крститељево ш било сахрањено у Севастији Кесаријској, док је његова часна глава најпре положена у Емеси.
 
И дођоше те јавише Исусу.
 
Шта су јавили Исусу? Сигурно не да је Јован умро, јер се вест о његовој смрти одмах прочула. Јављено Му је, дакле, да Ирод за Њега каже да је Он Јован.
 
13. И чувши Исус, отиде оданде лађом у пусто мјесто насамо.
 
Исус одлази због злочина који је Ирод починио, како би нас научио да се неразумно не излажемо опасности,[3] али исто тако да не би изгледало да се привидно оваплотио. Да Га је Ирод ухватио, покушао би да Га убије. Када би се Христос избавио из те опасности, будући да још није дошло време Његове смрти, изгледало би да Он није прави човек, него утвара. Го-спод, дакле, одлази на пусто место да би тамо учинио чудо са хлебовима.
 
13-14. А кад то чу народ, пође за њим пјешице из градова. И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и ис-цијели болеснике њихове.
 
Народ показује своју веру, јер иде за Исусом чак и када Он одлази. Зато као награду за своју веру добијају исцелења. Њихова вера се још види у томе што су ишли за Њим пешке и без хране.
 
15-16. А пред вече[4] приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.
 
Као човекољубиви, ученици се брину о народу и не желе да га оставе гладног. Шта тада каже Спаситељ? „Подајте им ви нека једу“, говори им, свакако не зато што није знао колико су апостоли били си ромашни; далеко од тога, већ да би они сами рекли да немају ништа, те да би се видело да Он чини чудо по потреби, а не из славољубља.
 
17-19. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите иж мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови.
 
„Донесите ми хлебове овамо, иако је вече, јер сам овде Ја, творац времена. Иако је ово пусто место, Ја сам Онај који даје храну свакоме телу.“ Из овога учимо да и оно мало што имамо треба да употребимо за гостољубље, јер су и апостоли мало имајући, да-вали народу. Као што се оно мало њихове хране умножило у изобиљу, тако ће се умножити и оно што је твоје без обзира колико га мало имао. Господ заповеда народу да поседа по трави да би нас научио простоти, да се и ти не би излежавао на скупоценим креветима и покривачима. Погледао је на небо и благословио хлебове, вероватно да би нам показао да се не противи Богу, већ да је дошао од Оца, с неба, али исто тако да би нас научио да прво заблагодаримо Богу када седамо за трпезу, па тек онда да једемо.
 
19-21. И преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око иет хиљада, осим жена и дјеце.
 
Ученицима даје хлебове да би се увек сећали овога чуда и да оно никада не би избледело у њиховом сећању, иако су га они убрзо заборавили. Како не би помислио да је Господ само привидно учинио чудо, хлебови су се (заиста) умножили. Дванаест котарица је претекло, како би Јуда могао да понесе једну и да, сећајући се овога чуда, не би појурио главом без обзира у издајство. Господ умножава хлебове и рибе, желећи тиме да покаже да је Он Творац земље и мора и да нам Он даје и умножава храну коју сваки дан једемо. Ово чудо је учинио на пустом месту, како неко не би помислио да је купио хлебове у оближњем граду и поделио их народу, јер је место било (сасвим) пусто. Ово је дословно тумачење догађаја. У пренесеном смислу разуми да, када је Ирод, који представља телесни и површни ум Јевреја (јер то у преводу значи његово име), одсекао главу Јована, који је био глава пророка, он је тиме показао да није поверовао онима који су пророковали о Христу.
Зато, дакле, Исус одлази на пусто место, међу незнабошце, који су били „напуштени“ од Бога, и исцељује болесне душом, па их затим храни. Јер, да Он није Крштењем опростио наше грехове и исцелио наше болести, не би нас могао нахранити причешћем Својих пречистих тајни, јер се нико некрштен не може причестити. „Пет хиљада људи“ су пет човекових чула која тешко болују и могу се излечити са „пет хлебова“. Пошто је пет чула оболело, требало је толико мелема колико је било рана. „Две рибе“ су речи рибара (апостола): једна је Еванђеље, а друга Апостол.[5] Неки мисле да су „пет хлебова“ – пет књига Мојсејевих: Постање, Излазак, Левитска књига, Бројеви и Поновљени закон. „Дванаест котарица“ су узели и понели са собом апостоли, јер оно што ми прости људи не можемо да поједемо, то јест да разумемо, апостоли су понели и сачували (то јест, примили и разумели). „Осим жена и деце“ значи да сваки хришћанин, било човек, жена или дете не сме бити детињаст, женоподобан и немужеван (већ храбар и савршен у свему).
 
22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.
 
Матеј каже „принуди“, желећи да покаже да су ученици били нераздвојни од Исуса, пошто су хтели да стално буду уз Њега. Он отпушта народ, јер није желео да Га прате, како се не би показао частољубив.
 
23-24. И отпустивши народ попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече, и бијаше ондје сам. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар.
 
Пење се на гору да би нам показао како се треба нерасејано молити. Све то чини ради нас, јер Он (као Бог) није имао потребу за молитвом. Молио се све до вечери дајући нам пример да одмах не остављамо молитву већ да се посебно молимо ноћу, пошто тада влада велика тишина и мир. Христос (затим) допушта да Његови ученици западну у опасност како би се научили да храбро подносе искушења и познају Његову силу. Чамац је био насред мора да би страх био још већи.
 
25-27. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се!
 
Није одмах отишао к њима да утиша буру (већ тек у „четврту стражу“), како би ученике научио да не траже одмах избављење из искушења већ да их јуначки подносе. Војници који су чували стражу су по војничком обичају ноћ делили на четири страже. Свака стража трајала је три сата. Господ је, дакле, дошао тек после деветог часа ноћи,[6] ходећи по води, као Бог. Када су видели овај необичан и чудан призор, ученици су помислили да је реч о утвари, јер Га нису препознали по изгледу, како због ноћи, тако и због страха. Господ их најпре храбри говорећи им: ,Ја сам онај коме је све могуће, не бојте се.“
 
28. А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. Пошто је Петар имао најватренију љубав према Христу, одмах је пожелео да Му приђе, још пре других. Он не само да је поверовао да Христос иде по мору већ да ће и њему дати ту силу. Зато Петар није рекао „нареди ми да ходам“ већ „реци ми да дођем Теби“. Оно прво би било знак сујете, док друго показује љубав коју је имао према Господу.
 
29-30. А ои рече: Ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме!
 
Господ је учврстио море под Перовим ногама и тако показао Своју силу. Обрати пажњу како је Петар савладао море које је било већа опасност, да би се после уплашио ветра. Толико је слаба људска природа. Чим се уплашио, почео је да пропада у воду, јер када је вера ослабила, Петар је почео да тоне. Господ је ово допустио како се Петар не би погордио, али и да би утешио друге ученике који су му можда завидели. Овим је Христос такође показао колико је Он већи од Петра.
 
31-33. И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину ти си Син Божји.
 
Показујући да узрок Петровог потонућа није ветар већ његова малодушност, Христос не запрећује ветру већ малодушном Петру. Зато га је, ухвативши, извукао из воде, а ветар пустио да дува. Ипак, Петар није потпуно посумњао, већ само делимично. Када се уплашио, показао је одсуство вере, али је завапивши: „Господе спаси ме“, излечио своје неверје. Зато га Господ назива „маловерним“, а не „неверним“. И они који су остали у лађи такође су се избавили од страха, јер је ветар утихнуо. А тада су, препознавши у свему томе Исуса, исповедили Његово божанство, јер није својствено човеку да иде по води, већ (једино) Богу, како Давид каже: „По мору бејаше пут твој, и стазе твоје по великој води.“ [7]
У духовном значењу „лађа“ је земља; „валови“ су човеков живот узбуркан злим дусима; „ноћ“ је незнање. Христос се појављује у „четврту стражу ноћи“, то јест на крају века. У прву стражу је склопљен завет са Авраамом; у другу је предат Мојсејев закон; у трећу су дошли Пророци. Четврта стража означава долазак Христов, јер је Он спасао људе захваћене буром овога света. Дошао је и поживео с нама, како бисмо Му се поклонили познавши у Њему Бога. Такође можеш видети да је ово што се десило Петру на мору био наговештај његовог одречења Христа, а потом његовог обраћења и покајања. Као што ће после смело говорити: „Нећу те се одрећи“, тако и овде каже: „Реци ми да дођем Теби по води.“ И као што ће Господ допустити да Га се он одрекне, тако овде допушта да он потоне у воду. Овде му Господ даје руку и не да му да потоне, а тамо ће га, преко његовог покајања, извући из понора одречења.
 
34-36. И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. И познавши га људи из онога мјеста, послаше по свој оној околини, и донесоше му све болеснике. И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише.
 
Пошто је Исус дуго времена живио у земљи генисаретској, људи су Га познавали не само по изгледу већ и по Његовим чудесима. Они су показали чврсту веру, јер су хтели да се дотакну барем „скута од хаљине Његове“. Они који су то учинили (с вером), одмах су бивали исцељени. Тако се, дакле, и ти дотакни „скута од хаљине Христове“, који је крај Његовог живота у телу, јер ако поверујеш да се вазнео, бићеш спашен. „Хаљина Христова“ означава Његово тело, а њен „скут“ јесте крај Његовог живота на земљи.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Види фусноту за Мт. 2:1. Иродова мајка била је Малтака Самарјанка. Владао је Галилејом и Перејом. Био је ожењен кћерком арапског цара Арете, коју је отерао да би узео Иродијаду, жену свога брата Филипа.
  2. Тзв. закон левирата, уп. 5.Мојс. 25:5-10 (1.Мојс. 38:8,11)
  3. „Бога куша онај“, каже Зигабен, „који без икакве нужде срља у очигледну опасност уздајући се у Бога.“ (Ibid).
  4. Вече је по јеврејском рачунању времена наступало око три сата поподне.
  5. Апостолом се назива књига у којој су сабране све апостолске посланице Светог Писма Новог Завета
  6. По јеврејском и византијском рачунању времена девети час ноћи био је пред свитање.
  7. Пс. 77:19

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *