НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава двадесет и трећа
 
Исусова осуда лицемерја књижевника и фарисеја, жалост над Јерусалимом
 
1-3. Тада Исус рече народу и ученицима својим говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре, а не творе.
 
Када је Господ ућуткао фарисеје, и показао им да су неизлечиво болесни, почиње да говори о њима, њиховом животу и понашању. Он упозорава Своје слушаоце да не презиру своје учитеље иако живе порочним животом. Истовремено показује да се Он не супротставља Закону, већ, штавише, жели да се Закон поштује, иако су они који га проповедају недостојни. Поручује им да све што говоре учитељи прихвате као да говори Мојсеј или радије сам Бог. „Треба ли онда све чинити што они говоре, чак иако нас уче злу?“ Мислим да се прави учитељ никада неће усудити да другога наводи на зло. Али, ако претпоставимо да се деси да неки учитељ подстиче људе на рђав живот, такав, очигледно, није од „столице Мојсејеве“ нити говори од Закона. Господ говори о онима који седе на „столици Мојсејевој“, то јест, о онима који поучавају народ Закону.[1] Потребно је зато да слушамо оне који нас поучавају Закону Божјем, чак иако они сами не творе оно што говоре.
 
4-5. Него везују бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје, и праве велике скуте на хаљинама својим.
 
Фарисеји су везивали тешка бремена људима присиљавајући их да испуњавају ситничаве и тешке за вршење заповести Закона. Штавише, оптерећивали су их све већим бројем заповести, позивајући се на предања која су надилазила границе Мојсејевог Закона, док они сами нису били спремни ни прстом да макну да би испунили те заповести, нити су се усуђивали да узму на себе таква бремена. Када учитељ учи не само речима већ и делима, он тада сам носи бреме својих ученика и труди се заједно с њима. Али, када ми натовари бреме, а сам ништа не чини, тада ме још више оптерећује, показујући својим немаром да је немогуће испунити оно што говори. Зато Господ окривљује фарисеје да сами неће да носе бреме заповести и да их испуњују. Међутим, они не само што не чине никакво добро већ се лицемерно претварају да то чине. Чак и да су учинили неко добро дело ради тога да би их људи видели, остали би без награде. Зато су они заиста достојни сваке осуде, јер не чинећи ништа добро, хтели су да их људи прослављају као делатнике врлине. А шта они заправо раде? „Проширују своје амајлије и праве велике скуте на хаљинама својим“. Ово има следеће значење. У Закону пише: „И вежи их себи на руку за знак и нека ти буду као почеоник међу очима.“[2] Фарисеји би, дакле, исписали на два комада коже десет заповести Закона и један би привезали за чело, док би други окачили за десну руку (то су називали амајлијама).[3] „Велике скутове“ су правили тако што би на рубови ма својих хаљина пришивали ресице љубичасте или црвене боје.[4] И за то су били нашли речи у Закону, који је прописивао ово правило да они не би заборављали заповести Божје. Али, Бог то није хтео. Када је рекао да на рукама својим носе амајлије, желео је да каже да треба испуњавати заповести (Божје), док су као крв црвене ресице показивале како треба да будемо обележени крвљу Христовом. Фарисеји су, међутим, правили велике амајлије и проширивали скуте како би људи који их виде мислили да ревносно држе Закон.
 
6-7. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама, и да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!
 
Авај, шта то Господ говори? Осуђује их само зато што воле зачеља? Када је, дакле, осуђен онај који само воли почасно место, колика тек казна очекује човека који чини и више од тога? „На првим местима по синагогама“; управо тамо где је требало да друге поуче смирењу, сами су показивали своју исквареност, јер су све чинили ради (светске) славе. Они не само што нису због тога осећали срам већ су још више волели да их људи зову: „рави, рави!“, што значи „учитељу!“.
 
8-12. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ,[5] Христос, а ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. А највећи између вас да вам буде слуга. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.[6]
 
Христос нам не забрањује да некога зовемо „учитељем“, већ да сами са страшћу желимо да нас други тако зову и да се на све начине трудимо у томе. Учитељско достојанство у суштини припада само Богу. Када каже „Оцем својим не зовите никога“, Он не забрањује поштовање које смо дужни указати својим родитељима, јер Господ жели да поштујемо своје родитеље и посебно своје духовне очеве, већ нас упућује да познамо истинског Оца, Бога, јер је наш Отац пре свега Бог. Наши телесни родитељи нису виновници нашег рођења, већ Божји служитељи и помоћници.[7] Да би им показао каква је корист од смирења, говори им да онај који је велики међу њима треба да им буде слуга и последњи, јер онај који се уздиже, мислећи да је нешто, биће понижен и Бог ће га оставити.
 
13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели.
 
„Ви“, каже, „не само да сте неверници који живите порочним животом већ и друге учите да Ми не верују и кварите их својим животом и примером.“ Људи су склони да се саображавају својим вођама, посебно ако их виде наклоњене злу. Видиш, дакле, да су речи „тешко вама“ претња која следује свакоме учитељу и владару који својим животом онемогућава остале да напредују у добру.[8]
 
14. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени.
 
Лицемерима их назива зато што се пред другима показују побожни, иако не чине оно што приличи побожности, већ се притворно дуго моле и једу удовичке новце. Они су заиста били обмањивачи који су исмевали просте људе и поткрадали их. „Зато ћете већма бити осуђени“, јер сте појели сва удовичка имања,[9] уместо да сте им помогли у њиховом сиромаштву. Постоји још један разлог због кога ће још већма бити осуђени. Они су се, наиме, молили под изговором да чине добро дело, док су у ствари чинили зло једући имања удовичка. Онај, дакле, који под изговором добра наводи другога на зло, заслужује највећу казну.
 
15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе.
 
„Ви не само“, каже, „кварите Јевреје већ и оне који из идолопоклонства прилазе јеврејској вери, и које зову прозелити.[10] Трудите се да обратите некога јеврејском начину живота и обрезању, а када почне да живи као Јеврејин, тада пропада искварен вашом злоћом.“ „Син пакла“ означава онога који заслужује пакао и који му је душом толико близу да бива опаљиван његовим пламеном.
 
16-22. Тешко вама вођи слијепи који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће, злато или храм који злато освећује. И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће, дар, или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему, и који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се пријестолом Божијим и Оним који сједи на њему.
 
Назива их слепцима јер нису хтели да друге уче ономе што је било потребно. Мање важним стварима указивали су поштовање, док су пренебрегавали оно што је заиста вредно поштовања. Храмовно злато, ликове херувима и златни сасуд ценили су више од самога Храма. Зато су и учили народ да ништа није заклети се Храмом, већ да се треба заклињати храмовним златом, које је управо и било поштовано зато што се налазило у Храму. Говорили су да су дарови положени на жртвенику часнији од самог жртвеника. Чак су учили да онај који се закуне златним сасудом, волом или овцом принесеним на жртву, а потом погази своју заклетву, треба да буде осуђен тако што ће платити цену у вредности дара. Фарисеји су више ценили дар од самога жртвеника због зараде коју су имали од жртвоприношења. Али, ако се неко заклео Храмом, а потом погазио заклетву, бивао би ослобођен од дуга, пошто није могао да сагради ништа слично Храму. Зато су среброљубиви фарисеји заклетву Храмом сматрали мање важном. Христос није допуштао да се дар сматра већим од жртвеника, јер се код нас (у Цркви) жртвеник освећује даровима, пошто се принеше ни хлеб божанском благодаћу претвара у само Тело Господше, те тако освећује жртвеник на коме је положен.
 
23-24. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцјеђујете комарца, а камилу прождирете.
 
Опет их прекорева као неразумне, јер су презирали веће заповести, а тражили строго поштовање мањих, не запостављајући чак ни десетак од кима који су давали. Када би их неко прекорио као ситничаве, одмах би говорили да тако заповеда Закон.[11] Било би много боље и богоугодније да су од народа тражили правду, милост и веру. Шта је правда? Не чинити ништа неправедно и неразумно, већ све радити с расуђивањем и разумом. Одмах после правде следи милост. Онај, наиме, који све чини с расуђивањем добро зна коме треба да удели милостињу. Иза милости долази вера, јер онај који је милостив чврсто верује да ништа неће изгубити и да ће све добити. Или, у другом смислу, треба бити милостив, али такође и веровати Богу истинитоме. Многи су Јелини били милостиви, али пошто нису веровали у живога Бога, нису ни поседовали милост која се рађа из вере. Дакле сваки учитељ мора „узети десетак“ од свога народа, то јест, тражити правду, милост и веру од десет чула: пет телесних и пет душевних. Господ каже: „Ово је требало чинити“, не да би их пбдстакао да дају десетак од биља већ да не би помислили да се противи Мојсеју. Назива их „слепим вођама“, јер су се гордили својим учењем мислећи да све знају, а никоме нису били од користи, већ су, штавише, све кварили и гурали у понор неверја. Каже им да „оцеђују комарца“, јер су се чували малих грехова, а да „прождиру камилу“, то јест, превиђају велике грехове.
 
25-26. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте.
 
Држећи се отачких предања,[12] они су прали чаше и зделе за јестива, иако су пили вино и јели храну коју су непоштено стицали и тако их још више оскврњивали. Зато им Господ каже: „Не стичите вино неправдом и тада ће унутрашњост чаше бити чиста.“ По другом тумачењу, Он не говори о чашама и зделама, већ пореди телесно и спољашње стање са унутрашњим и духовним. „Ти се“, каже, „трудиш да спољашњост чаше, то јест, твоје спољашње понашање, буде што достојанственије, док си изнутра пун нечистоте, похлепе и неправде. Треба, дакле, прво очистити унутрашњост, дакле, душу, јер се сјај очишћене душе огледа у достојанству спољашњег понашања.“
 
27-28. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви, споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња.
 
И ово поређење има исто значење као претходно. Фарисеји су хтели да се у својој спољашњости покажу достојанствени. Зато их пореди са окреченим гробовима,[13] споља избељеним кречом, а изнутра пуним сваке нечистоте, мртвих и трулежних дела.
 
29-31. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника. И говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка.[14] Тиме сами свједочите за себе да сте синови оних који су побили пророке.
 
Не сажаљева их зато што зидају гробове пророцима, јер је то богоугодно, већ зато што то чине лицемерно, и осуђују своје очеве, иако су гори од њих и далеко их надмашују у злу. Они отворено лажу када говоре: „Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке“, јер су намеравали да убију самога Владику пророка. Зато им Христос и каже:
 
32-33. Испуните и ви мјеру отаца вашиж. Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао?
 
Када им каже: „Испуните и ви меру отаца ваших“, Он им не наређује нити их принуђава да Га убију, већ намерава да им каже следеће: „Пошто сте ви змије и као пород таквих отаца тврдоглаво се држите њиховог безумља, будући неизлечиви, убрзо ћете и ви пожелети да надмашите своје очеве и да ме убијете. Ви ћете достићи крајњи степен злобе када испуните злочин који су ваши оци пропустили да почине. Како ћете као такви избећи казну?“
 
34. Зато, ево, Ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге бити по синагогама својима и гонити од града до града.
 
Прекорева их зато што су лажно рекли: „Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке.“ „Јер гле“, каже, „Ја вам шаљем пророк и мудраце и књижевнике, али и њих ћете побити.“ Ово говори за апостоле, јер их је Свети Дух, украсивши учењем, учинио истинским књижевницима, то јест, народним учитељима, као и пророцима и мужевима испуњеним сваке премудрости. Каже „шаљем“ да би показао силу Свога божанства.
 
35-36. Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће ово све доћи на род овај.
 
Говори им да ће сва неправедно проливена крв доћи на Јевреје који су тада живели и да ће они бити строжије кажњени од својих отаца зато што се нису уразумели ни после таквих примера. И Ламех је такође био строжије кажњен од Каина, иако није убио свога брата, зато што се није научио на Каиновом примеру.[15] „На вас ће“, каже, „доћи сва крв од Авеља до Захарије.“ С правом спомиње Авеља,[16] јер је он убијен из зависти, исто као и Христос. Али, који се Захарија овде спомиње? Једни кажу да је реч о једноме од дванаесторице пророка, други, опет, да је то отац Претечин. У предању је остало да је у Храму постојало место на коме су стајале девице. Када је, дакле, Захарија (Претечин отац) био првосвештеник, ставио је Богородицу, после рођења Христовог, на место одређено за девице. То је разгневило Јевреје који су га убили зато што је с девицама уврстио жену која је родила. Није никакво чудо да је отац Претечин имао оца по имену Варахија, као што је имао и један од дванаесторице пророка кога су звали син Варахијин. Будући да су делили исто име, сасвим је могуће да су им и очеви били имењаци.
 
37-39. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Бто ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме одсада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње.
 
Два пута понавља име Јерусалима из милоште и сажаљења према њему. Као што се заљубљени свесрдно труди да себе оправда пред својом драгом која га је изневерила, намеравајући да је казни, тако и Христос оптужује Јерусалим (престоницу Јевреја) за убиство. Много је пута Он желео да јој укаже милост, али она то није хтела, већ је веровала ђаволу који је расипао њену децу и удаљавао их од истине која сједињује с Богом, те није прихватала Господа који је њену децу сакупљао. Ништа толико не удаљује од Бога као грех, нити нас тако сједињује с Њим као чиста савест. Да би показао Своју родитељску љубав, он наводи пример кокоши. „Али пошто ви не желите Моју љубав, остављам Храм празан.“ Из овога учимо да Бог ради нас обитава у храмовима, и када ми напустимо Бога онда и наши храмови остају пусти. „Нећете Ме одсада видети до другог доласка. Али, тада ћете, хтели не хтели пасти ничице преда Мном и рећи – „Благословен који долази…“ Разуми да „одсада“ значи „од распећа“, а не од времена када је изговорио ове речи, јер су Га они после тога много пута видели, док Га после распећа нису видели, нити ће Га видети до Његовог Другог доласка.[17]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Блажени Јероним каже: „Под катердром (столицом) разуми учење Закона“. (Тумачење Јеванђеља од Матеја, Migne, P.L. t. 26)
  2. 5 Мојс. 6:8
  3. Филактериј, амајлија, амулет, у Старом завету „totafot“, код рабина „tefillin“ (2 Мојс. 13:16; 6:8; 11:18). Филактерији су биле мале кожне кутијице у којима су биле четири траке од пергамента са цитатима из Петокњижја. (често само десет заповести). У библијско време, филактерије су носили сви мушкарци Јевреји изнад 13 године живота, али само за време јутарње молитве, осим суботом и празником. Прављени су од коже обредно чистих животиња. Причвршћиване су, како спомиње Свети Теофилакт, кожним врпцама за чело или руку. Фарисеји, који су се трудили да детаљно испуњавају Закон, вероватносу стално носили и чак проширивали филактерије, да би се тако стално сећали Бога и пред људима показивали своју побожност.
  4. Уп. 2 Мој. 28, 33-34; 39, 24-26; 4 Мој. 15, 38-40; 5 Мој. 22, 12. Као што је то случај са филактеријима (амајлијама), тако су фарисеји догаивали нове ресице на своје „скутове“ да би се тако показали пред људима као побожнији и ревноснији за отачка предања.
  5. У нашем преводу се не види разлика која постоји на грчком језику. Зато би прецизнији превод гласио: „А ви се не зовите рави, јер је у вас један Учитељ (Христос).“ Христос, дакле, не жели да се његови ученици називају равинима, што је био уобичајени почасни назив и титула за учитеље Закона код Јевреја, већ и самог Себе назива простом речју Учитељ. Када би ученик успешно окончао своје студије, учитељ би га проглашавао за учитеља полагањем руку. Тиме је био постављен за учитеља и као такав могао је самостално да одговара на питања и дели правду. Као „мајстор“ ословљаван је почасном титулом „рави“. Рабини су носили посебну одећу, а, по Св. Епифанију Кипарском (Haeres.15), посебне огртаче и далматике. У синагоги је имао почасно место. Народ га је с поштовањем поздрављао. Јеврејски рабини су били често такви познаваоци Светог Писма да су у недостатку књига могли и сами да их по сећању напишу до последњег слова.
  6. Уп. Јов. 22:29; Пр. 29:23; Јез. 21:26-27; 1Пет. 5:5
  7. Блажени Јероним пише: Једно је бити отац или учитељ по природи (natura), а друго по снисхођењу (indulgentia). Ако ми називамо човека оцем, указујемо му част, према његовом узрасту, а не сматрамо га виновником нашег живота“, (Ibid, P.L. t.26). „То не значи“, каже Златоуст, ,да никога не треба називати оцем, већ да знамо кога заиста треба називати Оцем,“ (Ibid). У православном монаштву од древних времена постоји обичај да се монаси и свештеници ословљавају речју „оче“, из поштовања. Христос, по мишљењу већине тумача, не забрањује почасне титуле, већ гордост и сујету које се јављају уз та звања.
  8. По Оригеновом тумачењу, књижевници и фарисеји сами не улазе у Царство небеско и друге који желе да уђу не пуштају. Та два греха су природно повезана и неодвојива један од другога. „Многи учитељи“, каже он, „који не допуштају онима који желе да уђу у Царство небеско, то најчешће чине тако што без расуђивања неке одлучују не зато што они не дозвољавају грехове, већ због зависти и непријатељства, те често забрањују да уђу и оним људима који су бољи од њих самих“, (Тумачење Еванђеља од Матеја, P.G. t.13)
  9. Највероватније је реч о томе да су се у намери да тобож помогну удовицама предлагали за њихове заступнике при управљању имањем, при чему су извлачили за себе велику новчану добит. Слична појава се осуђује још и у време пророка Исаије (Ис. 10,1-2)
  10. „Странац који је пришао вери“. У Новом Завету се односи на незнабошце који су потпуно примили јудаизам или су на њега гледали са симпатијом. Потпуно обраћени прозелит примао је обрезање и учествовао је у храмовном и синагогалном богослужењу равноправно са свим осталим Јеврејима. Они су такође држали суботу, прописе о чистој и нечистој храни и све друге јеврејске обичаје. Прозелита је било много у јеврејском расејању. Чинили су их људи који су разочарани паганским политеизмом и неморалом тражили веру у једног Бога и живот посвећен светости, правди и милосрђу. Велики број њих прихватао је јеврејски начин живота, али не и све законске одредбе, урачунавајући обрезање. Касније су прозелити масовно прихватали хришћанство које им је пружало могућност високо моралног духовног живота, али без обавезе да се држе старозаветног Закона (уп. Д. ап 2,10; 6, 5; 13,43).
  11. Обичај давања десетка постојао је у јеврејској историји још пре Мојсејевог закона. Праотац Авраам је платио десетак Мелхиседеку (1 Мојс. 14: 17-20). И Јаков се обавезао пред Богом да ће Му давати десетак од свега што стекне (1 Мојс. 28:22). Мојсејев закон детаљно прописује давање десетка (3 Мојс. 27:30-32). Десетак од земље је укључивао и биљно семе и плодове. Поред тога је давана свака десета животиња из стада. Правила о давању десетка се сусрећу и у 4 Мојс. 18:21-32 и 5 Мојс. 26:12-15. У Старом Завету десетак је имао да подмири материјалне потребе свештенства (левита), странаца, сирочади и удовица. Био је израз благодарности Богу од Његовог изабраног народа.
  12. У Талмуду је прописима очишћења посвећено целих 12 трактата који се баве разрадом прописа из старозаветног Закона. (3 Мојс. 11:15; 4 Мојс. 5:1-4 и посебно глава 19).
  13. У Исусово време гробови имућнијих људи су били у природним пећинама (којих има много у Палестини, с обзиром на то да је то кречњачко подручје) или су дубљени у стенама. Гробови сиромашних налазили су се у близини путева и у пољима и кречени су месец дана пре Пасхе како би пролазници могли да их избегну и сачувају се од оскрнављења додиром (уп. 4 Мој. 19,16).
  14. Јер. 2:30
  15. 1 Мојс. 4:23-24
  16. 1 Мојс. 4:1-15;25; 1 Јн. 3:12
  17. После распећа и смрти на крсту Господ Христос се јављао само Својим ученицима. Они који су Га распели неће Га видети све до Његовог другог доласка.

2 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *