НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава двадесет и пета
 
Прича о мудрим и лудим девојкама, прича о талантима, о Страшном Суду
 
1-5. Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде узевши свјетиљке своје не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше.[1]
 
У причи о девојкама Господ говори о милостињи, да би оне који цене величину девичанства научио да не теже стицању само ове врлине, а при том занемаре остале. Зато разуми да ако не будеш био милостив, бићеш избачен са блудницима (из Царства небеског), иако живиш у девичанству, јер онај који нема саосећања и милосрђа с правом заслужује да буде избачен иако је девствен. Блудника побеђује сурова и природна страст, док немилостивог човека побеђује новац. Пошто се бори с противником слабијим од демона блуда, човек кога савлада страст среброљубља тим мање заслужује опроштај. Такав је човек заиста „луд“, јер победивши природну распаљеност тела бива савладан ништавном страшћу за новцем. Реч „задремаше“ означава смрт, док „одоцњење женика“ показује да Његов други долазак неће брзо доћи.
 
6-13. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостајало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.
 
У причи се каже да се вика зачула „у поноћи“,[2] да би се показало да ће Господ доћи изненада, јер у пола ноћи сви спавамо дубоким сном. Он долази уз „вику“, јер ће Његов други долазак огласити труба.[3] „Светиљке“ су наше душе, јер је ум свакога човека светило његове душе.[4] Светиљка гори онда када је напуњена „уљем“ врлина и милостиње. Заиста су биле луде оне девојке и због тога што су пошле да траже уље онда када за то није било време. Мудре девојке кажу: „Да не би недостајало и нама и вама“, што значи да је врлина мога ближњега једва довољна за његов одговор на Страшном суду, а камоли за мене, пошто ће се сваки човек оправдати својим делима, а не делима свога ближњега. Ипак, луде девојке одлазе „продавцима“, то јест сиромасима. Шта то треба да значи? Оне су се раскајале зато што (на време) нису давале милостињу и сада први пут схватају да је „уље“ требало набавити од сиромаха. На ово се мисли када каже да су отишле „да купе уље од продаваца“, то јест, мислено су отишле сирома-сима, размишљајући какво је добро дело милостиња. Али, врата су за њих била затворена, зато што после одласка из овога живота нема времена за покајање и делање. Зато им Господ говори: „Не познајем вас“, јер човекољубиви и милостиви Бог не познаје немилостиве. Како би и могао да позна оне који Му нису слични и који су Му туђи? Знај добро, да је свака душа добила „светиљку“ и просветљење од Бога и да све душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине с Њим. Међутим, мудре душе од Бога им датом просветљењу и „светиљци“ наливају уље својим добрим делима, док луде остављају своје светиљке без уља да се угасе, јер немају добрих дела којима ће у њима запалити светлост. Ако, дакле, не будемо чинили добро угасићемо светлост Божју која је у нама.
 
14-19. Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи: и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима.
 
Пошто је горе рекао: „Не знате дана када ће доћи Господ“, Го-спод додаје и ову причу како би показао да ће доћи изненада. Он је позвао своје слуге као човек који се спрема на далек пут, и поверио им своју имовину, нешто једном, нешто другом. „Човек који полази на пут“ јесте Христос који је нас ради постао човек. Он је „отпутовао“ зато што је узишао на небеса, али и због своје дуготрпељивости, јер не тражи одмах плодове наших дела, већ чека на њих. Његове „слуге“ су они којима је поверена служба речи Божје: архијереји, свештеници и ђакони, дакле, они који су примили духовне дарове, једни веће, други мање, али сваки према својој сили,[5] то јест, по мери своје вере и чистоте (срца). Бог ће положити Свој дар за мене у онај сасуд који Му ја принесем. Ако, дакле, принесем мали сасуд, мало ћу и примити; ако, опет, принесем велики, добићу од Њега и већи дар. Онај слуга који је примио пет таланата одмах је отишао и умножио их. Погледај његово усрђе, како не ленчари, већ се одмах даје на делање, удвостручујући оно што је примио. Када је човек обдарен говором, богатством, угледом код цара, или било којом другом способношћу или умећем, он удвостручава оно што му је дато, и не користи само себи већ жели да помогне и другима. Међутим, онај који се брине само о властитој користи, не мислећи на друге, закопава свој таланат, те зато бива и осуђен. Ако видиш човека паметног и способног, који троши своју памет у разним сујетним занимањима, преварама и светским пословима, с правом можеш рећи да је такав човек за-копао свој таланат „у земљу“, дакле, у овоземаљске послове. Али, након много времена враћа се Онај који је Својим слугама поверио „сребро“, то јест своје божанствене речи, које су „чисте (као) сребро у ватри очишћено“,[6] или просто сваки дар који човека чини чувеним и славним. На крају их све сабира како би чуо шта су учинили с талантима они који су их примили.
 
20-30. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А госпо-дар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поста-вити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао: Требало је, зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који иМа даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
 
Господар једнако похваљује оне слуге који су се трудили и увећали предати им дар, те сваки од њих слуша речи: „Добро, слуго добри и верни.“ Реч „добар“ овде означава „човекољубивог и незлобивог“ човека, онога, који своју доброту преноси на ближње. Они који су се показали верни у малом биће постављени над великим. Ако се у овоме животу удостојимо (неких) благодатних дарова, то ипак није ништа у поређењу с будућим добрима. „Радост Господња“ је бескрајно весеље Господа који се радује Својим делима, како каже Давид.[7] Таквом радошћу својим делима радују се и светитељи, као што и грешници тугују због својих (злих) дела и кају се због њих. Светитељи као своје богатство имају Господа и радују се Њему. Видиш како су обојица слуга удостојени истих блага, и онај који је примио пет таланата, и онај који је примио два. Када, дакле, човек прими мало, али правилно користи добијени дар, без обзира колико мали он био, добиће исту част као онај који је много примио и много постигао. Зато се сваки човек сматра успешним по томе колико је постигао у ономе што му је дато. Такве су захвалне слуге, док зли и лењи слуга оправдава себе на њему својствен начин. Он свога господара назива „тврдим човеком“, као што данас тако многи називају своје учитеље. Тешко је тражити послушност од људи, које Бог није начинио послушним, нити у њима засејао семе покорности. Управо је то оно што мисли зли слуга када каже: „Жањеш где ниси сејао“; другим речима, тражиш покорност од онога у коме ниси засејао семе покорности. Називајући господара „тврдим“, слуга осуђује самога себе. Он је управо зато био дужан да се још више потруди, пошто је знао да му је господар тврд и строг, јер ако он тражи уздарје од других још више ће тражити и од њега. Зато је требало да умножи примљени талант и начини себи ученике, од којих би Господ могао да затражи оно што су дужни.[8] Христос своје ученике назива „мењачима“, јер они строго одговарају за реч која им је поверена. Какав „добитак“ (камату) Он очекује од ученика? Да покажу своја дела, јер ученик који прими реч од учитеља, мора не само да је сачува и врати је у целости већ да уз њу преда и „добитак“, то јест, добра дела. Тако Господ одузима дар од злог и лењог слуге. Онај ко је примио дар да би њиме користио другима, а то не чини, и сам губи предати му дар. Видиш да онај који се више труди добија и већи дар (од Бога)? Ономе који се потруди даће се већа благодат и то у изобиљу. Али, од човека који се не труди узеће се и онај дар који мисли да има, јер онај који нема ревности и не тргује са оним што му је поверено заправо и нема дар већ само мисли да га има. Он га је изгубио својим немаром и лењошћу.
 
31-33. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи,[9] и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве.
 
Господ каже: „Када дође у слави Својој“, пошто је Његов први долазак прошао уз бешћашће и увреде. Када буде други пут дошао доћи ће у слави, праћен анђелима. Најпре ће раздвојити светитеље од грешника, избављајући их тако од патњи, и поставиће их (Себи с десне стране) и говориће им. Светитеље назива „овцама“, због њихове кротости и зато што нам они попут оваца дају своје плодове и служе нам, као овце које нам дају „вуну“, то јест, божански и ду-ховни покров, и „млеко“ као духовну храну. ,Јарад“ су грешници, јер они ходе по урвинама (греха) и неуредни су и бесплодни као јарад.[10]
 
34-40. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
 
Док прво не пресуди, Господ никога не награђује нити кажњава. Будући човекољубив, Он и нас учи да не кажњавамо друге док добро не испитамо њихову кривицу. Тако они који буду кажњени, после суда неће имати никаквог изговора. „Благословеним“ назива светитеље, јер их је Отац примио (у Царство небеско). Назива их наследницима Царства како би показао да их Бог чини заједничарима Своје славе, као Своје синове. Није им рекао „примите“ већ „наследите“, као што синови наслеђују имање свога оца. ,Дајмањом браћом“ зове своје ученике, или просто сиромахе, јер сваки сиромах је брат Христов пошто је и сам Христос живео у сиромаштву. Видиш ли Божју праведност, како похваљује светитеље, али и њихову благомисленост, јер смирено поричу да су Му служили. Ипак, оно што је учињено сиромасима Господ прима као учињено Себи.
 
41-46. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одго-ворити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.
 
Оне који су с леве стране шаље у огањ припремљен за ђавола. Пошто су демони немилосрдни и према нама се понашају сурово и непријатељски, разумљиво је да истом казном буду кажњени и они који су једномислени с њима и који бивају проклети због својих власти-тих дела. Видиш да Бог није припремио огањ за људе, нити је створио пакао за нас, већ за ђавола, али ми сами себе чинимо виновницима пакла. Задрхти, дакле, о човече, и разуми из овога да ови људи нису кажњени због блуда, отимачине или неког другог злог дела, већ зато што нису чинили добро. Заиста, ако добро размислиш, грабљивац је онај који има много, а не даје милостињу, чак иако јавно никоме не чини неправду. Све што он поседује преко својих потреба отео је од оних који су у оскудици и који ништа од њега нису примили. Да је с њима поделио своје имање, они не би ни оскудевали. Али, пошто је он своје благо закључао и присвојио за себе, они су се нашли у сиромаштву. Зато је немилостив човек лопов и чини неправду свима онима којима је могао помоћи, а није помогао. Стога ће он и њему слични отићи у вечну муку без краја, а праведници у вечни живот. Као што светитељи обитавају у бесконачној радости, тако ће неправедни наследити вечно мучење, иако Ориген[11] празнослови да ће пакленим мукама доћи крај и да грешници неће бити вечно мучени, те да ће доћи време када ће и они ући у обиталишта праведних, очишћени пакленим мукама. Оригеново учење је овде јасно оповргнуто када Господ говори о „вечној муци“, која нема краја, и када праведнике упоређује са овцама, а неправедне с јарадима. Као што јаре никада не може постати овца, тако се ни грешник (после Суда) никада не може очистити и постати праведник. „Крајња тама“ (која се спомиње у претходној причи о талантима) сасвим је далеко од светлости Божје, што мучење чини још тежим. Постоји и други разлог који би могао да се спомене: грешник је још у овоме животу у тами, пошто је отпао од „Сунца Правде“, али како постоји нада за обраћења, то још није „крајња тама“. Међутим, када умре и када се испитају зла дела која је починио, тада га обузима „крајња тама“.[12]
Тада више нема наде за обраћење и грешник остаје потпуно лишен Божјих блага. Док је још у овоме животу, човек донекле ужива добра Божја, мислим на вештаствено благо, и верује да је на неки начин слуга Божји и да обитава у овом створеном свету као у дому Божјем, храњен и помаган Богом. Али, онда ће потпуно бити одсечен од Бога, и неће имати никаквог удела у Његовим добрима. То је та тама која се назива „крајњом“, у поређењу са овдашњом тамом која није „крајња“, пошто грешник још није потпуно одсечен од Бога. Зато и ти бежи од немилостивости и чини милостињу, не само телесно већ надасве духовно. Нахрани Христа који је „гладан“ нашег спасења. Ако нахраниш и напојиш онога који је гладан и жедан духовног учења, нахранио си и напојио самог Христа, јер у сваком хришћанину живи Христос и његова вера се храни и јача учењем. Ако угледаш некога ко се као странац отуђио од небеске отаџбине, узми га са собом. Док ти будеш узлазио на небеса, поведи и њега са собом да се не би проповедајући другима сам показао неискушан. Ако неко збаци са себе одећу нетрулежности коју је добио на крштењу, и остане наг, одени га, а раслабљеном у вери помози, како каже Павле.[13] Посећуј онога који је затворен у мрачној „тамници“ овога тела и саветом твојим обасјај га као светлошћу. Упражњавај, дакле, ових шест врста љубави, телесно и надасве душевно, јер будући да смо састављени од душе и тела, то обоје могу да учествују у овим делима љубави.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Уп. Пс. 44, Песму над песмама, 1 Мак. 9:37
  2. Златоуст каже: „То Спаситељ говори или да би се саобразио причи или да би показао да ће се Васкрсење десити у поноћ“, (Ibid). Бл. Јероним иде још даље па тврди да постоји јеврејско предање“ по коме ће „Христос доћи у поноћ, као што је био случај у Египту, када се славила Пасха и када је анђео казнитељ долазио, и Господ пролазио над кућама“, (Ibid.) уп. 2 Мој. 12. Постоји древно предање у Православној Цркви да ће Господ доћи у ноћи између суботе и недеље, и зато је од давнина међу хришћанима постојао обичај да верници у суботу вече остају дуже на молитви и бденију у очекивању свог Женика.
  3. Уп. 1 Кор. 15:52; 1 Сол. 4:16
  4. Уп. Мт. 6:22; Лк. 11:34
  5. „Бог предвиђа“, пише преподобни Отац Јустин, „како ће који човек употребити слободну вољу своју и све силе своје, па му према томе и поверава количину блага Свога, имовине Своје. Главно је да ни рђавог и лењог слугу Свог не оставља без блага, јер и њему даје један талант. А то је? – Боголика душа са свима боголиким својствима својим: разумом, осећањем, љубављу, истином, правдом, молитвом, слободом“. (Ibid, стр. 481).
  6. Пс. 12:6
  7. Пс. 104:31
  8. „Слугама приличи да дају, док је на господару да тражи. Зато (лењи) слуга каже господару: ‘Видевши да је твоја заповест тврда јер тражиш послушност од људи, које по природи ниси начинио послушним, уплашио сам се да не останем немаран, па сам сачувао оно што ми је предато не трудећи се око других…“ Ех collatione Venet. S. Marci
  9. Ово место је задало потешкоћа тумачима, јер није сасвим јасно да ли се речи „сви народи“ односи само на хришћане или на све људе, дакле и незнабошце. Ориген пише: „Није сасвим јасно, да ли реч ‘сви’ значи ‘од свих покољења’ (ab omnibus generationibus) или од оних који ће остати до дана суда, или пак од оних који су поверовали у Бога кроз Христа“, (Тумачење Еванђеља од Матеја, Migne P.G. t.13). Зигабен сматра да је овде реч само о хришћанима, што се јасно може видети из разговора Цара са својим поданицима. Тада се сасвим природно поставља питање да ли ће други народи, осим хришћанских, бити суђени или не? Уколико неће, тада суд неће бити свеопшти. Неки тумачи су мишљења да ће суд заиста бити свеопшти и њему ће бити подвргнути сви људи, само ће хришћани на њему бити суђени на основу Христовог закона, док ће незнабошци бити суђени по природном закону (уп. Рим. 2,12-16). У Јовановом Еванђељу се може видети да се не суди свима, већ само онима који нису поверовали у Јединородног Сина Божјега, док они који верују у Христа и Оца који Га је послао имају живот вечни и не долазе на суд, већ прелазе из смрти у живот (уп. Јн. 3,18-21; 5,24)
  10. Уп. Јез. 34:17
  11. Ориген је био велики црквени писац и егзегета 3. века, чија су погрешна учења (међу њима и учење о апокатастази, васпостављењу свега осуђена на Петом Васељенском Сабору, одржаном у Константинопољу 553. год. Ориген је, будући под великим утицајем платонизма и гностицизма, учио да Бог вечно ствара (а не само у времену, као што Црква учи). Сматрао је да сви људи морају да прођу кроз „очишћење“ после своје смрти, при чему праведници одмах добијају очишћење од Бога, док грешници пролазе кроз процес својеврсне метемпсихозе и бивају очишћавани кроз циклусе очишћења (њихов број зависи од степена грешности) у другим световима који ће се наступити после овога. На крају ће се сви очистити и бити спашени, па чак и демони. Дакле, према његовом учењу пакао је својеврсно чистилиште привременог карактера, иако га прости верници сматрају вечном муком. На крају ће наступити „васпостављење свега“ с поновним доласком Христа на свет и духовним васкрсењем тела.
  12. Богомудро сагледавајући ову тајну Преп. Авва Јустин каже: „Шаљући га у таму најкрајњу, Бог је поступио као праведни и милосрдни судија, јер га је послао тамо куда је он свим својим бићем хрлио и хитао. Бог би био насилник и тиранин да га је на силу увео и настанио у Свом небеском божанском Царству. Али и овде Он поступа као Бог љубави; не приморава слободно створење, човека, да силом уђе у Његово Царство. То би било и неприродно и нелогично. Јер да би се вечито живело у Царству Божјем, треба волети Бога: свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и свим бићем својим добровољно припадати Богу“. (Ibid, стр. 486).
  13. 1.Кор. 3:2

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *