НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Двадесет и шеста глава
 
Последње предсказивање страдања, завера Јудејаца против Христа, помазање у Витанији, Јудино издајство, Пасхална вечера и Причешће,
молитва у Гетсиманији, Јудин пољубац,
хватање Христа и вођење пред Кајафу и Синедриоин,
Петрово одрицање и кајање
 
1-2. И када сврши Исус све ријечи ове, рече ученицима својима: Знате да ће за два дана бити Пасха[1] и Син Човјечији биће предан да се разапне.
 
Пошто је већ споменуо Царство и награду, било је време да каже нешто и о Своме страдању, па Исус као да говори: „Они који ме разапну заслужиће огањ.“
 
3-5. Тада се скупише првосвештеници и књижевници и старјешине народне у двор просвештеника по имену Кајафа; и савјетоваше се како би Исуса на превару ухватили и убили. И говораху: Али не о празнику, да се не би народ побунио.
 
Иако је Закон предвиђао само једног првосвештеника,[2] који је доживотно обављао своју службу, Јевреји су их имали много јер су мимо Закона бирали новог првосвештеника сваке године.[3] Тако су те године они дошли првосвештенику да би се с њим посаветовали о убиству, пошто је дужност првосвештеника била да кажњава убице.[4] Овде се „првосвештеницима“ називају они који су већ били испунили своју једногодишњу службу. Намеравајући да почине безбожно убиство, нису се бојали Бога, већ народа. Плашили су се да убију Исуса на дан празника, јер би у том случају народ могао да устане у Његову одбрану, или да због убиства не учествује у приносу прописаних жртава, због чега би првосвештеници остали без зараде коју су добијали од жртвовања. Вероватно су се такође плашили да Га убију на сам дан празника јер би тада Његова смрт свима постала позната и славна, док су они желели да потпуно избришу свако сећање на Њега. Зато су се пре празника договорили да Га убију одмах по празнику. Међутим, Исус им дозвољава да Га ухвате у време Пасхе, желећи тиме да покаже да иде на страдање не када то они хоће већ када сам то жели, како би се на дан предобразитељне Пасхе свршила истинска Пасха. Из овога такође можемо да разумемо колико су били крволочни, јер иако нису намеравали да убију Исуса на дан празника, када су нашли издајника, починили су убиство баш на тај дан, заборављајући чак и народ, само да би испунили своју намеру.
 
6-7. А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена с алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом.
 
Неки кажу да четворица еванђелиста спомињу три жене које су помазале Господа. Други, опет, кажу да их је само две: Марија, сестра Лазарова, из Јовановог Еванђеља, и ова коју сада овде спомиње Матеј, која је, опет, она иста о којој говоре Лука и Марко. Неки кажу да је овај Симон губави био Лазарев отац и да га је Христос очистио од губе и потом обедовао код њега. Прича се да је Господ своје ученике послао њему када им је рекао да иду човеку који ће им показати застрту горњу собу. Он је, како кажу, потом и примио Господа који је код њега прославио Пасху. Када је, дакле, жена[5] видела очишћеног губавца, са смелошћу је поверовала да ће и она примити опроштај грехова и очишћење од душевне губе. Она је исповедила велику веру када је без оклевања излила тако скупоцено миро.[6] Излила га је на Његову главу, одајући почаст најважнијем делу тела. Зато и ти, човече, ако болујеш од душевне и фарисејске лепре која горди и отуђује од Бога, прими Исуса у „дом“ свој и помажи Га „миром“ врлина, јер и ти можеш да набавиш миро за Исуса који те исцелио од лепре и да га излијеш на Његову главу. Шта је „глава“ Христова ако не Његово божанство коме се приноси миомирис врлина? „Нека се исправи“, каже Давид, „молитва моја као кад пред Тобом, Господе.“[7] Принеси, дакле, Христовом божанству миомирис мира, справљеног од многих врлина. Ако учиш да Христос није само прост човек већ и Бог, тада си миром помазао Његову „главу“, то јест, прославио си Његово божанство речима богословља.
 
8-11. А кад ово видјеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. А разумјевши Исус рече им: Што ометате жену? Она учини добро дјело на мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда.
 
Пошто су ученици већ доста чули о милостињи и разумели колико је она важна, прекорили су жену мислећи да је Богу дража милост према другим људима него ли част која се Њему самом указује. Господ, међутим, замера ученицима што су неправедно прекорили жену. Не треба очекивати узвишене ствари од оних који су се тек обратили Христу, посебно не од једне слабе жене, већ примити од њих онолико вере колико имају. Када неко принесе дар Богу немој га одвраћати и презирати његово усрђе, шаљући га да свој дар пода сиромасима, већ му допусти да испуни оно што је намерио. Ако затражи твој савет, да ли да пода (прилог) сиромасима или да приложи Богу, саветуј га да помогне сиромасима. Међутим, ако је већ принео дар Богу, нема разлога да га одвраћаш, јер част која се указује Богу треба више ценити од свега другог, чак и од саме милостиње. Иако знамо да Христос у своме човекољубљу прима милост указану другима као Њему учињен дар, ипак не треба презрети Бога и чинити само ми-лостињу. Када би тако било, морали бисмо да крадемо драгоцености из храмова и украдено дајемо сиромасима. Али, није тако, и да би могаода разумеш да није исто бити милостив према сиромасима и Указивати част самоме Христу и служити Му, почуј следеће речи: „Сиромахе“, каже, „имате свагда са собом, а Мене немате свагда.“ Видиш ли, дакле, да је једно служити Христу, а друго указивати милост сиромасима, иако Христос у своме човекољубљу оно што је учињено сиромашним прима као Своје.
 
12-13. А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.
 
Господ нас учи да је жена ово учинила по неком божанском надахнућу, наговештавајући Његову смрт и погреб Његовог тела. Господ не би дозволио да Га помаже миром да то дело није скривало неку тајну. Он је као Бог предсказао оно што ће се догодити – да ће се о делу ове жене свуда казивати у њену похвалу. Погледај Божје човекољубље, како награђује жену великим даром. Обећава јој да ће се о њој посвуда говорити, док год буде Еванђеља. Како је миро символизовало Његово погребење? Код Јевреја је био обичај да тела припремају за погреб тако што су помазивана миром, као што су чинили Египћани. То су радили да би спречили распадање тела и ширење непријатаног задаха. Зато каже: „Изливајући миро, жена показује да ће Моје тело бити погребено.“ Све ово говори како би посрамио и прекорио Јуду који ће Га издати и предати на смрт. Разуми ово и у пренесеном смислу. „Губавац“ означава незнабожачки народ. „Жена грешница“ је синагога и Црква од незнабожаца, која је излила „миро“, то јест, веру на Христову „Главу“, која је Његово божанство. Свако ко верује да је Христос Бог излива миро на главу Његову. Али Јуда, који је прекорио жену, представља, како каже Јован,[8] Јевреје, који до данашњег дана гунђају против Цркве.
 
14-16. Тада један од дванаесторице по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда.
 
Када је жена странкиња и блудница указала Исусу такву част, тада Његов ученик одлази да Га изда. Еванђелист не каже случајно: „Тада отиде“, већ с намером да покаже Јудину бестидност. Он додаје име „искариотски“ како би што јасније показао о коме је реч, јер је постојао и други Јуда, који се још звао Левеј.[9] Издајник је, међутим, био из неког села по имену Искара.[10] „А они му положише[11] тридесет сребреника“, то јест, договорили су се и одлучили да му дају толико новца, а не као што многи мисле да су толико новца већ одбројали и платили му. „(И од тада) тражаше згодно време“, како би Га издао када буде сам. Будући да су се плашили народа, унајмили су Јуду да их обавести када Исус буде сам.
 
17-19. А у први дан бесквасних хљебова, приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Вријеме је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповједи Исус, и уготовише Пасху.
 
„Првим даном бесквасних хлебова“ еванђелиста назива дан уочи „бесквасних хлебова“. Пасху је требало да једу у петак увече, који се зато и називао даном бесквасних хлебова, али, Господ је послао ученике у четвртак, у дан који еванђелиста назива „првим даном бесквасних хлебова“,[12] зато што је претходио петку, када су се увече, (по обичају) јели бесквасни хлебови. Тада Му прилазе ученици и питају га: „Где хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?“,[13] пошто ни они ни Он нису имали своју кућу. Исус их шаље непознатом човеку који ни њих није познавао, као што је учинио онда када их је послао да пронађу магарца. Тиме им је показао да је у стању да само Својим речима приволи чак и оне који Га уопште не познају да Га прихвате. Господ је желео да отпразнује Пасху како Јевреји не би мислили да се противи Закону. „Својим временом“ назива своје заклање, да бисмо ми разумели да Он није убијен не знајући шта Га чека и противно Својој вољи. Речима: „Код тебе ћу да учиним Пасху“, додаје: „…са Својим ученицима“, како би све било спремно за већи број гостију који ће доћи.
 
20-22. А кад би увече, сједе за трпезу са Дванаесторицом ученика и док јеђаху рече им: Заиста вам кажем; један од вас издаће ме. И ожалостивши се веома поче му сваки од њих говорити: Да нисам ја, Господе?
 
На основу ових речи неки мисле да те године Господ није јео Пасху, јер кажу да се пасхално јагње јело само стојећи. Будући да је Господ седео, није, дакле, ни јео Пасху. Ипак, можемо претпоставити да је прво јео Пасху стојећи, па је онда сео и предао ученицима Своје Тајне.[14] Прво је отпразновао (старозаветну) Пасху као предобразац, а затим је извршио у стварности. Он предсказује оно што ће Јуда учинити да би га исправио и посрамио ако ничим другим, онда заједничком трпезом, али и да би га испунио страхом и ужасом што издаје Бога који познаје срца (људи). Други ученици били су ужаснути, јер иако су имали чисту савест, више су наде полагали у Христа него ли у саме себе, пошто је Он боље од њих познавао њихова срца.
 
23-25. А он одговарајући рече: Који умочи са мном руку у здјелу онај ће ме издати. Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек. А Јуда, издајник његов, одговарајући рече: Да нисам ја, Учитељу? Рече му: Ти каза.
 
Јавно укорава издајника, пошто се овај није покајао када га је претходно тајно укорео. Зато га сада јавно изобличава говорећи: „Који умочи са Мном руку у зделу…“, како би се барем у том тренутку исправио. Али, будући бестидан, Јуда је умочио руку у Христову зделу. Господ тада каже: „Син Човечији иде, као што је писано за Њега.“ Дакле, иако је предодређено[15] да Христос пострада за спасење света, не треба за наше спасење сматрати заслужним и Јуду, већ га радије треба сажалевати.
Оно што је урадио није учинио као сарадник у Божјој намери, већ из своје властите злобе. Ако пак добро размислиш ни Христос раније није желео да буде распет.[16] Tо показује када се (у Гетсиманији) моли да Га мимоиђе чаша страдања. Али, будући да је (по Својој божанској природи) знао пре свих векова како се људи због злобе непријатеља не могу другачије спасти, оно што претходно није била Његова намера сада то постаје. Говорећи да би боље било да се није родио тај човек који ће Га издати, показује да је боље не постојати него ли живети у греху. Обрати пажњу на речи „Син Човечији иде…“, које показују да Његово умирање неће бити смрт већ одлазак на друго место.
 
26. И кад јеђаху, узе Исус хљеб[17] и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје.
 
Матеј додаје речи: „и кад јеђаху“, како би показао Јудину нечовечност, јер да је Јуда био звер постао би питомији кушајући храну са заједничке трпезе. Али, иако изобличен, он не само да није дошао к себи већ је остао непокајан окусивши и само Тело Христово. Неки тумачи кажу да је Христос дао Тајне другим ученицима, тек пошто је Јуда изишао.[18] Тако би ваљало да и ми чинимо и ускраћујемо Тајне нечастивим људима. Пре него што ће преломити хлеб, Господ је заблагодарио да би и нас научио да Хлеб приносимо са благодарношћу (Богу).[19] Истовремено, овим показује да Он добровољно прихвата ломљење Свога Тела, то јест, Своје умирање,[20] и не показује горчину, као да је реч о нечему противном Његовој вољи, да бисмо и ми, на исти начин добровољно могли да прихватимо мученичко страдање (Њега ради). Говорећи „Ово је Тело Моје“, показује да је хлеб који је освећен на жртвенику истинско Тело Господње, а не Његова слика. Он не каже: „Ово је слика (Мога Тела)“, већ „Ово је Тело Моје“. На неизрецив начин (предложени) хлеб се мења, иако и даље задржава изглед (обичног) хлеба. Пошто смо слаби и не можемо да поднесемо да једемо сирово месо, а понајмање људско, оно и даље изгледа као хлеб, премда је у ствари месо.
 
27-28. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.
 
Као што у Старом Завету постоји жртва и крв, тако и у Новом Завету имамо крв и жртву. Каже: „Која се пролива за многе“, што значи „за све“, јер су „сви“ такође и „многи“. Зашто горе није рекао: „Узмите, једите сви“, већ само овде каже: „Пијте из ње сви?“ Неки кажу да је то рекао због Јуде, јер је Јуда узео Хлеб и није га појео, већ га је сакрио, како би Јеврејима показао Хлеб који је Исус назвао Својим Телом. Ипак, Јуда је испио чашу, иако против своје воље, пошто то никако није могао да сакрије. Зато је, дакле, Христос рекао: „Пијте из ње сви.“ У пренесеном смислу, неки кажу да сви људи не могу да приступе тврдој храни, већ само они који су савршенији, док сви могу да пију. Због тога Он каже: „Пијте из ње сви“, јер су сви у стању да риме простија учења.
 
29. Кажем вам пак да нећу одсада пити овога рода ви-ноградскога до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.
 
Пошто је испио чашу, Господ се одриче телесног пића, али обећава неки други начин пијења у Царству, то јест, после Васкрсења. Наиме, када је васкрсао, јео је и пио на неки нови начин, не зато што Му је била потребна храна телесног укуса већ да би потврдио истинску природу Свога тела.[21] Он с правом назива Своје Васкрсење „Царством“, јер када је победио смрт заиста се показао као Цар. Али ово можеш разумети и на следећи начин: „ново пиће“ је откровење тајни Божјих, које ће бити откривене у Царству Божјем, то јест по другом доласку (Господњем). Оне су „нове“, то јест, такве су природе да за њих никада нисмо чули. Каже се да ће их Христос „пити“ заједно са нама, зато што Он сматра да је Његова храна и пиће нама на корист.
 
30. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску.[22]
 
Када су вечерали, отпевали су хвалу, како бисмо и ми научили да тако чинимо. Исус је отишао на Маслинску гору, а не на неко друго место, да не би изгледало да бежи. Он не одлази на неко непознато место, већ на место које је било (добро) знано Јеврејима.[23] Истовремено, одлази из крвожедног града, остављајући га и препуштајући страдањима, како би касније могао прекорити Јевреје што су Га гонили и онда када је отишао од њих.
 
31-32. Тада им рече Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у Писму стоји: Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се. А по васкрсењу своме отићи ћу пред вама у Галилеју.
 
Он као Бог предсказује шта ће се догодити, а да се ученици не би саблазнили помисливши да их оптужује, говори им да је писано: „Ударићу пастира и овце стада разбећи ће се.“ Овим жели да каже: ,Ја сам вас све заједно сабрао, а после Мога одласка ви ћете се разбећи.“ За Оца се каже да ће „ударити“ Сина, јер су Јевреји по Његовој замисли, боље речено, Његовом допуштењу, распели Господа. Иако је био у могућности да их спречи у томе, Он то није учинио, па се зато и каже да је Отац „ударио“ (пастира) по допуштењу.[24] Потом их теши благовестећи им да ће ва-скрснути и отићи пред њима у Галилеју. Овим показује да ће оставити Јерусалим и отићи незнабошцима, будући да су незнабошци живели у Галилеји.
 
33-34. А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Рече му Исус: Заиста ти кажем: Ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи.
 
С великом самоувереношћу Петар обећава да се неће саблазнити. Зато је Христос и дозволио да падне како би га научио да се не узда у себе, већ у Бога, али и да би више веровао Христовим речима него ли својој савести. Петрове речи: „Ако се и сви саблазне…“ показују његову хвалисавост и непознавање властите немоћи. Господ му тада предсказује час који ће доћи те ноћи пре него што петао запева, као и број одречења, јер ће Га се три пута одрећи.
 
35-36. Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! Тако рекоше и сви ученици. Тада Исус дође с њима у мјесто које се зове Гетсиманија,[25] и рече ученицима: Сједите ту док ја одем тамо да се помолим Богу.
 
Желећи да покаже своју истинску преданост Спаситељу, Петар Му противречи. Ослободивши се страха да би он могао да буде издајник, Петар сада с великом љубављу, али и частољубљем, почиње да устаје против других и чак да се противи Христу. Потом су и остали ученици, и пре него што ће их снаћи искушења, у незнању обећали оно што неће моћи испунити. Исус се удаљује да би се помолио у осами, јер молитва тражи мир и самоћу.
 
37-39. И узевши Петра и оба сина Зеведејева поче се жалостити и туговати. Тада им рече Исус: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите са мном. И отишавши мало паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!
 
Са Собом не узима све ученике, већ само ону тројицу којима је показао Своју славу на Тавору, како се остали не би саблазнили видећи Га да се моли с болом у срцу. Али, Он чак и њих оставља и одлази да се моли на још усамљеније место. Тугује и пати по Божјем промислу како би показао да је ис-тински човек, јер је људској природи својствено да се плаши смрти, пошто је смрт дошла противприродно, те зато наша природа бежи од ње. Истовремено, то чини желећи да превари ђавола, да би Га овај напао као обичног човека и усмртио, али на тај начин и сам био побеђен. Да је Господ, којим случајем, сам отишао у смрт, дао би Јеврејима повода да помисле како нису учинили грех убијајући онога који је сам толико желео да пострада. Из овога можемо да научимо како не треба да трчимо у невоље и искушења, већ да се молимо како бисмо се избавили од њих. Управо зато Он није отишао толико далеко од апостола, већ је остао близу тројици ученика да би Га они могли чути и сетити се Његових речи када сами западну у искушења и буду се тако молили. „Чашом“ назива Своје страдање, због сна који после чаше долази, али и зато што је она постала виновник наше радости и спасења. Жели да Га мимоиђе чаша да би показао да, као човек подложан природним законима жели да избегне смрт, као што је горе речено, али можда и зато што није желео да Јевреји почине тако страшан грех због којега ће Храм бити разорен и народ погубљен. Ипак, Он жели да буде воља Очева, како би онда, када нас природа одвуче од послушности, и ми научили да се морамо покоравати Богу и испуњавати Његову вољу.
 
40-41. И дошавши ученицима нађе их гдје спавају, и рече Петру: Зар не могосте један час пробдјети са мном? Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело слабо.
 
Пошто су Петар и други ученици били пуни самопруздања и неопрезних обећања, Господ их прекорева због њихове слабости, посебно се обраћајући Петру. „Када ниједан час не могосте пробдети са Мном, како ћете онда положити живот за Мене?“ Али, одмах пошто их је повредио Својим прекором, теши их говорећи да је дух срчан, али му се противи слабост тела. Другим речима, Он каже: „Сматрам вас достојним опро-штаја зато што сте заспали, не због презира према Мени већ због слабости тела. Али, пошто сте тако слаби, не уздајте се у себе, већ се молите да не паднете у искушење.“ Други мисле да речи: „Да не паднете у искушење“ значе: ,Да вас не победи искушење“. Господ нам, дакле, кажу они, не заповеда да будемо без искушења, јер кроз искушења задобијамо венце, него да нас она не савладају, те да се не нађемо прогутани као у утроби неке дивље звери. Ето, зато заповеда да се молимо, јер онај кога је искушење савладало потпуно пада у његову власт.
 
42-44. Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И дошавши нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале. И оставивши иж отиде опет те се трећи пут помоли говорећи оне исте ријечи.
 
Када чујеш да се Господ више пута молио, научи и ти, човече, да се често молиш у искушењима. Када је нашао ученике где спавају, није их преко-рио да их не би ожалостио, већ их оставља (на миру). Отишао је од њих и молио се трећи пут да би нас уверио у Своју људску природу, пошто је број три, број истине и веродостојности.
 
45-46. Тада дође ученицима својим и рече им: Још спавајте н почивајте! Ево се приближи час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево, приближио се издајник мој.
 
Желећи да покаже како Му није потребна њихова помоћ, чак ни у тренутку издаје, Господ им говори: Још спавајте.“ Можда ово говори у иронији, намеравајући да каже: „Ево, приближио се издајник, а ви, ако желите и време вам дозволи, још спавајте.“ Тада их позива да оду с места где се молио и одлази у сусрет онима који ће Га ухватити, прилазећи им као да Му доносе неку радост. Тако видимо да се Он молио (као човек) да би потврдио божански Промисао. Његова молитва такође показује и то да је желео да избегне страдање како би поштедео Јевреје пропасти која ће их задесити због њиховог греха према Њему.
 
47-50. И док он још тако говораше, гле, Јуда, један од Дванаесторице, дође, и са њим људи многи с ножевима и с кољем од првосвештеника и старјешина народних. А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши ставише руке на Исуса и ухватише га.
 
Видиш ли чиме се служе првосвештеници? Кољем[26] и ножевима! А тако су били мирни и пуни духа кротости! Еванђелиста каже: „један од Дванаесторице“, чудећи се Јуди који је предао себе ђаволу, иако је био изабран и постављен за једнога од првих апостола. Зато се и ти побој, човече, макар био међу најближим Господу, да се не олењиш и не отпаднеш од Бога. Јуда им је дао знак зато што је била ноћ и у мраку се није јасно видело. Наиме, они који су дошли да Га ухвате нису били људи из народа, већ слуге првосвештеникове, које нису одмах могле да препознају Исуса. Али, ученик им целивом показује учитеља. Знајући да је Господ човекољубив, Јуда се дрзнуо и целивао Га. Господ је био трпељив према њему све до последњег часа, надајући се да ће га придобити Својим дуготрпљењем. Ипак, Јуда се није уразумио, чак ни када је Господ оборио слуге првосвештеникове на земљу, како каже Јован,[27] да би у томе познали Његову силу. Видећи да они не одустају од своје дрскости, Господ им се предаје. Јуду назива „пријатељем“ да би га посрамио и исмејао због његовог тобожњег пријатељског пољупца. Каже му: „На то ли си дошао“, што значи, „Због чега си дошао овамо ? Као пријатељ? Онда није требало да дођеш с ножевима. Можда као непријатељ? Али, зашто ме онда целиваш?“ На овај начин га изобличава као лукавог преваранта.
 
51-54. И гле, један од оних што бијаху са Исусом машивши се руком извади нож свој те удари слугу првосвештеникова, и одреза му ухо. Тада му рече Исус: Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?
 
Ученик који је извадио нож био је Петар, како каже Јован,[28] јер је он имао нож, пошто је недавно жртвовао јагње које су јели (за Пасху). Али немојмо окривљивати Петра, јер он ово није учинио ради себе, већ ревнујући за свога Учитеља. Обраћајући Петра еванђелском животу, Господ га учи да не користи оружје, чак иако њиме жели да освети Бога. Одсецајући ухо првосвештениковом слузи, Петар симво-лички показује да су Јевреји боловали од непослушности. Тада Христос наводи речи Закона по којем ће сваки који убије, сам бити убијен. Закон каже да „сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“.[29] Овим речима Господ још жели да каже да ће Јевреји који су се ножем дигли на Њега, сами бити погубљени ножем Римљана. Господ не каже „Ја могу довести дванаест легиона анђела“, већ „могу умолити Оца Свога…“, говорећи по Божјем промислу каоч човек, снисходећи њиховој слабости. Он је Своју људску прирдду показао кроз зној, страх и на многе друге начине, па Његове речи не би биле уверљиве да је рекао: ,Ја сам могу довести анђеле.“ Уместо дванаест ученика, каже, „дванаест одреда анђела доћи ће ако то пожелим“. Легион је највећа војна јединица која се састоји од шест хиљада коњаника.[30] Све ово, дакле, мора да се деси како би се испунила Писма која су ове догађаје прорекла. Јевреји нису били зли зато што су Писма предсказала да ће бити такви, већ су ови догађаји претходно описани у Писму по надахнућу Светога Духа, јер су Јевреји имали намеру да ово учине по својој злој вољи.
 
55-56. У тај час рече Исус људима: Као на разбојника изишли сте с ножевима и кољем да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и не ухватисте ме. А ово је све било да се збуду Писма пророчка.
 
Господ показује колико је безуман њихов подухват, као и то да Га они нису ухватили својом силом. „Док сам био у Храму“, каже, „хтели сте да Ме ухва-тите, али нисте могли зато што вам то нисам дозволио. Али сада добровољно предајем Себе вама, јер знам да не лажу Писма која су предсказала вашу злобу.“
 
56-58. Тада га сви ученици оставише и побјегоше. А они што ухватише Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи,[31] гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак.
 
Други ученици су побегли; само је Петар, који је најискреније био одан своме учитељу, ишао за њима издалека. Ако је за њима пошао и Јован, то није учинио као ученик, већ као познаник првосвештеника. [32]
 
59-60.А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше.
 
Исуса одводе Кајафи који је те године био првосвештеник. Тамо су остале старешине с њим проводиле ноћ и чекали да убију Господа, не једући тада Пасху и тако преступајући Закон. Док је Господ јео Пасху у Законом утврђено време, они су презрели Закон само да би убили Господа.
 
60-64. Најпослије дођоше два лажна свједока и рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божји и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божји! Рече му Исус: Ти каза.
 
Они су заиста били лажни сведоци. Христос није рекао: „Ја га могу развалити“, већ „Развалите“. Није казао „Храм Божји“, него „овај храм“, то јест „Тело Моје“, нити је рекао „Саградићу га“, већ „подићу га“ (дакле, васкрснућу га).[33] Тако су они заиста били лажни сведоци, пошто је Христос говорио једно, а они сведочили да је говорио друго. Зато је Исус ћутао знајући да је њихов суд безакон, јер како их је могао уверити речима опра-вдања када нису веровали ни у знаке које је чинио? Првосвештеник Му поставља питање с намером да Га наведе на богоху-лство, јер да је Исус одговорио: ,Ја сам Син Божји“, осудили би Га као богохулника. Да је, међутим, порекао, сведочио би против самога Себе. Ипак, Господ је ухватио ове „мудраце“ у њиховом лукавству, па зато одговара првосвештенику: „Ти каза“, што значи: „Твоја уста су исповедила да сам Ја Син Божји“.
 
64. Али ја вам кажем: одсада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небесним.
 
Говори ,им речима из Даниловог пророштва, које каже: „Видех као Сина Божјега како долази на облацима.“[34] Пошто су Јевреји мислили да је Он у заблуди, видећи Га у смиреном обличију, Он им одговара: „Од сада ћете Ме видети како долазим у сили и седим заједно са Оцем.“ Под „силом“ подразумева Силу Очеву, али и то да Син Човечји неће доћи од земље, већ с неба.
 
65-66. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сад чусте хулу његову. Шта мислите? А они одговарајући рекоше: Заслужио је смрт.
 
Код Јевреја је постојао обичај да раздеру хаљине кад год би их снашло нешто неподношљиво. Тако је учинио и Кајафа, обмањујући народ да је реч о отвореном богохулству. Он је желео да покаже како је Христос изрекао тешку хулу, те тако наведе народ да каже да је заслужио смрт. Ипак, разуми да тренутак када је Кајафа раздерао своје хаљине представља и символ који означава да је „раздерано“, то јест, окончано првосвештенство Старог Завета.
 
67-68. Тада му попљуваше у лице и удараху га, а други га бијаху по образима говорећи: Прореци нам Христе, ко те удари?
 
Када су Га осудили, почели су да Га срамоте и ругају Му се, покривајући Његово лице хаљином, како каже други еванђелиста.[35] На овај начин су Га исмевали зато што Га је народ сматрао за пророка. Ударали су Га стиснутим песницама и шамарали.
 
69-75. А Петар сјеђаше напољу у дворишту и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима угледа га друга, и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. И мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко.
 
Будући обузет великим страхом, Петар је заборавио своја обећања и поклекнуо је у људској слабости, као да га је страх потпуно умртвио, па није знао шта говори. Разуми ово и у пренесеном смислу. Петра је (најпре) оптужила једна „слушкиња“, то јест, људска слабост која је приземна и коју треба држати у покорности, док се напослетку није огласио певац и привео га разуму. „Певац“ представља глас савести која нам не дозвољава да ленчаримо и спавамо, већ нам стално говори: „Пробуди се и устани, спавалице.“ Петра је, дакле, пробудио глас савести као неки певац. Излазећи из дворишта „куће првосвештеникове“, то јест, из стања ослепљеног ума и ослободивши се неосетљивости срца, Петар почиње горко да рида. Док је био у „дворишту“ ослепљеног ума није могао да плаче, јер је био без осећаја, али, чим је изишао, дошао је к себи.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. „Пасха“ је грчка транслитерација јеврејске речи (Pesach), што значи „пролаз“. Овом речју се не назива само пролаз деце Израиљеве преко Црвеног мора и празник који прославља овај догађај већ исто тако и заклано јагње као и цели обед који је Бог заповедио да се једе на овај празник.
  2. Првосвештеник, архијереј. Првосвештеници су од најстаријих времена били постављани да „приносе дарове и жртве“ (Јев. 8, 3). Још су иазивани и „народним старешинама“ (Д.ап. 23, 5). У новозаветном времену првосвештеник је председавао Синедрионом, врховним управним телом код Јевреја. У почетку је ова служба била наследна, да би у новозаветно време постала предметом политичких манипулација Рима. Верски утицај првосвештеника био је увелико ослабљен све већим утицајем фарисеја и књижевника, а познато је да су првосвештеници у то време били познати по грамзивости и властољубљу.
  3. Види Евсевије кесаријски, књига 1, 10. док Матеј и Марко помињу само првосвештеника Кајафу, дотле Лука (3,2) и Јован (18:13,24) спомињу и Ану који се био повукао са првосвештеничке дужности, али је и даље задржао титулу којом га еванђелисти ословљавају. Њега је заменио његов зет Кајафа (25-26 година после Христа) коме је лично име било Јосиф (Ibid).
  4. Уп. 5 Мојс. 17:8-13
  5. „Постоје различита мишљења о томе ко је могла бити ова жена. Зигабен, на пример, тврди: „Три су жене помазале Господа миром. Једна о којој говори Лука, бивша грешница… друга о којој говори Јован, по имену Марија…. а трећа , она о којој једнако приповедају Матеј и Марко и која је дошла (Христу) два дана пре Пасхе, у дом Симона губавог“.
  6. Миро, миришљаво маслиново уље помешано с разним ароматским материјама. Мојсеј је од Господа добио заповест да справи „уље за свето помазање“. Оно се састојало од смирне, мирисног цимета, иђирота, касије и маслиновог уља (уп. 2 Мој. 30, 22-25). Многи од ових састојака су били веома скупоцени. Миро је најчешће набављано из Финикије у малим алавастарним кутијама ради очувања ароме. Коришћено је у ритуалне и верске сврхе, као козметичко средство и мирис, за лечење неких рана, као и за помазивање мртвога тела пре сахране.
  7. Пс. 141:2
  8. Јн. 12:4-6
  9. Уп. Мт. 10:3; Лк. 6:16
  10. Кариот (или Кириот) био је јудејски град у Негеву близу Едома (Ис. Нав. 15:25). Назив „Искариот“ значи „човек из Кариота“.
  11. Иначе цена од 30 сребреника била је уобичајена цена роба у то време.
  12. О Пасхи и празнику бесквасних хлебова може се прочитати у 2 Мој. 12, 1-13,16; 23,15; 34,18-20,25; 3 Мој. 23,4-14; 4 Мој. 28,16-25; 5 Мој. 16,1-8; Ис. Нав. 4,19-23; 5,10-12; 2 Дн. 30, 2.3.13.15. Пасха је био први од три велика јеврејска празника. Она је подсећала Јевреје на жртвовање јагњета у Египту, у време када су Јевреји били робови. Крвљу закланог јагњета обележавали су врата на својим домовима како би Господ знао да „прође“ (јев. pacach) њихове куће када буде убијао све првенце у Египту и тако убедио фараона да пусти његов народ. Пасха (пролаз) славила се 14. дана месеца Авива. Славље је почињало вечерњом службом, јер су увече тога дана Јевреји напустили Египат. Пошто су Јевреји у журби напустили своје домове и нису имали времена да ставе квасац у хлеб, на пасхалну трпезу се поред жртвеног јагњета износе и бесквасни (пресни) хлебови. У новозаветно време Пасха је била ходочаснички празник. Велике масе људи окупљале су се у Јерусалиму да би заједно прославили овај Празник. Пасхално јагње је праслика јагљета Христа који је добровољно дао Себе на заклање да би Својом крвљу искупио људски род од греха, смрти и ђавола. Зато је и пострадао о празнику Пасхе. Пасха је иначе свршавана по закону у ноћи између 14. и 15. нисана, да би 15. наступио сам празник који је слављен све до 21. нисана. Све време празновања јео се пресан хлеб.
  13. Да би се припремила пасхална вечера, ученици су морали однети јагње на обредно клање и жртвовање у Храм, да би се оно могло испећи и послужити на вечери уз бесквасне хлебове и горке траве.
  14. Како сам Бл. Теофилакт каже, други православни оци и писци нису се слагали са њим када је, или боље речено, да ли је уопште те године Господ јео стару Пасху, то јест старозаветну пасхалну вечеру. Према Теофилактовом тумачењу, Господ је стару Пасху јео дан уочи законом предвиђенрг времена за пасхалну вечеру, јер „у први дан бесквасних хлебова“ заправо значи „у дан уочи празника бесквасних хлебова“. Ово становиште потврђује и Јованово Еванђеље које каже да је вечера Исусова са апостолима била пре празника Пасхе Јн. 13,1. Пасхално јагње с првим бесквасним хлебовима јело се, дакле, у петак увече. Ово се такође може разумети имајући у виду да су Јевреји 14. нисан (петак) још од Вавилонског ропства прибрајали пасхалној недељи јер се у петак вече јела пасха. Пошто је, по јеврејском начину рачунања времена дан почињао претходне вечери, јасно је да је 13. нисан увече (четвртак вече када је Господ јео пасху са ученицима) такође припадао пасхалној недељи, па се зато код синоптика назива „првим даном бесквасних хлебова“.
  15. Златоуст ово место тумачи на следећи начин: „Неко може да каже: ако је написано да ће Христос тако пострадати, зашто се осуђује Јуда? Он је само испунио оно што је написано. Ипак је он ово учинио не са том намером (да испуни пророштво) већ по својој злоби. Ако не будеш обраћао пажњу иа намеру, онда ћеш и ђавола ослободити од кривице. Али и он (Јуда), и други (ђаво) достојни су безмерних мучења, иако се преко њих спасла васељена. Нама није Јудина издаја донела спасење, већ премудрост Христова која на чудесан начин обраћа злодејства других на нашу корист“, (Ibid, Homil. 81,1; с. 731). Евтимије Зигабен каже: „Неки говоре да је Јуда невин, јер се извршило оно што је предодређено. Таквима одговарамо да је Јуда издао (Господа) не зато што је то било предодређено, већ зато што је он издао, то је било предодређено, пошто Бог унапред види све шта ће се догодити“, (Ibid, ad loc.). Божје предодређење увек, дакле, стоји у зависности од Његовог предзнања. Другим речима, Бог је предвечно предодредио да у телу пострада за спасење света, зато што је унапред знао да ће Адам пасти у грех, и да је једини начин да човекова природа победи власт греха, смрти и ђавола и сједини се с Богом тај, да Он сам, као нови Адам у телу дође на свет и пострада за нас, како би Својом смрћу и Васкрсењем победио смрт (уп. фусноту за Мт. 2,17).
  16. Као савршен Бог и савршен човек, Господ Христос поседује две воље, божанску и људску, при чему је људска воља слободно потчињена божанској. Да би показао да Његово страдање није било против Његове људске воље и наметнуто као нужност, Његова божанска воља слободно допушта да се манифестује природни страх пред смрћу Његове људске природе која својом слободном вољом, покоривши се вољи Очевој, прихвата да пострада за спасење света. Свети Јован Дамаскин нас учи: „Када је Његова људска воља одбила да прихвати смрт, Његова божанска воља је омогућила да се манифестује Његова људска природа и Господ је по Својој људској природи проживљавао страх и бојазан и молио се да Га поштеди смрт. Но пошто је Његова божанска воља желела да Његова људска воља прихвати смрт, Христова људска природа добровољно је прихватила страдање“ (Ibid., III, 18, 1073 ВС).
  17. На римокатоличком и протестантском Западу у Средњем веку се појавило мишљење да је Господ на последњој вечери користио бесквасан хлеб, па се зато у западним литургијама још од 9. века користи бесквасан хлеб. Ипак грчка реч која је овде употребљена, као и јединствена пракса ране Цркве да за Евхаристију користи квасни хлеб, јасно показују да су те нове теорије неосноване и да су хришћани од најранијих времена добро знали да је последња вечера одржана дан уочи празника бесквасних хлебова (види горе). Ово питање било је једно од оних која су изазвала велике полемике између православног Истока и римокатоличког Запада.
  18. Блажени Јероним пише: „После свршетка предобразитељне Пасхе, и када је (Јуда) јео месо јагњета са апостолима, примио је хлеб“. (Ibid). С друге стране, Иларије трврди да Јуда није примио Тело Христово.
  19. Зато се и приношење дарова на Светој Литургији назива Евхаристијом. (благодарењем).
  20. Иако је Господ истински умро на крсту Својом људском природом, смрт није овладала Њиме већ је Његовим божанством била поражена. Свети Григорије Ниски упоређује победу нед смрћу с риболовом. Удица је Христова божанска природа, а мамац Његова људска природа. Ђаво се баца на мамац, али га удица пробада – није могао да прогута божанство и зато је сам био побеђен. Другим речима, смрт је дошла у додир са божанством и потпуно изгубила своју силу. Зато у васкршњем тропару певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи…“
  21. То јест, да би показао како Његово тело није привид.
  22. Узвишење источно од Јерусалима са кога се пружао видик на велики Храм и цели град. Некада је цела маслинска гора била прекривена бујном вегетацијом. Још и данас се на њој могу наћи старе маслине по којима је и добила име.
  23. Зах. 13:7; Ис. 53:10
  24. Бог делује у пуном поштовању човекове слободе. Често се, међутим, у Светом Писму налазе места где изгледа да Бог тобоже врши насиље над људском вољом или чини зло. У 2 Мој. 11,10 видимо да је по Божјем допуштењу фараоново срце остало тврдокорно како би Господ умножио своја чуда у земљи мисирској, иако се каже да „Господ учини да отврдну срце Фараону“. Тако је и овде. Када каже „Ударићу пастира…“ Господ у ствари говори: „Допустићу Јеврејима да ударе на Мога Сина, зато што то они желе, али ћу њихово злодело окренути на добро и на спасење целога света.“
  25. Гетсимански врт налазио се у подножју Маслинске горе, источно од Јерусалима, преко потока Кедрона, насупрот Храму. Сама реч „Гетсиманија“ значи Лреса за маслине“. Ни данас се тачно не зна где се заиста налазио Гетсимански врт. По традицији се сматра да је то место на коме је царица Јелена подигла велику базилику 325. године
  26. Под кољем се подразумевају штапови, батине.
  27. Јн. 18:5-6
  28. Јн. 18:10
  29. Уп. 1 Мојс. 9:6; Јер. 15:2
  30. Римске легије из Христовог времена чинило је 3 000 до 6 000 пешака и 100 до 200 коњаника. Свети Теофилакт овде вероватно мисли на легије из каснијих византијских времена.
  31. Јован наводи да је Исус најпре одведен првосвештенику Ани (Јн. 18:13-14), док Лука спомиње само „дом првосвештеника“. Вероватно су оба првосвештеника живела у истом двору.
  32. Јн. 18:15
  33. Јн. 2:19: „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи.“
  34. Дн. 7:13
  35. Лк. 22:64; Мк. 14:65

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *