NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava trinaesta
 
Priče o Carstvu nebeskom: o Sejaču i semenu, o pšenici i kukolju,
o zrnu gorušičinom, o kvascu, o sakrivenom blagu, o trgovcu bisera, o mreži,
Isus prezren u postojbini Svojoj.
 
1-2. A onoga dana izišavši Isus iz kuće sjeđaše kraj mora. I sabra se oko njega narod mnogi, tako da je morao ući u lađu i sjesti; a narod sav stajaše na obali.
 
Seo je u lađu da bi mogao da svoje slušaoce gleda u lice i da bi Ga svi čuli. Tada On kao ribar, s mora lovi one koji su na zemlji.
 
3. I on im kaziva mnogo u pričama govoreći:
 
Prostom narodu na gori govorio je bez priča,[1] ali pošto su ovde bili i lukavi fariseji, obraća im se u pričama, kako bi oni koji ne razumeju mogli da Ga pitaju i nauče. Pored toga, nije dobro javno iznositi učenje pred onima koji su nedostojni, jer ne treba „bacati bisere pred svinje“. Počeo je s pričom koja će privući pažnju slušalaca. Zato počuj šta kaže:
 
Gle, iziđe sijač da sije.
 
Sebe naziva „sejačem“, a Svoju reč „semenom“. Izišao je, dakle, ne iz jednog mesta, jer je bio svuda prisutan, već je došao k nama u ljudskom telu. Zato i kaže: „iziđe“, jer je izašao iz naručja Očevog. Izišao k nama, zato što mi nismo mrgli da dođemo k Njemu. A zašto je izišao? Da očisti zemlju od trnja? Ili, možda, da nas kazni? Ne, nego da seje. Hristos kaže „Svoje seme“, jer su i proroci sejali, ali On nije sejao njihovo seme, već Božje. Budući Bog, On je sejao Svoje vlastito seme. Njemu nije bila data mudrost blagodaću Božjom, daleko bilo, već je sam bio Premudrost Božja.
 
4-7. I kad sijaše, jedna zrna padoše pokraj puta i dođoše ptice i pozobaše ih. A druga padoše na kamenita mjesta, gdje ne bijaše mnogo zemlje, i odmah iznikoše, jer ne bijaše zemlja duboka. I kad obasja sunce, uvenuše; i budući da nemahu žila, posahnuše.
 
Oni „pokraj puta“ su lenji i nemarni, koji uopšte ne primaju reč (Božju). Njihov um je kao utaban put, tvrd i nimalo obrađen. Od takvih ljudi reč Božju grabe „ptice nebeske“, to jest, duhovi podnebesja, demoni. Oni „na kamenitim mestima“, jesu ljudi koji su čuli i primili reč, ali zbog svoje slabosti nisu izdržali iskušenja i nevolje, već su ostavili svoje spasenje. „Sunce koje je zasijalo“ jesu iskušenja, jer ona poput sunca pokazuju ljude onakvima kakvi jesu i kao sunce obasjavaju ono što je sakriveno.
 
A druga padoše u trnje i naraste trnje i podavi ih.
 
Ovde se govori o ljudima koji svetskim brigama guše reč Božju, jer iako bogatom čoveku izgleda da čini neko dobro delo, to delo ne uzrasta i ne napreduje, budući da ga sprečavaju (svetske) brige.
 
8. A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
 
Tri četvrtine semena su propale i samo je jedna sačuvana, jer je malo onih koji se spasavaju. Posle toga, Gospod govori o „zemlji dobroj“, kako bi u nama probudio nadu za pokajanjem. Naime, ljudi koji su nalik na utaban put, kamenito mesto ili njivu zaraslu u korov, mogu samo pokajanjem da postanu „dobra zemlja“. Ipak, svi koji su primili reč ne donose jednak rod, već jedan donosi „stotinu“, to jest, onaj koji živi u potpunom siromaštvu i krajnjem podvigu; drugi „šezdeset“, dakle opštežiteljni monah i podvi žnik delatnih vrlina, a treći „trideset“, dakle onaj koji živi u čestitom braku, i usrdno, koliko može, prohodi put vrline. Vidiš li Božju dobrotu, kako sve prima, i one koji čine velike vrline, i one koji čine srednje, pa i one koji čine najmanje? [2]
 
9. Ko ima uši da čuje, neka čuje!
 
Gospod pokazuje da oni koji su stekli duhovni sluh ove reči treba da razumeju u prenesenom smislu. Mnogi imaju uši, ali ih ne koriste za slušanje. Zato je dodao: „Ko ima uši da čuje, neka čuje.“
 
10-12. I pristupivši učenici rekoše mu: Zašto im govoriš u pričama. A on odgovarajući reče im: Zato što je vama dano da znate tajne Carstva nebeskoga, a njima nije dano. Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a ko nema uzeće mu se i ono što ima.
 
Učenicima mnogo toga što je Hristos govorio nije bilo jasno, te su zato došli da Ga, kao predstavnici naroda, upitaju za objašnjenje. A On im kaže: „Vama je dano da znate tajne“, to jest, „dano vam je, pošto u sebi imate želju i revnosti da saznate. A onima koji nemaju revnosti to nije dano“. Onaj koji traži, nalazi, pa zato i kaže: „Tražite i daće vam se“.[3] Vidiš, kako je ovde Gospod ispričao priču, ali su samo učenici zatražili (objašnjenje) i dobili (odgovor). Zato smo dobro rekli da se onome koji ima revnosti daje znanja u izobilju. A od onoga koji nema duhovne revnosti, ni dostojan um, uzeće se čak i ono što misli da ima. To znači da ako ima i najmanju iskricu dobra u sebi, ugasiće je, ako na nju ne duva i ne raspali je Duhom, i duhovnim delima.
13. Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i slušajući ne čuju, niti razumiju.
 
Obrati pažnju, jer se ovde daje odgovor onima koji kažu da su neki ljudi zli po prirodi ili od Boga. Oni govore da je i Hristos kazao: „Vama je dano da poznate tajne, a Jevrejima nije dano.“ Onima koji ovo tvrde odgovaramo, uz pomoć Božju, da je Gospod sve ljude stvorio takvim da po prirodi mogu da razumeju ono što je potrebno, jer On „obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet“,[4] ali nas je pomračila naša slobodna volja. To se i ovde kaže, jer Hristos govori da oni gledajući po prirodi, to jest, budući stvoreni od Boga takvi da mogu da razumeju, ipak ne vide po svom slobodnom izboru i slušajući, to jest, od Boga stvoreni takvi da čuju i da razumeju, oni ipak ne čuju niti razumeju po svom slobodnom izboru. Kaži mi, zar oni nisu videli čudesa Hristova? Jesu, ali namerno su pokrili oči i osudili ga. Ovo je, dakle, značenje reči: „gledajući ne vide…“ Zatim Gospod navodi proroka kao svedoka.
 
14-15. I ispunjava se na njima proroštvo Isaijino, koje govori: Ušima ćete čuti, i nećete razumjeti; i očima ćete gledati, i nećete vidjeti! Jer je otvrdnulo srce ovoga naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako očima ne vide, i ušima ne čuju, i srcem ne razumiju i ne obrate se da ih iscijelim.
 
Vidiš šta kaže ovo proroštvo? Vi ne razumete, ne zato što sam Ja otvrdnuo vaše srce već zato što je ono samo otvrdnulo (od greha), iako je prethodno bilo osetljivo i meko, jer ono što je otvrdnulo, nekada je moralo biti meko. A kada im je otvrdnulo srce, oni su „zažmurili“ očima. Prorok ne kaže da im je Bog zatvorio oči, već da su to oni sami učinili, po svojoj vlastitoj volji. „A, to su“, kaže, „učinili kako se ne bi obratili da ih iscelim.“ Dakle, oni su se po zloj volji potrudili da ostanu neisceljeni i nepokajani.
 
16-17. A blago vašim očima što vide i ušima vašim što čuju. Jer zaista vam kažem, da su mnogi proroci i pravednici željeli vidjeti što vi vidite, a ne vidješe; i čuti što vi čujete, i ne čuše.
 
Čak su telesne oči i uši apostola blažene. Ali su još više dostojne blaženstva njihove duševne oči i uši, jer su prepoznale Hrista. On apostole stavlja iznad proroka, zato što su oni i telesno videli Hrista, a proroci samo misleno i što se proroci nisu udostojili tolikih tajni i takvog znanja kao apostoli. U dve stvari, dakle, apostoli prevazilaze proroke: najpre time što su Hrista videli telesnim očima, a zatim što su naučeni duhovnijem razumevanju božanskih tajni. Potom Gospod objašnjava priču svojim učenicima:
 
18-19. Vi pak čujte priču o sijaču! Svakome koji sluša riječ o Carstvu i ne razumije, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovom; to je ono pored puta posijano.
 
Podstiče nas da razumemo ono što govore učitelji, kako se ne bismo upodobili onima koji su „pored puta“, jer ako je Hristos „put“, onda su oni „pokraj puta“ van Hrista, pošto nisu na putu, već izvan njega
 
20-21. A na kamenitu mjestu posijano, to je koji sluša riječ i odmah je s radošću prima, ali nema korjena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga potjeraju zbog riječi, odmah se sablazni.
 
Govori o „nevoljama“ jer mnogi koje pritisnu (neverujući) roditelji ili neke druge nesreće, odmah pohule na Boga. Spominje i progone, zbog onih koji padaju u ruke tirana.
 
22. A posijano u trnju to je koji sluša riječ, no briga ovoga svijeta i obmana bogatstva zaguše riječ i bez roda ostane.
 
Ne kaže da „ovaj svet“ zagušuje seme, već „briga ovoga sveta“, i ne kaže „bogatstvo“ već „obmana bogatstva“,[5] jer bogatstvo kada se razdaje ubogim ne zagušuje reč već joj pomaže da još više uzraste. „Trnje“ su svetske brige i uživanja, jer oni raspaljuju plamen požude i večne muke. Kao što je trnje oštro, probada telo i s mukom se vadi, tako je i sa uživanjima.Ako ovladaju dušom i uđu u nju, s velikom se mukom iskorenjuju.
 
23. A posijano na dobroj zemlji, to je koji sluša riječ i razumije, koji, dakle, i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset.
 
Različite su vrste vrlina, kao što su različiti oni koji u njima napreduju. Vidiš li kako u priči postoji poredak? Prvo moramo da čujemo i razumemo reč (Božju), da ne bismo bili kao „oni pokraj puta“; zatim, da čvrsto držimo ono što smo čuli; i na kraju, ne smemo da budemo srebroljubivi, jer kakva je korist ako čujem i držim reč Božju, a srebroljubljem je zagušim.
 
24-30. Drugu priču kaza im govoreći: Carstvo nebesko je kao čovjek što posija dobro sjeme na njivi svojoj. A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj, i posija kukolj po pšenici pa otide. A kada niče usjev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru, nisi li ti dobro sjeme sijao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj? A on im reče: Neprijatelj čovjek to učini. A sluge mu rekoše: Hoćeš li, dakle, da idemo da ga počupamo? A on reče: Ne; da ne bi čupajući kukolj, počupali zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vrijeme žetve reći ću žeteocima: Saberite najprije kukolj i svežite ga u snoplje da se sažeže; a pšenicu odvezite u žitnicu moju.
 
U prethodnoj priči Gospod je rekao da je četvrti deo semena pao na „zemlju dobru“, dok u ovoj priči pokazuje da neprijatelj čak ni ono seme štope palo na dobru zemlju ne ostavlja čistim i nepokvarenim zato što smo pospali i razlenili se. „Njiva“ je, dakle, svet ili čovečija duša. „Sejač“ je Hristos. „Dobro seme“ su dobri ljudi ili dobre misli. „Kukolj“ su jeresi ili rđave misli, a onaj koji ga je posejao je đavo. „Ljudi koji su pospali“ jesu oni koji su u svojoj lenjosti i nemaru dali mesta jereticima ili rđavim mislima. „Sluge“ su anđeli koji negoduju zato što su se pojavile jeresi ili rđave misli u duši čovekovoj i žele da iskorene i poseku iz ovoga života jeretike i one koji misle o zlu. Ali, Bog ne dozvoljava da se jeretici istrebljuju nasiljem, kako zajedno s njima ne bi stradali i bili istrebljeni pravednici. Takođe, ne želi ni da poseče čoveka zbog njegovih rđavih misli i grehova, kako se ne bi zajedno s njima upropas-tila i „pšenica“ (to jest ono što je dobro u njima).
Da je, na primer, Matej posečen dok je još bio „kukolj“, bila bi počupana sa njim i „pšenica“ reči koja će kasnije nići iz njega. Slično je i s Pavlom i (pokajanim) razbojnikom. Dok su bili „kukolj“ nisu posečeni, već su ostavljeni u životu, da bi kasnije uzrasla njihova vrlina. Zato Gospod kaže anđelima da će na kraju sveta sakupiti „kukolj“, to jest jeretike. Ali, kako? U okove, to jest, svezavši im ruke i noge, pošto u to vreme čovek ništa neće moći da uradi već će svaka njegova delatna sila biti svezana. Dotle će „pšenicu“, dakle svetitelje, anđeli žeteoci sabrati u nebeske žitnice. Tako je i sa rđavim mislima koje je imao Pavle kada je proganjao (hrišćane). One su izgorele u ognju Hristovom koji je On došao da baci na zemlju, dok je „pšenica“, dakle, njegove dobre misli, sabrana u crkvene „žitnice“.
 
31-32. Drugu priču kaza im govoreći: Carstvo nebesko je kao zrno gorušično koje uzme čovdek i posije na njivi svojoj. – Ono je, istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze,4i nastanjuju se na granama njegovim.
 
„Zrno gorušično“ označava i propoved i apostole, jer iako ih je na izgled bilo malo, obuhvatili su celu vaseljenu, tako da „ptice nebeske“, ljudi oduhovljenog uma koji se uzdiže ka visinama, dolaze i nalaze pokoj među njima. Budi i ti, dakle, kao zrno gorušično, mali po izgledu, jer nije dobro hvaliti se vrlinama, ali zagrejan, revnostan, oštar i strog (u podvigu). Tako ćeš svojim savršenstvom biti veći od „svega povrća“, to jest od ljudi slabih i nesavršenih. „Ptice nebeske“, anđeli, počivaće na tebi, koji živiš avfelskim životom, jer se i oni raduju pravednicima. [6]
 
33. Drugu priču kaza im: Carstvo nebesko je kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne.
 
„Kvascem“ naziva apostole, kao što ih je pre toga nazvao „zrnom gorušičnim“. „Kao što kvasac, neznatan po količini (brzo) zakvasi svo brašno, tako ćete i vi preobraziti ceo svet, iako vas je malo.“ „Kopanja“ (saton), [7] bila je mera kod Jevreja, kao što i mi (Grci), primera radi, imamo „hiniks“ i „dekalitru“. Neki smatraju da je „kvasac“ propoved, a „tri kopanje“ tri duševne sile: umna, strasna i voljna.[8] „Žena“ je duša koja je u sve tri svoje duševne sile sakrila propoved, učenje apostola, i onda sve to njime zamesila, zakvasila i osvetila, jer svi mi treba da budemo zakvašeni i preobraženi božanskim delima. Zato i kaže: ,dok sve ne uskisne“.
 
34-35. Sve ovo u pričama govori Isus ljudima, i bez priča ništa im ne govoraše. Da se ispuni što je rečeno preko proroka koji govori: Otvoriću u pričama usta svoja, iskazaću sakriveno od postanja svijeta.
 
Kako ti ne bi pomislio da je Gospod pronašao neki novi način poučavanja, On privodi za svedoka proroka (Davida), koji je prorokovao da će Isus poučavati i u pričama.[9] Reči: ,da se ispuni“ nemoj shvatiti u uzročnom smislu, već kao posledicu stvari. Hristos nije poučavao na ovaj način da bi se ispunilo proroštvo, već samim tim što je poučavao u pričama dogodilo se da se na Njemu ispunila reč proroka. „Bez priča im nije govorio“ samo tada, jer nije uvek govorio u pričama. Gospod je izrekao ono što je bilo sakriveno od postanja sveta, jer nam je Sam objavio nebeske tajne.
 
36. Tada otpusti Isus narod i dođe u kuću.
 
Narod je ostavio onda, kada on nije izvukao nikakvu korist od Njegovog učenja. Govorio im je u pričama da bi Ga pitali (za objašnjenje). Međutim, oni nisu marili za to, niti su tražili da nešto nauče. Zato ih je i ostavio.
 
I pristupiše mu učenici njegovi govoreći: Protumači nam priču o kukolju na njivi.
 
Pitali su Ga samo za ovu priču, jer su im druge izgledale jasnije. Kukolj su razne štetne biljke koje rastu među pšenicom.
 
37-42. A on odgovarajući reče im: Koji sije dobro sjeme to je Sin Čovječiji; a njiva je svijet; a dobro sjeme sinovi su Carstva, a kukolj sinovi su zla. A neprijatelj koji ga je posijao jeste đavo; a žetva je svršetak vijeka; a žeteoci su anđeli. Kao što se, dakle, kukolj sabira i ognjem sažiže, tako će biti na posljetku ovoga vijeka. Poslaće Sin Čovječiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba.
 
Ono što je trebalo da se kaže, već smo rekli gore. Kazali smo, dakle, da Gospod ovde govori o jeresima koje su ostavljene da postoje do kraja sveta. Kada bismo ubijali i istrebljivali jeretike, nastali bi sukobi i borbe i verovatno bi mnogi verni nastradali u njima. Čak su i Pavle i (pokajani) razbojnik imali „kukolja“ u sebi pre nego što su poverovali, ali tada nisu bili posečeni zbog „pšenice“ koja će kasnije izrasti u njima. Oni su tek posle doneli rod Bogu, a „kukolj“ su popalili ognjem Svetoga Duha i toplinom svoje vere.
 
43. Tada će se pravednici zasjati kao sunce u Carstvu Oca svoga. Ko ima uši da čuje neka čuje!
 
Pošto sunce izgleda sjajije od drugih zvezda, Gospod upoređuje slavu pravednika sa suncem. Oni će zasijati čak jače od sunca. Pošto je Hristos „Sunce Pravde“, pravednici će zasijati kao sam Hristos, jer će i oni biti bogovi (po blagodati).[10]
 
44. Još je Carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši, čovjek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade i kupi polje ono.
 
„Polje“ je svet, a „blago“ propoved i poznanje Hrista. Ono je sakriveno u svetu, kao što kaže Pavle: „Govorimo premudrost Božju u tajni sakrivenu“.[11] Onaj koji traži poznanje Boga, naći će ga. A kada ga nađe, sve ono što poseduje, bilo da su to jelinska učenja, zli običaji ili bogatstva, odmah odbacuje i kupuje „polje“, to jest svet, jer onome koji poseduje poznanje Hrista pripada celi svet. Nemajući ništa, on poseduje sve. Prirodne stihije Mu služe i on im zapoveda, kao Isus Navin i Mojsej.[12]
 
45-46. Još je Carstvo nebesko kao čovjek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe jedno mnogocjeno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga.
 
Ovaj život je kao more. „Trgovci“ su oni koji njime plove u potrazi za znanjem. Mnogi misle da su biseri misli raznih filosofa. Ipak, samo je jedan „mnogoceni“, jer postoji samo jedna istina, a to je Hristos. Priča se da biser nastaje u školjci čiji su krajevi otvoreni. Kada munja uđe u školjku, ona se opet zatvori i tako se od svetlosti munje i kapljice rose začne biser. Otuda mu takav sjaj. Tako se i Hristos začeo u utrobi Djeve, od nebeske munje, Svetoga Duha. I kao što čovek koji ima biserje često prebira rukama svoje blago, znajući kakvo veliko bogatstvo poseduje, dok drugi to ne znaju, tako je isto propoved Hristova skrivena među neprimetnim i neuglednim ljudima. Potrebno je da prodamo sve što imamo, da bismo stekli taj biser.
 
47-50. Još je Carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši, izaberu dobre u sudove, a loše izbace na-polje. Tako će biti na svršetku vijeka: izaći će anđeli i odlučiće zle od pravednih, i baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba.
 
Strašna je ova priča, jer nam pokazuje da ćemo biti bačeni u oganj pakleni ako samo verujemo a ne živimo dobrim životom. „Mreža“ je učenje ribara apostola, ispletena od čudesa i svedočanstava proročkih, jer ono što su apostoli učili potvrđivali su čudesima i rečima proroka. U ovoj mreži su se sabrali ljudi svih vrsta: varvari, Jelini, Jevreji, bludnice, carinici i razbojnici. Kada se ona napuni, to jest, kada dođe kraj sveta, tada će biti razdvojeni oni koji su u mreži. Iako smo poverovali, a nađemo se rđavi, bićemo izbačeni. Oni koji nisu takvi stavljaju se u „sudove“, to jest u večna obitališta. Svako delo, bilo da je ono dobro ili rđavo, naziva se duševnom hranom. I duša ima mislene zube. Tada će, dakle, grešna duša škrgutati njima, satirući svoje delatne sile zato što je činila greh.
 
51-52. Reče im Isus: Razumijete li sve ovo? Rekoše mu: Da Gospode! A on im reče: Zato je svaki književnik koji se naučio Carstvu nebeskome kao domaćin koji iznosi iz riznice svoje novo i staro.
 
Vidiš li kako su postali pažljiviji posle ovih priča? Eto, oni koji su ranije bili nerazumni i neuki, sada s lakoćom razumeju teške stvari koje im govori. Zato ih Spasitelj pohvaljuje i kaže: „Svaki književnik…“ i drugo. Naziva ih književnicima kao ljude naučene Zakonu, ali koji, budući naučeni Zakonu, nisu ostali ograničeni Zakonom, već su se naučili „Carstvu (nebeskom)“, to jest poznanju Hrista pa su mogli da govore i iz Starog i iz Novog Zaveta. „Domaćin“ je Hristos. U Njemu su riznice mudrosti. Dok je učio o novim stvarima, navodio je svedočanstva iz starine. Na primer, rekao je: „Za svaku praznu reč koju reknu ljudi daće odgovor u dan Suda.“[13] To je novo. Zatim je naveo svedočanstvo iz starine: „Zbog svojih reči bićeš opravdan i zbog svojih reči bićeš osuđen“.[14] Ovakvi su bili i apostoli, jer Pavle kaže: „Molim vas dakle ugledajte se na mene“, kao ja na Hrista.
 
53-54. I kad svrši Isus priče ove, otide odande. I došavši na postojbinu svoju, učaše ih u sinagogi njihovoj.
 
Matej kaže „priče ove“, jer je Gospod ubrzo nameravao da ispriča i druge. Odlazi odande, kako bi i drugima pomogao Svojim dolaskom. Pod Njegovom postojbinom razumi Nazaret, jer je tamo odrastao. Učio je u sinagogi i javno govorio sa smelošću, kako kasnije ne bi mogli da kažu da je učio nešto protivno Zakonu.
 
54-57. Tako da mu se divljahu, i govorahu: Otkud ovome premudrost ova i moći? Nije li ovo drvodjeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov, i Josija, i Simon, i Juda? I sestre njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu sve ovo? I sablažnjavahu se o Njega.
 
Nazarećani su bili nerazumni kada su mislili da neplemenito poreklo i siromaštvo roditelja sprečavaju čoveka da blagougodi Bogu. Pretpostavimo da je Isus bio običan čovek, a ne Bog. Šta bi ga sprečavalo u tome da postane veliki čudotvorac? Oni su se, dakle, pokazali ne samo nerazumni već i puni zavisti, jer su Mu zavideli, umesto da se hvale i raduju što je se njihovom gradu pojavio takav dobar čovek. Gospod je imao braću i sestre, decu Josifovu, koja su se rodila od Josifa i žene njegovog brata Kleope. Pošto je Kleopa umro bez dece, Josif je uzeo njegovu ženu, po Mojsejevom zakonu, i sa njom izrodio šestoro dece: četiri muška i dva ženska deteta, to jest, Mariju, koja se (po Zakonu) zove Kleopina, i Salomiju.[15] Kažu: „Nisu li sve kod nas“, što znači: „Ne žive li ovde sa nama?“ Nazarećani su se sablažnjavali o Hrista i verovatno su oni bili ti koji su govorili da je On izgonio demone uz pomoć Veelzevula.
 
57-58. A Isus im reče: Nema proroka bez časti osim na postojbini svojoj i u domu svome. I ne učini ondje čudesa mnoga zbog nevjerja njihova.
 
Vidiš, kako ih Hristos ne ukorava, već im krotko govori da „nema proroka bez časti osim na postojbini svojoj“. Mi, ljudi, često imamo običaj da omalovažavamo svoje bližnje, a da prijateljski dočekujemo strance. Dodaje: „i u domu svome“ jer su Mu zavidela i braća njegova koji su bili iz iste kuće. „I ne učini onde čudesa mnoga zbog neverja njihova“, želeći da ih iz sažaljenja poštedi veće kazne ako ostanu u neverju i posle čudesa koja je tamo mogao da učini. „I ne učini onde čudesa mnoga“, već samo nekoliko, kako kasnije ne bi mogli da kažu: „Da je učinio čudesa poverovali bismo u Njega.“ Shvati da ove reči još znače da je do današnjeg dana Isus bez časti u svojoj postojbini, to jest, među Jevrejima, dok Ga mi, stranci, poštujemo.
 


 
NAPOMENA:

  1. Tako su nazivane evanđelske priče kojima je izvesnim fiktivnim i didaktičkim sadržajem slušalac navođen na duhovne zaključke i pouke.
  2. Neki tumači zajedno sa Blaženim Avgustinom smatraju da „seme koje donosi do sto“ označava mučeništvo za Hrista. „Seme koje donosi po šezdeset“ označava vrlinu evanđelskog siromaštva, dok „po trideset“ donose oni koji se trude u ispunjavanju evanđelskih vrlina. Po mišljenju Evtimija Zigabena, Spasitelj „pod stotinom“ podrazumeva savršenu plodonosnost vrline, pod šezdeset – srednju, a pod trideset – malu. Ibid
  3. Mt. 7:7
  4. Jn. 1:9
  5. „Zato“, kaže Zlatoust, „ne treba kriviti same stvari, već (našu) iskavrenu volju. Čovek može posedovati bogatstvo, ali ostati neprevaren njime, i može živeti u ovome svetu, a ne predavati se brigama.“ (Ibid, Homil 44,4; c.469)
  6. Zigaben blagovesti: „Neki vele da pod granama valja razumeti ljude verujuće, u kojima borave ptice nebeske, to jest, anđeli, čuvari njihovi. A drugi vele da pod granama treba razumeti vrline, a pod pticama ljude, koji uzleću nad svim zemaljskim stvarima i krilima uma dižu se u visinu bogopoznanja i streme k nebu“. (Ibid, ad loc. col. 408 B)
  7. Jev. seah – jevrejska mera. Tri „satona“ čine jednu „efu“, tj. oko 14 litara.
  8. Reč je o tri duševne sile koje odgovaraju Platonovoj trodelnoj podeli duše (up.Republika, knj. 4) i koju su prihvatili grčki Sveti Oci.
  9. Ps. 78:2
  10. Postoje dva aspekta s kojih se može sagledati tajna Ovaploćenja. Prvi, da je Sin Božji, uzevši naše telo, sjedinio božansku prirodu sa ljudskom. Drugi aspekt jeste da će ljudska priroda onih koji su se usavršili u Hristu podvigom ohristvljenja, ne gubeći svoja svojstva, biti preobraženi božanskom blagodaću. Tako će oni postati bogovi po blagodati.
  11. 1.Kor. 2:7
  12. Is.Nav. 10:12; 2.Mojs. 14:21
  13. Mt. 12:36
  14. Mt. 12:37; up. Lk. 19:22; Jov. 15:6; Pr. 13:3
  15. Po nekim drugim tumačima to su bile Jestira i Tamara.
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *