SVETI SAVA

 

ŽIVOT SVETOG SAVE
 

Usamljenost svetitelja
 
Postoje dve izreke, često ponavljane u duhovnim vežbama: „Stojeći pred Gospodom“ i „Tražeći lice Gospoda„. Svetogorski monah je učen od početka da ova dva pravila ostvari stalnim vežbanjem u svome ličnom životu. Prema tome, svaki savestan monah ne želi da napušta Svetu Goru, da se ne bi utopio u uzburkanim vodama sveta. Ne zato što on mrzi svet, već zato što ne želi da prenebregne i prekrši pravilo u stajanju pred Gospodom, tražeći lice Njegovo. Čak i oni koji su bili primoravani od careva i naroda da postanu arhiepiskopi i patrijarsi, suprostavljali su se sve dok su mogli, a kada bi najzad, morali da odu, odlazili su tužna i teška srca. Oni su se osećali kao Sveti Arsenije Veliki, koji kaže: „Bog zna da ja volim ljude, ali ne mogu biti istovremeno i sa Bogom i sa ljudima.
Naš srpski svetitelj je odbijao punih dvadeset godina da se složi sa vapajima svojih roditelja i braće da se vrati iz Svete Gore u Srbiju. Samo kad je bio primoran teškim prilikama i potstaknut vizijom svoga oca u Isposnici, on je rešio da ode u svoju rođenu zemlju i to samo na kratko vreme, sa namerom da se vrati nazad, čim bude mogao. Ipak, on ostade u Srbiji deset godina. Iako je ovo vreme ispunio korisnim i bogougodnim radom na zadovoljstvo svih, osim sebe lično, ipak čežnja za Svetom Gorom nije ga nikad napustila. Njegovo povlačenje u Gornju isposnicu moglo je samo da ublaži ovu čežnju, ali nikako da je otkloni. Kao i svi svetitelji, on se osećao usamljenim u svetskom metežu i mogao bi ponoviti reči Psalmopevca: „Ja sam postao nepoznat među svojom braćom, i stranac među decom svoje matere“ (Ps. 69,8). Veoma je poznato pravilo da su najveći svetitelji imali najveće unutarnje borbe, u toku kojih su ponekad padali u malodušnost, kao što čak i apostoli svedoče za same sebe (2.Kor.12,7-9). Duhovnik u ovakvim momentima, budući svestan da mu ljudi ne mogu pomoći, želi samoću. Što je veća dela činio, veća priznanja dobijao, on se oseća sve više usamljenim. Svet je, izgleda, bio prepreka između Boga i njega. „Sećajući se svoga prvog krstonosnog života u Svetoj Gori, on se sada osećao očajnim i izgubljenim.“ Prema tome, odluči da ide.
Neki od modernih istoričara nagoveštavaju da je Sava napustio Srbiju zbog nesuglasica po nekim važnim problemima sa svojim bratom. Konkretno, Stefan se razveo od svoje prve žene Evdokije, ćerke cara Aleksija Anđela, i čisto iz političkih razloga oženio Anom, unukom venecijanskog vojvode Enriha Dondola. Ova žena, kažu, beše velika rimokatolkinja, a pored toga i ambiciozna. Ona je želela da njen muž bude kralj, a Srbi da prime rimokatoličku veru. Njena otadžbina, Venecijanska Republika, možda je bila posrednik u ovoj stvari, koju je ona predložila papi, koji je u to doba držao monopol kraljevskih kruna. U to vreme, papa beše Honorius III. Stefan je bez sumnje bio u očajnoj situaciji, jer dva katolička kralja, Enriko latinski i Andrija mađarski bili su u savezu protiv njega. Ovo, razume se, nije bilo bez blagoslova Rima. U toj opasnoj situaciji, Stefan sada, prihvatajući plan svoje žene, šalje delegaciju papi, dok je on lično požurio da se sretne sa kraljem Andrijom. Oba su kralja već bila krenula sa vojskama protiv Srbije. Stefan srete Andriju u Ravni (Ćuprija). Bilo je čudnovato, kako je srpski župan došao do sporazuma sa mađarskim kraljem, pa čak postao i prisni prijatelj sa njim. On nije ustupio ništa, i nije izgubio ništa… Šta više, Andrija obeća da će intervenisati kod latinskog kralja Enrika, da ostavi Srbiju na miru. I tako se Srbi i Mađari raziđu kao prijatelji. Enriko, dobivši poruku od Andrije, vrati se kući ljut i uvređen. U međuvremenu, papa posla Stefanu krunu, kojom je trebalo da bude krunisan kao rimokatolički kralj. Ali, ovo nikada ne beše ostvareno. Sava se svojom moći suprostavi i osujeti perfidni plan žene svoga brata, i ustade u odbranu Pravoslavlja, kao jedinog istinskog načina spasenja za srpski narod i njegovu slobodu. Učini dakle isto što je učinio njegov otac, kad je iz istih razloga odbacio svoje krštenje iz detinjstva i ponovo se krstio u pravoslavnoj crkvi.
Zbog svega ovoga, Sava je došao u oštar sukob sa dvorom svoga brata, te napusti Srbiju. Tako, dakle, tvrde neki novi istoričari. Najstariji biografi Svetog Save, međutim, ni najmanje ne pominju rđave odnose između dva brata. Oni, naprotiv, opisuju veoma dirljiv rastanak između dva brata. Ali ipak, možda su istoričari u pravu.
U nameri da otputuje, Sava je sve prvo doterao u red. U Žiči je pokrio Veliku crkvu. U Studenici, upozorio braću da drže Pravilo i da žive u ljubavi i strahu Božjem. Sava je plakao na grobu svoga oca, moleći njegovu zaštitu za sebe lično i za srpski narod. Onda ode u Ras da bi se oprostio od Velikog župana, svoga brata. Stefan je glasno plakao i molio brata da ostane. „Osećao je kao da se rastaje sa svojom dušom.“ Sava ga je tešio govoreći: „Ako Bog hoće, ja ću, možda, opet doći k tebi.“ Tada mu Stefan dade dosta novaca za potrebe i dobročinstva, otprati ga do grčke granice i vrati se kući jako tužan.
Sava, međutim, ostavljajući tugu po strani, nađe radost. Jer, u Svetoj Gori beše primljen sa velikom radošću, ne samo od braće Hilandaraca, već i od strane druge bratije Svete Gore, koji požuriše da ga vide.
U Hilandaru Sava ne osta dugo. Posle pregleda manastira, videvši šta je u njegovom otsustvu bilo urađeno i posle molitve i razgovora sa igumanom i bratijom, tešeći i hvaleći ih sve, on ode u Isposnicu, njegovu prvu kuću tišine u Kareji. Tamo se nije osećao usamljenim. Jer, tamo je stajao pred Gospodom, tražeći lice Njegovo. Tamo je on nastavio sa svojim uobičajenim duhovnim radom. Ali je i ovoga puta učinio mnogo i na drugim planovima, kao što ćemo videti.
 

   

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Postoji li ova knjiga na engleskom?

  2. Pingback: SVETI VLADIKA NIKOLAJ ŽIČKI: ŽIVOT SVETOG SAVE – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *