СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Последњи дани краља Стефана
 
Интелигенција хришћанина може се мерити његовом свешћу да му се смрт ближи, као и његовом припремом за живот који долази. „Јер, одређено је људима да умру, али после овога суђење.“ (Јевр.9,27). Иако је суд, логична је наша припрема за то, док смо још увек с ове стране смрти. Истински, ми више нисмо уљуљкивани доктринама о неком поновном животу на земљи (реинкарнација), што би значило: више смрти, више живота, већ смо уверени у само један живот и само једну смрт на земљи и после овог суд. Ово је лично Христово учење (Лика 16, 19). Следећи ово учење, Христови следбеници су упућени на многобројне активности, којима нема равна у свету. Наш земаљески живот је једина наша прилика. Философи, безбожници су обично говорили: „Дај да уживамо данас, јер сутра смо мртви.“ Хришћани , међутим, могу рећи: „Дај да радимо данас, јер сутра ћемо бити суђени„.
Два брата, Сава и Стефан, сигурно су испунили своје дане добрим радом у мудром очекивању смрти. Стефан је пошао примером свога оца, а још више је следио примеру свога брата. Посматрајући рад Савин, он је видео његове духовне успехе на свим пољима, његов неуморни рад, његову неустрашивост у суочењу са смрћу и његове натчовечанске напоре у припремању за вечни живот. Све је то утицало да се Стефан све више одушевљавао својим братом. Што је више старио, Стефан је све више ишао стопама свога брата, монаха. После свога крунисања и отклањања буре изазване тим догађајима, он, „правоверни краљ имађаше мир на све стране и живљеше срећно, славећи Бога„. Као што беше храбар у рату, такав беше и у миру, врло вредан ученик, пријатељ топлога срца и добротвор, одличан писац, пријатан саговорник и у Бога верујући скроман човек. Међутим, у целој својој срећи и миру, он је мислио о крају свога живота и Суду, исто као што је то и Сава чинио. Он никада није могао да заборави и пред очима му је стално била плоча коју су монаси у Студеници ставили изнад врата својих ћелија са натписом: „Сети се смртног часа па никада нећеш грешити!“ Он је волео монахе не само зато што их је и Сава волео, већ и због њиховог непрекидног размишљања о смрти и њиховог припремања за други живот у вечности. Заиста, и он је лично желео да постане монах. Зашто да не? Нису ли његов отац и Сава постали монаси? Чак и његов старији брат кнез Вукан примио је монашки завет и као монах Теодосије умро и сахрањен у Студеници, крај свога оца. Јер Сава, први монах у њиховој породици, сигурно им је лепо објаснио шта значи монаштво. Онима који приме монашки завет, многи су греси страни и велика милост Божја на њима.
Краљ Стефан је већ прилично остарио. Зашао је већ у седму деценију, удовац и болешљив. Он на крају замоли Саву да га замонаши. Сава је то одлагао. Једном, када се много разболео, посла гласника по Саву. Сава дође и молитвом га исцели, али га не замонаши, иако је Стефан говорио да би радије волео да постане монах, него да дуже живи. Не знамо разлог Савиног одлагања братовљеве жеље поновљене неколико пута. Можда је, одлажући то, Сава желео да одложи промену на престолу што дуже. Међутим, на крају године, Сава прими поруку да је Стефан на самрти. Он великом брзином одјури из Жиче. Када се приближи престоници, сретоше га гласници и рекоше да је Стефан умро. Рекоше му и то да су последње Стефанове речи биле:“Сава, Сава!“ Рекоше да су се државни великодостојници окупили око самртне постеље краљеве и питали га који ће од његове четворице синова бити наследник престола? Краљ им је, умирући, одговорио: „Моје краљевство није моје, већ мога брата. Питајте Саву.“ Чувши ово, Сава се поче усрдно молити у себи да Бог одложи Стефанову смрт. Молио је од Господа да продужи дане Стефану само да би могао да прими монашки чин. „Заповеди, Господе, Твоме анђелу„, мољаше он, „да врати душу Твоме слузи, а моме брату, да живи само до вечери овога дана, како би га могао увести у анђеоски ред монаха, који је он тако силно желео.“ По уласку у собу свога брата и видевши његово тело, Сава стави своју руку у његова недра и својим прстима начини крсни знак у име Свете Тројице на његовом срцу. Онда гласно рече: „Устани, мој господару, и говори!“ Поче говорити. Потом, Сава узе за руку Радослава, најстаријег Стефановог сина и доведе га пред оца да би га овај прогласио својим наследником. Тада краљ рече: „Ја му дајем свој краљевски жезал, а ти му дај свој благослов„. Сава тада обуче Стефана у монашку ризу и промени му име. Од краља Стефана постаде монах Симон. Увече монах Симон, наслонивши се на Савине груди, „слатко предаде свој дух.“ Тако се заврши земаљески живот великог храшћанског краља, великог светитеља, 24. септембра1228. године. Тело је краљево, са великом пратњом донето из Раса у Студеницу и сахрањено близу Светог Симеона. После тога, Сава раздели милостињу за покој душе свога вољеног брата, Стефана Првовенчаног, који је умро као монах Симон.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *