СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Од Трнова до Милешева
 
Преношење светитеља после смрти ствара снажан утисак у хришћанској цркви. Општи разлог томе је жеља сваке земље да поседује тело светитеља или његове свете мошти, а за своје добро и благослов. Посебан разлог за ово преношење светитељских тела на хришћанском Истоку и на Балкану беше инвазија Мухамеданаца. Тога ради, многи српски светитељи беху преношени из једне земље у другу, или из једног места у друго.
Свети Сава не беше изузетак. Његово су тело желели у Бугарској исто толико, колико и Србија, обе због својих посебних разлога. Цар Асен одби да поврати Савино тело с мотивацијом у одговору на писмо краља Владислава који је гласио:
Ако би тело светитеља без достојне пажње и уважавања било међу нама, ти би био апсолутно у праву да тражиш да буде одузето од нас, да би сте га ви тамо могли чувати са више пажње и части. Али, пошто је светитељ, по Божјем провиђењу, умро у нашој земљи, и пошто је његово свето тело почаствовано од наше стране одмарајући се у храму Божјем, зашто онда њега и нас узнемиравате вашим захтевом?
Примивши овај негативан одговор, српски краљ постаде веома ожалошћен. Он тада написа друго писмо бугарском цару и посла још неколико људи, високих звања и положаја, да и усмено образложе његову молбу. У овом другом писму он преклињаше свог таста, говорећи: “Оче мој, ако сам код тебе нашао ма какву милост, немој затварати своје срце према мени. Дај ми свето тело мога стрица и господара“.
Ганут овим другим писмом, цар Асен, збуњен, не знађаше шта да ради. Он сазва Државни Савет са патријархом Јоакимом на челу и изнесе ствар пред њих, да одлуче. Они су сви одлучно били противу жеље српскога краља. “Народ у граду, чувши о овоме, поче да се буни“, рекоше саветници и патријарх. “Тада“, наставише они, “твоја црква – задужбина, једном обогаћена Савиним светим моштима, биће осиромашена и деградирана. Разочарани народ престаће да пуни цркву, као што сада чини кад је Савино тело у њој. Према томе, ми се сви противимо одношењу његовог тела“.
Прихватајући одлуку својих саветника, Асен одговори Владиславу: “Пошто је била воља Божја да светитељ умре међу нама, а ми смо такође Христови следбеници, ко сам ја онда да се супростављам вољи Божјој? И, како да се усудим да потресем гроб светитеља, поготову што он лично ништа није рекао, ни речи, о преношењу његовог тела у Србију? Према томе, сине мој, тражи од мене штогод друго зажелиш, али ме немој терати да чиним оно, што не могу тако лако да учиним. Јер, патријарх и сви моји саветници и цео мој народ забрањују ми да то учиним“.
Ово писмо је доказ изузетног поштовања, које је бугарски народ имао према Светом Сави. Али, оно је Владислава учинило очајним и преплашеним, јер народ у Србији је већ знао за ову преписку и желео је по сваку цену повратак Савиног тела натраг у Србију. Да краљ није успео да га пренесе, народ би то схватио као Савино незадовољство са својим синовцем, чак и после смрти. И, шта онда? Владислав би био срушен са престола без милости. Највероватније је да је краљица Бјелослава такође писала своме оцу писмо преклињајући, али без успеха. Најзад краљ Владислав реши да оде лично у Трново. И он оде са импозантном пратњом племства и епископа и са богатим поклонима. Његов таст га у бугарској престоници прими са искреном и родитељском љубављу као таст, и са свима почастима краљевског достојанства. Али, Владислављеве мисли су биле више са својим мртвим стрицем него ли са свим живим народом који га је окруживао. Због тога, он одмах продужи у цркву Св. Четрдесет Мученика, паде преко гроба Светога Саве и мољаше се са сузама: “Ја знам, оче мој, да те је мој грех навео да напустиш Србију, и шта више, донео ти смрт у туђој земљи. Али, опрости ми из љубави према твоме брату, а моме оцу. Не заборави свој народ за кога си поднео толико патњи и бола, и не прекри ме срамом и бедом. Моли Бога и твојим молитвама покрени срце цара Асена да ми дозволи твоје тело, јер ћу бити презрен од свога народа, ако се вратим без тебе“.
Ову и многе друге молитве, Владислав упућиваше своме стрицу чистим срцем и узбуђењем. Јер гле, шта се деси! Те ноћи цар Асен усни сан који га је јако потресао. Сава се појави у сну пред њим и заповеди му као од Бога, да преда његово тело Србима. Следећег јутра, Асен позва свој Савет и исприча шта је уснио. То је непријатно деловало на све саветнике, а највише на патријарха Јоакима. Али, после извесне дискусије, они се најзад сложише да тело буде предато, јер би у противном могле уследити као Божја казна неке невоље. Према томе, ковчег је био извађен из саркофага и отворен у присуству двојице краљева, патријараха, свештенства и масе народа. На радост свих, Савино тело нађоше нераспаднуто, а цела црква се испуни угодним мирисом. Изгледало је, као да је светитељ заспао. Изненада, почеше се дешавати чуда: болесни беху одједном исцељени и ђаволом поседнути, очишћени само додиром његовог тела или одјејања. Вест о овом чудотворном исцељивању брзо се прошири по граду и масе народа похрлише у цркву да виде и дотакну новог светитеља. Патријарх нареди да црква буде, за народ и болеснике, отворена и дању и ноћу. Цар Асен са своје стране нареди, да камени саркофаг буде сачуван у част светитеља исто онако, као да свето тело лежи још увек у њему. Краљевски пурпурни прекривач остаће и даље да прекрива саркофаг, кандила и свећњаке око саркофага да буду непрестано упаљени, баш као и пре.После тога цар Асен начини велику гозбу у двору у част свога зета. У својој здравици на пријему, Асен рече Владиславу: “Ја сам желео да имам овог светитеља у својој цркви као дар Божји, зато сам тако много украсио његов гроб, као што си и сам видео. Али, пошто се твоје краљевско височанство постарало да дође лично, да би ме видело као свога оца, нећу, сине мој, дозволити да се вратиш ожалошћен. Ти си одиста светитеља уграбио од мене, од Бога ми дато моје благо. Нека се радује твоје срце, а ми се такође надамо, да ћемо примити Божју милост кроз његово посредништво, јер смо имали велику љубав за њега, како за време живота његовог, тако исто и после смрти његове“. Чувши ово, краљ Владислав заједно са својим српским пратиоцима устаде са стола, дубоко се поклони пред царем и захвали му се од свег срца.
Ми смо раније напоменули, како је цар Асен тражио од Саве да остане у Трнову до Васкрса “као у својој властитој кући“. Сава није обећао да ће остати, али ипак остаде у Бугарској не за један, већ за два Васкрса или на жалост, не жив, већ мртав! Било је дивно пролеће, после другог Васкрса, када је Савино тело узето из Трнова и пренето преко Бугарске границе у Србију. Граница – каква граница?! Никада не беше одређена граница између Срба и Бугара, већ увек покретна и не много утврђена, као граница између друга два народа. Свети Сава је увек био и остао симбол овог јединства. Срби бејаху тужни, јер он бејаше далеко од њих, а Бугари радосни што је он са њима. Сада су осећања обрнута: Срби се радују што су га добили натраг, док су Бугари постали тужни што се растају од њега. У свим градовима и селима кроз које је поворка са Савиним моштима пролазила, бугарски народ је журио да се поклони моштима, да га додирне, целива и ода му почаст. Исто ово се поновило на тлу Србије. Архиепископ Арсеније са многобројним свештенством, државним великодостојницима и непрегледном масом народа срете тело светитељево.
Нема података у целој српској историји о тако дугачкој и достојанственој литији, као што беше ова са преносом тела Светога Саве из Бугарске у Србију. Хиљаде и хиљаде народа јурило је са свих страна, да се придружи тој пратњи. Уз певање псалама, црквених песама и молитава, литија се кретала напред, али све спорије и спорије, јер беше заустављена од народних маса у сваком граду и селу, које су закрчивале и задржавале за извесно време у жељи да виде, додирну или целивају свога светитеља.
Краљ Владислав подигао је цркву у Херцеговини, звану Милешево. И после седамстотина година, она је још увек дивна. Могла би без сумње да буде украс сваког великог града. Како ли је морала изгледати као нова у оне дане, тешко је замислити. Он је посветио Милешево, попут Жиче, Богу Сведржитељу. Поред свих његових врлина и грешака, његова црква – задужбина показује, да је у истини био велики хришћанин. Његов лик на фресци у цркви представља га као човека са плавим очима и кратком брадом, љубазног изгледа и милостиве душе. Као знак измирења између његовог стрица и њега, Владислав намерно донесе Савино тело у цркву у Милешево, да тамо буде чувано.
Само пак уношење Савиног тела у светињу беше више радостан него ли тужан догађај. Био је то заиста празник целокупног Српства, дан захвалности Богу.
Прошло је преко пола века од како је кнез Растко напустио Херцеговину као своју кнежевину и побегао у Свету Гору. А сада је донешен назад као светитељ Сава у ту исту провинцију – Херцеговину.
Отац се вратио својој деци. Његова гробница у Милешеву постаде извор милости, здравља и утехе за потоње српске генерације. Нико и никад не вероваше да је он мртав.