СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Немања
 
Отац јунака ове приче звао се Немања. Иако је ово име библијско, оно никада пре није употребљавано међу хришћанским Србима, свакако не међу угледнијим, принчевима, жупанима и војводама. Сви су они обично имали национална имена као: Мутимир, Властимир, Часлав, Бодин, Драгомир, Завида, Тихомир и тако даље, дакле стара словенска имена, али ипак са чистим и лепим значењем.
Ово име је симбол читаве Немањине напорне владавине, као ујединитеља нације и градитеља националне државе. Кад је његов библијски имењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса, обнављао разорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да „једном руком раде, а у другој да држе мач“, ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали (Немија, 4, 17-18). Тако је и Немања морао да гради и да брани у исто време, све до краја своје владавине.
По сведочанству хроничара, Немања је рођен 1113. а умро 1199. године. Дакле, његов живот је испунио скоро цео један век. Скоро половину тога свога живота он је провео борећи се за јединство свог народа и за његову државу. Рођен је у Рибници, близу Дукље и био је прво крштен у римокатоличкој цркви у месту свога рођења, али је касније поново крштен у православном храму Светих апостола у Расу. Његов отац звао се Завида и био је један од провинцијских српских принчева са седиштем у Дукљи, садашњој Подгорици у Црној Гори. Није нам познат Завидин родослов нити његова веза са великим српским принчевима: Десом, Урошем, Вуканом и Бодином. Његово име је сачувано у историји само кроз углед сина му Немање.
После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша. Остала три дела су наследила његова браћа: Тихомир, Мирослав и Стацимир. Сва четири брата су била незадовољна својим наследством. Остала тројица била су себична. Сматрали су да су добили и сувише мале територије, и сваки је желео да се прошири на рачун другога брата. Далековидог Немању је, опет, бринула поцепаност српских територија. Он је сањао само о српском народу као целини и о држави у којој би сви Срби били уједињени. Тада је било неколико српских кнежевина, чији се број увећавао поделом Завидине државе. И тако ствари одоше са рђавог на горе. Свакој од ових независних, малих државица претила је опасност да постане пленом јачих суседа. Немања је желео да то заустави.
Ради остварења овог идеала, уједињења свих Срба у једну државу, способну да брани и омогући културни развој, Немања је имао да се ухвати у коштац и са унутарњим и са спољним непријатељима. Његова унутарња борба била је уперена против неразумевања и ускогрудости своје браће и родбине, а спољна скоро са свим суседима, великим и малим. Са оба ова непријатеља свога идеала Немања се борио са променљивом срећом. Једном је био побеђен од своје браће и као Јосиф бачен у дубоку јаму. Из те јаме га је спасао на чудесам начин Свети Ђорђе, и он је наставио борбу. У следећем успешном сукобу, он је приморао двојицу своје браће да се предају и закуну на послушност, док је најстарији Тихомир нестао у том сукобу. Тако је четворна власт ишчезла. Немања је постао једини владар и наследник Завидове државе. Мирослав и Стацимир су му остали верни до краја живота. Тада се Немања окрену против спољних непријатеља, опет са променљивом срећом. Борио се протуву Византије, Мађарске, Дубровника, Бугарске и крсташа. Ми нећемо залазити у детаље свих тих борби, али можемо рећи да је он на крају успео да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника.
Немања је био ратник прве класе. И као многе велике војсковође, био је веома религиозан. Кад год би између ратова имао одмора зидао је цркве. Неке од њих су права ремек дела. Краљица његових задужбина је Студеница. Остале су: Ђурђеви Стубови на реци Лиму, Арханђел Михаило у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица и Свети Никола у Косаници. Све су то биле његове задужбине. Поред тога по својој хришћанској широкогрудости, он је слао богате поклоне црквама: Свете Богородице Евергетске у Цариграду, Светог Димитрија у Солуну, Светог Петра и Павла у Риму, Светога Николе у Барију, Светога Јована на Јордану, Светога Теодосија у Палестини; Светог Гроба Господњег и другим. А његова дарежљивост према сиротињи и безнадежнима била је добро позната и на Истоку и на Западу. Моћни ратник своје земље и милосрдни Божји човек, такав беше Немања.
Какве је утиске оставио Немања на своје савременике? Он је био врло мудар човек. Када га је византијски цар Манојло по први пут срео у Нишу, „био је изненађен мудрошћу младог човека“. Два угледна историчара су описала Немању као заточеника у Цариграду. Евстатије је хвалио Манојлову храброст „који је успео да покори овај велики народ (Србе) и њиховог прослављеног вођу (Немању)“. Онда продужује: „Ја сам посматрао Немању са дивљењем. Он је растом већи него што му је природа даривала, врло висок и леп човек“. И Манас, други историчар, исто тако описује Немању као силног човека: „Варварин, широких рамена и лепог изгледа, он је украсио царев тријумф, ма да дочекан од житаља Цариграда са поругама“.
Са горњим описом се подударају и Немањини портрети на фрескама по манастирима Србије, Свете Горе и Бугарске. Нажалост, нигде немамо сачуван његов портрет као великог жупана, већ само као старог осамдесетогодишњег монаха. Чак и на овим фрескама, он је представљен као човек класичних црта, достојанства и снаге.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *