СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Прича о чудним догађајима
 
У хришћанској цркви, заједница светитеља била је одувек схваћена у универзалном смислу као заједница видљиве и невидљиве Цркве. Светитељи у телу верују у Христа, а светитељи у другом свету очевици су славе Његове. Разлика између њих није у врсти, већ у степену визије и силе.
Свети Симеон, као монах на земљи, бејаше духовни син Савин, али после своје смрти и прослављања, када је сврстан са светитељима у небеској Цркви, он постаде духовни отац и заштитник духа Савиног. Физички однос у физичком свету се не мења, али када се два света узму у обзир, ови се односи мењају. Два главна доказа Симеоновог светитељства на небу била су: течење мира из његовог тела, исцељујућег уља, које је помогло многим болесницима, и чуда помоћу којих је он неколико пута спасао српски народ од опаких непријатеља. Чуда исцељења болесника миром које је истицало из његовог тела била су многобројна. Све док је Сава био у Србији, миро никада не престаде да тече. Али, чим Сава напусти Србију, нешто се догоди, што је протумачено знаком, да је душа Симеонова такође напустила Србију и отишла заједно са Савом.
Једнога дана, када је Сава био у Хиландару запослен као и обично, стражар са куле јави да се “група коњаника приближава манастиру са морске стране“. Брзо је наређено да звони нарочито звоно на узбуну, позивајући братију која су изван манастира да се повуку унутра и да затворе капије. Јер, у то доба, монаси на територији Пресвете Богородице живеше у сталном страху од морских разбојника, пљачкаша и убица. После издате наредбе о затварењу капија, братија стајаше у приправности и усрдно се мољаше. Онда, у немом страху чу се поново глас стражара, кога је братија са стрепњом очекивала. И гле чуда, учини им се да он говори српски са дошљацима преко зида. Мало затим чу се глас са куле: “Гласници Великог жупана. Отварајте капије!” Тако, после страха и несигурности, настаде радост и благодарност Богу!
Српски коњаници уђоше на српско тле, на тле Хиландара. Одоше прво у цркву, праћени монасима и, после молитве, Сава их одведе у трпезарију. “Све је добро у Србији и Велики жупан шаље своје поздраве“, рекоше они и предаше Сави Стефаново писмо. У писму је стајало следеће: “После твог уваженог одласка, мој господар, наш отац Симеон, окрете своје лице од нас. Његово свето миро престаде да тече. Чуда исцељења, којима смо били снажени и тешени, од тада се нису више видела. Ми смо се много молили, апелујући на његово родитељско срце, али он не хтеде да нас чује. Да ли се ово догоди због наших греха, па се Бог наљути, или зато што ти ниси са нама, да нас очистиш од греха, ми не знамо. Зато те ја, твој недостојни брат, преклињем на моје сузе и буди милостив. Дођи к нама, вољени од Бога и нашега оца. Дођи, да се молиш са ауторитетом нашем оцу Симеону, да дозволи течење мира из његових светих моштију, помоћу Духа Светог као раније, и тако оснажи и обрадуј нас, његове слуге.
Овај дирљиви апел није ипак узбудио Саву много, као што се очекивало. Чак и када бејаше дечак од седамнаест година, он се није повео за сличним осећајним позивом својих родитеља. А сада, као зрео човек, од скоро педесет година, много мање би се повео за апелом свога брата да се врати кући. Али, ипак, не остаде равнодушан и безосећајан на овај апел брата. Гласници су додали још много чега, објашњавајући муке Великог жупана и незадовољство народа. Народне масе верују, да је Савиним напуштањем земље и Свети Симеон зауставио течење светог мира, свакако због неке Стефанове кривице. Непријатељи Великог жупана били су веома активни у вођењу пропаганде, те он бејаше у врло незавидном положају.
Сава је потпуно размео ситуацију и био је спреман да изађе у сусрет братовим жељама макар упола. А то значи, да му моментално помогне молитвом, али не и враћањем кући. Јер, када је напустио Србију он је већ имао готов план, како ће најкорисније и највише помоћи српском народу. Према томе, он написа два писма: једно своме оцу Симеону, а друго своме брату Стефану.
Изгледа чудно да се пише умрлој особи. Ипак, Сава то учини. Јер, натприродно и природно нису оштро одвојени у савести верујућег визионара, као што је пак то код оних са мало вере. У црквеној историји забележено је неколико таквих случајева. У писму Светом Симеону, Сава рече: “О, ти светитељу, као што ти је од Бога наређено, а од нас преклињано, презри наше грехе и непослушност према теби. Учини дакле, да свето миро поново потече из твога тела у гробници као раније, на радост и олакшање твоме народу, који је сада у великој жалости!” У писму брату Стефану, Сава по први пут открива своју генијалну замисао о независности Српске цркве, храбрећи и тешећи брата.
Писма су послата по хиландарском брату, високопреподобном поштованом јеромонаху Илариону. Дошавши са српским гласницима у Србију, Иларион предаде једно писмо Великом жупану, а друго, рече он, биће отворено и прочитано у Студеници. У овом манастиру Стефан сакупи многе своје дворане, министре и војсковође, праћене мноштвом народа. Сви бејаху радознали да чују каква је порука стигла од Саве. После свечане литургије, Иларион дође са литијом до гробнице Симеонове, отвори Савино писмо и прочита наглас. Сви присутни дрхташе у страху, слушајући како жив човек пише умрломе. После прочитаног писма, чу се шуштање, као да вода жубори. И, гле чуда! Свето миро поново потече изнад гробнице. После тренутног страха и запрепашћења, наста незапамћена радост, која испуни срца свих присутних.
Потом Стефан написа писмо брату Стефану у знак благодарности. У њему он се у потпуности сагласи са Савиним планом о стварању независне Српске цркве, пославши довољну суму новца за Савина будућа путовања, те са чашћу и поклонима испрате оца Илариона у Свету Гору.