СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Живи и мртви у акцији
 
Истинити Божји човек је радо дочекиван где год се појави. Сава бејаше сензација, како за црнорисце у Светој Гори, тако и у краљевским дворовима у Царограду и касније у Никеји. И сада, вративши се у Србију, он је био заиста чудо за целу Србију.
Кад чу на граници о болести свога брата, он пожури што је могуће брже у Рас. Пратило га је мноштво коњаника и каравана претрпаних стварима, које је он купио или добио за употребу у црквама. У расу затече Стефана тешко болесног, теже него што су му причали. Послуга и пратиоци су мислили да је Велики жупан на самрти. Сава се наднесе над њим, помоли се Богу и пошкропи га освећеном водицом. Болест брзо нестаде и Стефан устаде, седе за сто са Архиепископом и другим члановима породице. Тако се радост због Савиног повратка сада удвостручи Стефановим чудотворним оздрављењем.
После тога, када два брата остадоше насамо, Сава му исприча своје напоре у Никеји и на другим местима, где год бејаше у последње две године, од њиховог последњег растанка. И Стефан, испуњен радошћу и скромношћу, поклони се пред Савом и поздрави га речима: “Добро нам дошао ти, кога је Бог послао да учи народ своје отаџбине и да успостави законе и обичаје који одговарају хришћанском народу. И ја се заклињем да ћу ти бити веран као слуга своме господару“. Можда је ово била нека врста кајања због ранијих неких Стефанових поступака, ради којих је Сава, пре две године напустио Србију, како мисле нови историчари.
Тада Сава затражи од Стефана да сазове Сабор великодостојника, да би се оформиле нове епархије и именовали епископи. На томе Сабору би одлучено, да се оснује девет нових српских епархија и то: Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно, Призрен, Превлака и Столац; првих седам у Рашкој, друге две у Приморју. Превлака се налазила на полуострву близу Котора, а Столац на полуострву Пељешцу, између Дубровника и Сплита.
Седиште свих епископа имало је да буде у манастирима, то јест: у Рашкој дијецези, манастир Светог Петра и Павла; у Топличкој, манастир Светога Николе; у Моравичкој, манастир Светога Ахилија; у Дабарској, манастир Светога Николе; у Будимљанској, манастир Ђурђеви Стубови; у Хвостанској, манастир Свете Богородице у Малој Студеници; у Призренској, манастир Свете Богородице; у Превлаци, манастир Светих Арханђела; у Столачкој, манастир Свете Богородице. А Жича, манастир Светога Вазнесења, била је намењена за седиште Архиепископа.
Задовољан што је обавио посао у сагласности са државним представницима, Сава отпутова одмах у Студеницу и са великом радошћу и одушевљењем обгрли гробницу Светога Симеона, свога оца, благослови игумана и братију и отпоче са даноноћним богослужењима. Он тада рукоположи многе свештенике и добар број ђакона и упути их како да живе непорочним животом по закону свете вере, како да чисте народ од остатака паганских обичаја и порока и како да се боре против јеретика. Затим их учаше како да служе света богослужења, да обављају свете тајне и друге обреде. Касније, када се уверио да су учвршћени у познавању свега овога, он их је слао у празне или новообразоване парохије. Наименовао је, такође, протојереје, намеснике и архијереје заменике, који ће будно пазити на духовне потребе свога народа и парохијског свештенства, које треба да буде пример побожности својој пастви.
У међувремену, свето миро је непрестално текло из гробнице и иконе Светог Симеона, и то у још већој мери, када је Сава служио свеноћно бденије уз усрдне молитве. Овај натприродни догађај је невероватно учврстио веру у народу, што је у многоме помогло Сави у раду. Савин биограф пише: “Живи и мртви изгледа да су направили уговор да учврсте духовно и морално свој народ кроз учење и радост, то јест кроз апостолски језик једнога и течење светог мира другог.” Савине живе речи о правој вери биле су потврђене чудом светог мира из тела Симеоновог. Стефан је био у духу и истини са обојицом, поштујући оца и слушајући брата.
Тако, ова тројица у јединству неуморно су подизали народ, како духовно, тако и физички.