СВЕТИ САВА

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Православни свет у жалости
 
Смрт једнога члана породице је губитак за целу породицу. Смрт краља или народног хероја је губитак за сав народ. Али, губитак светитеља је губитак за многе народе. па чак и за цео свет. Јер, истинити светитељ је као небески свеж ваздух за нежније људске душе. Поред тога, постоји на Истоку народно веровање, да је смрт светог човека казна за један народ или пак знак приближавања казне.
Савина је смрт оплакивана где год су народи знали за њега или само чули о њему, било на Истоку, било на Западу, од Мађарске до Синајске Горе, али нигде тако као у Србији и Бугарској. Савино мртво тело је било сахрањено следећег дана после смрти, као што је обичај на Балкану. Сахрањено је у цркви – задужбини Асеновој, храму светих Четрдесет Мученика и то по изричитој царевој жељи. Сазнавши за Савину смрт, цар је остао запрепашћен. Он беше љут на патријарха Јоакима што га није известио о Савиној болести. Цар је стигао касно, чак и на сахрану. Тело умрлога у литији беше ношено од краљевског дворца до цркве. И каква импозантна поворка! Патријарх са епископима и државним великодостојницима, са српским и бугарским свештенством. Практично, цело становништво Великог Трнова беше узело учешће у тој поворци кроз градске улице, пре него што се стигло до цркве. После свечаног опела и дуге процесије уплаканог народа који је дефиловао поред ковчега, Савино тело беше спуштено у гробницу.
При повратку, цар Асен одмах оде у своју цркву да се моли на гробу светитеља. Његова туга беше велика. Једина утеха беше му у томе, што ће тело светитеља наћи мир у његовој задужбини, у његовој новој цркви, као њен свети украс. Он је направио саркофаг од једног јединог камена за Савино тело и украсио га златним кандилом постављеним изнад саркофага и са два свећњака са обе стране саркофага. Шта више, он прекри саркофаг својим краљевским пурпурним прекривачем. Он је учинио тако много за Савину вечиту успомену, да је бугарски народ био веома дирнут љубављу свога цара према светитељу.
Вратимо се сада у Србију. Поред писма које је Сава написао из Јерусалима архимандриту Спиридону у Студеници, нема другог трага од преписке са Србијом, за период од осамнаест месеци његовог поклоничког путовања све док његови ученици нису донели његова последња писма упућена краљу Владиславу и архиепископу Арсенију. Није позната садржина ових писама. У њима је Сава сигурно предсказао своју смрт у туђој земљи. Највероватније, ова два задња писма беху Савин последњи тестамент српском народу. Краљ и Архиепископ скриваху тужне вести о Савиној болести само за себе, ипак са надом у срцу. Али, убрзо после тога, друга група Савиних пратилаца стиже са још тужнијим вестима о његовој смрти.
Ова вест изазва велику забринутост и дубоку жалост у читавој српској земљи, од краљевског двора до пастирских колиба. И пошто се народна жалост не стиша за дуже време, архиепископ Арсеније рече краљу Владиславу: “Ни пред Богом ни пред људима није угодно ни право да тело нашег Оца оставимо ван његове рођене земље, далеко од његове Цркве и његовог народа. Ти и сам знаш колико он непроценљив Божји дар беше за нас. Био је раван апостолима. Он издржа многе мучне послове, напоре и страдања за љубав свога, српског народа. Он освети нашу земљу многим новим храмовима, установи краљевство са архиепископијом и многим епископијама. Он створи установе, успостави ред и оствари законски боголики ток живота. Према томе, учини све што је у твојој моћи, да га пренесеш овамо, у његову отаџбину“.
Краљ Владислав без речи прихвати архиепископов савет. За прихватање овог савета, Владислав имаше и другу позадину. Народне масе заједно са племићима окривљавале су га за Савино напуштање Србије. Јер је он, Владислав, огорчио светитеља, изазвавши неред у краљевској породици, збацивањем краља Радослава са престола. Према томе, народно незадовољство према Владиславу беше Савином смрћу, у туђој земљи, повећано и то огорчење је расло из дана у дан.
Краљ Владислав написа писмо цару Асену, своме тасту, молећи га за дозволу да се Савино тело пренесе у Србију. Ово писмо он је послао по службенику високог ранга.