СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Бог открива светитеља
 
Познато је да у Источној цркви нико не може бити проглашен светитељем, ако га Бог као таквог није показао. Нема сумње да је Сава у визији видео свога почившег оца живог у великој слави. Испуњен стрепњом и радошћу после те визије, он дође из Испоснице у Хиландар да припреми годишњи парастос оцу. Намерно позва Прота, све игумане великих манастира и најчувеније духовне оце Свете Горе. У међувремену окити гробницу и припреми све потребно. Када позвани дођоше у великом броју, Прот са многобројним свештеним лицима одржа парастос. После вечере у хиландарској великој сали сви зажелеше да оду на починак. Међутим Сава замоли Прота да са грчким и другим монасима наставе свеноћно бденије у затвореној цркви, без Срба. “А ја одох оче”, рече он,” у Пирг са својим монасима да чиним исто на нашем матерњем језику. И када угледаш знак од мога покојног оца, молим те, позови ме”. Прот није разумео значење Савиних речи, али ипак послуша и уђе у цркву са Грцима, Ђурђијанцима и Румунима, свештеномонасима и монасима. Сава, неуобичајено, даде кључ од цркве Проту. Друге кључеве даде вратару и посла га на одмор. Он лично оде у своју келију и мољаше се сву ноћ. Молио је Господа да и другима открије славу његовог оца, коју је само њему открио тајно у Испосници. Другим речима, да открије светитељство Симеоново на очиглед других, страних људи. “Јер шта ће ми помоћи, о Господе, ако се ја сам радујем у Твојој милости према моме оцу? Покажи то, молим те, свима јавно”. Тако се Сава молио, док се бденије служило у затвореној Великој цркви.
У зору, када је свештенство свечано певало: “Слава Богу на висини…” деси се чудо. Свето миро, пријатног мириса који испуни целу цркву, поче да тече из тела светог Симеона. Монаси у усхићењу повикаше: “Господе, помилуј! Господе, помилуј нас!”
Видевши ово чудо, Прот се сети Савиних речи да га позове кад види знак, те брзо посла по Саву. Чим Сава стиже, паде на гроб и гласно плакаше, славећи Бога.
Претпостављамо да ће читаоци разумети Савину генијалну замисао. Чврсто уверен да ће Бог услишити његове молитве, и открити осталима славу Симеонову, он није желео да Срби, већ странци буду сведоци тога и да они то први објаве. Проту ово Божје чудо није било ништа мање изненађење од Савине уверености да ће Бог ово учинити. “Господ испуњава вољу оних који га љубе”, узвикну Прот.
После првог изненађења Прот се, са свима монасима бесконачно радоваше, јер је Бог, у својој неограниченој милости, учинио једног од њих, скромног монаха, великим светитељем, кроз кога је цела Света Гора била награђена још једним украсом више и још једним заступником пред Богом. Сава напуни флашу са мирисним уљем из тела светог Симеона и посла своме брату, великом жупану Стефану. Тако се тужна заупокојена служба претвори у радосну захвалност Богу због даривања новог светитеља Светој Гори и православном свету уопште. Добром Проту Дометијусу, Сава омиле као највећи јунак молитве. Он је често наговарао Саву да прими свештенички чин. Али Сава је то увек одбијао, говорећи да он није достојан тако велике части. Једном рече Прот: “О, нека би Бог дао да ја будем тако недостојан”. Најзад, Сава попусти и отац Дометиус се радоваше. Он позва епископа Николаја из Јерисоса да дође и рукоположи монаха Саву. Епископ доће у Хиландар и рукоположи га најпре у чин ђакона, а следећег дана у свештеномонаха. Кад један монах постане свештеномонах (јеромонах) сматра се у Светој Гори великом чашћу. Сава је примио тај чин после навршене тридесете године, како је то прописано старим канонима Цркве. Прот је био толико срећан и радостан да је пољубио руку новом свештеномонаху, иако је био од Саве много старији.
После тога, Сава оде у Солун по хиландарским пословима. После свих несрећа које је овај град претрпео, Солун је још увек у Савино доба, био метропола Илирије. То бејаше диван град, опасан високим зидом са седам кула и са изврсним пристаништем. Пун хришћанских посетилаца од времена Светог Павла, Солун се такмичио са Цариградом у многобројним достигнућима византијске цивилизације, у уметности, архитектури, зидним украсима, државним и приватним зградама, славним црквама украшеним фрескама, чувеним гробницама и моштима многих мученика, на челу са најпрослављенијим од свих, Светим Димитријем, заштитником града Солуна.
У Солуну је постојао манастир Филокалис, са српским монасима чак пре Светог Саве. У историји је забележено, да су српски монаси узели видног учешћа у одбрани града противу номадских пирата из Сицилије (1185), пре него што је Сава дошао у Свету Гору. Сава је обновио тај манастир, богато га наградио и увек отседао у њему када би долазио у Солун. Он је био саградио и прихватилиште за монахе из Хиландара.
Солун је имао две главне капије, западну, звану “Вардарска” и источну, звану “Каламарија”. Путујући на мазгама са својим монасима, Сава је улазио на Каламаријску капију. Он је најпре посетио солунског митрополита кир Константина, где је поново сусрео епископа Николаја. који га је рукоположио. Епископ је одушевљено објашњавао митрополиту о новом српском манастиру у Светој Гори, хвалећи Симеона и Саву као истинске Божје људе. Говорио је и о чуду са моштима првога, и о раду и доброчинствима другога. Митрополит је са поштовањем и великим симпатијама посматрао младог јеромонаха. Предложио је Сави да служи са њиме у катедрали. Сава је то радо учинио. Бејаше то свечана литургија коју су служили митрополит Константин, епископ Николај из Јерисоса, Михаило касандријски и Димитрије адрамерски са Савом и многим грчким монасима. На литургији, митрополит произведе Саву у чин архимандрита. Сава им се захвали и врати се у Филокалос. Одатле написа писмо брату Стефану, описујући све шта се десило са њиховим оцем за време заупокојене службе. Посла му и ону флашу са мирисним уљем које је истекло из моштију Светог Симеона. После свега овога, Сава се врати са својом пратњом у Свету Гору, сада са већим црквеним чином, али и дубљим смирењем у своме срцу пред Господом.